Vili Brant

Iz projekta Википедија

Skoči na: navigacija, pretraga
Vili Brant
Willy Brandt
Kancelar po redu: 30. kancelar Nemačke
(4. Savezne Republike)
Vreme na vlasti: 21. oktobar 1969–6. maj 1974.
Prethodnik: Kurt Georg Kisindžer
Naslednik: Helmut Šmit
Datum rođenja: 18. decembar 1913.
Datum smrti: 8. oktobar 1992.
Profesija: Novinar
Politička partija: SDP

Vili Brant (nem. Willy Brandt) (18. decembar, 1913. u Libeku – 8. oktobar, 1992., Unkel na Rajni) je bio nemački socijaldemokratski političar. Od 1957. do 1966. je bio gradonačelnik Berlina, od 1966. do 1969. ministar inostranih poslova Savezne Republike Nemačke a od 1969. do 1974. i njen kancelar. Kao priznanje za rad na poboljšanju odnosa sa Demokratskom Republikom Nemačkom, Poljskom i Sovjetskim Savezom, dobio je Nobelovu nagradu za mir 1971. godine. Omiljena ali istovremeno kontroverzna ličnost, daje ostavku na mesto kancelara posle špijunske afere 1974. godine.


Sadržaj

[uredi] Rani život, rat

Brant je, pod imenom Herbert Ernst Karl Fram (nem. Herbert Ernst Karl Frahm), rođen u nemačkom gradu Libeku, u skromnoj radničkoj porodici. Postao je šegrt agenta za brodove F. H. Bertlinga. Pridružio se „Socijalističkoj omladini“ 1929. godine, a Socijaldemokratskoj partiji Nemačke 1930. godine. Napustio je SDP da bi se učlanio u Socijalističku radničku partiju (SRP), koja je u to vreme bila bliska sa Radničkom partijom marksističkog jedinstva(POUM) (šp. Partido Obrero de Unificación Marxista) u Španiji i Nezavisnom radničkom partijom (ILP) (engl. Independent Labour Party (ILP)) u Britaniji. Godine 1933, uz pomoć svojih veza na luci iz vremena dok je bio šegrt, napustio je Nemačku i otputovao za Norvešku, kako bi izbegao proganjanje od strane nacističkih agenata. Tada je sebi promenio identitet pseudonimom Vili Brant.

Od septembra do decembra 1936. godine, trajala je njegova poseta Nemačkoj, kada se predstavljao kao norveški student Gunar Gasland (norv: [[Gunnar Gaasland]]). Godine 1937, radio je kao novinar u Španiji u kojoj je besneo građanski rat. 1938. godine, Nemačka mu je oduzela državljanstvo, tako da je podneo zahtev za dobijanje norveškog. Nemačka okupaciona vojska ga je uhapsila 1940, jer nisu mogli da ga identifikuju pošto je nosio norvešku uniformu. Uspeo je da pobegne iz zatvora u neutralnu Švedsku. Avgusta 1940, postao je državljanin Norveške. Pasoš mu je izdala norveška ambasada u Stokholmu, gde je živeo do kraja rata.

Вили Брант, Личност године магазина Тајм, 1970.
Vili Brant, Ličnost godine magazina Tajm, 1970.

[uredi] Gradonačelnik Berlina, ministar inostranih poslova, kancelar

Vratio se u Berlin 1946. godine, radeći za norvešku vladu. Godine 1948. započeo je političku karijeru u Socijaldemokratskoj partiji Nemačke (SDP) u Berlinu. Postao je nemački državljanin, a svoj dotadašnji pseudonim je ozvaničio. Zalagao se rotiv sovjetske intervencije u mađarskoj revoluciji 1956, i bio je protiv predloga Hruščeva da Berlin postane slobodan grad. Vladalo je mišljenje da pripada desnom krilu svoje partije, što se kasnije promenilo. Imao je punu podršku moćnog izdavača Aksela Špringera. Od 3. oktobra 1957. do 1966. bio je gradonačelnik Zapadnog Berlina, u stresnom vremenu za grad, kada je izgrađen Berlinski zid.

Za predsednika SDP-a, izabran je 1964. godine. Na tom mestu je bio sve do 1987.

Bio je SDP-ov kandidat za kancelara 1961. godine, kada je izgubio od Konrada Adenauera i njegove Hrišćansko demokratske unije Nemačke (HDU). Godine 1965. ponovo se kandidovao i ponovo izgubio od popularnog Ludviga Erharta. Ali Erhartova vlada je kratko trajala, i 1966. oformljena je velika koalicija SDP-a i HDU-a. Brant postaje ministar inostranih poslova i potpredsednik vlade (vicekancelar). Posle izbora 1969. godine, ponovo sa Brantom na čelu izborne liste, SDP ojačava i posle tri nedelje pregovora, stvara se vladajuća koalicija sa malom liberalnom Slobodnom demokratskom partijom Nemačke, a Brant postaje kancelar. Njegove domaće reforme su obično kočili koalicioni partneri u Bundestagu i lokalne vlasti (naročito HDU/CSU). Godine 1970. postaje ličnost godine magazina „TAJM“ (TIME).

U spoljnim poslovima, Brant će ostati poznat po svojoj „istočnoj politici“. Ta politika se najviše ogledala u saradnji sa Nemačkom Demokratskom Republikom, SSSR-om, Poljskom i ostalim državama Istočnog bloka.

„Istočna politika“ se mnogima činila nedopustivom, zbog čega je nekoliko članova njegove koalicije promenilo stranu. Neki Nemci su smatrali da je Brantova „istočna politika“ veleizdajnička.

U maju 1972, opoziciona HDU se nadala da će imati većinu u Bundestagu i tražila je da se raspravlja o nepoverenju Brantovoj vladi. Na opšte iznenađenje, glasanje je propalo. Mnogo kasnije se saznalo da su dva člana HDU-a bila plaćena od strane Ministarstva državne sigurnosti Nemačke Demokratske Republike da glasaju za Brantov ostanak na vlasti.

Вили Брант и Ричард Никсон 29. децембра 1971.
Vili Brant i Ričard Nikson 29. decembra 1971.

Politka dijaloga sa komunističkim državama svakako je doprinela promeni metaliteta ljudi u Istočnom bloku i kao i kasnijem padu tadašnjih komunističkih režima na istoku.

Da bi zadao protivudarac teorijama da gaji simpatije prema komunizmu, Brant je implementirao zakone koji su blokrali nastupe bilo kakvim radikalnim političkim opcijama u Nemačkoj. Te odluke su se odnosile i na ekstremnu levicu i na ekstremnu desnicu.

[uredi] Ostavka

Godine 1973. nemačka kontraobaveštajna služba je dobila informaciju da je jedan od Brantovih pomoćnika, Ginter Gijom (Günter Guillaume), špijun NDR-a. od Branta je traženo da nastavi svoj uobičajni posao, s čim se on složio, kao i da ode na zajednički vikend sa Gijomom. Gijom je uhapšen 24. aprila 1974. U isto vreme, pojavile su se tvrdnje o nekim detaljima iz Brantovog privatnog života (da je imao kratku ljubavnu vezu sa znatno mlađom ženom od sebe) u dnevnim novinama. Brant je pomišljao na samoubistvo, čak je napisao i oproštajno pismo. Ostavku je podneo 7. maja 1974. godine.

Na mestu kancelara, Branta je zamenio socijaldemokrata Helmut Šmit.


[uredi] Izvinjenje žrtvama nacizma iz Drugog svetskog rata

Vili Brant će takođe ostati upamćen po jednom svom gestu koji je imao veoma pozitivan odjek u celom svetu. Godine 1971. kada je bio u zvaničnoj poseti Poljskoj, Brant je klekao pred spomenik Poljacima palim u Drugom svetskom ratu kao žrtve nacizma.

U Nemačkoj, 27. januar, dan kada je Crvena Armija oslobodila Aušvic 1944. godine, određen je kao dan sećanja na žrtve nacizma.

[uredi] Kasniji život

Posle svog kancelarskog mandata, ostao je predsednik SDP-a, sve do 1987. i poslanik u Bundestagu. Bio je na čelu Socijalističke Internacionale od 1976. do 1992, radeći na proširenju te organizacije van granica Evrope. Godine 1977. imenovan je na mesto prvog čoveka Nezavisne komisije za razvoj, gde je načinio izveštaj 1980. u kome se govori o drastičnim promenama u namerama razvijenih država da se doprinese bržem razvitku Trećeg sveta. Taj izveštaj je takođe poznat i kao Brantov izveštaj.

Godine 1974. godine, pojavila se mogućnost da Portugal postane komunistički; Brant je podržao Soarezovu Demokratsku socijalističku partiju, koja je doživela veliku pobedu i koja je učinila da Portugalija postane demokratska zemlja. Takođe je podržao Felipea Gonzalesa koji je bio prvi demokratski izabran predsednik vlade Španije nakon smrti diktatora Franka.

Krajem 1989. godine, postao je jedan od prvih lidera u Zapadnoj Nemačkoj koji je pozdravio ideju za ujedinjenjem dve Nemačke. Njegova javna izjava: „Sada zajedno raste ono što je zajedničko“, je tih dana bila veoma često citirana.

Jedno od poslednjih pojavljivanja Branta u javnosti je bilo kada je odleteo za Bagdad, gde je trebalo da pregovara sa Sadamom Huseinom na oslobođenju zarobljenika zatočenih posle invezije na Kuvajt 1990. godine.

Brant je bio član Evropskog parlamenta od 1979. do 1983. godine i počasni predsednik SDP-a od 1987. sve do svoje smrti 1992. Kada je SDP preselio svoju centralu iz Bona u Berlin sredinom devedesetih, preimenovao ju je u „Kuća Vilija Branta“.

[uredi] Prva Brantova vlada (21. oktobar 1969 - 14. decembar 1972.)

Promene


[uredi] Reference

1. Lars Brandt, Andenken (na nemačkom) (ISBN 3-446-20710-4)

2. Peter Merseburger, Willy Brandt (na nemačkom) (ISBN 3-421-05328-6)

3. Barbara Marshall, Willy Brandt, A Political Biography (na engleskom) (ISBN 0-312-16438-6)

4. Nestore di Meola, Willy Brandt raccontato da Klaus Lindenberg (na italijanskom) (ISBN 88-7284-712-5)

5. Biografije dobitnika Nobelove nagrade

6. Biografija: Vili Brant: Istočna politika (na engleskom)

7. Biografija: Enciklopedija Britanika

8. Spartakus net: Vili Brant

9. Izvinjenje Nemačke zbog ratnih zločina i komemoracija Japana ratnih zločinaca

[uredi] Spoljašnje veze



Prethodnik:
Kurt Georg Kizinger		 Kancelar Nemačke
1969. – 1974.		 Naslednik:
Helmut Šmit
Prethodnik:
{{{pre2}}}		 {{{spisak2}}} Naslednik:
{{{posle2}}}
Prethodnik:
{{{pre3}}}		 {{{spisak3}}} Naslednik:
{{{posle3}}}
Prethodnik:
{{{pre4}}}		 {{{spisak4}}} Naslednik:
{{{posle4}}}



Dobavljeno iz "http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%92%D0%B8%D0%BB%D0%B8_%D0%91%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%82"