Vilijam Gilbert

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Vilijam Gilbert
Vilijam Gilbert
Lični podaci
Datum rođenja(1544-05-24)24. maj 1544.
Mesto rođenjaKolčester, Engleska
Datum smrti10. decembar 1603.(1603-12-10) (59 god.)
Mesto smrtiLondon, Engleska
ObrazovanjeSt John's College
Naučni rad
Poljefizika

Vilijam Gilbert (engl. William Gilbert; Kolčester, 24. maj 1544 — London, 10. decembar 1603)[1][2] je bio engleski lekar i fizičar. Uveo je naziv za elektricitet, a njegovo delo „O magnetima“, u kojem iznosi teoriju o Zemlji kao magnetu i magnetnim silama između nebeskih tela, je imalo značajan uticaj na razvoj nauke u 17. veku.[3]

Život i rad[uredi | uredi izvor]

Timperlis, dom porodice Gilberd iz 15. veka u Kolčesteru.
Vilijam Gilbert M.D. demonstrira svoje eksperimente pred kraljicom Elizabetom (slika A. Okland Hanta).

Vilijam je rođen u Kolčesteru od oca Džeroma Gilberda, gradskog sudskog službenika. Vilijam se školovao se na koledžu Sent Džons u Kembridžu.[4] Nakon što je diplomirao medicinu na Kembridžu 1569. godine i kratkog perioda kao stipendista na St Džonovom koledžu, otišao je da se bavi medicinom u Londonu i putovao po kontinentu. Godine 1573, izabran je za člana Kraljevskog koledža lekara. Godine 1600. izabran je za predsednika kolegija.[5] On je bio je lekar Elizabete I od 1601. do njene smrti 1603. godine, a Džejmsa VI i I su obnovili njegovu poziciju.[6]‍:30

Njegov primarni naučni rad — umnogome inspirisan ranijim radovima Roberta Normana[7][8] — bio je De Magnete, Magneticisque Corporibus, et de Magno Magnete Tellure (O magnetu i magnetnim telima, i o velikom magnetu Zemlje) objavljen u 1600. U ovom radu on opisuje mnoge svoje eksperimente sa svojim modelom Zemlje zvanim terela. Iz ovih eksperimenata je zaključio da je Zemlja sama po sebi magnet i da je to razlog zašto kompasi upućuju na sever (ranije su neki verovali da je kompas privukla polarna zvezda (Polaris) ili veliko magnetno ostrvo na severnom polu). On je bio prvi koji je tvrdio da je centar Zemlje od gvožđa, a smatrao je da je važno i srodno svojstvo magneta da se mogu seći, pri čemu svaki formira novi magnet sa severnim i južnim polom.

Englesku reč „electricity“ je prvi put upotrebio 1646. godine ser Tomas Braun, a izvedena je iz Gilbertovog novoglatinskog electricus iz 1600. godine, što znači „kao ćilibar“. Termin je bio u upotrebi od 13. veka, ali je Gilbert bio prvi koji ga je upotrebio u značenju „kao ćilibar u svojim privlačnim svojstvima“. On je prepoznao da trenje sa ovim objektima uklanja takozvani „efluvium“, koji bi prouzrokovao efekat privlačnosti pri vraćanju u objekat, iako nije shvatio da je ova supstanca (električni naboj) univerzalna za sve materijale.[9]

Električni izliv se mnogo razlikuje od vazduha, i kako je vazduh zemaljski efluvij, tako i električna tela imaju svoj karakterističan izliv; i svaki poseban efluvium ima svoju sopstvenu moć da vodi ka sjedinjenju, sopstveno kretanje ka svom poreklu, svom izvoru i telu koje emituje efluvium.

— Gilbert 1893

U svojoj knjizi proučavao je i statički elektricitet koristeći ćilibar; ćilibar se na grčkom naziva elektron, te je Gilbert odlučio da njegov efekat nazove električnom silom. On je osmislio prvi električni merni instrument, elektroskop, u obliku zakretne igle koju je nazvao verzorijum.[10]

Kao i drugi naučnici njegovog vremena, verovao je da je kristal (kvarc) posebno tvrd oblik vode, formiran od komprimovanog leda:

Lucidni dragulji su napravljeni od vode; baš kao što je kristal, koji je očvrsnut iz čiste vode, ne uvek velikom hladnoćom, kako su neki nekada smatrali, i veoma jakim mrazom, ali ponekad i manje jakim, priroda tla koja ga oblikuje, vlaga ili sokovi koji se zatvaraju u određene šupljine, na način na koji se u rudnicima proizvode špati.

— De Magnet, engleski prevod Silvanusa Filipsa Tompsona, 1900

Gilbert je tvrdio da elektricitet i magnetizam nisu ista stvar. Kao dokaz, on je (netačno) istakao da, dok je električna privlačnost nestala sa toplotom, magnetna nije (iako je dokazano da magnetizam zapravo postaje oštećen i oslabljen toplotom). Hans Kristijan Ersted i Džejms Klerk Maksvel su pokazali da su oba efekta aspekti jedne sile: elektromagnetizma. Maksvel je ovo pretpostavio u svojoj Raspravi o elektricitetu i magnetizmu nakon mnogo analiza.

Gilbertov magnetizam je bio nevidljiva sila koju su mnogi drugi prirodni filozofi pogrešno shvatili da upravlja kretanjima koja su posmatrali. Iako nije pripisivao magnetizam privlačnosti među zvezdama, Gilbert je istakao da je kretanje neba posledica Zemljine rotacije, a ne rotacije sfera, 20 godina pre Galileja (ali 57 godina posle Kopernika koji je to otvoreno izjavio u svom delu De revolutionibus orbium coelestium objavljenom 1543. godine) (vidi spoljnu referencu ispod). Gilbert je prvi pokušao da mapira površinske oznake na Mesecu tokom 1590-ih. Njegova karta, napravljena bez upotrebe teleskopa, pokazivala je obrise tamnih i svetlih mrlja na Mesečevom licu. Za razliku od većine njegovih savremenika, Gilbert je verovao da su svetle tačke na Mesecu voda, a tamne tačke kopno.[11]

Gilbert je umro 30. novembra 1603. u Londonu. Smatra se da je uzrok njegove smrti bila bubonska kuga.[12][13]

Gilbert je sahranjen u svom rodnom gradu, u crkvi Svete Trojice u Kolčesteru. Njegov mermerni zidni spomenik se još uvek može videti u ovoj saksonskoj crkvi, sada dekonsekratiranoj i korišćenoj kao kafić i pijaca.[14]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "Gilbert, William (1544?–1603)", Stephen Pumfrey, Oxford Dictionary of National Biography, https://doi.org/10.1093/ref:odnb/10705
  2. ^ While today he is generally referred to as William Gilbert, he also went under the name of William Gilberd. The latter was used in both his and his father's epitaphs and in the records of the town of Colchester. Gilbert 1893, str. ix
  3. ^ „William Gilbert | Biography & Facts”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-04. 
  4. ^ „Gilbert, William (GLBT558W)”. Kembridž baza podataka alumnista. Univerzitet u Kembridžu. 
  5. ^ Mottelay, P. Fleury (1893). "Biographical memoir". In Gilbert 1893, str. ix–xxvii
  6. ^ Pumfrey, Stephen (2002). Latitude & the Magnetic Earth. Icon Books. ISBN 1-84046-486-0. 
  7. ^ Zilsel, Edgar (1941). „The Origin of William Gilbert's Scientific Method” (PDF). Journal of the History of Ideas. 2 (1): 1—32. JSTOR 2707279. doi:10.2307/2707279. Arhivirano iz originala (PDF) 14. 7. 2014. g. 
  8. ^ Roller, Duane H D (1959) The De Magnete of William Gilbert, Amsterdam.
  9. ^ Heathcote, Niels H. de V. (1967). „The early meaning of electricity: Some Pseudodoxia Epidemica – I”. Annals of Science. 23 (4): 261. doi:10.1080/00033796700203316. 
  10. ^ Gilbert 1893, str. 79
  11. ^ Bochenski, Leslie (April 1996) "A Short History of Lunar Cartography" Arhivirano 3 avgust 2010 na sajtu Wayback Machine. University of Illinois Astronomical Society
  12. ^ William Gilbert Arhivirano 26 april 2007 na sajtu Wayback Machine. National High Magnetic Field Laboratory
  13. ^ William Gilbert (1544–1603). BBC
  14. ^ Ross, David. „Colchester, Holy Trinity Church | Historic Essex Guide”. Britain Express. Pristupljeno 29. 10. 2016. 

Reference[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вилијам_Гилберт&oldid=27619711”