Vitez

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Vitez (višeznačna odrednica).

Kraljevske i plemićke titule

Car i carica

Kralj i kraljica

Potkralj i potkraljica

Nadvojvoda i nadvojvtkinja

Infant i infanta

Veliki vojvoda i velika vojvotkinja veliki princ i velika princeza

Vojvoda i vojvotkinja

Princ i princeza

Markiz i Markiza markiz i markiza

Markgrof i markgrofica

Grof i grofica Grof i grofica

Vikont i vikontesa

Baron i baroneca

Baronet i baroneta

Vitez i dama

Vitez je u prošlosti (pre svega u srednjem veku) bio ratnik koji je sledio plemića ili plemić koji je sledio kralja. Danas se, u nekim zemljama, titulu viteza dodeljuje monarh. U Velikoj Britaniji i nekim drugim zemljama Komonvelta vitezovi se oslovljavaju sa ser. Viteštvo potiče od grčkih hippeis i hoplite (ἱππεῖς) i rimskih konjica i centuriona klasične antike.

U ranom srednjem veku u Evropi, viteštvo je dodeljivano ratnicima na konju. Tokom visokog srednjeg veka, viteštvo se smatralo klasom nižeg plemstva. Do kasnog srednjeg veka, čin je postao povezan sa idealima viteštva, kodeksom ponašanja savršenog dvorskog hrišćanskog ratnika. Često je vitez bio vazal koji je služio kao elitni borac ili telohranitelj lorda, uz plaćanje u vidu zemljišnih poseda. Gospodari su imali poverenje u vitezove, koji su bili vešti u borbi na konjima. Viteštvo u srednjem veku bilo je usko povezano sa konjaništvom (a posebno nadmetanjem) od svog nastanka u 12. veku do konačnog procvata kao moda među visokim plemstvom u Vojvodstvu Burgundije u 15. veku. Ova veza se ogleda u etimologiji viteštva, kavalira i srodnih termina. U tom smislu, poseban prestiž koji se pridaje konjanicima u hrišćanskom svetu nalazi paralelu u furusiji u islamskom svetu. Krstaški ratovi su doveli različite vojne viteške redove u prvi plan odbrane hrišćanskih hodočasnika koji putuju u Svetu zemlju.

U kasnom srednjem veku, nove metode ratovanja počele su da klasične vitezove u oklopu čine zastarelim, ali su titule ostale u mnogim zemljama. Sveti rimski car Maksimilijan I se često pominje kao „poslednji vitez“ u tom pogledu. Ideali viteštva su popularizovani u srednjovekovnoj književnosti, posebno u književnim ciklusima poznatim kao Materija Francuske, koji se odnose na legendarne pratioce Karla Velikog i njegove vojnike, paladine, i Materija Britanije, koji se odnose na legendu o Kralju Arturu i njegovim vitezovima okruglog stola.

Danas, određeni broj viteških redova i dalje postoji u hrišćanskim crkvama, kao i u nekoliko istorijski hrišćanskih zemalja i njihovih bivših teritorija, kao što su rimokatolički Suvereni malteški red, španski Red Santijaga, protestantski Red Svetog Jovana, kao i engleski Red podvezice, švedski Kraljevski red Serafima i red Svetog Olava. Postoje i dinastički redovi poput Reda zlatnog runa, Reda Britanske imperije i Reda Svetog Đorđa. U modernim vremenima ovo su ordeni koji su usredsređeni na dobročinstvo i građansku službu, i više nisu vojni redovi. Svaki od ovih redova ima svoje kriterijume za podobnost, ali viteštvo generalno dodeljuje šef države, monarh ili prelat odabranim osobama da bi priznali neko zaslužno dostignuće, kao u britanskom sistemu počasti, često za služenje Crkvi ili zemlji. Savremeni ženski ekvivalent u engleskom jeziku je Dama. Viteško zvanje i zvanje se tradicionalno smatra jednim od najprestižnijih nagrada koje ljudi mogu dobiti.

Koreni

Najstariji poznati reljef na kome je prikazan vitez, iz Sasanide, blizu Kermanšaha, Iran

Srebrena statua viteza, napravljena kao trofej 1850. godine

Pojam vitez se prvi put javlja u starom Rimu (lat. equites). Vitez je najčešće opisivan kao sluga Krune i Boga, mada je takođe veoma često i bogati mladi plemić.

Figura viteza iz Persije je dovela do teorije po kojoj su srednjovekovni vitezovi apsorbovali mnoge tradicije koje su do njih došle iz Persijsko-vizantijskih ratova.

U srednjem veku, termin vitez se odnosio na opremljenog naoružanog vojnika. Izvorno, vitezovi su bili ratnici na konjima, ali se titula kasnije počinje vezivati za plemstvo i socijalni status, ponajviše zbog cene opreme za konjanika. Sama francuska reč ševalije i nemačka reč riter za viteza vuče korene od starofrancuske i staronemačke reči za konjanika.

Na početku konjanici nisu bili toliko važni u ratu, jer su pešaci bili najvažniji u svim severnoevropskim armijama. Tokom vremena konjica je dobijala sve veći značaj u vojnoj taktici evropskih armija. Jedan od razloga je bio taj što su pešaci u borbi u znatno nepovoljnijem položaju u odnosu na konjicu.

Vitezovi u feudalnom sistemu

Vitezovi i viteštvo su blisko povezani sa feudalnim sistemom. Na teritoriji današnje Francuske, postojala je društvena organizacija u kojoj su ratnici bili posebna socijalna grupa koja je umesto u novcu, koga nikad nije bilo dovoljno, bili plaćani u zemlji. Proširenjem tih imanja nastajala su feudalna doba. Za vitezove su radili kmetovi-zavisni seljaci koji su proizvodili hranu. Kralj je mogao da skupi vitezove zbog nekog vojnog pohoda ili odbrane zemlje.

Posle nekog vremena kraljevi su želeli da poseduju stajaću vojsku koja bi im bila stalno na raspolaganju i koju bi mogli koristiti u dugotrajnim pohodima. Ta vojska bi bila i profesionalna, a samim tim i lojalnija vladaru.

Ratna oprema

Po pravilu, vitez je bio ratnik višeg ili nižeg plemstva, konjanika, koji je pored konja posedovao i ratnu opremu. Oprema viteza sastojala se iz ofanzivnog oružja tj oružja za napad koplja, mača, buzdovana, luka i strele i defanzivnog tj odbrambenog oružja oklopa, šlema, štita. Dok su mač, koplje i luk u suštini po svim Evropskim zemljama bili isti, defanzivno oružje je variralo. Tako recimo jedan od prvih oklopa koji se pojavio sa Istoka i ušao u upotrebu još u doba Kelta jeste verižni pancir ili brnjija. Praksa kod nekih viteških redova lojalnih Katoličkoj crkvi bila je da vitez preko verižne košulje stavlja tuniku sa grbom, kao što je bela tunika sa crvenim krstom za krstaše ili bela tunika sa crnim krstom za tevtonce. Takođe su Engleska i Francuska vlastela nosili tunike sa grbovima. Praksa nošenja tunika sa grbovima je bila vezana za Katolički orijentisanu sferu ratnika. Kasnije se razvijaju prvo krljušt oklop, a potom i puni oklop koji je svoju prvu primenu našao krajem 14. veka. Vitezovi su takođe nosili avanele, verižne kapuljače koje su bile pričvršćene za šlem i opušteno visile preko ramena štiteći vrat. Potpuno oklopljen vitez od glave do pete u oklopu nastaje u 15. i 16. veku. U sastav ratne opreme viteza ulazio je 1.zaštita za glavu i vrat oklop za glavu-šlem- u početku otvoreni konusni, germanski šlem sa štitnikom za nos, potom od 13. veka veliki zatvoreni kotlasti šlem, a potom od sredine 14. veka (1350—1450.) bascinet sa vizirom- i štitnik za vrat goržet, 2.grudni oklop kiras, bedreni štitnik kuis, 3.zaštita za ruke u vidu oklopa za ruke manifer, čeličnu rukavicu gauntlet, štitnik za lakat kuter, oklop za rame poldron 4.zaštita za noge oklop za noge tj čeličnu cipelu sabaton, štinik za kolena pulen, štitnik za potkolenicu zvanu grev. Posebna oprema činila je oklop za konja bard čiji se deo za glavu zvao šafron.

Pravila

Vitez je morao da se pridržava striktnim pravilima ponašanja. Ideali vitezova su bili viteške vrline; kod po kome su bili pod zakletvom, mada je to češće deo romantične legende nego što je to bilo u stvarnosti. Ti kodeksi ponašanja su bili propagirani od strane crkve, koja je promovisala ideale dobročinstva je pokušavala da vitezove pretvori u ratnike za hrišćanstvo.

Promene

Promene u vojnoj taktici, kao što je korišćenje dugih pešadijskih kopalja u gustom stroju, u čemu su prednjaliči Škoti i Švajcarci, umanjile su značaj viteza. Pravi kraj vitezi su doživeli korišćenjem baruta i vatrenog oružja.

Počasti: savremena primena

Titula vitez se još uvek koristi u:

• Ujedinjenom Kraljevstvu i nekim zemljama Komonvelta
• U nekim evropskim zemljama, kao što je Holandija. Na holandskom vitez se kaže ridder, titula je npr. Ridder in de Orde van Oranje-Nassau
• Malezija
• Tajland

Galerija

• 
  Oklop vitezova u muzeju Ermitaž, oklop predstavlja Zapadnoevropskog viteza iz 15. veka
• 
  Vitez na konju
• 
  Vitez na konju
• 
  Nemački duboki kotlasti viteški šlem
• 
  Ruski šlem
• 
  Turski šlem
• 
  Anglo Saksonski šlem
• 
  Bascinet
• 
  Vitez u ratnoj opremi
• 
  Ilustracije vitezova

Literatura

• Almarez, Felix D. (1999). Knight Without Armor: Carlos Eduardo Castañeda, 1896-1958 (na jeziku: engleski). Texas A&M University Press. str. 202. ISBN 9781603447140. 
• Arnold, Benjamin. German Knighthood, 1050-1300. Oxford. German Knighthood, 1050-1300. Clarendon Press. 1985. ISBN 978-0-19-821960-6.  LCCN 85-235009
• Bloch, Marc. Feudal Society, 2nd ed. Translated by Manyon. London: Routledge & Keagn Paul, 1965.
• Bluth, B. J (2001). Marching with Sharpe. London: Collins. ISBN 978-0-00-414537-2. 
• Boulton, D'Arcy Jonathan Dacre. The Knights of the Crown: The Monarchical Orders of Knighthood in Later Medieval Europe, 1325–1520. 2d revised ed. Woodbridge, UK. The Knights of the Crown: The Monarchical Orders of Knighthood in Later Medieval Europe, 1325-1520. Boydell Press. 2000. ISBN 978-0-85115-795-5. 
• Bull, Stephen (1991). An Historical Guide to Arms and Armour. London: Studio Editions. ISBN 978-1-85170-723-2. 
• Carey, Brian Todd; Allfree, Joshua B; Cairns, John. Warfare in the Medieval World, UK: Pen & Sword Military, June. Carey, Brian Todd; Allfree, Joshua B.; Cairns, John (2006). Warfare in the Medieval World. Pen & Sword Military. ISBN 978-1-84415-339-8. 
• Church, S. and Harvey, R. (Eds.) (1994) Medieval knighthood V: papers from the sixth Strawberry Hill Conference 1994. Boydell Press, Woodbridge
• Clark, Hugh (1784). A Concise History of Knighthood: Containing the Religious and Military Orders which have been Instituted in Europe. London. 
• Edge, David; John Miles Paddock (1988). Arms & Armor of the Medieval Knight. Greenwich, CT: Bison Books Corp. ISBN 978-0-517-10319-7. 
• Edwards, J. C. "What Earthly Reason? The replacement of the longbow by handguns." Medieval History Magazine, Is. 7, March 2004.
• Embleton, Gerry (2001). Medieval Military Costume. UK: Crowood Press. ISBN 978-1-86126-371-1. 
• Forey, Alan John (1992). The Military Orders: From the Twelfth to the Early Fourteenth Centuries. Basingstoke, Hampshire, UK: Macmillan Education. ISBN 978-0-333-46234-8. 
• Hare, Christopher. Courts & camps of the Italian renaissance. New York: Charles Scribner's Sons, 1908. LCCN 08-31670
• Kaeuper, Richard and Kennedy, Elspeth The Book of Chivalry of Geoffrey De Charny: Text, Context, and Translation. 1996.
• Keen, Maurice. Chivalry. Yale University Press, 2005.
• Laing, Lloyd; Laing, Jennifer (1996). Medieval Britain: The Age of Chivalry. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-16278-8. 
• Oakeshott, Ewart (1998). A Knight and his Horse (2nd izd.). Chester Springs, PA: Dufour Editions. ISBN 978-0-8023-1297-6.  LCCN 98-32049
• Robards, Brooks (1997). The Medieval Knight at War. London: Tiger Books. ISBN 978-1-85501-919-5. 
• Shaw, William A. (1906). The Knights of England: A Complete Record from the Earliest Time. London: Central Chancery. . . Republished Baltimore: Genealogical Publishing Co.. 1970. ISBN 978-0-8063-0443-4.  LCCN 74-129966
• Williams, Alan. "The Metallurgy of Medieval Arms and Armour", in Companion to Medieval Arms and Armour. Nicolle, David, ed. . Woodbridge, UK: Boydell Press. 2002. ISBN 978-0-85115-872-3.  LCCN 2002-3680

Spoljašnje veze

• „Gravure u steni Sasanidskog kralja“