Википедија:Stilski priručnik/Osnove pravopisa srpskog jezika/Interpunkcija

Osnove srpskog pravopisa

U pisanju se radi jasnijeg prikazivanja onoga što hoće da se kaže, upotrebljavaju pojedini znaci koji se zajedno nazivaju interpunkcija ili rečenični znaci. Interpunkcijski znaci su: tačka [.], zapeta [,], crta [—], crtica [–], tačka sa zapetom//tačka zapeta [;], dve tačke [:], zagrada [()], navodnici [„”], upitnik [?], uzvičnik [!] i ostali pravopisni i pomoćni znaci.

Tačka se stavlja na kraju obaveštajne — potvrdne i odrične rečenice, na primer: Svaki dan učim za ispit. Za ispit ne učim redovno.

Zapeta se kao znak interpunkcije upotrebljava često i u različitim rečeničnim situacijama. Pošto je jedno od osnovnih načela srpskog pravopisa slobodna (logična) interpunkcija, za upotrebu zapete je najvažnije pravilo da se ono što je u mislima tesno povezano, što predstavlja jednu celinu, ne odvaja zapetom, a delovi koji čine celinu za sebe, odvajaju se zapetom od ostalih delova rečenice. Zapetom se odvajaju:

a) reči i skupovi reči (istovrsni delovi rečenice) u nabrajanju: Miša, Drenko, Nenad i Srđan su otišli na izlet. Poneli su i dobre hrane, i bezalkoholnih pića, i društvenih igara.;

b) nezavisne rečenice kad nisu povezane veznicima: Došao je, pozdravio se, dobro večerao i nestao.;

v) paralelni delovi rečenice kad su u suprotnosti: Zadatak je težak, ali zanimljiv. Pokloniću tebi, a ne Igoru. Nismo letovali na moru, već u planini.

g) rečenice koje su u suprotnosti: Kasnije smo krenuli, ali smo stigli na vreme. Vi ste pošli ranije a ipak ste zakasnili.;

d) rečenice u inverziji (kad se zavisna rečenica nalazi ispred glavne), na primer: Kad se spremim, pozvaću te telefonom. Ako možeš, pomozi mi. Iako sam znala, nisam odgovorila na sva pitanja.;

đ) reč ili skup reči koji su naknadno dodati ili umetnuti u rečenicu: To je, dakle, tvoj voćnjak. Sve ću ti, naravno, ispričati. Ti si u pravu, neosporno.;

e) vokativ i apozicija su, takođe, naknadno dodati u rečenicu, pa se odvajaju zapetom, na primer: Vi ćete, deco, dobiti slatkiša. Tebi ćemo, bako, doneti voća. Dela Ive Andrića, jedinog jugoslovenskog Nobelovca, prevedena su na mnoge jezike.;

ž) uzvici isto nisu sastavni delovi rečenice, pa se odvajaju zapetom: Uh, što je hladno! Oh, što me boli zub! O, stigla si?!;

z) umetnute rečenice na primer: U mom selu, koje je jedno od najuspešnijih u voćarstvu, gotovo svi gaje maline.;

i) između imena mesta i datuma, na primer: Sombor, 15. avgust 1991. U Novom Sadu, 2. aprila 1957.

Tačka i zapeta se upotrebljavaju:

a) između rečenica koje su u složenoj rečenici manje povezane sa drugim rečenicama, na primer: Kad smo se sreli, pozdravili smo se, razgovarali o školi; nismo pominjali nedavnu svađu;

b) između grupa reči koje se razlikuju po srodnosti, na primer: Na put ću poneti: odeću, obuću, kišobran, higijenski pribor; knjige, sveske, pribor za pisanje; društvene igre, fudbal i reket za stoni tenis.

Dve tačke se stavljaju:

a) iza reči kojima se najavljuje nabrajanje, a ispred onoga što se nabraja, na primer: Na pijaci kupi: sira, jaja, kajmaka, mesa, salate i luka. Upotreba dvotačke kao najave nabrajanja nije stroga;

b) ispred navođenja tuđih reči (upravnog govora); npr. Rekao nam je doslovno: „Novac za ekskurziju je obezbeđen“.

Navodnicima se obeležavaju:

a) tuđe reči kad se doslovno navode. Na primer: Ulazeći svi zagrajaše „Srećan ti rođendan!“;

b) reči koje se upotrebljavaju s ironijom i kojima nečemu ne želi da se da suprotno značenje. Znam, ti si „vrednica“. Doneo je tvoj „veliki prijatelj“.

Ukoliko ovakvim rečima prethodi neka reč koja negira njihovo pravo značenje, navodnici se ne upotrebljavaju: Znam, ti si navodno vrednica. Doneo je tvoj kaobajagi veliki prijatelj.

Ukoliko u delu teksta koji bismo inače obeležili navodnicima, promenimo font, veličinu slova, boldujemo, napišemo kurzivna slova, pišemo latinicom u ćiriličnom tekstu, navodnici se ne stavljaju.

Na kraju upitnih rečenica stavlja se upitnik, a iza uzvičnih rečenica, kao i iza manjih govornih jedinica koje se izgovaraju u uzbuđenju, povišenim glasom, stavlja se uzvičnik, na primer: Kako si? Šta radiš? Uh, što sam gladna! Ne viči! Požar! Kada se pitanje izgovara povišenim glasom iza njega se stavljaju i upitnik i uzvičnik; npr. On položio?! Ne daš?!

Zagradom se u rečenici odvaja ono što se dodaje radi objašnjenja prethodne reči ili dela rečenice, na primer: Interpunkcija (rečenični znaci) doprinosi jasnijem izražavanju. Imenske reči (imenice, pridevi, zamenice i brojevi) menjaju se po padežima. Za vreme Prvog svetskog rata (1914—1918) vladale su nestašice hrane, odeće i lekova.

Crta se piše:

a) Umesto prvog dela navodnika u dijalogu i to u štampanim tekstovima, a drugi se deo navodnika izostavlja; i na kraju upravnog govora se piše crta ako se rečenica nastavlja i objašnjava nešto o upravnom govoru; na primer:

— Ko je to bio? — Upita majka.

— Moj drug.

— Zašto ga nisi pozvao unutra?

— Žurio je — promrmlja Miloš.;

b) kad se želi nešto istaći, ili naglasiti suprotnost, neočekivanost; na primer: Pođem ja, kad — nigde nikog. Sve sam naučila, sve znam — ne vredi, zbunila sam se.

Pravopisni znaci[uredi | uredi izvor]

Pravopisni znaci se upotrebljavaju uz pojedine reči za razliku od interpunkcije koja se upotrebljava u rečenici.

U pravopisne znake se ubrajaju: tačka, dve tačke, nekoliko tačaka, crta, crtica, zagrada, apostrof, znak jednakosti, znaci porekla, akcentski znaci i genitivni znak.

a) Tačka se kao pravopisni znak upotrebljava:

- iza skraćenica: npr., itd., sl., tj.;

- iza rednih brojeva kada se pišu arapskim brojkama: 15. mart 1991. godine.

Tačka se ne piše iza rednih brojeva napisanih arapskim brojkama kada se iza njih nađe drugi pravopisni znak (zapeta, zagrada, crta ili koji drugi); npr.:

O tome ćete naći informacije na 119, 120, 121. i 122. strani.

Na nekim spratovima (2, 4. i 5) pokvarene su električne instalacije.

Na 10—15. kilometru ćeš ugledati planinarski znak.

b) Dve tačke se kao pravopisni znak pišu:

- između brojeva ili slova kojima se iskazuje neki odnos i čitaju se „prema“. Na primer:

Rezultat utakmice je 2:1 u korist Crvene zvezde.

Korenski samoglasnik se smenjuje o:i:a u rečima ploviti — plivati — poplaviti.

v) Nekoliko tačaka (najčešće tri) stavljaju se:

- umesto izostavljenog teksta i u isprekidanom tekstu; na primer:

Predlozi su: kod, pored, u, sa...

Kad se voz zaustavio, on se pojavi... i reče: „Divno je vratiti se kući“.

g) Crta (—) se kao pravopisni znak upotrebljava:

- između brojeva umesto predloga do, npr.:

Kupi 10—15 kilograma krompira.

Ivo Andrić (1892—1975) je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Ako se ispred prvog broja nalazi predlog od, ne treba pisati crtu predlog do; na primer:

Prvi svetski rat je trajao od 1914. do 1918. godine.

- između naziva gradova i drugih mesta da bi se označio pravac kretanja, na primer:

Put Beograd—Niš ima veliki privredni značaj.

- između dvaju ili više imena kojima se označavaju tako tesno vezani pojmovi da oni čine jedan pojam.:

Utakmica Crvena zvezda — Partizan je uvek najznačajnija utakmica koja se igra.

d) Crtica (-) se kao pravopisni znak piše:

- između delova polusloženica: radio-aparat, auto-mehaničar, foto-aparat, aero-miting;

- pri rastavljanju reči na slogove na kraju retka;

- u složenim ili izvedenim rečima u kojima se prvi deo piše brojem a drugi deo slovima:

150-godišnjica, 40-ih godina prošloga veka, 15-godišnjak; 48-časovni.

Napomena: Kada se redni brojevi zapisuju arapskim ciframa, pišu se sa tačkom — 40. Prema tome, oblik 40-te (u smislu 1940) nepravilan je. Oblik 40-ih nije zabeležen u Pravopisu.

- između skraćenica i nastavka za oblik, na primer:

Kupio je knjigu u BIGZ-u. Imamo dobru saradnju sa PKB-om.

Napomena: Ukoliko skraćenicu može da se poimenči pa je pišemo samo prvim velikim slovom, padežni nastavak ne odvajamo crticom:

Prema Tanjugovoj vesti, do rata među sukobljenim stranama neće doći. Imamo dobru kulturnu saradnju sa Unicefom.

đ) Zagrada kao pravopisni znak:

- služi da označi oba oblika reči o kojoj se govori, npr.:

Predlog s(a) uz instrumental sredstva se ne upotrebljava.

- stavlja se iza rednog broja ili slova kojima se označava novi odeljak: 1), 2), 3) itd. - a), b), v) itd.

e) Apostrof se stavlja umesto izostavljenog slova:

Je l' to tačno?

ž) Znak jednakosti se upotrebljava između reči da bi se označila njihova jednaka vrednost, a čita se: jednako, ravno, isto što, jeste. Na primer:

himba = sumnja, tata = subjekat (u rečenici)

z) Znaci porekla su > i <. Upotrebljavaju se u stručnim tekstovima.

- znak > se čita „dalo je“ ili „razvilo se u“, npr.:

tvojega > tvoega > tvooga > tvoga;

- znak < se čita „postalo je od“, npr.:

crnji < crn-ji; junače - junak-e

i) Akcentski znaci se beleže u stručnoj literaturi (obično iz gramatike) i u običnim tekstovima kad je potrebno da se označi reč koja se od iste reči u susedstvu razlikuje samo akcentom; npr.:

Sâm sam to uvideo.

Došao je da dâ oglas.

j) Genitivni znak se stavlja na krajnji vokal genitiva množine kad je potrebno označiti razliku ovoga oblika od drugih oblika, najčešće genitiva jednine iste zamenice. Na primer:

Iz primerã možete zaključiti o toj pojavi. Znači, genitivnim znakom je naznačeno da je to genitiv množine, odnosno da se može zaključiti iz više primera, a ne samo iz jednog.

Videti[uredi | uredi izvor]

Vikipedija:Pravopisna pravila i jezičke nedoumice

Literatura[uredi | uredi izvor]

Pravopis srpskoga jezika, Matica srpska, 1993 (predat za štampu juna 1993, izašao iz štampe aprila 1994, izdanje ponovljeno septembra 1994).
Dobrila Letić i Jovan Vuksanović,Srpski jezik i književnost - Repetitorijum gradiva sa zadacima za vežbu i proveru znanja od 5. do 8. razreda osnovne škole, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1994.