Veliki Novgorod

Koordinate: 58° 31′ 31″ S; 31° 16′ 30″ I / 58.5254° S; 31.2751° I / 58.5254; 31.2751
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ne poistovećivati sa Nižnji Novgorod ili Novgorod Severski.
Veliki Novgorod
Великий Новгород
Novgorodski kolaž
Administrativni podaci
Država Rusija
Federalni okrugSeverozapadni
Oblast Novgorodska oblast
RejonNovgorodski gradski okrug
Osnovanprvi pomen 859.
Stara imenaGospodin Veliki Novgorod (do 1478)
Novgorod (do 1999)
Stanovništvo
Stanovništvo‍
 — 2014.219.971
 — gustina2.441,95 st./km2
Geografske karakteristike
Koordinate58° 31′ 31″ S; 31° 16′ 30″ I / 58.5254° S; 31.2751° I / 58.5254; 31.2751
Vremenska zonaUTC+3
Aps. visina25 m
Površina90,08 km2
Veliki Novgorod na karti Rusije
Veliki Novgorod
Veliki Novgorod
Veliki Novgorod na karti Rusije
Veliki Novgorod na karti Novgorodske oblasti
Veliki Novgorod
Veliki Novgorod
Veliki Novgorod na karti Novgorodske oblasti
Ostali podaci
Poštanski broj173ххх
Pozivni broj+7 8162
Registarska oznaka53
OKATO kod49 401
OKTMO kod49 701 000 001
Veb-sajt
www.adm.nov.ru/

Veliki Novgorod (rus. Великий Новгород; poznat i kao Novgorod Veliki, rus. Новгород Великий; ranije samo Novgorod, rus. Новгород) grad je na severozapadu evropskog dela Ruske Federacije. Nalazi se u centralnim delovima Novgorodske oblasti čiji je ujedno i administrativni centar, na obalama reke Volhov (otoke jezera Iljmenj).

Područje oko grada Novgoroda se smatra jednim od jezgara prvobitne ruske države, a osnivačem grada smatra se varjaški vojskovođa Rjurik, začetnik dinastije Rjurikoviča (još 862. godine). Novgorod se već 859. godine, u Sofijskom letopisu, spominje kao centar Novgorodske zemlje. Srednjovekovna Novgorodska republika koja je na vrhuncu svoje moći obuhvatala gotovo celokupno područje današnje severozapadne Rusije smatra se prvom demokratskom slovenskom zemljom kojom je upravljalo izabrano veće. Jedina je to srednjovekovna ruska zemlja koju nikada nisu okupirale mongolsko-tatarske horde. Tokom celog srednjeg veka grad Novgorod je bio jedan od najvažnijih kulturnih i političkih centara ruskih zemalja. Sve do 1478. bio je poznat pod imenom Gospodin Veliki Novgorod. Od 1944. i osnivanja Novgorodske oblasti, grad Novgorod je ujedno i njen administrativni centar. Godine 2009. gradske vlasti su službeno obeležile 1150. godišnjicu od osnivanja grada.

Istorijski spomenici Novgoroda i okoline koji se nalaze u samom središtu grada na području Novgorodskog kremlja od 1992. godine nalaze se na Uneskovoj listi svetske baštine. Od oktobra 2008. nosi jedno od najvažnijih ruskih priznanja, titulu Grada vojničke slave.

Gradska teritorija obuhvata površinu od 90,08 km², a na tom području je prema procenama nacionalne statističke službe Rusije za 2014. živeo 219.971 stanovnik, ili oko trećina od ukupne populacije Novgorodske oblasti. Prema broju stanovnika Novgorod se nalazi na 90. mestu u Rusiji.

Geografija i položaj[uredi | uredi izvor]

Blanko mapa Velikog Novgoroda

Grad Veliki Novgorod nalazi se u severozapadnom delu Ruske Federacije, u oblasti prostrane Istočnoevropske ravnice, odnosno u njenoj mikrocelini Priiljmenjskoj depresiji. Smešten je u centralnim delovima Novgorodske oblasti, na obalama reke Volhov (deo basena jezera Ladoge i reke Neve) koja ujedno polovi gradsku teritoriju na istočni i zapadni deo, na oko 6 km nizvodno od njenog istoka iz jezera Iljmenj. Istočni delovi grada izlaze na obale Malog Volhovca, najvećeg prirodnog rukavca reke Volhov. Središnji deo grada gde se nalazi i centralno utvrđenje Novgorodski kremlj leži na nadmorskoj visini od 25 m, dok visina postepeno opada idući ka severu, odnosno ka jugu prema jezeru Iljmenj. Priobaln područje uz jezero nalazi se na nadmorskim visinama od 18 m i karakteristično je po brojnim močvarnim područjima gde se nalaze značajna ležišta treseta. Grad je sa svih strana okružen gustim šumama (uglavnom bresta).[1]

Grad se nalazi na oko 552 kilometra severozapadno od glavnog grada zemlje Moskve, odnosno na oko 200 kilometara jugoistočno od Sankt Peterburga. Na jugu gradska teritorija obuhvata arheološki lokalitet Rjurikovo gorodišče i srednjovekovni Jurjev manastir, dok se na jugozapadu prostire do varošice Pankovke.[2] Petnaestak kilometara od strogog centra grada nalazi se gradski rejon Krečevici koji je ujedno i najsevernija tačka gradskog područja (naselje je do 2004. egzistiralo kao zasebna urbana celina). Gradsko područje je sa svih strana okruženo teritorijom Novgorodskog rejona, najveće opštinske jedinice Novgorodske oblasti. Ukupna površina gradske teritorije je 90,08 km².

Grad je podeljen na dve celine, na istorijsko jezgro i novo naselje koje se razvilo van drevnih gradskih zidina. Stari deo grada je podeljen na Sofijsku stranu koja je ime dobila po crkvi Svete Sofije, a koja se nalazi na levoj oblai Volhova, dok se na desnoj obali nalazilo srednjovekovno trgovačko i finansijsko središte. Najveći deo novog dela grada nalazi se uz levu obalu Volhova.

Pešački most preko Volhova na fotografiji iz 2006. godine

Klima[uredi | uredi izvor]

Veliki Novgorod leži u zoni umerenokontinentalne klime podložne maritimnim uticajima sa obližnjeg Baltičkog mora sa zapada i oštre kontinentalne klime sa istoka (Kepenova klasifikacija klimata DfB). Ovaj tip klime na tom području karakterišu dosta hladne zime sa intenzivnim snežnim pokrivačem, te umereno topla i vlažna leta. Zimski period godine traje od oktobra do početka aprila, a prosečne temperature u tom delu godine se kreću u vrednostima od oko –10°C (nisu retki dani sa temperaturama ispod –24 °C, posebno tokom januara i februara koji su i najhladniji meseci). Početkom aprila dolazi do postepenog povećanja temperatura vazduha i topljenja snežnog pokrivača. Leta su umereno topla sa prosečnim julskim temperaturama vazduha od oko +17,5 °C. Prosečna godišnja temperatura iznosi +4,3 °C.[3]

Godišnja suma padavina ima vrednost od oko 561 mm, a najviše padavina se izluči tokom jula i avgusta koji su ujedno i najkišovitiji meseci, sa prosečno oko 71 mm, dok se najmanje padavina svega 23 mm izluči tokom februara meseca. Vlažnost vazduha je dosta visoka tokom cele godine.

Klima Velikog Novgoroda
Pokazatelj \ Mesec .Jan. .Feb. .Mar. .Apr. .Maj. .Jun. .Jul. .Avg. .Sep. .Okt. .Nov. .Dec. .God.
Apsolutni maksimum, °C (°F) 6
(43) 		6
(43) 		13
(55) 		26
(79) 		29
(84) 		32
(90) 		34
(93) 		34
(93) 		29
(84) 		22
(72) 		13
(55) 		10
(50) 		34
(93)
Srednji maksimum, °C (°F) −6
(21) 		−5
(23) 		0
(32) 		8
(46) 		17
(63) 		21
(70) 		22
(72) 		21
(70) 		15
(59) 		8
(46) 		1
(34) 		−3
(27) 		8,3
(46,9)
Prosek, °C (°F) −9,2
(15,4) 		−8,2
(17,2) 		−3,3
(26,1) 		3,7
(38,7) 		11,6
(52,9) 		15,7
(60,3) 		17,3
(63,1) 		15,5
(59,9) 		10,3
(50,5) 		5,0
(41) 		−0,8
(30,6) 		−5,9
(21,4) 		4,3
(39,7)
Srednji minimum, °C (°F) −12
(10) 		−12
(10) 		−7
(19) 		0
(32) 		7
(45) 		10
(50) 		12
(54) 		11
(52) 		7
(45) 		2
(36) 		−3
(27) 		−9
(16) 		0,5
(32,9)
Apsolutni minimum, °C (°F) −45
(−49) 		−39
(−38) 		−32
(−26) 		−24
(−11) 		−8
(18) 		−3
(27) 		1
(34) 		−2
(28) 		−10
(14) 		−21
(−6) 		−26
(−15) 		−41
(−42) 		−45
(−49)
Količina padavina, mm (in) 29
(11,4) 		22
(8,7) 		29
(11,4) 		33
(13) 		37
(14,6) 		62
(24,4) 		71
(28) 		71
(28) 		60
(23,6) 		51
(20,1) 		49
(19,3) 		36
(14,2) 		561
(220,9)
Izvor: Яndeks. Pogoda,[4]

Ekologija[uredi | uredi izvor]

Najveći gradski zagađivači u sovjetskom periodu bila su industrijska postrojenja, a posebno hemijski kombinat „Akron“ koji je 1989. imao udeo u zagađenosti vazduha od 55%. Danas su najveći zagađivači vazduha izduvni gasovi iz motornih vozila. Ekološka situacija u gradu se znatno popravlja iz godine u godinu, pa je tako prema podacima Novgorodskog centra za hidrometeorologiju i ekologiju ukupna suma otpadnih gasova koji su ispušteni u atmosferu pala sa 44,6 hiljada tona koliko je registrovano 2010, na 40,7 hiljada tona 2011. godine.[5][6][7] Gradski hidrometeorološki zavod tri puta dnevno meri kvalitet vazduha u gradu. Sa indeksom zagađenja vazduha od 4,0 do 4,2 i sadržajem štetnih materija manjim od 3% grad Veliki Novgorod se ubraja u gradove sa veoma niskom opasnošću od zagađenosti vazduha.[8]

Sa druge strane kvalitet vode u reci Volhov je na veoma niskom nivou i reka se smatra izuzetno zagađenim vodotokom kontaminiranim velikim količinama teških metala (poput gvožđa, mangana i bakra) i organskog otpada.[9]

Vremenska zona[uredi | uredi izvor]

Grad Veliki Novgorod se, baš kao i cela Novgorodska oblast nalazi u vremenskoj zoni koja se po međunarodnim standardima za merenje vremena označava kao Moskovsko vreme, odnosno Moscow Time Zone (MSK/MSD). U odnosu na koordinisano univerzalno vreme Moskovsko vreme ima vrednost od UTC+3.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Novgorod na minijaturi iz XVII veka

Najvažniji saobraćajni pravci na području današnje severozapadne Rusije od najstarijih vremena su bili rečni tokovi, i jedino je rekama bilo moguće savladati guste šume i neprohodne močvare. Zbog toga su uz obale reka nicala i prva važnija naselja na tom području.

Na području Priiljmenjske depresije su pre doseljavanja Slovena živela brojna ugro-finska plemena koja su se uglavnom bavila lovom i ribolovom. Dolaskom Slovena na tom području intenzivnije počinje da se razvija poljoprivredna aktivnost i trgovina.[10][11] Varjaški trgovci su još tokom VIII veka koristili istočnoevropske reke kao saobraćajnice za svoje brodice na putu ka Vizantiji, a prve stalne trgovačke centre na tom području osnivaju počev od 750. godine (današnja varošica Staraja Ladoga).[12] Vek kasnije na oko 2 kilometra južnije od današnjeg Novgoroda, na mestu gde reka Volhov otiče iz jezera Iljmenj osnovano je naselje Holmgard (Hólmgarðr), čije ruševine su danas poznate pod imenom Rjurikovo gorodišče (rus. Рюриково городище). Arheolozi pretpostavljaju da je upravo Holmgard bio preteča današnjeg Novgoroda i središte trgovačkog i političkog života tog područja tokom celog IX i X veka. U prilog tome ide i činjenica da na području Novgorodskog kremlja nisu pronađeni arheološki artefakti koji bi dokazali postojanje same tvrđave u periodu od pre X veka. Otuda i slovenski naziv za današnji grad Novgorod ili Novi grad, dok se za staru tvrđavu nakon gradnje novog utvrđenja ustalio naziv Gorodišče, naziv koji označava staro utvrđenje. Prema podacima iz Povesti minulih leta gradnju Holmgardskog zamka započeo je varjaški knjaz Rjurik, verovatno u periodu 859–862. godine. Holmgard je na taj način postao preteča Novgorodskog kremlja koji je sagrađen verovatno 1044. godine.[13][14] Međutim Nikonovski letopis iz XVI veka pominje 859. kao godinu smrti „novgorodskog gospodara Gostomisla koji gospodariše slovenima Iljmenjskim“.[a] To znači da je naselje znatno starije, a tačan podatak o njegovom nastanku ne postoji, iako se zna da su najranije migracijske struje Slovena na priiljmenjsko područje stizale još tokom V veka. Ipatijevski letopis pominje upravo Slovene koji su došli sa obala Dunava kao osnivače grada (iako datumi u samom letopisu nisu pouzdani).[15]

Arapski izvori iz X veka pominju tri velika centra ruskog naroda: Slaviju (Novgorod), Kujabu (Kijev) i Artaniju (čiji lokalitet nije jasan). Vizantijski car Konstantin Porfirogenit u svom De administrando imperio 949. godine pominje Novgorod, odnosno Nemogard (Νεμογαρδάς), i to je ujedno najstariji strani spis koji prvi pominje taj grad.[16]

Metodama dendrohronologije starost prvobitnih gradskih mostova procenjena je na period oko 930. godine.[17][18] Na mestu gde su pronađeni drveni ostaci mostova kulturni sloj je debljine do 30 centimentara, a između ostalih su pronađeni i predmeti čije vreme nastanka može da se odnosi i na period pre VIII veka.[19][20]

Prema nekim lingvističkim studijama termin Holmgard u slobodnom prevodu označava „grupu naselja koja su tokom povodnja izložena poplavama“,[21] što navodi na zaključak da je Holmgard obuhvatao više naselja koja su bila rasprostranjena na području savremenog Novgoroda, a čije sedište se nalazilo u Rjurikovom gorodišću.[21] Kasnije je političko središte preseljeno u Novgorodski kremlj, dok je Rjurikovo gorodišče ostalo rezidencijom knjaževa.[22] Prema drugim verzijama Holmgard u prevodu označava grad na ostrvu, dok ga nemački izvori navode pod imenom Ostrogard.

Osnivanje grada i period vladavine kijevskih knjaževa[uredi | uredi izvor]

Novgorodsko Ostromirovo jevanđelje iz sredine XI veka
Arhanđeo Gavrilo „anđeo zlatne kose“ – remek delo novgorodskog ikonopisa iz XII veka

Veliki Novgorod se smatra jednim od najstarijih gradova na području današnje Rusije, a prvi put se pominje 859. godine kao utvrđenje kojim je vladao varjaški knjaz Rjurik, osnivač prve istočnoslovenske države Novgorodske Rusije. Rjurik je gradom vladao od 862. do 879.[23][24] godine. U okvirima Kijevske Rusije Novgorod je po značaju bio odmah posle Kijeva, i pretpostavlja se da je u gradu u to vreme živelo više od 10 hiljada ljudi.

Veliki kijevski knjaz Svjatoslav I je kao vladara Novgoroda imenovao svog starijeg sina Vladimira I, dok je na mesto vladara Kijeva postavljen Jaropolk I Kijevski. Četiri godine nakon Svjatoslavove smrti 972. godine dolazi do sukoba među braćom za prevlast, a kao rezultat tog sukoba Vladimir gubi vlast nad Novgorodom i beži u Skandinaviju. Godine 980. Vladimir je uspešno preuzeo kijevski tron, a nekoliko godina kasnije uveo je pravoslavno hrišćanstvo kao zvaničnu religiju. Njegov sin Jaroslav Mudri (vladao 1016—1054) koji je bio poznat kao veliki pokrovitelj nauke i umetnosti sagradio je prve crkve na tlu Novgoroda. Bile su to drvena crkva posvećena Svetoj Sofiji (danas Sofijski sabor) i hram posvećen svetima Joakimu i Ani. Kako su tokom borbi za kijevski presto nakon smrti Vladimira Velikog novgorodski knjazovi otvoreno podržavali Jaroslava Mudrog, njegovim dolaskom na vlast sam grad i gradska elita su umnogome profitirali, a zahvaljujući jakim trgovačkim vezama stvorena je plemićka osnova iz koje će nastati boljarska klasa.[b][12]

Knjaz Jaroslav je tokom posete gradu 1030. godine naredio da se 300 dece, starijih osoba i sveštenika specijalno obuči za dalje širenje pismenosti među običnim stanovništvom. Novgorod je tako uz Konstantinopolj postao jedini grad u srednjovekovnoj Evropi u kojem pismeni ljudi nisu poticali samo iz sloja plemstva i sveštenstva, već je i običan narod umeo da piše i čita.

Društvena struktura srednjovekovnog Novgoroda se sastojala od tri sloja: bogati trgovci, bankari i zemljoposednici bili su na čelu grada, obični trgovci su bili predstavnici srednjeg sloja dok su zanatlije i radnici pripadali nižim klasama.

Razvojem pismenosti dolazi i do velikog zamaha u razvoju kulture. U gradu su živeli i delovali neki od najpoznatijih ikonopisaca tog vremena poput Teofana Grka i Andreja Rubljova. Godine 1056. po porudžbi tadašnjeg novgorodskog knjaza monah Grigorije je napisao Ostromirovo jevanđelje, jedan od najstarijih i najbolje očuvanih rukopisa staroslovenske, odnosno staroruske književnosti iz sredine XI veka. Rukopis je bio ukrašen koricama s dragim kamenjem, a od 1806. se čuva u Ruskoj nacionalnoj biblioteci.[25] Arheološkim istraživanjima otkriveno je preko hiljadu starih spisa pisanih na brezovoj kori na kojima se nalaze precizni opisi uobičajenog života srednjovekovnog Novgoroda (većina spisa je otkrivena tokom arheoloških iskopavanja 1951. godine).[26][27]

Novgorodska republika 1136 — 1478.[uredi | uredi izvor]

Ikonski prikaz bitke između Novgoroda i Suzdalja iz 1170. godine
Mapa trgovačkih puteva Hanzeatskog saveza

Pobuna koja je u gradu izbila 1136. između boljara sa jedne i vrhovnog knjaza sa druge strane rezultirala je znatnim smanjenjem prava i obaveza gradskog knjaza, ukinuta je kneževina, a formirana Novgorodska republika. Knjaz je upravljao jedino vojskom, dok su životom u gradu upravljali birani posadnici koji su ujedno bili i direktni posrednici između građana i knjaza. Kneževa rezidencija premeštena je iz Novgorodskog kremlja u nekadašnje Gorodišče. Narodno veće, koje se okupljalo po staroslovenskoj tradiciji, bilo je najviši politički autoritet u republici. Ovo veće je biralo posadnike, vojskovođe, a od 1156. i arhiepiskope. Sastojalo se uglavnom od boljara. Arhiepiskop je imao vrhovnu izvršnu vlast i bio je najbogatiji feudalni gospodar u Novgorodu, sa najviše zemlje i najviše prihoda. Ove nadležnosti su mu preneli kijevski kneževi. Pored toga, arhiepiskop je upravljao državnom blagajnom, spoljnim poslovima i kaznenom politikom. U političkom životu Novgorodske republike učestvovali su i obični trgovci i zanatlije. Oni su stvarali udruženja koja se mogu smatrati pretečama političkih partija. Novgorodska eparhija je 1165. prerasla u rang arhiepiskopije.

U vreme vladavine Aleksandra Nevskog (vladao Novgorodom od 1228. do 1259) grad Novgorod postaje najvažnijim sedištem svih ruskih zemalja. Počev sa Aleksandrom Nevskim svi budući novgorodski veliki knjaževi su birani među vladarima Vladimir-Suzdaljske kneževine. Nekadašnji grad-država je sa početih oko 30.000 km² proširio svoju teritoriju za više od 1,5 miliona kvadratnih kilometara ka istoku do Urala, i ka jugu do Crnog mora postavši tako jedna od najvećih srednjovekovnih država u Evropi. Tokom XIV veka urbano gradsko područje je zahvatalo teritoriju od oko 400 hektara, dok je teritorija unutar gradskih zidina zauzimala oko 11 hektara. Broj stanovnika je sa oko 50.000 sa kraja XIII veka porastao na preko 80.000 početkom XV veka, čime je Novgorod prerastao i u to doba vodeće nemačke gradove poput Libeka, Kelna i Nirnberga.[28][29]

Primerak rukopisa na brezovoj kori br. 202 na kojem se vidi vežbanje u crtanju i pisanju od strane sedmogodišnjeg dečaka (XIII vek)[30]

U to vreme Novgorod je važio za jedan od najznačajnijih trgovačkih centara na istoku Evrope i predstavljao je važnu trgovačku sponu između istoka i zapada. Gradske vlasti su razvijale bliske trgovačke odnose sa članovima Hanzeatskog saveza koji je u Novgorodu imao vlastitu trgovačku ispostavu (kontor). Novgorodski trgovci su prve kontakte sa nemačkim trgovcima iz Libeka uspostavili na Gotlandu sredinom XII veka,[31] a prva hanzeatska trgovačka ispostava u Novgorodu podignuta je 1192. godine pod imenom Peterhof. U okviru peterhofskog kontora postojala je i katolička crkva posvećena Svetom Petru, po kojoj je i dobila ime, ali i brojne druge stambene i trgovačke jedinice. Iz Novgoroda se ka zapadu trgovalo uglavnom krznom, voskom, medom i drvetom, dok su sa druge strane uvoženi uglavnom gotovi proizvodi poput vina, piva, tekstila, stakla, oružja, soli, srebra, začina, tropskog voća i stoke. Već u XIV veku članovi Hanzeatskog saveza su imali isključivi monopol u trgovini sa Novgorodom. Međutim tokom XV veka Novgorod postepeno gubit trgovački značaj, a trgovina se sve više seli u primorske gradove Livonije.[32] Sa druge strane trgovina sa Vizantijom na jugu je bila naroččito intenzivna u periiodu između X i XIII veka.[33]

Pod uticajem trgovine sa zapadnim gradovima Novgorod je još tokom XIII veka postao jedan od prvih centara za proizvodnju kovanog novca na teritoriji Rusije (zajedno sa pskovom). U krupnim trgovačkim poslovima koristile su se srebrne poluge težine 205 grama (takozvane hrivne), dok su se u manjim trgovačkim oblicima koristili manji srebrnjaci koji su se zvali rublje. Vlastiti novac Novgorod počinje da kuje nakon 1420. godine.[34]

Novgorod u granicama jedinstvene ruske države[uredi | uredi izvor]

Nakon nekoliko ratova protiv Moskovske kneževine u periodu između 1456. i 1478. novgorodska država je doživela veliki privredni i politički pad, što je dovelo i do konačnog prestanka postojanja nezavisne Novgorodske republike (15. januara 1478. novgorodski boljari su prihvatili vrhovnu vlast moskovskog knjaza Ivana III Vasiljeviča). Veliki deo novgorodske boljarske vlastele napustio je grad. Knjaz Ivan III je zbog nekih nesuglasica sa nemačkim trgovcima u Talinu 1494. zatvorio hanzeatski kontor u Novgorodu i konfiskovao njegovu celokupnu imovinu. Nešto kasnije Novgorodu su vraćena neka prava, a najznačajnije beneficije su bile pravo na kovanje vlastitog novca i vođenje spoljne politike u odnosu na susedne države.

Godine 1508. u gradu je izbila epidemija kuge koja je prema trećem Novgorodskom letopisu odnela preko 15.000 ljudskih života. Nešto kasnije iste godine, istočni, trgovački deo grada na desnoj obali Volhova zahvatio je veliki požar, u kojem je smrtno stradalo 3.315 osoba.[35] Da bi se obnovila gradska privreda knjaz Vasilij III Ivanovič je gradu dodelio određene beneficije, a 1514. Novgorod je povratio pravo da naplaćuje poreze na svojoj teritoriji, kao i da se samostalno bavi poslovima spoljne trgovine.

Vojska Ivana Groznog je u zimu 1569/1570. upala u grad pod izgovorom da se spreči moguća izdaja koju su gradske vlasti spremale. U događaju koji je postao poznat kao Novgorodski pogrom, tokom 6 nedelja vojska Ivana Groznog je u potpunosti porušila grad, sva crkvena, manastirska i trgovačka imovina je zaplenjena, a pobijeno je više hiljada stanovnika grada (prema procenama oko 27.000 od ukupno 35.000 stanovnika je pobijeno).[36][37][38][39]

Tokom perioda Smutnih vremena švedska vojska napala je i opkolila grad 16. jula 1611, a opsada Šveđana okončana je 9 dana kasnije, 25. jula potpisivanjem dogovora kojim je švedski kralj proglašen za pokrovitelja ruske države, a njegov sin Karl Filip postavljen na mesto novgorodskog velikog knjaza. Novgorod je na taj način postao protektorat švedske krune. Stalne težnje Šveđana da Novgorod i okolinu i formalno prisajedine ostatku Švedske dovele su do rata koji je okončan 27. februara 1617. potpisivanjem Stolpovskog mirovnog sporazuma i vraćanjem Novgoroda u granice ruske države. Tokom švedske okupacije grad je doživeo velika razaranja, spaljeno je više od polovine građevina, a zbog gladi i brojnih epidemija preživelo je svega 527 stanovnika.[37] Tokom narednih decenija ekonomska i politička situacija u gradu je bila jako teška, a sve učestalije nezadovoljstvo lokalnog stanovništva kulminiralo je 1650. podizanjem ustanka protiv vladavine cara Alekseja Mihajloviča. Tadašnji novgorodski mitropolit Nikon podržavao je carsku vlast i pretio buntovnicima anatemisanjem i isključenjem iz crkve. Kada je Nikon dve godine kasnije postavljen na mesto moskovskog patrijarha, u Novgorodu je došlo do pobune koja je kasnije rezultirala raskolom u Ruskoj pravoslavnoj crkvi.

Nakon teškog poraza ruskih trupa predvođenih Petrom Velikim od strane Šveđana u bici kod Narve, na samom početku Velikog severnog rata (30. novembar 1700), Novgorod je silno utvrđen da bi se sprečilo dalje napredovanje Šveđana ka unutrašnjosti. Novgorod je na taj način postao jedno od najvažnijih ruskih vojničkih utvrđenja u zapadnom delu zemlje, a njegove trupe su odigrale važnu ulogu u Poltavskoj bici 28. juna 1709. čija posledica je bio konačni poraz švedske armije.

Nakon gradnje nove prestonice Sankt Peterburga 1703. godine, Novgorod postepeno počinje da gubi kako na privrednom tako i napolitičkom značaju i da se pretvara u provincijsku varošicu.

Petar Veliki je krajem 1708. izvršio administrativnu reformu podelivši zemlju na 8 gubernija. Svaka od gubernija je bila podeljena na provincije, a one pak na distrikte. Grad Novgorod je shodno toj podeli postao sedištem jedne od jedanaest provincija koje su ušle u sastav Sanktpeterburške gubernije.

Novgorodska gubernija[uredi | uredi izvor]

Plan grada Novgoroda iz 1862.
Novgorodska pijaca na slici Apolinarija Vasnecova

Godine 1727. uspostavljena je Novgorodska gubernija kao jedna od administrativnih jedinica tadašnje Ruske Imperije, sa sedištem upravo u Novgorodu. Imperatorka Katarina II je 1764. postavila Jakova Siversa na mesto generalnog gubernatora Novgorodske gubernije. Na Siversovu inicijativu u gradu počinju da se sprovode obimni radovi na obnovi i unapređenju gradske infrastrukture. Već 1778. usvojene je novi generalni plan grada, obnavljaju se stare i podižu nove građevine, rekonstruisani su hotel i vladičanski dvor, otvorena nova gimnazija i druge administrativne zgrade. Preko Volhova je sagrađen novi kameni most. Za svega nekoliko godina Novgorod ponovo postaje jedan od najvažnijih carskih gradova u Rusiji.[40]

U prvoj polovini XIX veka Novgorod postaje važno vojničko središte, a gotovo celokupna privredna aktivnost u tom periodu svodila se na vojsku i trgovinu. U isto to vreme industrijska proizvodnja u gradu gotovo da nije ni postojala, a delovalo je svega 12, uglavnom manjih zanatskih radionica. Prema podacima iz 1875. od ukupno 17.384 stanovnika koliko je živelo u gradu, gotovo trećinu činili su vojna lica i činovnički kadar, a najbrojniji su bili pripadnici plemstva i sveštenstva (ukupno 3.829 ljudi).[41] Iste godine na području grada su delovala 4 manastira, 37 crkvi i 13 kapelica.[41] Neretko su u tom periodu u gradu boravili i radili i neki od tadašnjih najvećih ruskih „umova“ poput Aleksandra Hercena, poznatog ruskog filozofa i književnika koji je delovao u Novgorodu u periodu 1841–1842. godine (istovremeno je Hercen savetovao i novgorodskog gubernatora).

Godine 1862. Novgorod je bio mesto centralne proslave u čast hiljadite godišnjice osnivanja prve ruske države. U tu čast je na centralnom gradskom trgu postavljena skulptura vajara Mihaila Mikešina, simbolično nazvana Hiljadugodišnja Rusija (rus. Тысячелетие России). Tokom trajanja proslave Novgorod je na neki način bio zvanična prestonica Ruske Imperije.

Dana 14. aprila 1917. godine u gradu je formiran Novgorodski gubernijski radnički sovjet koji je u jeku Oktobarske revolucije iste godine i službeno prihvatio vrhovnu Sovjetski vlast.[42]

Godine 1927. Novgorodska gubernija je ukinuta i inkorporirana u sastav novoosnovane Lenjingradske oblasti. Novgorod je postao administrativnim sedištem Novgorodskog okruga, administrativne jedinice unutar Lenjingradske oblasti koja je postojala svega dve godine. Gubitak statusa gubernijskog centra negativno se odrazio na gradsku privredu, finansijska pomoć iz Moskve je svedena na minimum, planovi o razvoju industrije nisu postojali, te je Novgorod ponovo postao provincijskim centrom na periferiji.

Drugi svetski rat i osnivanje Novgorodske oblasti[uredi | uredi izvor]

Novgorod nakon oslobođenja 1945. godine.
Arheološki lokalitet Troicki u Novgorodu

Tokom Drugog svetskog rata grad je bio okupiran od strane jedinica Vermahta, a okupacija je trajala od 15. avgusta 1941. do 20. januara 1944. godine. Tokom fašističke okupacije Novgorod je doživeo strahovita razaranja, a gotovo u celosti su uništeni brojni srednjovekovni spomenici u samom gradu i okolini. Detaljan opis života u gradu tokom okupacije opisao je istoričar Boris Kovaljov u monografiji „Svakodnevni život građana Rusije tokom nacističke okupacije“ (rus. Повседневная жизнь населения России в период нацистской оккупации).[43][44]

Komisija koja je neposredno posle oslobođenja grada popisivala nivo razaranja procenila je štetu u gradu na ukupno 11 milijardi tadašnjih rubalja.[41] Od preko 2.500 građevina u gradu okupaciju je preživelo svega njih četrdesetak.

Odlukom Prezidijuma Vrhovnog sovjeta Sovjetskog Saveza od 5. jula 1944. godine uspostavljena je Novgorodska oblast sa sedištem u gradu Novgorodu koji dobija status grada oblasne subordinacije. Pretvaranje grada u oblasni centar pozitivno se odrazilo na njegov privredni oporavak, a odlukom nacionalnih vlasti od 1. novembra 1945. Novgorod je uvršten na listu 15 sovjetskih gradova čija obnova je predstavljala jedan od najvažnijih nacionalnih prioriteta. Posebno se velika pažnja posvećivala obnovi uništenih kulturnoistorijskih spomenika. Jedan od prvih spomenika koji je kompletno restauriran bio je lokalitet Hiljadugodišnja Rusija koji je svečano otkriven već 5. novembra 1944. godine.[45]

Generalni plan kompletne rekonstrukcije grada napravio je tim vodećih arhitekata tog vremena predvođenih Aleksejom Ščusevim (plan obnove je usvojio Savet ministara Ruske SFSR 22. decembra 1945). Međutim u budućim godinama umnogome se odstupalo od tog plana prilikom gradnje, a naročito je to bilo vidljivo u strogom centru starog grada gde su nikle brojne moderne višespratnice i industrijski objekti čime je znatno narušena njegova istorijska osobenost. Nakon uklanjanja brojnih ruševina iz perioda nacističke okupacije na neki način je „oslobođena teritorija“ za detaljnija arheološka istraživanja vezana za gradsku prošlost, i upravo iz tog perioda spočetka 1950-ih godina datiraju neki od najvažnijih arheoloških pronalazaka vezanih za ovaj grad. Jedan od najvažnijih arheoloških dostignuća bilo je otkriće prvog spisa na brezovoj kori koji je otkriven 26. jula 1951. godine. Arheološka istraživanja u gradu aktivna su i tokom današnjih dana.

Obnova najvećeg dela kulturnoistorijskih spomenika obavljena je u periodu između 1950-ih i 1970-ih, a grad je u u to vreme postao jedan od najvažnijih sovjetskih, a samim tim i svetskih turističkih centara. Paralelno sa obnovom istorijskih lokaliteta podizana su i industrijska preduzeća, tako da je već 1953. godine industrijska proizvodnja u Novgorodu i okolini premašila predratni nivo. Godine 1967. sa radom je počeo veliki hemijski kombinat koji je za kratko vreme postao jednim od najvažnijih privrednih objekata u gradu. Sagrađeni su i potpuno novi stambeni kompleksi u severnom i zapadnom gradskom rejonu.

Odlukom Prezidijuma Vrhovnog sovjeta Sovjetskog Saveza od 23. juna 1983. grad Novgorod i njegovi stanovnici su odlikovani Ordenom crvene zastave za rad (rus. Орден Трудового Красного Знамени), kao priznanje za sveobuhvatan privredni i kulturni preporod grada i veliku žrtvu u borbi za oslobođenje.[46]

Novgorod danas[uredi | uredi izvor]

Odlukom Uneska od 1992. godine Istorijski spomenici Novgoroda i okoline su kao istorijski lokalitet od izuzetne važnosti uvršteni na listu svetske baštine.[47]

Odlukom Predsednika Ruske Federacije od 11. juna 1999. grad Novgorod je preimenovan u grad Veliki Novgorod,[48] a starim gradskim ulicama u samom srcu grada su vraćeni njihovi istorijski nazivi.

Veliki Novgorod je u tri navrata, 2003, 2006. i 2007. zahvaljujući velikom napretku u razvoju finansijskog sektora, poneo nacionalno priznanje „Zlatna rublja“ u kategoriji „Poslovna prestonica Severozapadnog federalnog okruga“.[49]

Kao priznanje za veliki doprinos u borbama za slobodu grada i otadžbine, predsednik RF Dmitrij Medvedev dodelio je Velikom Novgorodu 28. oktobra 2008. godine plaketu sa titulom Grada vojničke slave,[50] a u znak sećanja na taj događaj u gradu je 8. maja 2010. otkrivena spomen stela (obelisk sa barreljefima vezanim za gradsku istoriju).

Službena proslava 1150. godišnjice od osnivanja grada održana je u periodu 19–22. septembra 2009, a takođe su u periodu 21—23. septembra 2012. održane brojne manifestacije u okvirima proslave 1150. godina ruske države.

Veliki Novgorod je 1993. postao prvim ruskim gradom sa punopravnim članstvom u međunarodnoj organizaciji Nova Hanza (rus. Новая Ганза; nem. Neue Hanse) koja okuplja gradove i opštine koji su bili delom nekadašnje srednjovekovne Hanzeatske lige. Cilj udruženja je razvijanje intenzivnijih kulturnih, obrazovnih, sportskih i trgovačkih veza među gradovima članovima. Novgorod je tako bio centar 29. Hanzeatskih dana Nove Hanze (rus. «XXIX Ганзейские дни Нового времени») koji su se održavali od 18. do 21. juna 2009. godine.[51]

  • Predsednik RF Dmitrij Medvedev uručuje gradonačelniku Novgoroda Juriju Bobrišovu plaketu sa titulom Grada vojničke slave (8. decembar 2008)
    Predsednik RF Dmitrij Medvedev uručuje gradonačelniku Novgoroda Juriju Bobrišovu plaketu sa titulom Grada vojničke slave (8. decembar 2008)
  • Novgorodska stela – ceremonija otkrivanja spomenika 2012.
    Novgorodska stela – ceremonija otkrivanja spomenika 2012.
  • Poštanska markica Pošta Rusije posvećena 1150. godišnjici osnivanja Novgoroda
    Poštanska markica Pošta Rusije posvećena 1150. godišnjici osnivanja Novgoroda

Demografija[uredi | uredi izvor]

Prema podacima sa popisa stanovništva 2010. u gradu je živelo 218.717 stanovnika, dok je prema procenama nacionalne statističke službe za 2014. grad imao 219.971 stanovnika.[52] U etničkom pogledu najbrojniji su Rusi koji čine oko 95% gradske populacije, dok najbrojniju manjinu predstavljaju Ukrajinci koji čine 1,4% gradske populacije.

Kretanje broja stanovnika
1897.1939.1959.1970.1979.1989.2002.2010.2014.
25.73639.75860.669127.944186.003229.126[53]223.263[54]218.717[55]219.971

Politički sistem[uredi | uredi izvor]

Novgorodska gradska većnica

Grad Veliki Novgorod je administrativni centar Novgorodske oblasti u čijim granicama egzistira kao zaseban gradski okrug, odnosno kao grad oblasne subordinacije i u istom je administrativnom rangu kao i opštinski rejoni. U gradu se ujedno nalaze i organi vlasti Novgorodskog opštinskog rejona (u čiji sastav sam grad ne ulazi). Ukupna površina gradske teritorije je 90,08 km².

Gradom upravlja gradonačelnik koji je ujedno i najvažniji organ izvršne vlasti, a njegova zaduženja definisana su članom 33 Ustava gradskog okruga Velikog Novgoroda.[56] Gradonačelnik se bira na direktnim izborima na kojima pravo glasa imaju jedino rezidenti gradskog okruga, a mandat gradonačelnika traje 4 godine. Aktuelni gradonačelnik Velikog Novgoroda je Jurij Bobrišev koji je na tu funkciju reizabran na lokalnim izborima održanim 8. septembra 2013. godine.[57]

Najvažnije predstavničko i zakonodavno telo u gradu je Gradska duma gradskog okruga Velikog Novgoroda čija zaduženja su definisana su članom 4 Ustava gradskog okruga Velikog Novgoroda. Sastav gradske dume određuje se putem direktnih lokalnih izbora, a saziv se bira na period od 5 godina. Svaki saziv gradske dume čini 30 deputata (poslanika), a od tog broja njih 15 su osobe koje su na izborima dobile najveći broj glasova, dok preostalih 15 mesta određuju strane u zavisnosti od izbornog rezultata.

Gradski simboli[uredi | uredi izvor]

Zakonom utvrđeni simboli grada su gradski grb i gradska zastava. Trenutna verzija gradske zastave gradskog okruga Veliki Novgorod usvojena je na sednici gradske Dume održanoj 24. novembra 2010. i uvrštena je u nacionalni heraldički registar Ruske Federacije pod brojem 6683.[58][59] Gradska zastava je dvobojnica pravougaonog oblika u proporciji 3:5 sa belim poljem u gornjem i plavim poljem u donjem delu zastave (u odnosu polja od 2:1). U centralnom delu zastave nalazi se gradski grb. Odnos širine i dužine zastave je u omjeru 1,5:2,5. Prva gradska zastava usvojena je na sednici gradskog veća 14. aprila 1994. godine.

Aktuelni grb grada Velikog Novgoroda utvrđen je na sednici gradskog veća 24. novembra 2010. godine. Grb je u formi francuskog četvorougaonog štita sa šiljatom osnovom. U donjem delu štita koji čini 25% grba na plavom polju koje simbolizuje reku Volhov nalaze se dva para riba jedni nasuprot drugih (simbol trgovine i rečnog bogatstva). U gornjem delu štita koji je bele boje nalazi se pozlaćeni tron novgorodskih vladara koji pridržavaju dva crna medveda. Na tronu se nalazi crveni jastuk čija boja simbolizuje zidove Novgorodskog kremlja, trokraki zlatni svećnjak sa tri srebrne sveće u gornjem delu i u centralnom delu ukrštenim pozlaćenim skiptrom sa krstom na vrhu i krstom.[59] Prvi zvanični novgorodski grb ustanovljen je ukazom imperatorke Katarine Velike od 27. avgusta 1781. godine i na osnovu njega je usvojena i zvanična aktuelna verzija grba.[60]

Privreda[uredi | uredi izvor]

U pozadini su dimnjaci hemijskog kombinata „Akron“
Ulaz u Novgorodsku termoelektranu

Privreda Velikog Novgoroda odlikuje se stabilnim rastom i čini oko 80% od ukupnog bruto-nacionalnog dohotka Novgorodske oblasti. Godine 2012. ukupan BDP Velikog Novgoroda iznosio je 97,1 milijardu rubalja.[61] Najstabilniji izvor prihoda, kako Velikog Novgoroda tako i cele Novgorodske oblasti je industrijski sektor, a udeo gradske industrijske proizvodnje u ukupnoj industrijskoj proizvodnji oblasti je preko 60%.

Najrazvijenija je prerađivačku industriju koja čini oko 90% ukupne industrijske proizvodnje u gradu, dok preostalih 10% otpada na proizvodnju električne energije, gasa i preradu vode. Najdominantnije grane industrije su hemijska industrija koja čini preko 50% industrijske proizvodnje, a za njom slede prehrambena (20%), industrija celuloze i papira (8%), metalurgija, prerada drveta, te proizvodnja električne energije i elektronske opreme.[62][63][64]

Veliki Novgorod je sedište jedne od najvećih kompanija za proizvodnju veštačkih đubriva na svetu — „Akron grupe“. Nemačka kompanija Pfajderer, specijalizovana za proizvodnju drvenih materijala, imala je od 2006. svoju tvornicu u Velikom Novgorodu, koju je pak 2012. preuzela švedska IKEA (Swedspan).[65]

Na oko 14 kilometara severno od grada 1968. u pogon je puštena turbina Novgorodske termoelektrane kapaciteta 361 megavat električne, odnosno 488 kilokalorija toplotne energije.[66] Kao pogonsko gorivo elektrana uglavnom koristi prirodni gas. Ova elektrana obezbeđuje oko 70% svih potreba za električnom energijom u Novgorodskoj oblasti.

Turizam kao privredna delatnost je uprkos velikim potencijalima dosta slabo razvijen, a grad u proseku godišnje poseti oko 250.000 uglavnom domaćih turista.[67]

Saobraćaj[uredi | uredi izvor]

Novgorodska železnička stanica otvorena je još 1871. godine.
Jedan od novgorodskih trolejbusa

Veliki Novgorod je najvažnije saobraćajno središte u celoj Novgorodskoj oblasti. Preko nacionalnog autoputa „Rosija“ (E105 M10) grad je povezan sa Moskvom i Sankt Peterburgom, magistralom A116 je povezan sa Pskovom na zapadu, odnosno sa Lugom preko regionalnog druma R47. Da bi se rasteretio drumski saobraćaj preko grada, godine 1981. sagrađena je obilaznica na autoputu Rosija, a deceniju kasnije sagrađene su i obilaznice na drumskim pravcima ka Lugi i Pskovu. Naglo povećanje broja putničkih vozila na novgorodskim ulicama u poslednjih nekoliko godina često dovodi do saobraćajnih gužvi, posebno u centralnim gradskim ulicama.[68] Da bi se uže gradsko jezgro rasteretilo suvišnog saobraćaja generalnim planom grada od 2009. planirano je izmeštanje nekih saobraćajnica, gradnja novih bulevara na periferiji, te izgradnja trećeg saobraćajnog mosta preko reke Volhov (gradnja bi trebalo da bude okončana krajem 2015. godine).[69]

Najvažnija javna prevozna sredstva u gradu su autobusi, trolejbusi i taksi službe. Trolejbusni saobraćajni sistem koji sačinjava ukupno 5 gradskih linija uspostavljen je tek 1995. godine (bila je to ujedno i prva trolejbusna mreža u Rusiji sagrađena posle raspada Sovjetskog Saveza).[70]

Novgorodska železnička stanica otvorena je 18. maja 1871. godine na trasi Oktobarske železnice koja povezuje Moskvu sa Sankt Peterburgom. Prvi kilometri železničke pruge od Novgoroda išli su ka Čudovu (prvobitna dužina trase bila je 73 kilometra). Linija je kasnije produžena do Staraje Ruse 1878. godine, pri čemu je njena dužina dostigla 95 kilometara. Tokom Prvog svetskog rata celokupna pruga je rekonstruisana i nekadašnja uskotračna pruga pretvorena je u prugu normalnog koloseka širine 1.524 milimetra. Godine 1917. sagrađena je pružna deonica ka Bateckiju, a ista deonica je nekoliko godina kasnije produžena do Luge. Otvaranjem železničke trase između Novgoroda i Pavlovska 1926. godine Novgorod je po prvi put direktno povezan sa tadašnjim Lenjingradom. Tokom Drugog svetskog rata železnička deonica između Novgoroda i Staraje Ruse je potpuno devastirana i više nikada nije obnovljena. Godine 1991. godine izvršena je elektrifikacija na deonici ka Čudovu. Grad je železnički direktno povezan sa Moskvom (noćni voz), Sankt Peterburgom i drugim važnim gradovima severozapada Rusije poput Pskova, Tvera i Murmanska.

Zahvaljujući trgovačkom saobraćaju koji se od najranijih vremena odvijao preko Volhova, Novgorod je od svog postanka bio jedan od najznačajnijih trgovačkih centara ruskih zemalja. Značaj Novgoroda kao rečnog saobraćajnog središta naročito je porastao nakon gradnje Višnjevoločkog hidrosistema tokom XVIII veka, složenog plovnog puta kojim su povezani tokovi reka Volge i Neve. Rečni saobraćaj počinje da gubi na snazi nakon gradnje železničkih i drumskih saobraćajnica, naročito tokom XX veka. Novgorodska rečna luka se danas koristi uglavnom u turističke svrhe, za manja krstarenja Volhovom i Iljmenjom.

Veliki Novgorod je jedan od retkih regionalnih centara u Rusiji koji nema vlastiti civilni aerodrom. Nekadašnji civilni aerodrom „Jurjevo“ zatvoren je zbog nerentabilnosti 2004. godine, a asfaltna aerodromska pista dužine 1.320 m danas se koristi uglavnom za auto-moto trke. Aerodrom Jurjevo nalazi se na oko 4 kilometra zapadno od grada, sagrađen je 1962. godine i u sovjetsko vreme sa njega su održavane redovne avionske linije sa Minskom, Lenjingradom, Moskvom, Kijevom, Rigom i Krasnodarom. Dana 22. oktobra 1975. avion Jak-40 kompanije Aeroflot koji je leteo na relaciji Siktivkar–Riga zabio se u stambenu zgradu na tadašnjem bulevaru Karla Marksa nedaleko od aerodroma, i tom prilikom stradalo je 11 ljudi (6 putnika aviona i 5 stanara zgrade).[71][72] Nakon te nesreće počeli su da se prave planvi o izmeštanju aerodroma sa te lokacije pošto je blizina visokih građevina onemogućavala bezbedno sletanje i poletanje vazduhoplova.

Na oko 11 kilometara severno od grada nalazio se vojni aerodrom „Krečevici“ (otvoren još 1927. godine). U toku su radovi na pretvaranju aerodroma Krečevici u civilni aerodrom.

Arhitektura i gradske znamenitosti[uredi | uredi izvor]

U zavisnosti od istorijskog perioda u kom su gradske građevine nastajale, Novgorodska erhitektura se može podeliti na 4 perioda:[73]

  • arhitektura drevnog Novgoroda — obuhvata period između osnivanja grada u IX veku pa do osnovanja Novgorodske republike;
  • imperijalna ruska arhitektura — period od sredine XV veka do Oktobarske revolucije 1917. godine;
  • sovjetska arhitektura — period između 1917. i 1991. godine i
  • postsovjetska arhitektonska era — nakon 1991. godine.

Arhitektura drevnog Novgoroda i Novgorodske republike[uredi | uredi izvor]

Ostaci Blagoveštenjske crkve unutar Rjurikjovog gorodišča
Plan Novgoroda iz 1675. godine

Najstarije građevine u gradu datiraju iz perioda srednjeg veka, odnosno iz perioda nastanka samog grada tokom IX veka. U arhitektonsko-planernom smislu za taj period je karakteristično razdvajanje stambenih od zanatskih i trgovačkih delova grada. Najvažniji deo grada bilo je centralno gradsko utvrđenje, Novgorodski kremlj koji je podignut verovatno 1044. godine. Naseljeno područje van samog kremlja u to vreme često je nazivano „Spoljašnjim gradom“, a najstarija sačuvana svetovna građevina iz tog područja je Aleksejevska kula sagrađena tokom XVI veka.

Do intenzivnije gradnje stambenih objekata u gradu dolazi u periodu XII—XV veka zahvaljujući naglom razvoju trgovine i zanatskih delatnosti u gradu. Prvobitne stambene građevine činile su manje kuće građene od drveta, okružene imanjima i međusobno povezana makadamskim putevima. Na svakom kraju grada nalazilo se po nekoliko stambenih imanja koja su se nazivala krajevima (rus. концы), a koji su međusobno bili razdvojeni obično praznim zemljištem. Srednjovekovni grad je bio podeljen na 5 krajeva, Nerevski, Zagorodski i Ljudinski uz levu i Slavenski i Plotnicki kraj uz desnu obalu Volhova. Na tom praznom zemljištu uz puteve su kasnije obično podizane crkve. Kako se grad širio tako su se produžavali i gradski putevi koji su kasnije prerastali u prave gradske ulice.

Pored kremlja najznamenitija građevina iz perioda pre formiranja Novgorodske republike je Sofijski sabor, saborni hram građen u periodu 1045–1050. godine. Nasuprot kremlja nalazio se Jaroslavljev sud i trgovački trg, a u okviru trga nalazio se i saborni hram Svetog Nikole (Nikolo-Dvoriщenskiй sobor, sagrađen 1113) koji je nakon 1136. godine postao centralnim hramom gradskog veća. Na istom području su nekoliko godina kasnije sagrađeni Georgijevski sabor (1119) i Antonijev manastir (građen u periodu 1117–1119).

Nakon osnivanja Novgorodske republike 1136. godine enjzidencija gradskih knjaževa je premeštena u obližnje Rjurikovo gorodišče, a samim knjaževima kao svetovnim gospodarima je zabranjeno podizanje crkvenih zadužbina unutar graniva grada. Poslednja takva građevina podignuta pre zabrane bila je Crkva svetog Spasa na Neredici koju je 1198. podigao veliki knjaz Jaroslav Vladimirovič.

U periodu postojanja Novgorodske republike dolazi do procvata graditeljske delatnosti u gradu, pri čemu je formirana specifična novgorodska graditeljska škola. Arhitektonsku osnovu iz tog perioda činile su jednokupolne crkvene građevine manjih dimenzija sa bogatim eneterijerskim ikonopisom. Gradnju crkava finansirali su obični građani, trgovci, pa često i sami trgovački esnafi. Jedna od takvih crkava bila je Crkva svetog Jovana na Opokahu koja je sagrađena sredstvima Ivanovog esnafa koji se bavio trgovinom medom i voskom. Građevinska aktivnost je privremeno gotovo u potpunosti prekinuta u drugoj polovini XIII veka, ali je ubrzo nastavljena. Kako je jačao trgovački uticaj i značaj Novgoroda, gradske crkve, a posebno one u području Jaroslavljevog dvorišča su često gradile skladišta za robu u podrumima. Verski objekti su jedini bili građeni od čvrstog materijala, dok su stambeni objekti, zanatske radionice i trgovine bile građene od drveta, zbog čega su često bile podložne požarima. Ulice su bile popločane kamenim pločama, a za potrebe vodosnabdevanja bio je izgrađen i drveni akvadukt.

U graditeljstvu XIV i XV veka primetan je i znatniji uticaj zapadnoevropskih graditeljskih tradicija. Tako su na crkvi Fjodora Stratilata na Ručju primetni elementi romanike, odnosno gotike na Vladičanskom dvoru unutar kremlja.

Gradska arhitektura od sredine XV do početka XX veka[uredi | uredi izvor]

Skulptura „Sadko i donječka“ u Kremljovskom parku
Muzej likovne umetnosti

Nakon što je Ivan III Vasiljević prisajedinio Novgorod Moskovskoj knjaževini i stvorio jedinstvenu rusku državu, Novgorod postaje jedan od najvažnijih odbrambenih centara na severozapadu tadašnje ruske države. Samim tim to je i period u kojem se u arhitektonskom smislu više pažnje počinje posvećivati utvrđivanju grada i gradnji vojničkih objekata. U periodu 1484—1490. godine u celosti je rekonstruisan gradski kremlj, zidovi su izdignuti i utvrđeni crvenom ciglom, a dozidane su i stražarske kule. U tom periodu je Novgorodski kremlj dobio svoj sadašnji izgled.

U gradu i okolini ponovo počinju da se grade brojna crkvena zdanja čiji ktitori su uglavnom bili lokalni knjazovi, ali i carevi. Godine 1557. po nalogu Ivana Groznog sagrađena je crkva Nikite Mučenika, a tokom 1560-ih i Klopski saborni hram.

Krajem XVII veka u trgovačkom kraju grada sagrađen je hotel čiji jedini živući ostatak danas predstavlja Vorotnaja bašnja. U periodu 1682—1688. godine sagrađen je Znamenjski sabor, saborna crkva izgrađena u arhitektonskom stilu u to vreme tipičnom za Moskvu.

Od početka XVIII veka u graditeljstvu Novgoroda počinju da se primenjuju urbanistički principi koje je Petar Veliki usvojio prilikom gradnje Sankt Peterburga. Godine 1778. usvojen je i generalni urbanistički plan grada.[73] Shodno urbanističkom planu na Sofijskoj strani grad je nastavio da se širi u polukružnom obliku oko kremlja, dok su trgovački deo karakterisale pravougaone gradske četvrti. Po nalogu Katarine Velike 1771. godine sagrađen je Putnički dvor, jedna od brojnih luksuznih građevina na putu između Moskve i Sankt Peterburga koja je služila kao odmaralište za pripadnike carske porodice i druge članove visokog društva. Krajem XVIII veka unutar zidina kremlja sagrađeni su luksuzni apartmani.

Velika pažnja se posvećivala i uređivanjima prilaznih puteva gradu, posebno iz pravca Moskve, Petrograda i Pskova. Na svakom od ulaza u grad podizani su kontrolni punktovi, a jedan od arhitektonski najznačajnijih takvih punktova je stražarnica na Peterburškoj kapiji, sagrađena 1834. godine i jedina koja je sačuvana do današnjih dana.

Početkom 20-ih godina XIX veka na mestu nekadašnjih odbrambenih kula koje je sagradio Ivan Grozni u podnožju kremlja sagrađen je veliki park površine 22 hektara (danas najveći gradski park – Novgorodski Kremljovski park). Godine 1828. urađen je projekat za glavni gradski trg – Sofijski trg na kojem su se održavale (a održavaju se i danas) razne gradske manifestacije. Na Sofijskom trgu je 1851. po projektu arhitekte Andreja Štakenšnejdera sagrađena plemićka skupština koja je nakon Drugog svetskog rata pretvorena u muzej likovnih umetnosti.

Godine 1862. sagrađen je jedan od najčuvenijih simbola današnjeg grada, spomenik Hiljadugodšnja Rusija (rus. Тысячелетие России).

Novgorodska sovjetska arhitektura[uredi | uredi izvor]

Jedina značajnija građevina sagrađena na području grada između dva svetska rata bio je spomenik Vladimiru Iliču Lenjinu na Devetojanuarskom trgu (ranije Sofijski trg), prvobitno podignut 7. novembra 1926. godine (spomenik je uništen tokom Drugog svetskog rata i ponovo postavljen 1955. godine).[74]

Tokom Drugog svetskog rata grad je doživeo velika razaranja i veliki broj njegovih istorijskih građevina je nepovratno uništen. Nekadašnji grandiozni Jaroslavljev sud je gotovo potpuno uništen, preostale su samo pojedinačne arkade, a područje je pretvoreno u zelenu površinu. Prilikom gradnje novih građevina često su se kombinovali različiti stilovi – stilovi italijanske renesanse, ruskog klasicizma i tradicionalnog ruskog graditeljstva. Sve je to često dovodilo do potpunog arhitektonskog haosa u gradu, a pojedine građevine svojim izgedom potpuno su odudarale od ostatka gradske arhitekture. Tipičan primer takvog haotičnog arhitektonskog pravca je zgrada Novgorodskog dramskog pozorišta sagrađena 1987. godine, ali i spomenik Novgorodski Pobednik sagrađen 1974. u južnom delu Kremljovskog parka (posvećen pobedi nad fašizmom).

Kultura[uredi | uredi izvor]

Zgrada Novgorodskog pozorišta sagrađena je 1987. u sovjetskom stilu

Najstarija kulturna ustanova u gradu je Novgorodsko dramsko pozorište koje je sa radom počelo još 1825. godine kada je i službeno otvorena prva dramska scena u gradu. Prvobitno pozorište nalazilo se na Sofijskom trgu, objekat je bio sagrađen od drveta zbog čega je bio podložan čestim požarima. Iako su postojali planovi da se krajem XIX veka sagradi pozorišna kuća od čvrstog materijala sa salom od 700 mesta, oni nikada nisu realizovani. Pozorišna zgrada konačno je u potpunosti izgorela neposredno posle Oktobarske revolucije i više nikada nije obnovljena, a pozorište je premešteno u vladičanski dvor arhiepiskopa Arsenija u Novgorodskom kremlju. Godine 1918. dobilo je naziv Pozorište Oktobarske revolucije, a od 1934. i Lenjingradska oblasna mala dramska scena. Savremena pozorišna građevina sagrađena je 1987. godine, a od 1997. nosi ime čuvenog ruskog pisca Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (dve godine kasnije dobija status akademskog teatra).[75]

Zanimljivo je da se ispred pozorišne građevine nalazio i betonsko-čelični stub visine 42 metra, često nazivan i „tornjem samoubica“ zbog činjenice da je veliki broj ljudi izvršio samoubistvo upravo skokom sa ovog tornja. Kako je toranj fizionomski totalno odudarao od ostatka građevine, a postojala je i opasnost od njegovog urušavanja toranj je u potpunosti uklonjen u januaru 2009. godine.[76][traži se izvor][77]

Godine 1990. osnovano je omladinsko pozorište Malij.[78] U gradu deluju dva bioskopa: „Novgorod“ i „Kinocentar“, svaki sa po tri savremeno opremljene bioskopske sale.

Novgorodska filharmonija

Novgorodska filharmonija osnovana je 1944. godine, a na sadašnjem lokalitetu nalazi se od 1987. godine (unutar zidina gradskog kremlja). Građevina je kompletno restaurirana tokom 2009. godine. Od 2011. godine novgorodska filharmonija nosi ime lokalnog novgorodskog kompozitora Antonija Stepanoviča Arenskog. U zgradi filharmonije održavaju se brojni muzički događaji, a najstariji je tradicionalni festival „Ruska muzika“ koji se održava svake godine počev od 1969. godine. U okviru filharmonije deluje kamerni orkestar, te Veliki naroidni orkestar, kamerni ansambli „Trubadur“ i „Menestrelj“.[79]

Na kulturnoj mapi grada posebnost predstavlja folklorno pozorište „Kudesi“, koje postoji već 20 godina i koje je sa još deset drugih narodno-kulturnih pozorišta iz Rusije dobilo priznanje Uneska „Svetska baština nacionalne kulture“. U gradu se godišnje održi preko 2.700 različitih koncertnih aktivnosti[80] te brojne pozorišne predstave.

Centralni novgorodski muzej[uredi | uredi izvor]

Sedište Centralnog novgorodskog državnog muzeja
Zgrada muzeja primenjenih umetnosti
Vitoslavlici

Prva muzejska ustanova u Novgorodu osnovana je 1865. godine kao „Novgorodski muzej starina pri gubernijskom statističkom komitetu“ (rus. «Новгородский музей древностей при Губернском статистическом комитете»), a njegovo osnivanje bilo je u najužoj vezi sa proslavom hiljadite godišnjice postojanja ruske države. Jedan od najvažnijih inicijatora osnivanja muzeja bio je sveštenik Nikolaj Gavrilovič Bogoslovski (1824–1892) koji se smatrao u to vreme jednim od najvećih poznavalaca istorije i tradicije Novgoroda i okoline.[81] Bogoslovski je punih 15 godina prikupljao muzejsku građu intenzivno istražujući istoriju, literaturu i život običnih Novgorodaca kroz istoriju. Bila je to ujedno i prva muzejska institucija na području cele oblasti, muzej koji je za kratko vreme postao jednom od najvažnijih institucija te vrste u zemlji.[81]

Godine 1959. muzej je reorganizovan u „Novgorodski muzej-rezervat istorije, arhitekture i umetnosti od nacionalnog značaja“ u čiji sastav su ušle sve kulturno-istorijske građevine grada Novgoroda. Pod sadašnjim imenom, kao Jedinstveni novgorodski državni muzej-rezervat (rus. Новгородский государственный объединённый музей-заповедник НГОМЗ) deluje od 1976. godine.[82] Danas je to jedna od najstarijih muzejskih ustanova na području Rusije. U njegov sastav ulazi kompleks arhitektonskih spomenika nastalih u periodu između XI i XVII veka, muzej pohranjuje preko 400.000 različitih pokretnih eksponata i preko 300.000 starih spisa. U okviru muzeja deluje 17 posebnih odeljenja koja se bave naučnim i prosvetnim aktivnostima, te restauratorskim delatnostima.[83][84]

Muzej poseduje 10 unikatnih kolekcija:

  • Arheološka kolekcija – uključuje materijale do kojih se došlo brojnim arheološkim istraživanjima koja se intenzivno i kontinuirano obavljaju od 1932. godine. Smatra se jednom od najvažnijih i najvećih kolekcija srednjovekovnih arheoloških kolekcija u svetu i ima referentni karakter.[83]
  • Arhitektonsko-arheološka kolekcija – sačinjava je kompleks arhitektonskih spomenika nastalih u periodu XI—XVII veka.
  • Staroruski ikonopisi – kolekcija ikonopisa nastalih u periodu XI—XVII veka, obuhvata ne samo ikone nastale u Novgorodskoj školi ikonopisa, već i one nastale u drugim gradovima Rusije.
  • Kolekcija starog nakita iz perioda X—XVII veka – najstarija kolekcija ovog tipa na području Rusije koja obuhvata predmete dekorativnog karaktera nastale po vizantijskom i staroruskom modelu.[85]
  • Zbirka drevnih rukopisa i štampanih izdanja nastalih u periodu od XII—XVIII veka. U fundusu muzeja se između ostalih nalazi više od 700 rukopisa iz perioda XI–XX veka, oko 1.500 knjiga štampanih na ćirilici od XVI do XX veka (od čega 12 originalnih primeraka iz XVI i 304 iz XVII veka), te više od 2.000 štampanih dokumenata vezanih za svakodnevni gradski život i brojne knjige na drugim jezicima štampane u periodu vladavine Petra Velikog.[84]
  • Numizmatička kolekcija – čini je ukupno 117.695 primeraka kovanog i štampanog novca iz perioda od H do XVII veka.[86]

Muzejske filijale nalaze se i u Borovičima, Staroj Rusi, Valdaju (muzej zvonarske delatnosti osnovan 1995. godine), Čudovu i selu Končansko Suvorovko.

Jedna od zanimljivijih muzejskih postavki je etno-selo Vitoslavlici, muzejski kompleks na otvorenom u formi etno sela posvećen tradicionalnoj drvenoj arhitekturi Novgorodske zemlje. Muzej se nalazi nekoliko kilometara južnije od Novgoroda i otvoren je 1964. godine. Sve građevine koje se nalaze u okviru kompleksa su originalni objekti koje su na muzejski lokalitet prenesene iz raznih delova novgorodske zemlje. Prvi objekat u etno selu je crkva Uspenja Majke Božije koja je prenesena iz sela Kuricko, a datira iz 1595. godine. Ubrzo potom je iz sela Riševo prenesena i prva izba, tip drvenih kuća za stanovanje karakterističan za prostore Istočne Evrope.[87]

Na 16. sesiji Generalne skuppštine Uneska održanoj 1992. godine arhitektonski spomenici novgorodskog muzeja uključeni su na listu Uneskove svetske baštine. Odlukom predsednika Ruske Federacije Borisa Jeljcina od 15. januara 1998. godine Novgorodski muzej je uvršten na listu objekata od izuzetnog nacionalnog značaja.

Književnost i film[uredi | uredi izvor]

Radnja nekih književnih dela je smeštena u Velikom Novgorodu i njegovoj okolini, i to:

Zbog očuvanosti svojih istorijskih građevina i lokaliteta, grad pruža mogućnost korišćenja istih kao pozadine za različite filmske i televizijske projekte. Sledeći spisak predstavlja izbor različitih filmova koji su delom snimani u Velikom Novgorodu. Arheološki planovi Novgoroda su, takođe, bili polazna osnova za izgradnju jednog drvenog filmskog seta u blizini Moskve.[88]

Mediji[uredi | uredi izvor]

U Velikom Novgorodu je smeštena televizijska stanica autonomne nekomercijalne organizacije „Novgorodska oblasna televizija“ (rus. Novgorodskoe oblastnoe televidenie). Nadalje, u gradu se nalazi i filijala ruske medijske mreže VGTRK imena „Slavja“ (rus. Slaviя), kao i televizijski kanal „Triada“ (rus. Triada).

Obrazovanje i sport[uredi | uredi izvor]

Zdanje ekonomskog fakulteta

Godine 1740. u okvirima Antonijevog manastira osnovana je bogoslovija koja je delovala sve do 1917. godine kada je ukinuta, a umesto nje osnovan Novgorodski institut za narodno obrazovanje. Institut je 1934. preobrazovan u Novgorodski državni učiteljski fakultet, a 1953. u Novgorodski državni pedagoški fakultet.

U gradu je 1964. otvoreno odeljenje Lenjingradskog elektrotehničkog fakulteta na čijim osnovama je 1973. nastao Novgorodski politehnički fakultet. Godine 1986. sa radom je počeo i Poljoprivredni fakultet. Sve tri fakulteta (Politehnički, Pedagoški i Poljoprivredni) su 1993. objedinjena u Novgorodski državni univerzitet Jaroslava Mudrog. U okviru Univerziteta koji pohađa preko 8.000 studenata deluju fakulteti elektronike i informacionih tehnologija, socijalnog rada, medicinski, pedagoški, poljoprivredni, ekonomski i politehnički fakultet.[93]

Sportska aktivnost u gradu se uglavnom svodi na amaterski i rekreativni sport. Najvažniji sportski objekti su Centralna sportska dvorana koja je otvorena 2013. i u čijem sastavu se nalazi i 25 m bazen, te ledena dvorana dimenzija ledene površine 61×30 m.

Najpoznatiji novgorodski sportista je kajakašica Nina Gopova (rođena 1953), dvostruka svetska i olimpijska pobednica u kajaku dvosedu (sa LOI 1976. u Montrealu).[94]

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

Prednja strana novčanice
Prednja strana novčanice
Poleđina novčanice
Poleđina novčanice

Partnerski gradovi[uredi | uredi izvor]

Grad Veliki Novgorod ima potpisane ugovore o saradnji i partnerstvu sa sledećim gradovima:[98]

Gradovi pobratimi Gradovi partneri

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Izvesno je da je Rjurik nasledio Gostomisla na mestu gospodara Novgorodskog, ali nije jasno da li je bio njegov sin ili unuk.
  2. ^ Boljari su bili viši sloj feudalne aristokratije u Rusiji, Bugarskoj i Rumuniji. U Rusiji su postojali od X do kraja XVII veka. Jedini viši sloj aristokratije su bili kneževi.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Nowgorod – das Kontor im Osten
  2. ^ „Novosti Velikogo Novgoroda i Novgorodskoй oblasti”. Arhivirano iz originala 21. 03. 2013. g. Pristupljeno 17. 3. 2013. 
  3. ^ „Weather Forecast for city of Veliky Novgorod”. Russian Federal Service For Hydrometeorology and Environmental Monitoring (ROSHYDROMET). Pristupljeno 17. 3. 2013. 
  4. ^ „seriя 3. Mnogoletnie dannыe”. Naučno-prikladnoй spravočnik po klimatu SSSR. Leningrad: Gidrometeoizdat. 1988. str. 692. 
  5. ^ „Структура выбросов в атмосферу Великого Новгорода”. Arhivirano iz originala 17. 4. 2013. g. Pristupljeno 17. 4. 2013. 
  6. ^ „Динамика выбросов загрязняющих веществ в атмосферу”. Arhivirano iz originala 17. 4. 2013. g. Pristupljeno 17. 4. 2013. 
  7. ^ „Управление по экологии Администрации Великого Новгорода”. Arhivirano iz originala 17. 4. 2013. g. Pristupljeno 17. 4. 2013. 
  8. ^ „Индекс загрязнения атмосферы (ИЗА) Великого Новгорода”. Arhivirano iz originala 17. 4. 2013. g. Pristupljeno 17. 4. 2013. 
  9. ^ „Индекс загрязнённости вод (ИЗВ) Волхова в районе Великого Новгорода”. Arhivirano iz originala 17. 4. 2013. g. Pristupljeno 17. 4. 2013. 
  10. ^ Evgenij N. Nosov: Ein Herrschaftsgebiet entsteht. Die Vorgeschichte der nördlichen Rus’ und Novgorods. In Michael Müller-Wille (editors): Novgorod. Das mittelalterliche Zentrum und sein Umland im Norden Russlands. Neumünster 2001, S. 13–74, hier S. 16 f.
  11. ^ Erich Donnert: Das altostslavische Großreich Kiev. Gesellschaft, Staat, Kultur, Kunst und Literatur vom 9. Jahrhundert bis zur Mitte des 13. Jahrhunderts, 3. izdanje des Werks von 1985, Berlin u. a. 2012, S. 10
  12. ^ a b Valentin Lavrent’evič Janin: Medieval Novgorod. In: The Cambridge History of Russia. Bd. 1: From Early Rus’ to 1689, ed. by Maureen Perrie. Perrie, Maureen; Lieven, D. C. B.; Suny, Ronald Grigor (2006). The Cambridge History of Russia: Volume 1, from Early Rus' to 1689. Cambridge. стр. 188—212. ISBN 978-0-521-81227-6. . (englisch)
  13. ^ Rolf Hammel-Kiesow: Nowgorod und Lübeck. Siedlungsgefüge zweier Handelsstädte im Vergleich. In: Norbert Angermann, Klaus Friedland (editors): Novgorod. Markt und Kontor der Hanse. Köln u. a. 2002, S. 25–68, hier S. 33
  14. ^ Valentin L. Janin: Ein mittelalterliches Zentrum im Norden der Rus’. Die Ausgrabungen in Novgorod. In: Michael Müller-Wille (editors): Novgorod. Das mittelalterliche Zentrum und sein Umland im Norden Russlands. Neumünster 2001, S. 75–98, hier S. 83
  15. ^ ИПАТЬЕВСКАЯ ЛЕТОПИСЬ (оригинална скрипта)
  16. ^ Sclaveni a civitate Novietunense et lacu qui appellatur Mursianus usque ad Danastrum, et in boream Viscla tenus commorantur: hi paludes silvasque pro civitatibus habent [§ 35]. Mačinskiй D. A. K voprosu o territorii obitaniя slavяn v I—VI vekah. — ASGЭ, 1976, vыp. 17, s. 82 i sl.
  17. ^ Тарабардина О. А. Дендрохронология средневекового Новгорода (по материалам археологических исследований 1995—2005 гг.). Автореферат дисс. канд. ист. наук. — М. 2007. стр. 10..
  18. ^ Колчин Б. А. Дендрохронология Новгорода // Материалы и исследования по археологии СССР, т. 117. — М., 1963.
    Колчин Б. А., Черных Н. Б. Дендрохронология Восточной Европы. — М.: Наука, 1977.
    Статья по дендрохронологии Новгорода в «Вестнике РАН».
  19. ^ Руководство по изучению палеоэкологии культурных слоёв древних поселений (лабораторные исследования) Архивирано на сајту Wayback Machine (18. март 2015). — М., 2000.
  20. ^ Янин В. Л., Колчин Б. А. Итоги и перспективы новгородской археологии // Археологическое изучение Новгорода. — М., 1978.
  21. ^ a b Древняя Русь в свете зарубежных источников: Учебное пособие для студентов вузов / М. В. Бибиков, Г. В. Глазырина, Т. Н. Джаксон и др.; Под ред. Е. А. Мельниковой. М., 1999.
  22. ^ Muraševa V. V. Эpoha formirovaniя Drevnerusskogo gosudarstva (IX—H vv.) // Meč i zlatnik: K 1150-letiю zaroždeniя Drevnerusskogo gosudarstva: Katalog vыstavki. — M.: Kučkino pole. 2012. str. 38.
  23. ^ Новгород // Советская Историческая Энциклопедия / Гл. ред. Е. М. Жуков. — М.: Советская Энциклопедия, 1967. Т. 10. — Стб. 264.
  24. ^ Янин В. Л., Алешковский М. Х. Происхождение Новгорода (к постановке проблемы) // История СССР, 1971, № 2. — p. 32—61.
  25. ^ Ostromirovo evangelie. Aprakos kratkiй. 1056–1057 gg. Odin iz piscov dьяkon Grigoriй.
  26. ^ Древнерусские берестяные грамоты
  27. ^ 999 Birchbark Manuscripts Discovered in Novgorod
  28. ^ A. Poppe: Novgorod. In: Lexikon des Mittelalters, Sp. 1306.
  29. ^ Goehrke/Hellman/Lorenz/Scheibert: Weltgeschichte Russland. Band 31, Augsburg. . 1998. str. 107. ISBN 978-3-596-60031-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć), sind hingegen der Ansicht, die Stadt habe nur 30.000 Einwohner gehabt, was sie aber immer noch zu einer der größten in Nordeuropa macht.
  30. ^ „Beschreibung auf gramoty.ru”. Arhivirano iz originala 24. 11. 2015. g. Pristupljeno 28. 2. 2015. 
  31. ^ L. K. Goetz: Deutsch-russische Handelsverträge des Mittelalters. Hamburg 1916, S. 86, 159 f.
  32. ^ Lasse Nitz, Berend Schulte: Nowgorod – das Kontor im Osten
  33. ^ Norbert Angermann: Der Hansehandel mit Novgorod nach dem Zeugnis archäologischer Quellen. Bericht über eine sowjetische Publikation. In: Hansische Geschichtsblätter 98 (1980), 76–84, hier S. 77 f.
  34. ^ Goehrke/Hellman/Lorenz/Scheibert: Weltgeschichte Russland. Band 31, Augsburg 1998, S. 103.
  35. ^ „GOSPODIN VELIKIЙ NOVGOROD” (na jeziku: ruski). odnoklassniki.ru. Pristupljeno 2. 3. 2015. 
  36. ^ Послание Иоганна Таубе и Элерта Крузе / Пер. М. Г. Рогинского // Русский исторический журнал. Кн. 8. Пг. 1922. стр. 8.—59.
  37. ^ a b Великий Новгород в иностранных сочинениях XV — нач. XX века / Сост. Г. М. Коваленко. — М.: Издат. дом «Стратегия», 2005.
  38. ^ Генрих Штаден. О Москве Ивана Грозного. — 1925. p. 90—91
  39. ^ Российская академия наук. Институт русской литературы (Пушкинский Дом). Повесть о разгроме Новгорода Иваном Грозным Архивирано на сајту Wayback Machine (24. мај 2011)
  40. ^ Смирнов В. Г. История Великого Новгорода. — М.: Вече, 2007.
  41. ^ а б в Кушнир И. И. Архитектура Новгорода. — Л.: Стройиздат, 1991.
  42. ^ Великая Октябрьская социалистическая революция: энциклопедия. 3-е изд. Москва.: Сов. энциклопедия. 1987. стр. 639.  — p. 338—339.
  43. ^ "Новгородский историк о своей книге «Повседневная жизнь населения России в период нацистской оккупации»: «О героях уже написано много сказок» ИА Regnum от 01.12.2011, Борис Ковалев: «Но больше всего меня интересовала судьба простого человека».
  44. ^ Kovalёv, Boris (2011). Povsednevnaя žiznь naseleniя Rossii v period nacistskoй okkupacii. Moskva: Molodaя gvardiя. ISBN 978-5-235-03451-8. 
  45. ^ „Poslevoennoe vosstanovlenie”. Arhivirano iz originala 29. 2. 2012. g. Pristupljeno 8. 3. 2015. 
  46. ^ Trudovыe ordena Sovetskih respublik.
  47. ^ UNESCO: Historic Monuments of Novgorod and Surroundings
  48. ^ „Федеральный Закон от 11.06.1999 N 111-ФЗ «О переименовании г. Новгорода — административного центра Новгородской области в город Великий Новгород»”. Arhivirano iz originala 7. 7. 2012. g. Pristupljeno 7. 7. 2012. 
  49. ^ „Nagradы i dostiženiя Velikogo Novgoroda”. Arhivirano iz originala 23. 3. 2015. g. Pristupljeno 8. 3. 2015. 
  50. ^ „Ukaz Prezidenta Rossiйskoй Federacii ot 28 oktяbrя 2008 goda № 1533 «O prisvoenii gorodu Velikomu Novgorodu počёtnogo zvaniя Rossiйskoй Federacii "Gorod voinskoй slavы"»”. Arhivirano iz originala 30. 6. 2012. g. Pristupljeno 30. 6. 2012. 
  51. ^ „Ganzeйskie dni v Velikom Novgorode”. Arhivirano iz originala 2. 4. 2015. g. Pristupljeno 8. 3. 2015. 
  52. ^ „Čislennostь naseleniя Rossiйskoй Federacii po municipalьnыm obrazovaniяm na 1 яnvarя 2014 goda”. Arhivirano iz originala 2. 8. 2014. g. Pristupljeno 8. 3. 2015. 
  53. ^ „Vsesoюznaя perepisь naseleniя 1989 g. Čislennostь naličnogo naseleniя soюznыh i avtonomnыh respublik, avtonomnыh oblasteй i okrugov, kraёv, oblasteй, raйonov, gorodskih poseleniй i sёl-raйcentrov.”. Vsesoюznaя perepisь naseleniя 1989 goda (na jeziku: ruski). Demoscope Weekly. 1989. Pristupljeno 4. 9. 2012. 
  54. ^ Federalьnaя služba gosudarstvennoй statistiki (21. 5. 2004). „Čislennostь naseleniя Rossii, subъektov Rossiйskoй Federacii v sostave federalьnыh okrugov, raйonov, gorodskih poseleniй, selьskih naselёnnыh punktov – raйonnыh centrov i selьskih naselёnnыh punktov s naseleniem 3 tыsяči i bolee čelovek”. Vserossiйskaя perepisь naseleniя 2002 goda (na jeziku: ruski). Federalni zavod za statistiku. Pristupljeno 4. 9. 2012. 
  55. ^ Federalьnaя služba gosudarstvennoй statistiki (Federalni zavod za statistiku) (2011). „Vserossiйskaя perepisь naseleniя 2010 goda. Tom 1 (Nacionalni popis stanovništva 2010, 1. svezak)”. Vserossiйskaя perepisь naseleniя 2010 goda (Nacionalni popis stanovništva 2010) (na jeziku: ruski). Federalni zavod za statistiku. Pristupljeno 4. 9. 2012. 
  56. ^ „Полномочия Мэра и Администрации Великого Новгорода”. Arhivirano iz originala 17. 4. 2013. g. Pristupljeno 17. 4. 2013. 
  57. ^ „Ustav municipalьnogo obrazovaniя — gorodskogo okruga Velikiй Novgorod”. Arhivirano iz originala 22. 7. 2012. g. Pristupljeno 22. 7. 2012. 
  58. ^ Положение «О флаге города Новгорода». Принято постановлением Администрации города Новгорода от 14.04.1994 № 57 Архивирано на сајту Wayback Machine (2. април 2015)
  59. ^ a b Решение Думы Великого Новгорода от 21.12.2006 № 432 «Об утверждении описания флага Великого Новгорода и Положения о порядке использования официальных символов Великого Новгорода»[мртва веза]
  60. ^ Polnoe sobranie zakonov Rossiйskoй imperii. SPb. 1830. str. 222. 
  61. ^ Velikiй Novgorod zaveršil rяd itogovыh soveщaniй po investicionnoй politike municipalitetov
  62. ^ „Итоги социально-экономического развития за 2008 год”. Arhivirano iz originala 17. 4. 2013. g. Pristupljeno 17. 4. 2013. 
  63. ^ „Itogi socialьno-эkonomičeskogo razvitiя Velikogo Novgoroda za 2013 god”. Arhivirano iz originala 8. 5. 2014. g. Pristupljeno 8. 5. 2014. 
  64. ^ Informationen der Handelskammer Hamburg
  65. ^ (jezik: nemački) Swedspan преузима Пфајдерерову творницу, вест од 22. октобра 2012 при EUWID. Приступљено 8. март 2015.
  66. ^ „На Новгородской ТЭЦ завершены испытания генерирующего оборудования”. Arhivirano iz originala 6. 7. 2013. g. Pristupljeno 6. 7. 2013. 
  67. ^ „Informacije trgovačke komore Hamburga”. Arhivirano iz originala 11. 7. 2010. g. Pristupljeno 8. 3. 2015. 
  68. ^ Встреча с исполняющим обязанности губернатора Новгородской области Сергеем Митиным. Архивирано на сајту Wayback Machine (15. новембар 2012)
  69. ^ Генеральный план городского округа Великий Новгород. (утвержден решением Думы Великого Новгорода от 28.12.2009 №553) Основные положения. Карты, схемы
  70. ^ Gorodskoй transport Velikogo Novgoroda
  71. ^ Яковлев Як-40 Бортовой №: CCCP-87458
  72. ^ Катастрофа самолета Як-40 22 октября 1975 года (Новгород Великий)
  73. ^ a b Kušnir I. I. Arhitektura Novgoroda. — L.: Stroйizdat, 1991.
  74. ^ „Fotogalereя: fotografii pamяtnikov Leninu — Pamяtnik V. I. Leninu. Velikiй Novgorod”. Arhivirano iz originala 22. 2. 2013. g. Pristupljeno 28. 2. 2013. 
  75. ^ „155 let Novgorodskomu Akademičeskomu teatru dramы im. F. M. Dostoevskogo”. Arhivirano iz originala 25. 3. 2012. g. Pristupljeno 1. 4. 2015. 
  76. ^ В Новгороде рассмотрят вопрос о сносе «Колонны Макаревича» 27.10.2007.[мртва веза]
  77. ^ Е. Кузьмина БЕЛЬМО НА ГЛАЗУ[мртва веза] // Новгородские ведомости. — № 18 (3008). — 4 августа 2007 года]
  78. ^ „Novgorodskiй teatr dlя deteй i molodёži «Malый»”. Arhivirano iz originala 2. 5. 2013. g. Pristupljeno 1. 4. 2015. 
  79. ^ История Новгородской областной филармонии имени А. С. Аренского
  80. ^ Музыка юбилея
  81. ^ a b „Istoriя obrazovaniя v Novgorode Velikom: Bogoslovskiй Nikolaй Gavrilovič (1824—1892gg.)”. Novgorodskiй Gosudarstvennый Universitet, Muzeй istorii NovGU. Pristupljeno 26. 4. 2015. 
  82. ^ Zvanična veb stranica Novgorodskog centralnog muzeja
  83. ^ a b „Arheologičeskie kollekciii”. Novgorodskiй gosudarstvennый obъedinёnnый muzeй-zapovednik. Arhivirano iz originala 18. 4. 2015. g. Pristupljeno 26. 4. 2015. 
  84. ^ a b „Kollekciя rukopisnыh i staropečatnыh knig”. Novgorodskiй gosudarstvennый obъedinёnnый muzeй-zapovednik. Arhivirano iz originala 18. 4. 2015. g. Pristupljeno 26. 4. 2015. 
  85. ^ „Kollekciя dekorativno-prikladnogo iskusstva”. Novgorodskiй gosudarstvennый obъedinёnnый muzeй-zapovednik. Arhivirano iz originala 18. 4. 2015. g. Pristupljeno 26. 4. 2015. 
  86. ^ „Kollekciя numizmatiki”. Novgorodskiй gosudarstvennый obъedinёnnый muzeй-zapovednik. Arhivirano iz originala 18. 4. 2015. g. Pristupljeno 26. 4. 2015. 
  87. ^ Istorija Vitoslavlica
  88. ^ (jezik: engleski) Medieval Architecture
  89. ^ Portrait of the World USSR prezentacija na IMDB-u
  90. ^ DR-Explorer: Rusland prezentacija na IMDB-u
  91. ^ Novgorod, lettres du moyen âge prezentacija na IMDB-u
  92. ^ 1-2-3 Moskau! prezentacija na IMDB-u
  93. ^ Zvanična veb stranica Novgorodskog univerziteta
  94. ^ „Nina Юrьevna Gopova-Trofimova”. Arhivirano iz originala 11. 10. 2012. g. Pristupljeno 26. 4. 2015. 
  95. ^ Schmadel, Lutz D. (2003). Dictionary of Minor Planet Names (5th izd.). New York: Springer Verlag. str. 321. ISBN 978-3-540-00238-3. 
  96. ^ (jezik: engleski) Podaci o putanji prema NASA
  97. ^ „Skolьko v Novgorode ulic, dorog i avtomobileй?”. 110km.ru. 24. 8. 2009. Pristupljeno 31. 3. 2015. 
  98. ^ Meždunarodnыe kulьturnыe svяzi goroda Velikogo Novgoroda

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • „seriя 3. Mnogoletnie dannыe”. Naučno-prikladnoй spravočnik po klimatu SSSR. Leningrad: Gidrometeoizdat. 1988. str. 692. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Veliki Novgorod na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Велики_Новгород&oldid=27109944”