Venera

Za drugo značenje, pogledajte članak Venera (višeznačna odrednica).

Pogled na Veneru iz svemira (Snimak NASA)

Venera je druga po udaljenosti planeta od Sunca. Venera je prosečno udaljena 0,72 AJ ili 108 200 000 km od Sunca, ima prečnik 12.103,60 km i masu 4,869×10²⁴ kg. Venera je treće telo po sjaju na nebu, posle Sunca i Meseca.

Venera je dobila ime prema rimskoj boginji lepote, koju su Grci zvali Afrodita. Poznata je i pod imenom zvezda Danica, jer je ponekad moguće videti još po danu ili jutarnja ili večernja zvezda, jer je vidljiva pre izlaska Sunca na istočnom delu neba i odmah nakon zalaska Sunca na zapadnom delu neba.

Fizička svojstva

Atmosfera

Atmosfera Venere sastoji se najvećim delom od ugljen-dioksida (96%) i azota (3%). Ostalih 1% čine sumpor-dioksid, vodena para, ugljen-monoksid, argon, helijum, neon, ugljenikov sulfid, hlorovodonik i fluorovodonik. Atmosferski pritisak na površini Venere iznosi 9321,9 kRa, što je 90 puta više od pritiska na površini Zemlje. Velika količina ugljen-dioksida stvara efekat staklene bašte, zbog čega temperatura na površini dostiže i 500°C, što je 400°C više od očekivanog. Srednja vrednost temperature na površini iznosi 464°C. Tako je površina Venere toplija od površine Merkura, iako je u poređenju s njim udaljenija od Sunca otprilike dvostruko i prima četiri puta manje svetlosti. Iako je rotacija Venere izuzetno spora, zahvaljujući toplotnim strujanjima u gustoj atmosferi nisu velike temperaturne razlike između dnevne i noćne strane. Vetrovi u višim slojevima atmosfere vrlo brzo obiđu planetu i pomažu raspodeli toplote. Brzina ovih vetrova prelazi 350 km/h iznad sloja oblaka, dok su vetrovi uz površinu znatno sporiji.

Površina Venere nije vidljiva spolja zbog sloja oblaka koji je potpuno okružuju. Sastoje se od kapljica sumpor-dioksida i sulfatne kiseline.

Reljef

Većinu površine čine ravnice. Ističu se tri područja prozvana "kontinentima": Ishtar Terra (na severnoj polulopti), Aphrodite Terra (na južnoj polulopti) i Beta Regio (na ekvatoru). Najviša planina Maxwell Montes deo je lanca planina koje okružuju visoravan Lakshmi Planum. Između kontinenata prostiru se bazaltne ravnice (vulkanskog porekla): Atalanta Planitia, Guinevere Planitia i Lavinia Planitia. Zbog guste atmosfere većina meteorita jako uspore ili potpuno izgore u njoj, zbog čega na površini nema kratera manjih od 3 km u prečniku. Vrlo mali broj kratera i površina pokrivene bazaltom (oko 90% površine) dokaz su čestih izlivanja lave. Snimci sa sonde Magelan otkrivaju velik broj manjih vulkana (oko 100 000), te stotinak velikih.

Svojstva unutrašnjosti planeta

Pretpostavlja se da je građa Venere slična Zemlji. Gvozdeno jezgro zauzima središte planete i prečnika je oko 3000 km. Iznad jezgra nalazi se otopljeni kameni omotač koji zauzima većinu sadržaja planete. Prema novijim podacima dobijenim sa sonde Magelan, Venerina kora je deblja i čvršća nego što se ranije pretpostavljalo. Smatra se da Venera nema pokretne tektonske ploče poput Zemlje, nego da naprezanja u omotaču u pravilnim razmacima izbacuju lavu na površinu. Zbog toga je većina površine nastala nedavno (pre nekoliko stotina miliona godina), dok su najstariji delovi stari oko 800 miliona godina. Novija istraživanja pokazuju da je Venera vulkanski aktivna u izolovanim područjima.

Magnetosfera

Venera nema magnetsko polje, verovatno zbog spore rotacije, nedovoljne da bi rastopljeno gvožđe u jezgru planete proizvelo odgovarajući učinak. Budući da nema magnetskog polja, Sunčev vetar deluje direktno na gornje slojeve Venerine atmosfere. Smatra se da je Venera imala velike količine vode, poput Zemlje, ali se vodena para pod uticajem Sunčevog vetra raspala na vodonik i kiseonik. Dok se kiseonik vezao s drugim atomima u jedinjenja, vodonik je, zbog male molekularne mase, lako napustio atmosferu. Pronađeni deo vodonikovog izotopa deuterijuma podupire ovu teoriju (ima veću masu i teže napušta atmosferu).

Orbita

Putanja Venere je gotovo kružna.

Svojstva orbite
Velika poluosa u astronomskim jedinicama	0.723 AJ
Velika poluosa u kilometrima	108 208 930 km
Ekscentricitet	0.00677323
Orbitalni period	224.695 dana
Sinodički period	583.92 dana
Srednja orbitalna brzina	35.0214 km/h
Nagib u odnosu na ekliptiku	3.39471°

Rotacija

Venera sporo retrogradno rotira, to jest okreće se u smeru od istoka prema zapadu, za razliku od većine ostalih planeta (retrogradnu rotaciju ima još Uran). Nije sasvim poznat razlog ove pojave, a pretpostavlja se da je uzrok sudar sa većim telom (moguće asteroidom) u vreme formiranja planete. Osim ove pojave, period rotacije Venere i njenog kretanja oko Sunca sinhronizovani su tako da je Venera uvek okrenuta prema Zemlji istom stranom u vreme kada su dve planete najbliže jedna drugoj. To može biti rezultat delovanja plimnih sila među planetama, a možda je samo slučajnost. Veneri treba 243 zemaljskih dana da bi se jednom okrenula oko svoje ose,što znači da na Veneri dan traje duže od godine (jer jedna godina na Veneri traje 224,65 zemaljskih dana).

Istraživanje

Snimak uz pomoć radara prikupljen tokom misije Magelan.

Mesto sletanja sonde Venera-13.

Međuplanetarne sonde
Godina lansiranja	Ime sonde	Država	Misija uspešna
1961	Sputnjik 7	SSSR
1961	Venera-1	SSSR
1962	Mariner 1	SAD
1962	Sputnjik 23	SSSR
1962	Mariner 2	SAD	Da
1967	Venera-4	SSSR	Da
1967	Mariner 5	SAD	Da
1969	Venera-5	SSSR
1969	Venera-6	SSSR
1970	Venera-7	SSSR	Da
1972	Venera-8	SSSR
1973	Mariner 10	SAD
1975	Venera-9	SSSR	Da
1975	Venera-10	SSSR	Da
1978	Pionir Venera	SAD	Da
1978	Venera-11	SSSR
1978	Venera-12	SSSR
1981	Venera-13	SSSR	Da
1981	Venera-14	SSSR
1983	Venera-15	SSSR
1983	Venera-16	SSSR
1984	Vega 1	SSSR	Da
1984	Vega 2	SSSR	Da
1989	Magelan	SAD	Da
1990	Galileo	SAD	Da
1998	Kasini	SAD/EU	Da
2006	Venera Ekspres	EU	Da

Venera je najsjajniji objekt na nebu posle Sunca i Meseca. Iz tog je razloga Venera čoveku poznata od kada je prvi puta uperio pogled u noćno nebo. Venera je prema svojim osnovnim obeležjima Zemljina sestra bliznakinja po dimenzijama i masi. Zbog toga su ljudi dugo vremena verovali da se ta sličnost odnosi i na druge pojave.

Zamišljena je kao Zemlja u mladim, praistorijskim danima. Suncu je bliža od Zemlje pa zbog toga prima oko dva puta više njegove energije. Ali sjajni oblaci reflektiraju oko tri četvrtine Sunčevog zračenja nazad u svemir, pa se očekivalo da temperatura na površini Venere nije previše visoka. Verovalo se da je sastav atmosfere i površinski pritisak sličan Zemljinom. Zamišljali su je kao mladi svet pokriven okeanom u kojem buja praistorijski život. Sve su se te pretpostavke pokazale potpuno pogrešnim.

Dugo vremena Venera je ostala tajnovita zbog gustih oblaka koji je prekrivaju. Sve što se na njoj može opaziti je sjajni, potpuno jednolični oblačni pokrov koji skriva površinu planete od naših pogleda. Tek su pre dvadesetak godina fotografske tehnike snimanja u ultraljubičastom delu spektra uspele pokazati da taj oblačni sloj nije potpuno jednoličan. Prva merenja površinske temperature izvedena pomoću velikih radioteleskopa sa Zemlje dala su toliko velike iznose, oko 400°C, da su znanstvenici pomislili kako se radi o nekom nepoznatom efektu u Venerinoj ionosferi. Jednostavno nisu mogli verovati da je površinska temperatura na Veneri tako visoka.

U novije su doba svemirske letelice na Veneru slali Amerikanci i Sovjeti. Prva letelica koja je za cilj imala Veneru je bila ruski Sputnik 7 (1961), ali je završila neuspehom, kao i nekoliko misija nakon nje (1961: Venera 1, 1962: Mariner 1 i Sputnik 23).

Prva uspešna misija (a u daljnjem tekstu ćemo samo te i spomenuti) bila je prelet američke letelice Mariner 2 (27.8.1962) pokraj Venere. Kada je sonda prošla na oko 35 000 km iznad Venerinih oblaka, merni instrumenti potvrdili su visoku površinsku temperaturu.

Prva uspešna misija tadašnjeg Sovjetskog Saveza bila je Venera-4 (1967). Ova je letelica ispustila u atmosferu sonde sa mernim instrumentima. Gotovo u isto vreme trajala je i američka misija Mariner 5.

Venera-7 je 17. avgusta 1970. postala prva letelica koja se meko spustila na drugu planetu. Venera-9 i Venera-10 su planetu Veneru posetile u maju 1975, a sastojale su se od orbitera i landera. Venera 9 poslala je prve crno-bele fotografije sa površine Venere. Jednostavni eksperimenti koje su sonde napravile pokazali su da su stene na Veneri vrlo slične onima na Zemlji, da je površinska temperatura 455 °C, a atmosferski pritisak odgovara pritisku koji na Zemlji vlada u morima na dubini od 900 m. Slike su pokazale da i na Veneri postoje erozijski procesi, što je dosta iznenadilo naučnike. Voda, koja je glavni krivac za eroziju na Zemlji, na Veneri praktički ne postoji, pogotovo ne u tečnom stanju. Ako pretpostavimo da bi to mogla biti erozija vetra, i to moramo isključiti jer je najveća brzina vetra izmerena na površini Venere bila svega oko 15 km/h, što odgovara laganom povetarcu.

Američka misija Pioneer Venus sastojala se od dve komponente, orbitera i multisonde, koje su lansirane odvojeno u maju i avgustu 1978. godine. Misija orbitera je, među ostalim, imala za cilj i radarsko snimanje reljefa, a trajala sve do avgusta 1992. Multisonda je na Veneru izbacila 4 atmosferske sonde. Njihov pad kroz atmosferu trajao je oko jedan sat, ali su u tom kratkom vremenu sakupljeni mnogi dragoceni podaci. Jedna od sondi je čak preživjela pad do površine odakle je slala podatke još jedan sat pre nego što se praktično rastopila. Od četiri sonde, dve su ušle u atmosferu na noćnoj strani i otkrile jednu vrlo interesantnu pojavu. Na visini od oko 11 km nebo tinja crvenkastim sjajem koji potiče od bezbrojnih munja koje neprestano bljeskaju. Instrumenti su zabeležili i do 25 bljeskova u sekundi. Način na koji nastaju sve te silne munje ostao je neobjašnjen. Njihovi odbljesci mogli bi biti tajanstveno pepeljasto svetlo koje je više puta opaženo teleskopima sa Zemlje na noćnoj Venerinoj strani.

Prve fotografije Venerine površine u boji snimio je lander Venera-13. Sovjetske letelice Vega 1 i Vega 2 ispustile su 1984. godine u Venerinu atmosferu landere i atmosferske balone, te produžili u susret Halejevoj kometi. Američka letelica Galileo je takođe, na svom putu prema Jupiteru, posetila Veneru.

Američka misija Magelan (1989 - 1994) imala je za primarni cilj mapiranje Venerine površine uz pomoć radara. Mapirano je 99% površine uz 300 m/piksel rezoluciju. Letelica Kasini-Hajgens je proletela pored planete na svom putu ka Saturnu. U orbiti se od 2006. nalazi sonda Venera Ekspres Evropske svemirske agencije koja pomoću radara detaljno mapira površinu i prati kretanja u atmosferi planete.

Vidi još

Venera 3

Spoljašnje veze

Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Venera

• Planete - Venera Dečji vodič za Veneru.
• Venera na sajtu The Solar Views
• Atmosfera Venere

---