Vajarstvo

Skulptura

Fontana

Spomenik

Statua

Bista

Konjanik

Vajarstvo ili skulptura (lat. sculpere - klesati, urezivati) je umetnost oblikovanja trodimenzionalnih oblika (kipova) u materijalima kao što su kamen, mermer, drvo, metal, glina, staklo, plastika i mnogi drugi. Vajarstvo, kao slikarstvo i arhitekturu ubrajamo u likovnu, ali i u plastičnu ili prostornu umetnost, jer vajar umetnički oblikuje prostor.

Većina skulptura ima čisto estetski tj. umetnički cilj. Kada trodimenzionalni objekat – skulptura, pored umetničkog poseduje i upotrebni aspekt, možemo je nazvati skulpturom samo ukoliko je umetnički aspekt predominantan, a kada su upotrebni i umetnički aspekt balansirani, naziva se funkcionalnom skulpturom, a kako umetnički aspekt prepušta više mesta upotrebnom, vajarstvo postaje dizajn.

Veliki broj vajara smatra da su samo linija, površina i volumen, i kada se tome pridoda simetrija, proporcija i ritam, dovoljni da se izrazi misao i da se pretoči u skulpturu. Takve skulpture pripadaju nefigurativnom – apstraktnom vajarstvu.

Pojam

Vajarstvo nije više fiksan pojam koji bi se za stalno primenio na određenu kategoriju predmeta ili skupa aktivnosti, već se radi o imenu jedne umetnosti koja se neprekidno razvija, menja, i širi svoje aktivnosti; neprestano uvrštavajući nove vrste predmeta u svoj okvir. Širina pojma u drugoj polovini dvadesetog veka je već bila daleko veća nego što se to moglo zamisliti nekoliko desetljeća ranije, a u fluidnom stanju umetnosti na početku 21. veka niko ne može sa sigurnošću predvideti šta se sve može uvrstiti u vajarsko delo u bližoj ili daljoj budućnosti.

Određene karakteristike koje su u prethodnim vekovima smatrane suštinskim za umetnost vajarstva, najvećim delom nisu više prisutne u modernom vajarstvu, te tako više ne mogu pripadati njegovoj definiciji. Jedna od najbitnijih je ona koja se tiče predstavljanja prirode. Pre dvadesetog veka, vajarstvo je smatrano predmetnom umetnošću, onom koja imitira oblike prirode, najčešće ljudski lik, ali takođe i nežive predmete, igre, različite tipove pribora i knjige, obično u pratnji vajane ili klesane ljudske figure. Početkom dvadesetog veka, međutim, u vajarstvu se takođe pojavljuju nepredmetne, apstraktne forme. Za funkcionalne predmete i objekte kao što su namještaj, vaze, i građevine, je i ranije smatrano da mogu biti ekspresivni i lepi iako nisu ogledalo prirode, ali se tek u dvadesetom veku javljaju nefunkcionalna, nepredmetna (apstraktna) trodimenzionalna umetnička dela.

Pre 20. veka, vajarstvo je prvenstveno smatrano umetnošću čvrste forme, ili mase. Istina, i ranije su postojali negativni elementi vajarstva, odnosno rupe i šupljine u masi čvrste forme, i oni su bili sastavni deo dizajna, ali je njihova uloga bila sekundarna. Međutim, u modernom vajarstvu najveći broj dela je sasvim obrnuo ovakvo shvatanje, usmeravajući pažnju posmatrača na prostorne aspekte vajarskog dela koji su sada postali dominantni. Prostorno vajarstvo je danas generalno prihvaćeno kao grana vajarstva.

U prošlosti je takođe smatrano da su vajarsko delo i komponente koje ga čine nepromenjivog oblika i veličine, kao i da su lišene mogućnosti kretanja. Razvojem kinetičkog vajarstva i ova shvatanje je dovedeno u pitanje, budući da se nepokretnost i postojanost više ne mogu smatrati suštinskim za umetnost vajarstva.

Tipovi skulpture

Svaku skulpturu koja stoji u prostoru nazivamo puna plastika, a od pune plastike se razlikuje reljef.

• Reljef su ispupčenja i udubljenja izvedena na ravnoj površini koja služi kao podloga, tako da se reljef može posmatrati samo sa prednje strane.

Skulptura se može, po tipu podeliti na: Biste - Minijaturne figure - Statue

• Bista je skulptorsko delo koje prikazuje trodimenzionalni gornji deo čoveka, od pojasa nagore, a to podrazumeva, grudi, ramena i glavu. Ovaj tip skulpture se najčešće radi u prirodnoj veličini, a materijali su: mermer, kamen, drvo, bronza...
• Minijaturna figura - figurina, statueta je skulptorsko delo (Biste i Statue) manjeg formata koje prikazuje ljude, božanstva, predmete ili životinje. Ovaj tip skulpture je i najstariji oblik skulptorskog dela - Vilendorfska Venera, a materijali od kojih se rade su: terakota, keramika, metal, staklo, porcelan, drvo, kamen, plastika...
• Statua je skulptorsko delo koje prikazuje trodimenzionalni prikaz jedne celine, bilo da su u pitanju ljudi, božanstva, predmeti ili životinje. Statue se mogu biti sastavni deo nekog enterijera ili da se nalaze u slobodnom prostoru - spomenici, fontane, spomen obeležja...

Skulptura koja prikazuje samo trodimenzionalni lik čoveka se može podeliti na:

• Statua, Kip, Figura - Trodimenzionalni prikaz celokupna čovekova figura
• Portret - Trodimenzionalni prikaz glave
• Bista ili Poprsje - Trodimenzionalni prikaz od pojasa nagore
• Konjanik - Trodimenzionalni prikaz ljudske figure na konju

Skulptorski elementi u arhitekturi - fasada, friz, stub, - se nazivaju fasadna plastika i to se kao elementi mogu naći:

• figura
• reljef
• bista
• ornamentarna plastika

Vajarski pojmovi i koncepti

Ambijentalna skulptura - Akt - Armatura - Asamblaž - Bronza - Bista - Nađeni predmet - Instalacija - Klesana skulptura - Kinetička skulptura - Lend-art - Mermer - Mobilije - Odlevak - Reljef - Terakota

Likovni elementi vajarskog dela

Figura, H. Mur

Dve forme, B. Hepvort

Kompozicija, N. Gabo

Dva najbitnija elementa vajarskog dela (ili skulpture), masu i prostor, jedino je moguće virtuelno razdvojiti. Svako vajarsko delo je nastalo od materijala koji imaju masu i egzistiraju u trodimenzionalnom prostoru.

Masa skulpture je materija koja zauzima određeni deo prostora. Prostor kao element skulpture se javlja na tri osnovna načina: materijalne komponente skulpture se šire i prostiru u i kroz prostor; materija zatvara ili omeđuje neki prostor — stvarajući šupljine i praznine u skulpturi; i materijalne komponente skulpture se povezuju u i preko prostora u jednu vajarsku, odnosno umetničku celinu.

Važnost koja se pridaje masi ili prostoru prilikom stvaranja skulpture značajno varira. U egipatskim skulpturama, ali i u većini skulptura, na primer modernog vajara Konstantina Brankuzija, masa je od velike, ili gotovo apsolutne važnosti, i većina ideja egipatskih umetnika i Brankuzija su usko povezane traženjem određenih, jasno definisanih oblika forme mase materijala. S druge strane, u delima nekih drugih modernih vajara kao što su Antoan Pevzner ili Naum Gabo, masa je svedena na minimum, i čine je transparentne plastične ploče ili tanki metalni štapovi. Čvrsta forma samih komponenti je ovde od manje važnosti, pošto je njihov glavni zadatak da stvore utisak kretanja kroz prostor, ili da zatvore, ili omeđe određeni prostor. U delima vajara kao što su Henri Mur i Barbara Hepvort, elementi kao što su prostor i masa su tretirani kao više ili manje ravnopravni partneri.

Nemoguće je odjednom, i u potpunosti sagledati trodimenzionalni oblik jedne skulpture. Posmatrač jedino može sagledati celinu, ako obiđe oko nje, ili se okrene oko sebe, u slučaju da se nalazi u unutrašnjosti nekog od monumentalnih modernih vajarskih dela. Zbog ovoga, ponekad se pogrešno podrazumeva da skulpturu treba konstruisati s ciljem predstavljanja serije zadovoljavajućih projekcija (pogleda), kao i da ti višestruki pogledi predstavljaju glavnu razliku između vajarstva i slikarstva. Takav pristup ignoriše činjenicu da je moguće shvatiti čvrste forme kao zaobljene volumene, koncipirajući ideju zaobljenja iz bilo koje projekcije ili ugla posmatranja. Veliki deo skulptura je stvaran sa idejom da bude shvaćen prvenstveno kao volumen.

Volumen je fundamentalna jedinka trodimenzionalne čvrste forme koju je moguće koncipirati. Neke skulpture se sastoje od samo jednog volumena, druge čini više njih. Ljudsku figuru vajari obično shvataju kao kompoziciju više volumena, svaki od kojih odgovara nekom od većih delova tela, kao što su glava, vrat, trup i ekstremiteti.

Šupljine i udubljenja u skulpturi, a koje su pažljivo definisane kao i čvrste forme, su od jednake važnosti za celinu, i ponekad ih se naziva negativnim volumenom.

Površine skulpture su u suštini, ono što je vidljivo. Preko promena forme površina dolazimo do zaključaka o unutrašnjoj strukturi skulpture. Stoga, površina ima dva aspekta: obuhvata i definiše unutrašnju strukturu masa skulpture i ujedno je deo skulpture koji je povezuje s prostorom.

Ekspresivni karakter različitih vrsta površina je od najveće važnosti za skulpturu. Konveksne površine sugerišu punoću, uzdržanost, zatvaranje, spoljašnji pritisak unutrašnjih sila. U indijskom vajarstvu takve površine imaju posebno metafizičko značenje. Predstavljanjem „invazije” prostora u masu skulpture, konkavne površine sugerišu delovanje spoljašnjih sila koje su indikator kolapsa i erozije. Ravne površine imaju tendenciju da daju utisak tvrdoće i ukočenosti materijala. Ravne površine su striktne i nefleksibilne, i ne odaju utisak unutrašnjih i spoljašnjih pritisaka. Površine koje su konveksne u jednoj krivini, a konkavne u drugoj, mogu sugerisati uticaj unutrašnjih sila i pritisaka, ali su u isto vreme receptivne za spoljašnje sile i pritiske. Asociraju na rast forme, odnosno širenje volumena u prostoru.

Za razliku od slikara koji stvara svetlosne efekte u svom delu, vajar oblikovanjem formi skulpture indirektno manipuliše svetlošću. Distribucija svetlosti i sene preko formi skulpture zavisi od pravca i intenziteta svetlosti iz spoljašnjih izvora. Tako da, do određene granice vajar može odrediti vrstu uticaja koju će ta spoljašnja svetlost imati na njegovu skulpturu. Ukoliko mu je poznato mesto gde će njegovo delo biti izloženo, on može prilagoditi forme svoje skulpture vrsti svetlosti kojoj će biti izložena. Na primer, prozračna sunčeva svetlost Egipta i Indije, zahteva drugačiji tretman od slabe svetlosti enterijera jedne srednjovekovne katedrale na severu Evrope. Moguće je stvoriti efekte svetlo-sena (ili kjaroskura), usecanjem ili modeliranjem dublje u materiju, gde usečene forme stvaraju utisak duboke sene, a izbočenja primaju svetlost. Mnogi vajari gotike su u svojim delima koristili svetlo i senu kao upečatljiv ekspresivni elemenat, potencirajući misterioznu tamnoću sa formama koje se lome preko sene koja dolazi iz tamne pozadine. Grčki, indijski i mnogi vajari italijanske renesanse, modelovali su forme svojih skulptura tako da prime svetlost na način na koji će volumen i masa skulpture da ostave utisak prozračne svetlosne jasnoće.

Boja skulpture može biti prirodna, ili nastala veštačkim putem, odnosno bojenjem materijala koji čine skulpturu. U bliskoj prošlosti, preciznije sa počecima moderne skulpture, vajari su više nego ikada ranije u istoriji postali svesni lepote mnogih materijala koji se koriste u vajarstvu, pokušavajući da iskoriste njihove prirodne osobine, naročito boju i teksturu. U savremeno doba, postoji tendencija korišćenja čistih veštačkih boja i industrijski već obojenih materijala, kao bitnog elementa skulpture.

Vajarske tehnike

Razlika između tehnika modeliranja, klesanja i izlivanja je od fundamentalne važnosti za vajarstvo, koje ujedno kroz istoriju predstavljaju tri osnovne tehnike vajarstva. Konstruisanje sklapanjem istih ili različitih materijala, kao i sklapanje varenjem delova metala, takođe pripadaju osnovnim tehnikama, ali su one nastale u 20. veku. Modeliranje je tehnika u koju se odlično uklapaju glina i vosak, pošto se radi o materijalima koje je zbog njihovih prirodnih karakteristika, moguće lako oblikovati, dodavanjem, ili skidanjem materije.

Klesanje je vajarska tehnika koja se koristi sa materijalima, koje zbog njihove tvrdoće nije moguće oblikovati bez upotrebe alata i vajarskog oruđa. Materijali koji se najčešće oblikuju ovom metodom su: kamen, drvo, slonovača i mermer.

Izlevanje je vajarska tehnika u kojoj završene skulpture nastaju preko kalupa koji se prave na osnovu prethodno urađenih modela, obično u glini.

Kada se napravi model u glini, u glinu se zabadaju tanke limene pločice da bi se napravilo više odvojenih komada kalupa. Za portret, kalup je obično sastavljen od pet delova. Gornji deo glave, stražnji deo glave, i prednji deo iz dva ili tri dela. Nakon toga, model prekrijemo tekućim gipsom kako bi nakon stvrdnjavanja dobili gipsani kalup. Kalup tako postaje negativ modela. Nakon što smo iz gotovog kalupa izvadili suvišnu glinu i očistili ga, unutrašnji deo se premaže specijalnom smešom (vazelin, sapunica), koja sprečava da se materijal od koga lijemo skulpturu zalepi za podlogu kalupa.

Najčešće korišćen materijal za izlevanje kroz istoriju skulpture su bronza i gips, mada postoje i primeri u gvožđu, a u moderno doba razvojem industrije i tehnologije i novih materijala, ovom metodom se prave i skulpture u rezini i plastici.

Vajarski materijali

Vajarski materijali: Glina - Glinamol - Gips - Legure - razni metali - Bronza - Drvo - Kamen - Mermer - Žica - Cevi - metalne i plastične - Metal - Staklo - Slonova kost - Lim, aluminijska i bakarna folija - Papir - Papir maše - papir-plastika - Plastika - Akril - Klirit - Bitumen i drugi materijali - Pesak - Led - Sneg - So - Kombinovana tehnika - razni materijali

• 
  Skulptura od stakla
• 
  Skulptura od kamena
• 
  Skulptura od metala
• 
  Skulptura od drveta
• 
  Skulptura od bronze
• 
  Skulptura od soli
• 
  Vodena skulptura
• 
  Skulptura od betona

• Glina - zemlja, ilovača, je najjednostavniji, ali istovremeno i najsuptilniji vajarski materijal. Glina se oblikuje rukama i dodatnim alatkama i sa njom započinju svoj vajarski izraz predistorijski i primitivni narodi, kao i deca, ali i sami vajari koji pravljenjem glinenog modela, i uzimanjem gipsanog kalupa sa njega, izlivaju svoje skulpture u raznim materijalima, kao što su bronza, plastika itd.

Glinu, kao vajarski materijal su upotrebljavali Egipćani, Grci, Ertrurci, Indijci, Kinezi, Japanci, Asteci, Maje, ali svaka kultura na sebi svojstven način. Glina kao vajarski materijal, raznovrsnom termičkom obradom poprima nove karakteristike, tako da su Grčki vajari na terakotama - „pečena glina“, prikazivali prizore iz svakodnevnog života, a Etrurci su celo svoje vajarstvo, posebno likove na reljefima sarkofaga, modelirali u glini.

• Majolika i fajansa je pečena, bojena i glazirana Glina. Majoliku su poznavale već mezopotamska i kasnije, islamska arhitektura.
• Porcelan nastaje pečenjem posebne vrste bele gline na vrlo visokoj temperaturi. Tehnika pravljenja porcelana potiče iz Kine i Japana. U doba rokokoa u Evropi je porcelan postao popularan i tražen, a industrije porcelana su se razvila u francuskom gradu Sevresu i nemačkom gradu Majsenu.
• Kamen i mermer su skupi skulptorski materijali, a spadaju u sam vrh plastičnih materijala. U kamenom dobu čovek je klasao kamen peščar i napravio prvu kamenu figurinu u čast žene. Mesopotamci su likove svojih vladara klesali u granitu, Egipćani u bazelitu. Grci su svoja božanstva klesali od kamena, a Rimljani svoje careve. Klesanje kamena je zamrlo u srednjem veku, ali su se vajari gotike ponovo vratili kamenu, kamenu slabije tvrdoće i u njemu su radili reljefe, frizove i sklupture u katedralama.

Vajarski alati i oruđa

Da bi se jedno vajarsko delo - skulptura - izvelo, postoje neophodni vajarski alati koji su potrebni za rad. Kada je u pitanju modelovanje skulpture (glina, vosak), neophodno je imati vajarski štafelaj na kome se vaja model koji se kasnije odliva.

Na štafelaj se postavlja „armatura“ - obično je to komad drveta obavijen i obložen žicom - koja će da drži materijal sa kojim se vaja, a zatim se nanosi, deo po deo, vajarski materijal. Za nanošenje materijala se koriste drvene i žičane špahtle, raznih veličina i oblika sa kojima se dodaje ili skida materijal u kome se radi. Vajarski štafelaj se koristi za modelovanje bista i figurina, a za modele većih dimenzija se koriste drveni podijumi na kojima se, u zavisnosti od oblika i veličine figure, postavlja armatura.

• 
  Armatura - figura, bista
• 
  Dleto za drvo
• 
  Dleta za drvo
• 
  Pribor za klesanje

• 
  Dleta za kamen
• 
  Vajarski štafelaj
• 
  Špahtle žičane
• 
  Špahtle drvene

Istorija skulpture

Evropa

Egipatska skulptura

Glavni članak: Egipatska umetnost

U Starom Egiptu religija diktira monumentalnost, uniformnost, frontalnost i ukočenost u umetnosti, a osim arhitektonskih ostvarenja egipatsku umetnost čine i vajarska dela:

• Portretne statue i biste

Radile su se u slučaju da mumija propadne, a imale su smiren stav i kod sedeće i kod stojeće figure, sa izbačenom nogom, koja ne pokazuje kretanje, već povećava statičnost. Uzdržanost, ukočenost – reprezentativnost, monumentalnost. Naglašena je osa simetrije. Vajalo se pomoću projekcija pa su figure «sapete» i predstavljene su čeono. Zadnja strana skulpture se oslanjala na zid, tako da te figure nikad nisu slobodne. Egipatske statue su bile bojene, ali se boja tokom vekova izgubila.

• Reljefi

Reljefi imaju iste pobude kao i skulptura – motivi vezani za život, ilustruju život umrlog.

Sagledava se i put umrlog ka «onom svetu». Reljef je plitak i bliži slikarstvu nego vajarstvu.

Postoje dve vrste: Niski bareljef (blago ispupčeni oblici) i upušten reljef (urezan)

Reljef je blizak gravuri, obojen je, a zbog svoje plitkoće nema svetlosti i senke. Muška tela su tamnija od ženskih. Bojenje je kontinuirano i uniformno, bez nijansi.

Grčka skulptura

Glavni članak: Umetnost stare Grčke

U doba Grčke, od 9. veka pre nove ere do 1. veka skulptura prolazi kroz faze koje prate i razvoj Grčke civilizacije, od arhajskog doba do Helenističke Grčke.

• Arhajsko doba

U arhajsko doba egipatska umetnost vrši direktan uticaj na skulpturu Grčke: ruke priljubljene uz telo, stilizovane frizure, pripijena odjeća istaknuta plitkim reljefom. Zbog straha skulptora da ne polome kamen, plitko klesane skulpture su izgledale izrazito ukočeno.

• Klasično doba

Skulpturi klasičnog doba su uspeli postići savršeno majstorstvo u obradi kamena. Opšta težnja grčke skulpture bila je idealizacija koja je dostigla svoj vrhunac u klasično doba. Ta potpuna idealizacija dovela je do toga da su sve grčke skulpture visoke, vitke i savršeno proporcionalne.

• Helinističko doba

Helenistička skulptura se prepoznaje, bilo po slojevitoj i nepreglednoj kompoziciji, bilo po pokretu koji je jako naglašen, ili po dubokoj obradi površine kojom se dobiva veliki kontrast osvetljenih delova i senki što pojačava nemir sadržan u skulpturi i uzbuđenje koje prenosi na posmatrača.

Etrurska skulptura

Glavni članak: Etrurska umetnost

Etrurska kultura se razvijala na području današnje centralne Italije od 9. - 3. veka p. n. e. kada Etrurski gradovi padaju pod vlast Rima koji preuzima i razvija ovu kulturu. U okviru antičke umetnosti etrurska umetnost stvara posebnu i prepoznatljivu grupu, iako se uveliko oslanja na grčke izvore (posebno u slikarstvu i keramici, preko uvezenih predmeta iz grčkih kolonija na jugu Italije).

Značaj verovanja u zagrobni život, kod Etruraca pokazuje i izrada sarkofaga koji su sastavljeni od sanduka na kojima obavezno leži skulptura pokojnika. Na prednjoj strani sarkofaga najčešće se nalazi plitak reljef shvaćen kao crtež, a ne kao plastika .

Grobove u unutrašnjosti su Etrurci oslikavali. Zadatak tih crteža bio je ostvariti atmosferu sličnu domu u težnji da se od groba stvori okolina u kojoj je pokojnik živeo.

Realističku figuralnu i ornamentalnu dekoraciju hramova radili su uglavnom u terakoti, koju su često oslikavali (glava Hermesa iz Veija, mnogobrojni sarkofazi i stele), a postoje i izuzetno dela u bronzi (Kapitolska vučica, Himera iz Areza, Mars iz Todija, itd.).

Rimska skulptura

Glavni članak: Rimska umetnost

Počeci rimske skulpture oslanjaju se na etrursku skulpturu ili su doslovna kopija grčkih majstora u mermeru. Dok su u klasičnoj Grčkoj interesi bili usredsređeni na traženje, oblikovanje opšteg, idealnog ljudskog lika, u rimskoj je umetnosti akcent na prikazivanju pojedinačnog i karakterističnog. To najbolje dolazi do izražaja u mnoštvu portreta rimskih građana (14 000 skulptura). Na tim portretima se postižu meki prelazi svetla i senke mekanom obradom površine, a karakterizacija ponekad ide do potpune naturalizacije .

Jedinstveni su i rimski reljefi koji su obično bivali vezani za zavetne objekte - sarkofage, trijumfalne stubove ili slavoluke. Najbolji reljefi se nalaze na „Titovom slavoluku“ iz 81. godine, a predstavljaju osvajanje i razaranje Jerusalima. Utisak prostornosti na ovim reljefima postiže se kombinacijom visokog reljefa u prvom, i plitkoga u drugom planu .

Trajanov stub, (Rim, 106. –113. godine, mermer, visina trake reljefa oko 1,27 m.) je najpoznatiji trijumfalni stub. On je ukrašen od baze do vrha narativnim reljefima koji u vidu spiralne trake obavijaju stub i u plitkom reljefu prikazuju pobedonosni rat protiv Dačana.

Jedini sačuvani konjanički spomenik je rimskog cara, Marka Aurelija, filozofa i pesnika. Na ovoj bronzanoj skulpturi veliki oblici su sitnim detaljima spojeni na krajnje prirodan način. Ovo delo bilo je uzor velikim konjaničkim skulpturama renesanse - (Donatelo i Andrea del Verohio).

Srednjovekovna skulptura

Glavni članak: Umetnost ranog Srednjeg veka

U ranom srednjem veku, arhitektura je predložila skulpturu i odredila mesta na kojima će ona moći da se prihvati i izrazi, ona određuje koje će se površine skulpturalno obraditi. Ovo je vreme nepostojanja skulpture. Koristi se jedino vrlo plitki reljef za sarkofage, grobne ploče, oltarske pregrade. Ukrasi su u kombinaciji rozeta i križeva, sve u strogoj geometriji .

Gotska skulptura

Glavni članak: Gotika

Skulptura, u ovom periodu ima neodeljivi zadatak na ukrašavanju katedrala i upotrebljava se kao dopuna arhitekturi i ukrašavanje arhitektonskih elemenata, kapitela stupova, pilastera i konzola. Baldahinska plastika je bila osnovni elemenat razvoje skulpture kao samostalnog dela u umetnosti. U 12. i 13.-tom veku to je pre svega katedralska plastika, a motivi su iz života Hrista i device Marije, kao i iz života svetaca. Preko reljefa koji je bio u pre u upotrebi skulptura dolazi do izražavanju voluminoznosti i do tipa prostorne skulpture. Glavni značaj dobija prezentacija ljudskog tela koje se sve više konfrontira sa proporcijom i prirodnim oblicima, a momenat realizma označili su i oblici koji su od prvobitnog šematizma dobijali na individualnosti.

Renesansna skulptura

Glavni članak: Renesansa

Sa sačuvanom skulpturom iz antike, skulptura je postala jedna od prvih umetnosti ovog doba, gde je došlo do promena u shvatanju u odnosu na srednjovekovnu skulpturu. Javlja se skulptura kao posebno delo- slobodno stojeća i umetnici uspešno savladavaju dramatizaciju scena, ekspresivnost u predstavljanju emocija ljudskog lica ili draperije. Veliki izazov su bile skulpture sa konjima i portreti, a javljaju se biste poznatih ličnosti a poznate su i sitne plastike i medalje .

Barokna skulptura

Glavni članak: Skulptura baroka

U Baroku se skulpture odlikuju bujnom voluminoznošću tela i uznemirenim draperijama, pokrenutošću i snagom izraženom u kompoziciji, te dubokom modelacijom zbog čega se pojavljuju snažni kontrasti svetlosti i senke (u dubokim reljefnim obradama kompozicije). Takva vajarska dela kao da bujaju na svim mogućim mestima – u unutrašnjosti građevina, u crkvama, po stepeništima i dvoranama palata i dvoraca, i spolja, izbijajući uz portale, podmećući leđa pod balkone, te vrve po krovovima, izranjaju iz fontana i brojnih javnih spomenika na trgovima gradova. Po svojoj tematici, skulpture najčešće obuhvataju hrišćanske teme i likove, zatim mitološke likove i grupe, a često su to i portretske skulpture, kao i nadgrobne skulpture.

Rokoko skulptura

Glavni članak: Rokoko

Rokoko je u prvom redu dekorativni stil, pa se, opsednutost ornamentikom javlja i u skulpturi, kao i u arhitekturi i slikarstvu. Ornamentika nije jedini smisao kasno baroknog likovnog izraza, iako u prvom redu doprinosi prepoznavanju i vremenskom određivanju dela ovog stila. Posle monumentalnosti stila u doba Luja XIV, rokoko donosi u drugoj četvrtini 18. veka laki, osvežavajući ton, osmeh i umanjenu srazmeru. U vajarstvu najveći doprinos su dali Francuzi: Lemoan, Falkone i Klodion.

Azija

Na Dalekom istoku, religija je takođe dominirala u umetničkim stilovima i formama. U umetnosti Indije i Tibeta bile su posebno zastupljene obojene drvene, kamene i bronzane religiozne skulpture, kao i kamene skulpture koje su bile delovi velikih hramova.

Kineska umetnost se karakteriše rezbarenjem u žadu, bronzi, lončarstvu (uključujući neverovatnu glinenu vojsku ratnika Si'ana cara Ćina. Kineski stilovi prilično variraju od perioda do perioda i tradicionalno se nazivaju imenom dinastije koja je u to doba vladala.

• 
  Glinena vojska
• 
  Nataraja
• 
  Kajuraho

Periodi u japanskoj umetnosti takođe su dobili ime po carskim dinastijama, i takođe, kao i kineska umetnost, veoma se razlikuje od perioda do perioda, a skulpture su monumentalne i gotovo uvek religiozne.

Afrika

Glavni članak: Afrička umetnost

Utvrditi tačan datum afričkih skulptura je veoma teško jer su to većinom drvene figure, a vreme trajanja drveta je od 150 do 250 godina. Većina skulptura su prilagođene valjkastom obliku debla drveta, i često su obojene jarkim bojama ili su pitanju inkrustracije - delići školjke, komadići obojenog stakla, zubi životinja i dr, utisnuti u drvo.

U nekim delovima afričkog kontinenta rezbare se kljove slona i životinjske kosti. Kamena skulptura je veoma retka, kao i primena metala, jer je znanje o livenju bronze bilo jedino u zapadnoj Africi, i to u skulpturama iz Benina iz 13. -14. veka koja su se izvedila tehnikom „cire perdue“ - livenje uz pomoć modela od voska.

• 
  Makonda
• 
  Makonda
• 
  Makonda

Posebnu kategoriju afričke likovne umetnosti, a to je i dio religijsko-magijskog folklora, čine maske - ratničkog ili kultnoga značenja (totemizam, animalizam, mistične inicijacije i dr.), od obične imitacije životinjskih glava do neverovatnih fantastičnih i zastrašujućih skulptorskih oblika, koji se oblikuju od najraznovrsnijih materijala - rezbare se, inkrustriraju, farbaju sa obilatim dodacima perja, lišća, komada drveta, kostiju životinja, krzna i sl.

Afrički antinaturalizam i jednostavnost, sažetost, kao i široka paleta boja i oblika su izvršili veliki uticaj na jedan deo slikara i vajara iz doba ekspresionizma i foviszma, posebno na kubiste Matisa i Pikasa).

Pretkolumbijsko doba

Severna Amerika

U Severnoj Americi su živela mnoga nomadska plemena „severnoameričkihh Indijanaca“ koji, zbog svog načina života, nisu ostavili zidane građevine i monumentalne skulpture, a jedina skulptorska dela „severnoameričkih Indijanaca“ su drveni, često obojeni totemi i živopisne maske sa životinjskim i ljudskim likovima. Danas se mogu videti ti totemi, gotovo netaknute kulture, u severozapadnoj obali Amerike (Kanada, Oregon, južna Aljaska).

Srednja Amerika

• Kultura Ocmeka

Svojevrsna kamena plastika (velike kamene glave, oltari, ljudske figure sa velikim obrazima), figurine od žada i nefrita, božanstva sa crtama jaguara, potvrđuju postojanje jednog raslojenog društva, sa jedne strane vladari i sveštenici, a sa druge strane zanatlije i seljaci.

• Kultura Maja

Proizvodili su višebojnu keramiku s realističnim motivima, skulpture u krečnjačkom kamenu, kamene stele sa reljefima i natpisima, ceremonijalne kamene sekire i dr. U skulpturi Maja je vladao groteskni - naturalistički stil koji je naročito prepoznatljiv u dugačkim i celovitim reljefima na kojima dominiraju likovi čudovišnih ljudi i neverovatnih i fantastičnih životinjskih oblika.

Glavni članak: Civilizacija Maja

• Kultura Asteka

Asteci, narod koji je u 14. veku došao sa severa Amerike i naselio Meksikansku visoravan gde je, na ostrvu u sredini jezera sagradio svoju prestonicu Tenočtitlan (današnji Meksiko). Asteci su od svojih suseda preuzeli staru srednjoameričku kulturu čije su osnovne odlike piramidalni hramovi i kamene skulpture.

• 
  Tenočitlan
• 
  Koatlike
• 
  Čovek sa kakaom

Južna Amerika

• Kultura Inka

Osim što su bili veoma vešti graditelji, Inke, su bili i vešte zanatlije – njihova je grnčarija vešto oslikana geometrijskim šarama, ili je ukrašena portretima i likovima životinja. Oruđe i oružje je bogato izgravirano ornamentima, a izrađeno je od srebra, zlata, bakra i bronze. Arheolozi su pronašli i mnogobrojne ostatke skulptura koje su u pravilu prikazivale božanstva.

• 
  Kamene figure iz Karaia
• 
  Figurine Inka
• 
  Figura posuda

Glavni članak: Carstvo Inka

Moderna skulptura

Glavni članak: Moderna skulptura

Koreni moderne umetnosti se obično vežu za drugu polovinu 19. veka, kada se javlja otpor i žestoka kritika klasicizma i akademskog shvatanja umetnosti, kako od strane umetnika tako i od strane kritičara umetnosti. Prvi umetnički pokret koji je praksom iskazao svoje nezadovoljstvo prema akademskim učenjima i shvatanjima bio je impresionizam, krajem 1860-ih godina. Impresionisti su zagovarali oslobađanje umetnika od tiranije podređivanja umetničkog dela temi ili predmetu predstavljanja, i takođe slobodu u istraživanju likovnih elemenata, kao što su boja, potez, kompozicija i forma. Taj stav je ostvario snažan, takoreći revolucionaran uticaj i na vajarstvo. Francuski vajar Ogist Roden bio je prvi koji je usvojio neke stavove impresionista u svom delu, posebno po pitanju slobode forme i krenuo u istraživanje preko studija živih modela, za razliku od prethodne skoro dvovekovne akademske tradicije koja se bazirala pre svega na studijama klasika grčke, rimske i umetnosti renesanse, sa tačno definisanim kanonima o tome kako treba da izgleda dovršeno umetničko delo.

• 
  Pred kupanjem, Štursa
• 
  Građani Kalea, Roden

Roden je uspeo da bude nov i drugačiji, bez raskidanja sa tradicijom vajarstva. Ali, ipak su njegova dela izazivala silovite diskusije među kritičarima, mnogi od kojih su ih svrstavali u impresionistička. Razlog zbog kojih se to dešavalo, nalazi se u činjenici da je Roden ponekad samo sugerisao forme, ostavljajući mašti posmatrača da ih dopuni, a u nekim slučajevima je ostavljao netaknute delove kamena, (na primer, skulptura u mermeru „Božija ruka“ iz 1898. godine).

Rumunski vajar Konstantin Brankuzi, jedno vreme pomoćnik Rodena, a kasnije ujedno s njim smatran začetnikom moderne skulpture, takođe je u svojim delima iskazao konstantno interesovanje za formalne probleme vajarstva. Istražujući ideju krajnje jednostavnosti forme, duži niz godina je radio na skulpturi „Poljubac”, koja se sastoji od grupe u formi kubusa. Iako je ideja bila radikalna za vreme u kom je delo nastalo i čak nas može podsetiti na karikaturu, u suštini problem koji je naizgled pokušavao da reši Brankuzi i nije tako nov. Još je Mikelanđelo imao shvatanje po kom je zadatak vajarstva „oslobađanje forme koja je zarobljena u mermernom bloku”. Verovatno je Brankuzi hteo da priđe problemu sa suprotne pozicije, pokušavajući da definiše oblike figure, i u isto vreme zadrži što je više moguće prvobitnu formu mermernog bloka.

Galerija skulptura

Egipatska skulptura Hatšepsut Grčka skulptura Kuros iz Atike Grčka skulptura Nika sa Samotrake Kineska skulptura Ping Jao, Kina Rimska skulptura Herakles i Telefos Renesansna skluptura Madona, Mikelanđelo Gotska skluptura Čovek sa mačem Barokna skluptura Ekstaza sv. Tereze Rokoko skluptura Kupidon Moderna skluptura Rodenov „Mislilac“ Pop-Art skluptura Raušenberg, Objekat

Poznati vajari

Fidija - Poliklet - Mikelanđelo Buonaroti - Benvenuto Čelini - Ogist Roden - Henri Mur - Žan-Leon Žerom - Ivan Meštrović - Alberto Đakometi

Vidi još

• Srpsko vajarstvo

Literatura

• Wittkower, Rudolf (1991). Sculpture: Processes and Principles. Penguin Books. ISBN 978-0-14-013701-9. 
• Potts, Alex (2001). The Sculptural Imagination: Figurative, Modernist, Minimalist. Yale University Press. ISBN 978-0-300-08801-4. 
• Manley, Bill (1996). The Penguin Historical Atlas of Ancient Egypt. Penguin Publishing. ISBN 978-0-14-051331-8. 
• Castedo Leopoldo, A History of Latin American Art and Architecture from Pre-Columbian Times to the Present; International Thomson Publishing. . 1969. ISBN 978-0-275-42710-8.  . - istorija umetnosti i arhitekture Latinske Amerike
• Erwin Panofsky (1995). Three Essays on Style. Cambridge, MA and London: MIT Press. ISBN 978-0-262-16151-0. 
• Brotton, Jerry (2006). The Renaissance: A Very Short Introduction. OUP Oxford. ISBN 978-0-19-280163-0. 

Spoljašnje veze

• Medeja: Kako nastaje jedna skulptura (Salvatore Ricuti, vajar i profesor na Akademiji u Palermu; Jutjub)
• Umetnost Starog Egipta
• Umetnost Stare Grčke Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. mart 2016)
• Gotska umetnost Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. mart 2009)
• Barok i Rokoko
• Afrička istorija umetnosti
• 1200 godina italijanskog vajarstva - Sajt sa ilustracijama dela italijanskih vajara, hronološki i po epohama.