Vađenje zuba
Vađenje zuba je hirurška intervencija kojom se zub odvaja od alveole (zubne čašice) i uklanja iz nje, nakon čega sledi zbrinjavanje nastale rane. Tokom jedne posete stomatologu ili oralnom hirurgu moguće je izvaditi i više zuba, a maksimalan broj zavisi od mnogobrojnih faktora.
Indikacije i kontraindikacije[uredi | uredi izvor]
U indikovane slučajeve za vađenje zuba spadaju:
- zubi sa mrtvom pulpom koji se ne mogu izlečiti,
- parodontopatični zubi u terminalnoj fazi bolesti,
- zubi koji ometaju izradu odgovarajuće protetske nadoknade,
- zubi koji ometaju izvođenje ortodontskog tretmana ili će njihovo vađenje stvoriti uslove za ortodontski tretman,
- impaktirani (neizrasli), poluimpaktirani i iskošeni zubi - pogotovo ako su takvi zubi uzrok zapaljenja, ranica ili ometaju razvoj susednih zuba.
Apsolutne kontraindikacije za vađenje zuba ne postoje. Jedina kontraindikacija za ovakve intervencije jeste akutna leukemija. U drugim slučajevima potrebno je odložiti intervenciju. Tada se vađenje odlaže za nekoliko sati ili dana.[1]
Postupak vađenja[uredi | uredi izvor]
Postupak vađenja se odvija kroz četiri glavne faze, kojima prethodi odabir odgovarajućih instrumenata (klešta, poluge i sl.).[2]
Prva faza se sastoji od kidanja periodontalnih vlakana koja povezuju vrat zuba sa desnima. Ovo su kolagena vlakna koja čine sastavni deo potpornog aparata zuba i šire se u svim pravcima. Njihovo kidanje se vrši pomoću odgovarajuće poluge što omogućava aplikaciju klešta na vrat zuba ili predeo račvanja korenova i štiti desni od nagnječenja i eventualnih povreda.
Druga faza obuhvata aplikaciju, retenciju i fiksaciju klešta na vrat zuba. Pre toga se vrši odabir klešta, čiji radni krakovi treba pravilno da naležu na vrat zuba.
Treća faza predstavlja pomeranje (dislokaciju) zuba unutar alveole. Ovo ima za cilj kidanje periodontalnih vlakana između zuba i vilične kosti i proširenje alveole. Time je omogućeno vađenje bez primene enormno jake sile, koja bi inače bila potrebna za kidanje svih vlakana odjednom. Dve osnovne vrste pokreta su: rotacija i luksacija, a u zavisnosti od morfologije i broja korenova izvodi se i njihova kombinacija. Ova faza može i da izostane kod pojedinih zuba, kao što su npr. donji umnjaci (treći molari). Oni često imaju distalno savijen koren, tako da se vade pomoću prave poluge (koja se koristi za zube u gornjoj vilici).
Četvrta faza se sastoji od udaljavanja zuba iz alveole. Ovo se najčešće vrši prema spolja (vestibularno) kako se ne bi oštetili zubi suprotne vilice.[3]
Obrada rane[uredi | uredi izvor]
Obrada rane se sastoji od uklanjanja granulacionog tkiva, zalomljene pregrade ili zida alveole, isecanja nagnječenih i ušivanja pocepanih desni itd. Pomoću kirete se može izazvati krvarenje, kako bi se u čašici stvorio ugrušak i kako bi zarastanje rane prošlo bez komplikacija.[3]
Zarastanje rane[uredi | uredi izvor]
Zarastanje rana nastalih nakon ekstrakcije zuba se odvija istim mehanizmima kao i zarastanje rana na drugim delovima tela. Ono što je karakteristično za ove rane su specifični lokalni uslovi (prisustvo pljuvačke, mikroorganizmi usne duplje, nemogućnost imobilizacije rane i dr).
Samo zarastanje predstavlja komplikovan biohemijski proces, koji se sastoji iz nekoliko faza. Prva reakcija organizma posle vađenja jeste krvarenje i formiranje koaguluma (ugruška). On ima oblik kupe sa vrhom okrenutim prema dubini kosti. Prvog dana ugrušak je tamnocrvene boje i elastičan je. Nakon tri dana, gornja površina ugruška postaje beličasta zbog ispiranja crvenih krvnih zrnaca pod dejstvom pljuvačke. U tom periodu počinju da se stvaraju novi krvni sudovi, dok se sluzokoža javlja posle 2. nedelje. Kost se počinje stvarati oko 6. nedelje, a završava nakon 4-6 meseci.[1]
Komplikacije[uredi | uredi izvor]
Komplikacije se javljaju relativno retko u odnosu na ukupan broj izvađenih zuba, ali mogu imati različite posledice. U najčešće komplikacije se ubrajaju:
- prelom krune ili korena zuba,
- povreda mekih tkiva usne duplje,
- povreda susednih ili antagonističkih zuba,
- povreda alveolarnog nastavka vilične kosti (zida alveole),
- prelom viličnog nastavka gornje vilice,
- prelom donje vilice,
- iščašenje viličnog zgloba,
- potiskivanje korena zuba u okolne strukture,
- povreda krvnih sudova i živaca u donjoviličnom kanalu,
- povreda dna gornjoviličnog (maksilarnog) sinusa,
- intenzivno krvarenje nakon vađenja,
- lomljenje instrumenata,
- gutanje ili udisanje delova zuba,
- otežano otvaranje usta,
- nesvestica,
- alergijske reakcije itd.[4][3]
Instrumenti[uredi | uredi izvor]
Osnovni instrumenti za vađenje zuba su klešta i poluge, mada se ponekad za vađenje korenova koriste i instrumenti sa drugom osnovnom namenom (sonde, instrumenti za uklanjanje kamenca i sl).
Klešta[uredi | uredi izvor]
Klešta se sastoje od ručki, spojne osovine i radnog dela. Prema nameni i konstrukciji ona se dele na: klešta za ekstrakciju gornjih zuba i klešta za ekstrakciju donjih zuba.
Kod klešta za gornje sekutiće i očnjak radni kraci se međusobno ne dodiruju, a nalaze se u istoj liniji sa ručkama. Za razliku od njih, radni kraci klešta za pretkutnjake su blago savijeni prema zubu za koja su namenjena, a vrhovi im se takođe ne dodiruju. Za gornje kutnjake postoje posebna klešta za levu i desnu stranu. Ona se odlikuju masivnošću i jače pojenim radnim delom. Za umnjak u gornjoj vilici postoje posebna klešta sa poluoblim radnim kracima. Instrument za vađenje korenova u gornjoj vilici se naziva bajonet klešta.
Klešta namenjena vađenju zuba u donjoj vilici imaju radni deo koji je postavljen pod pravim uglom u odnosu na ručke. Razlikuju se klešta za vađenje jednokorenih zuba (sekutići, očnjak i pretkutnjaci), klešta za vađenje korenova u donjoj vilici, klešta za kutnjake i trizmus i forceps klešta namenjena za vađenje donjih umnjaka.
Poluge[uredi | uredi izvor]
Poluge ili elevatori služe za kidanje periodontalnih vlakana između desni i vrata zuba, za vađenje zalomljenih korenova i ponekad za vađenje čitavih zuba (u slučaju impaktiranih, poluimpaktiranih ili malpozicioniranih zuba). Sastoje se od ručke, vrata i radnog dela. Slično kleštima, podeljene su na poluge za rad u gornjoj i poluge za rad u donjoj vilici.
Radni deo poluga za rad u gornjoj vilici se nalazi u produžetku vrata i ručke, dok je kod poluga za rad u donjoj vilici on savijen pod pravim uglom u odnosu na vrat i ručku poluge.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b „Vađenje zuba”. Arhivirano iz originala 23. 06. 2010. g. Pristupljeno 22. 8. 2008.
- ^ „Vađenje zuba”. Pristupljeno 07. 08. 2009.
- ^ a b v Ljubomir Todorović, Vlastimir Petrović, Milan Jurišić, Violeta Kafedžiska-Vračar: Oralna hirurgija, I izdanje ("CIP" Beograd). 2002. ISBN 978-86-7621-112-8. COBISS-ID 101159692
- ^ „Komplikacije kod vađenja zuba”. Arhivirano iz originala 22. 09. 2008. g. Pristupljeno 22. 8. 2008.
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
