Vatra
Iz projekta Википедија
 |
Ovom članku ili jednom njegovom delu je potrebno prerađivanje.
To podrazumeva uklapanje potpunijeg i tačnijeg sadržaja, uklanjanje suvišnog i neodgovarajućeg teksta, dodavanje referenci i slična uređivanja, kako bi se dobio kvalitetan i enciklopedijski članak. |
Vatra je pojava oksidacije tj. sagorevanja nekog materijala koji može da gori. U zavisnosti od materijala taj proces može da bude i buran pri čemu se oslobađaju temperatura praćena eksplozijama a materijal menja svoje hemijske osobine.
Da bi vatra mogla da se održi, potrebna su tri elementa gorivo, kiseonik i temperatura. Ukidanjem bilo koga od ta tri elementa sagorevanje prestaje. Ovo je bitno vatrogascima pri gašenju požara.
Sadržaj |
[uredi] Vatra kao pojava
[uredi] Stvaranje plamena
Stvaranje plamena pri sagorevanju nije obavezna karakteristika sagorevanja svakog materijala. Ukoliko čvrsta supstanca ne isparava na temperaturi koja se postiže sagorevanjem, neće se videti plamen. Takav je slučaj sa gvožđem kada gori u kiseoniku. Intenzitet svetlosti potiče zapravo od usijanja gvožđa. Čvrste supstance koje isparavaju na temperaturi koja se postiže sagorevanjem, poput fosfora i sumpora, gore sa primetnim plamenom.
[uredi] Boja plamena
Boja plamena se razlikuje u zavisnosti od vrste materijala/supstance koja gori. Ovo svojstvo se može iskoristiti u analitičkoj hemiji. Sumpor gori na vazduhu plavim plamenom, silicijum-hidrid bledozelenim, acetilen svetložućkastim,a soli stroncijuma karmincrvenom bojom plamena.
[uredi] „Konstrukcija“ plamena
Osim što može imati različiti oblik, plamen može imati i različitu „konstrukciju“. Ona zavisi od prirode gasa koji sagoreva. Poznata su dva tipa plamena: sa jednim omotačem i sa dvostrukim omotačem.
Plamen sa jednim omotačem je najprostija vrsta plamena. Sastoji se iz dva konusa: unutrašnjeg nesagorelog gasa i spoljašnjeg u kome se dešava hemijska reakcija, a kao primer može poslužiti sagorevanje vodonika u kiseoniku.
Plamen sa dvostrukim omotačem je tipičan za sagorevanje ugljovodonika. Ovo je složeniji tip plamena, jer je složeniji niz reakcija koje se u njemu vrše. Bunzenova grejalica nema ovakav plamen.
[uredi] Luminoznost plamena
Dok vodonik gori jedva vidljivim plamenom na dnevnoj svetlosti, neke druge supstance daju plamen čija je svetlost jasna i veoma jaka. Takav je slučaj kod nezasićenih ugljovodonika kao što je etilen. Nekada se smatralo da je to zato što takav plamen sadrži usijane čestice čvrstih supstanci (Devijeva teorija o čvrstoj čestici) i postojanje takvih čestica prilikom sagorevanja sveće je uspešno dokazano 1875. godine pomoću Soretove optičke probe. Danas se zna da ipak svaki svetliji plamen ne sadrži usijane čestice. Dejvi je u toku svojih eksperimenata pokazao da se luminoznost plamena povećava sa pritiskom, a smanjuje sa razređivanjem. Frankland je postavio teoriju da luminoznost najpre potiče od usijanja teških ugljovodonika nego od prisustva čvrstih čestica. Međutim, kao protivargument ovoj teoriji je činjenica da kada se promeni pritisak atmosfere i sami teški ugljovodonici daju mutni plamen koji sadrži čvrste supstance. Osim pritiska, na luminoznost utiče i temperatura. Temperatura u čistom kiseoniku je veća, jer u vazduhu se nalazi i azot koji razblažuje. Tako je plamen fosfor-vodonika u čistom kiseoniku zasenjujuće sjajan. Takođe, fosfor gori u hloru mnogo svetlijim plamenom kada je hlor vreo nego kada je hladan.
[uredi] Temperatura vatre
[uredi] Vatra kao početak civilizacije
U početku su ljudi vatru koristili samo onakvu kakvu su je nalazili u prirodi, bez znanja o tome kako da je stvore i održe.
Prva veština koja se vezuje za nastanak čoveka je verovatno veština obrade kamena. Pre oko 2.000.000 godina pojavio se pripadnik roda Homo (Homo). Sporazumevao se kricima i pokretima ruku, a karakterisala ga je veština pravljenja oruđa. Nazvan vešti čovek ili Homo habilis, ovladao je obradom kamena, sa kojom je povezana je i veština ovladavanja vatrom, budući da svako okresivanje oslobađa varnice, ali je tek Homo Erektus pre oko 500.000 - 400.000 godina otkrio način da varnicu iz kamena održi i preobrazi u vatru. Smatra se da je tada vatra domestifikovana, tj. pripitomljena.
Najstarija vatrišta u Evropi, arheološki su dokumentovana nagorelim oblucima. Upotreba vatre podrazumeva i uvođenje mnogih pravila u vezi s njenim održavanjem, na kojima se zasnivaju sva kasnija verovanja i rituali vezani za ognjište.
Vatra je promenila život prvih ljudi, izmenila je ishranu, umanjila opasnost od hladnoće, strah od mraka, smanjila rizik od napada divljih životinja, produžila vreme individualnog delovanja i društvenog okupljanja, doprinela razvoju govora, jezika i komunikacije, tradicija, mašte i stvaranju atmosfere pogodne za nastanak prvih legendi i mitova. Prva verovanja vezana za vatru i ognjište datuju se najkasnije pre oko 400.000 godina.[1]
U doba Antike vatra je bila simbol boginje Hestije, i rimskoj mitologiji Veste. Hestija, boginja domaćeg ognjišta, bila je kćerka titana Krona. Po rođenju otac ju je progutao, u strahu od gubitka vlasti. Kao božansko biće Hestija je živela u utrobi oca sve dok je nije oslobodio njen najmlađi brat Zevs. Kult ognjišta negovan je u svakoj kući, otac porodice obavljao je dužnost boginjinog sveštenika. Zajedničko ognjište cele Grčke simbolisala je Hestija u Delfima. Bila je zaštitnica naselja, države, boginja sloge i reda.[2]
Rimska boginja vatre i ognjišta bila je Vesta, zaštitnica porodice, a u širem smislu, i celog grada Rima i rimske država. Kao zaštitnica Rima imala je na Forumu kružni hram koji je podsećao na ognjište i u kojem je čuvana večita vatra o kojoj su se starale Vestalke, koje su u hramu bile pod zavetom večne nevinosti. Muškarcima je bio zabranjen ulaz u hram.[3] Postojala je još jedna zagonetna staroitalska boginja o čijem su se kultu starale Vestalke - Kaka. Da bi se objasnio njen kult smišljena je priča da je otkrila Herkulu skolnište gde su sakrivena ukradena goveda. Kao naknadu u Rimu je u njenu čast održavana stalna vatra.[4]
Kod Slovena je bio jako razvijen kult vatre, koji se vremenom preobrazio u kult ognjišta. U vezi sa ovim kultom je i spaljivanje pokojnika čijim obredom se duša umrlog zajedno sa dimom vatre podizala ka nebu gde se nalazilo večno obitavalište umrlih.[5]
[uredi] Vatra - mesto za okupljanje ukućana
[uredi] Pasti u "vatru"
[uredi] Badnjak - važan simbol vatre
[uredi] "Grčka" vatra
[uredi] Sveti Ilija - Perun Gromovnik simboli vatre
[uredi] Literatura
- Parkes, G.D. & Phil, D. 1973. Melorova moderna neorganska hemija. Naučna knjiga. Beograd.
- ^ Cermanović Kuzmanović A, Srejović D. Leksikon religija i mitova drevne Evrope, Savremena administracija, Beograd, 1992
- ^ Srejović D. Cermanović-Kuzmanović A. Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ 1987. st 478.
- ^ Srejović D. Cermanović-Kuzmanović A. Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ 1987. st. 87.
- ^ Srejović D. Cermanović-Kuzmanović A. Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ 1987. st 189.
- ^ S. Petrović, Sistem srpske mitologije, Niš 2000, 146.
 |
Ovaj nezavršeni članak Vatra, vezan je za hemiju. Koristeći pravila Vikipedije, doprinesite dopunivši ga. |
