Veto

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Veto (lat. veto) dolazi od latinskog, i u doslovnom prevodu znači zabranjujem. Koristi se da se odredi da određena strana jednostrano zaustavlja određenu odluku. Veto dakle daje neograničenu vlast da se načine izmene, ali ne daje vlast da se izmene usvoje. Veto vuče poreklo od rimskih magistrata koji su imali pravo da jednostrano odbiju zakon (lat. lex) koji bi im prosledio Rimski senat. To njihovo pravo se zvalo pravo intercesije.

Neka veta se mogu prevazići, često glasovima supervećine: u Sjedinjenim Državama, dve trećine glasova Predstavničkog doma i Senata mogu nadjačati predsednički veto.[1] Neka veta su, međutim, apsolutna i ne mogu se prevazići. Na primer, u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, stalne članice (Kina, Francuska, Rusija, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države) imaju apsolutni veto na bilo koju rezoluciju Saveta bezbednosti.

U mnogim slučajevima, pravo veta se može koristiti samo za sprečavanje promena statusa kvo. Ali neka prava veta takođe uključuju mogućnost da se naprave ili predlože promene. Na primer, indijski predsednik može da upotrebi amandantni veto da predloži amandmane na zakone na koje je uložen veto.

Reč "veto" dolazi od latinskog za „zabranjujem”. Koncept veta nastao je u rimskim institucijama konzula i tribuna plebejaca. Svake godine postojala su dva konzula; bilo koji konzul je mogao da blokira vojnu ili civilnu akciju drugog. Tribuni su imali moć da jednostrano blokiraju svaku akciju rimskog magistrata ili uredbe koje je doneo Rimski senat.[2]

Moć izvršne vlasti da stavi veto na zakone najčešće se nalazi u predsedničkim i polupredsedničkim sistemima.[3] U parlamentarnim sistemima, šef države često ima ili slabo pravo veta ili ga uopšte nema.[4] Ali dok neki politički sistemi ne sadrže formalno pravo veta, svi politički sistemi sadrže zvaničnike koji daju veto, ljude ili grupe koji mogu koristiti društvenu i političku moć da spreče promenu politike.[5]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Rimski veto[uredi | uredi izvor]

Tiberije Grak, rimski tribun

Instituciju veta, poznatu Rimljanima kao intercessio, usvojila je Rimska republika u 6. veku pre nove ere kako bi omogućila tribunima da zaštite mandamus interese plebejaca (običnog građanstva) od nasrtaja patricija, koji su dominirali Senatom. Veto tribuna nije sprečio senat da usvoji predlog zakona, već je značio da mu je uskraćena snaga zakona. Tribuni su takođe mogli da koriste veto da spreče iznošenje zakona pred plebejsku skupštinu. Konzuli su takođe imali pravo veta, pošto je za donošenje odluka uglavnom bila potrebna saglasnost oba konzula. Ako se jedan ne slaže, bilo koji od njih bi mogao da pozove intercessio da blokira radnju drugog. Veto je bio suštinska komponenta rimske koncepcije moći koja se koristila ne samo da bi se upravljalo državnim poslovima, već i da bi se ublažila i ograničila moć državnih visokih zvaničnika i institucija.[2]

Značajna upotreba rimskog veta dogodila se u Gračanskoj zemljišnoj reformi, koju je u početku predvodio tribun Tiberije Grak 133. p. n. e. Kada je Grahov kolega tribun Marko Oktavije stavio veto na reformu, Skupština je izglasala njegovu smenu na osnovu teorije da tribun mora predstavljati interese plebejaca. Kasnije su senatori ogorčeni reformom ubili Graka i nekoliko pristalica, što je izazvalo period unutrašnjeg političkog nasilja u Rimu.[6]

Liberum veto[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Liberum veto

U ustavu Poljsko-litvanske zajednice u 17. i 18. veku, svi predlozi zakona morali su da prođu Sejm ili „Sejme“ (parlament) jednoglasno, a ako bi se bilo koji zakonodavac pozvao na liberum veto, to je ne samo stavilo veto na taj zakon, već je takođe na sve prethodne zakone donete tokom sednice, i dolazilo je do raspuštanja i same zakonodavne sednice. Koncept je nastao u ideji „poljske demokratije”, jer se svaki Poljak plemenitog porekla smatrao dobrim kao i bilo koji drugi, bez obzira koliko nisko ili visoko njegovo materijalno stanje bilo. Sve češća upotreba ove moći veta paralisala je moć zakonodavne vlasti i, u kombinaciji sa nizom slabih kraljeva, dovela je na kraju do podele i raspada poljske države krajem 18. veka.

Pojava savremenih veta[uredi | uredi izvor]

Vilijam III od Engleske daje kraljevsku saglasnost na Zakon o toleranciji 1688.

Savremeni izvršni veto potiče od evropske institucije kraljevske saglasnosti, u kojoj je bila potrebna saglasnost monarha da bi zakonski predlozi postali zakon. Ovo je zauzvrat evoluiralo iz ranijih kraljevskih sistema u kojima je zakone jednostavno izdavao monarh, kao što je bio slučaj na primer u Engleskoj do vladavine Edvarda III u 14. veku.[7] U samoj Engleskoj, moć monarha da uskrati kraljevsku saglasnost nije korišćena posle 1708. godine, ali je bila u velikoj meri korišćena u britanskim kolonijama. Teška upotreba ove moći je pomenuta u američkoj Deklaraciji nezavisnosti 1776. godine.[8]

Nakon Francuske revolucije 1789. godine, o kraljevskom vetu se žestoko raspravljalo, a stotine predloga je izneseno za različite verzije kraljevskog veta, kao apsolutnog, suspenzivnog ili nepostojećeg.[9] Usvajanjem Francuskog ustava iz 1791. godine, kralj Luj XVI je izgubio apsolutni veto i dobio pravo da izda suspenzivni veto koji je mogao biti poništen većinom glasova na dve uzastopne sednice zakonodavne skupštine, što bi trajalo četiri do šest godina.[10] Sa ukidanjem monarhije 1792. godine, pitanje francuskog kraljevskog veta postalo je sporno.[10]

Predsednički veto je zamišljen od strane republikanaca u 18. i 19. veku kao sredstvo protiv većine, ograničavajući moć zakonodavne većine.[11] Neki republikanski mislioci kao što je Tomas Džeferson, međutim, zalagali su se za potpuno eliminisanje prava veta kao relikta monarhije.[12] Da bi se izbeglo davanje prevelikih ovlaštenja predsedniku, većina ranih predsedničkih veta, kao što je pravo veta u Sjedinjenim Državama, bili su kvalifikovana veta koje je zakonodavno telo moglo da prevaziđe.[12] Ali to nije uvek bio slučaj: čileanski ustav iz 1833, na primer, dao je predsedniku te zemlje apsolutni veto.[12]

Vrste[uredi | uredi izvor]

Postoji apsolutno i suspenzivno (odlažuće) veto. Apsolutno veto je postojalo u monarhijama i kod njega monarh je mogao konačno vetirati neku odluku koju izglasa parlament. Suspenzivno veto postoji u većini republika i njega poseduje predsednik republike. Koristi ga tako što može da odbije da premapotpiše akt koji parlament izglasa (svaki zakon usvojen u parlamentu mora biti potpisan od strane predsednika). Time on odlaže stupanje izglasanog akta na pravnu snagu, ali kada se taj akt ponovo potvrdi u skupštini i izglasa kvalifikovanom većinom on odmah stupa na pravnu snagu i bez premapotpisa predsednika.

Organizacija ujedinjenih nacija[uredi | uredi izvor]

U Savetu bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija pet zemalja stalnih članica (SAD, Rusija, Kina, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo) imaju pravo veta. Ako bilo koja od ovih zemalja stavi veto na neki predlog, on se odbacuje, čak iako sve ostale zemlje-članice glasaju za dati predlog.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Article I, Section 7, Clause 2 of the United States Constitution
  2. ^ a b Spitzer, Robert J. (2000). The presidential veto: touchstone of the American presidency. SUNY Press. str. 1—2. ISBN 978-0-88706-802-7. 
  3. ^ „4. System of government”. Constitutions in OECD Countries: A Comparative Study : Background Report in the Context of Chile’s Constitutional Process. Pristupljeno 2022-06-13. 
  4. ^ Bulmer 2017, str. 5.
  5. ^ Oppermann 2017, str. 3.
  6. ^ Capogrossi Colognesi, Luigi (2014). „Tiberius Gracchus and the distribution of the ager publicus”. Law and Power in the Making of the Roman Commonwealth. Cambridge University Press. ISBN 9781316061923. 
  7. ^ Watson 1987, str. 403.
  8. ^ Watson 1987, str. 404.
  9. ^ Blackman, Robert (2004). „What was "Absolute" about the "Absolute veto"? Ideas of National Sovereignty and Royal Power in September 1789”. Journal of the Western Society for French History. 32. 
  10. ^ a b Jones, Colin (2014). The Longman Companion to the French Revolution. Routledge. str. 67. 
  11. ^ Bulmer 2017, str. 12–13.
  12. ^ a b v Bulmer 2017, str. 13.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Veto na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вето&oldid=27549121”