Vladarsko ime (Kina)

U istoriji carske Kine postojao je običaj da vladar koristi vladarsko ime, nijen-hao (niánhào, 年号) – naziv ere odnosno perioda svoje vladavine. Potiču od carskih slogana i korišćena su prevashodno za računanje vremena, i sreću se u svim klasičnim kineskim istorijskim zapisima. Jedan car mogao je imati više vladarskih imena.

Carevo lično ime je tokom njegove vladavine bilo tabuisano, te su umesto njega korišćena vladarska imena, ili se, češće, jednostavno govorilo: „sadašnji car“. Osim vladarskog imena, kineski car je posle smrti dobijao i posthumno ime, koje je opisivalo careve karakteristike za života, i hramovno ime koje je korišćeno u ceremonijama poštovanja predaka.

Istorija

Smatra se da je prvi kineski car koji je počeo da u kontinuitetu upotrebljava vladarsko ime, bio car Vu iz dinastije Han, iako su i njegov deda i pradeda, carevi Đing i Ven, takođe su koristili vladarska imena, ali ne toliko sistematično. Car Vu je naziv ere menjao približno na svakih pet godina, i do kraja vladavine imao je jedanaest vladarskih imena. Njegovo prvo vladarsko ime glasilo je: „Osnivanje prvog“ (Jiànyuán, 建元).

Svaki naziv perioda ima bukvalno značenje. Može da predstavlja vladarev slogan, želju (da vladavina bude uspešna, bogata i slično) ili da oslikava postojeću političku situaciju u zemlji. U „Istoriji dinastije Han“ zabeleženo je da je u 6. godini ere Juen-šuo („Prvi mladi mesec“, 元朔), car Vu ulovio belog jednoroga. Ministri su mu predložili da obeleži taj dobar predznak tako što će promeniti naziv perioda. Tako je od sledeće godine naziv ere promenjen u Juen-šou („Prvi lov“, 元狩). Česta su i vladarska imena kao: „Izgradnja mira“, „Večni mir“, „Prvi početak“, „Vrhunski sklad“ i slična.

Uzimanje prvog vladarskog imena naziva se đi-juen (jìyuán, 纪元) ili đijen-juen (jiànyuán, 建元). Promena vladarskog imena naziva se gai-juen (gǎiyuán, 改元). Svaki vladar je po stupanju na presto mogao da uzme novo vladarsko ime. Većina ih je tako činila, ali bilo je i slučajeva da je nekoliko generacija vladara imala isto vladarsko ime. Najviše vladarskih imena imala je jedina kineska carica, Vu C’-tijen, čak 18 vladarskih imena za 21 godinu vladavine.

Tek se u dinastiji Ming i tokom dinastije Ćing ustalio običaj da jedan vladar ima samo jedno vladarsko ime. Zato se carevi ovih dinastija nazivaju prema svojim vladarskim imenima, jer su im posthumna i hramovna imena previše dugačka i komplikovana.

Skoro sva vladarska imena sastoje se od dva kineska karaktera, mada ima i dužih, posebno kod nekih dinastija koje nisu bile Han nacionalnosti.

Vladarsko ime je važan simbol carske vlasti. Isticanje vladarskog imena od strane nekog drugog vladara ili feudalnog gospodara smatralo se izazovom vladajućem caru. Tako i periodi u kome postoji više vladara sa vladarskim imenima pokazuju da je u to vreme Kina bila suštinski razjedinjena među više feudalnih gospodara približno iste moći (kao što je to period Pet dinastija ili period Severnih i Južnih dinastija).

Poslednjim vladarskim imenom smatra se vladarsko ime poslednjeg kineskog cara, Pu-jia, „Proglašenje jedinstva“ (Xuāntǒng, 宣统). Posle svrgavanja dinastije Ćing postojalo je još par slučajeva uzimanja vladarskih imena: samoproklamovani kineski car Juen Š’-kai je za vreme svoje kratkotrajne vladavine imao vladarsko ime „Veliki zakon“ (Hóngxiàn, 洪宪), a Pu-ji je kao car marionetske japanske države Mandžukuo imao vladarska imena „Velika harmonija“ (Dàtóng, 大同) i „Mir i moral“ (Kāngdé, 康德), ali se ova imena ne računaju u vladarska imena carske Kine.

Računanje godina preko vladarskih imena

Kada car postavi vladarsko ime, odnosno odredi naziv ere, od tog trenutka do kraja kalendarske godine traje prva godina, juen-nijen (yuánnián, 元年) navedene ere. Sledeće godine se računaju u odnosu na prvu godine uzimanja vladarskog imena. Tako je 114. godina pre nove ere po kineskom računanju 4. godina ere Juen-ding cara Vua iz dinastije Han (元鼎四年).

Uticaj na druge države

U Koreji, Japanu i Vijetnamu, kao zemljama pod jakim kineskim kulturnim uticajem, običaj korišćenja ovakvih vladarskih imena takođe je postojao. U Japanu se ovaj običaj održao do danas – vladarsko ime cara Akihitoa glasi „Mir svuda“ (heisei, 平成), i 2006. godina je 18. godina heisei ere.

Posle Revolucije 1911. godine zvanično su ukinuta vladarska imena, i uveden je novi sistem računanja vremena sličan ovom sistemu. Kao naziv perioda uzeta je „Republika“ (Mínguó, 民国), a za prvu godinu 1912. godina. Ovaj sistem računanja koristi se i danas na Tajvanu. Po ovom sistemu, 2006. godina je 95. godina Republike (民国九十五年). U NR Kini u upotrebi je gregorijanski kalendar.

Sličan sistem prihvaćen je i u Demokratskoj Narodnoj Republici Koreji, gde se zvanično upotrebljava sistem računanja godina od džučea (zvanične državne ideologije). Za prvu godinu džučea uzeta je 1912. godina, godina rođenja Kim Il-sunga. U ovom sistemu, 2006. godina je 95. godina džučea.