Video-konferencija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga

Video-konferencija je povezivanje pojedinaca i grupa preko telekomunikacionih mreža i video-tehnologije tako da ljudi imaju dojam istovremenog prisustvovanja sastancima u obliku žive video-veze na monitoru računara.

Kratka istorija[uredi]

Prve video-konferencije bilo je moguće izvesti već od nastanka televizora. Bila su potrebna samo dva međusobno spojena televizora. NASA je kod prvih letova u svemir koristila dve radio-frekvencije (UHF ili VHF), po jednu za svaki smer. Takve video-konferencije se i kasnije koriste, na primer kada se TV reporteri javljaju s udaljene lokacije.

Ta tehnika bila je vrlo skupa, a kasniji pokušaji prenosa video-sadržaja koristeći normalnu telefonsku liniju nisu bili uspešni zbog raznih tehničkih nedostataka.

Osamdesetih godina prošlog veka, prenos video-sadržaja omogućen je preko digitalne mreže kao što je ISDN koji se od tada rapidno širio svetom.

’90-ih godina, tehnologija potrebna za video-konferencije postaje lako dostupna i po razumnim cenama. Tada se već i preko (internet protokol)a mogu prenositi video-konferencije, a 1992. se na vebu pojavljuju besplatni programi kao što su Netmiting, Vindous lajv mesendžer, Jahu! mesendžer, Skajp i dr. koji omogućavaju održavanje video-konferencija.

Tehnologija[uredi]

Osnovna tehnologija potrebna za održavanje video-konferencija je procesorska jedinica zvana kodek (skraćenica od koder-dekoder). Kodek omogućava video-konferenciju preko telefonske linije. Njegov zadatak je dvostruki. Na prednjoj strani ima ulogu kodera, tj. uzima analogni video-signal i kodira ga (digitalizuje i kompresuje). Na prijemnoj strani ima ulogu dekodera, tj. dekompresuje ulazni, analogni signal, te ga pretvara u digitalizovani video-signal. Kvalitet prenosa slike i zvuka uveliko zavisi od kodeka, jer radi gubitke prilikom kompresije izlaznog video-signala i propusnosti komunikacione linije. Posledice sporog kodeka ili niske propusnosti komunikacione linije su isprekidana slika i kašnjenje zvučnog signala.

Ostala oprema je:

Video-ulaz: video-kamera ili veb-kamera

Video-izlaz: monitor računara, televizor ili projektor

Audio-ulaz: mikrofon

Audio-izlaz: zvučnici

Prenosnik informacija: analogna ili digitalna mreža, LAN ili internet

U zavisnosti od opreme, razlikujemo dve vrste video-konferencija:

1. Video-konferencije kod kojih se koristi konzola s kamerom gde konzola sadrži kontrolni računar i kodek, a s konzolom su povezani mikrofoni, TV monitor sa zvučnicima ili video-projektor. Postoji više vrsta oprema za izvođenje video-konferencija tog tipa:

1. Video-konferencija za veliku grupu ljudi: oprema nije prenosiva i skuplja je jer se koristi za velike prostorije i auditorijume
2. Video-konferencija za manji broj ljudi: oprema može i ne mora biti prenosiva, ali je manja i jeftinija od prethodne.
3. Video-konferencija za pojedince: uglavnom prenosiva oprema, kamere su fiksirane, mikrofoni i zvučnici su sastavni delovi konzole.

2. Stolna video-konferencija gde se običnom računaru dodaju kamera, zvučnici i mikrofoni, potrebna je i komunikaciona mreža i kodek koji se ne pojavljuje kao zaseban uređaj, već njegovu ulogu preuzima računar.

Stone video-konferencije možemo primeniti u sistemu obrazovanja, tj. pri udaljenom učenju, za predavanja, konsultacije, ispitivanje studenata, rad studenata u virtuelnim timovima i slično.

Osnovna karakteristika profesionalnih video-konferencija je uklanjanje jeke ili AEC koja se mora proveravati da ne izazove dodatne probleme.

Višelokaciona ili višestrana video-konferencija se odnosi na komunikaciju većeg broja sagovornika smeštenih na različitim lokacijama. Višestrana video-konferencija izvodi se upotrebom posebnog uređaja zvanog centralni nadzorni uređaj ili kraće „most“. Njegov je zadatak da dolazeće pozive, odnosno strane, međusobno spaja, te da upravlja onim pozivima koji se naknadno žele uključiti u konferenciju. Ograničen je broj strana koje se mogu istovremeno videti na monitoru. Postoje mostovi za IP i ISDN video-konferencije, te mostovi koji su samo softver ili kombinacija hardvera i softvera.

Višelokaciona video-konferencija može biti moguća i bez mosta tako da strane direktno dele video i audio sadržaje tehnikom H.323. Takva video-konferencija je bolja jer je kvalitet sadržaja sačuvan pošto ne mora prolaziti kroz centralnu tačku (most) te korisnici mogu vršiti pozive ne brinući o dostupnosti i kontroli mosta.

Nedostaci[uredi]

Postoje određeni problemi oko kojih se spori da sprečavaju video-konferencijama da postanu standardni oblik komunikacije. Jedan od njih je, na primer, kontakt očima koji igra veliku ulogu u društvenoj komunikaciji, a kod video-konferencija stvara se pogrešan dojam da sagovornik izbegava kontakt očima. No, smatra se da će ti problemi nestati sa unapređenjem tehnologije i navikavanjem ljudi na video-konferencije.


Uticaji video-konferencija[uredi]

Postoje određena predviđanja da bi se uskoro moglo razviti video-telefoniranje koje će zameniti sadašnji oblik telefoniranja, no još ćemo videti da li su ljudi to spremni prihvatiti. Video-konferencije u školstvu takođe mogu biti korisne, pogotovu za geografsko izolovana i ekonomski ugrožena područja. Preko video-konferencija deca mogu posetiti druge delove sveta, posetiti zoološki vrt, muzej, učiti jezik i slično.

U medicini takođe mogu biti korisne. Koristeći ih, pacijenti mogu da kontaktiraju s lekarima u hitnim slučajevima ili da zatraže dijagnozu ako su jako udaljeni od bolnice.

U poslovnom svetu, video-konferencije omogućavaju da pojedinci s udaljenih lokacija mogu prisustvovati sastanku ili da mogu posao obavljati i od kuće.

Spoljašnje veze[uredi]