Vlada narodnog spasa Milana Nedića

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Vlada narodnog spasa
Geografija i politika
Država ili teritorija okupirana Srbija
Upravno sedište Beograd
Vrsta uprave marionetska vlada Srbije pod nemačkom okupacijom
Vremenski period
Početak rada 29. avgust 1941.
Kraj rada 4. oktobar 1944.
Prethodna administracija Komesarska uprava
Ličnosti
Titula zvaničnika predsednik vlade
Ime zvaničnika Milan Nedić

Vlada narodnog spasa je bila centralni organ marionetske kvislinške vlasti postavljene od strane nemačkih okupatora u Drugom svetskom ratu u okupiranoj Srbiji. Vlada narodnog spasa je formirana 29. avgusta 1941. godine i zamenila je raniju kvislinšku upravu u Srbiji poznatu kao Komesarska vlada Milana Aćimovića.

Srpska kvislinška vlast je, tokom celog perioda okupacije, bila de fakto podređena nemačkoj vojnoj administraciji poznatoj kao Vojna uprava u Srbiji (nem. Militärverwaltung in Serbien). Nemačka vojna administracija je formirana 1941. godine, nakon invazije na Kraljevinu Jugoslaviju.[1][2] Pored vlade narodnog spasa, na području okupirane Srbije delovale su i druge domaće kolaboracionističke snage, kao što su ZBOR i Srpski dobrovoljački korpus Dimitrija Ljotića, četnici Koste Pećanca i legalizovani četnici Draže Mihailovića.[3][4][5]

Formiranje Vlade narodnog spasa[uredi]

Nakon što je raspuštena Komesarska uprava, nemački zvaničnici u Beogradu smatrali su da će učvrstiti kontrolu nad Srbijom i umanjiti nezadovoljstvo naroda formiranjem jedne snažnije srpske vlade koja bi bila podređena nemačkoj okupacionoj vlasti. Zvaničnici su o tome obavestili Hitlera, koji im je izdiktirao uslove pod kojima se može obrazovati nova srpska vlada.

Prvi predlozi za formiranje nove vlade usledili su neposredno posle raspuštanja Komesarske uprave Milana Aćimovića. Predlog za obrazovanje vlade dali su na jednoj zajedničkoj sednici Đura Dokić, Lazar Marković, dr Kosta Kumanudi, Velibor Jonić, Dimitrije Ljotić, Mihailo Olćan, Predsednik Srpske Kraljevske Akademije Nauka dr Aleksandar Belić[traži se izvor od 03. 2011.] i Aleksandar-Cincar Marković.

Prvobitno je za predsednika vlade predložen Dimitrije Ljotić. Ljotić se zahvalio i preporučio Milana Nedića, koji je imao velikog autoriteta u narodu. Nedić je isprva odbijao. U njegov stan su najpre dolazili Milan Aćimović, Aleksandar Belić[traži se izvor od 03. 2011.] i Velibor Jonić da bi ga ubedili da se predomisli. Kasnije je dolazio i nemački opunomoćenik generala Dankelmana, dr Harold Turner.

Nedić se pravdao da je star i da je u žalosti jer ga je snašla porodična tragedija. Posle nekoliko sastanka, pristao je da se prihvati mesta predsednika Srpske vlade, koju je sam nazvao „Vlada narodnog spasa“.

Pre polaganje zakletve pred nemačkim generalom, održao je savetovanje u svom stanu 28. avgusta 1941. gde je istakao da će buduća vlada imati prvenstveno spasilački karakter za srpski narod, koji se nalazi pod „žrvnjem“ revolucije komunista i sukoba četnika Draže Mihailovića i partizana u zapadnoj Srbiji, koji svakim danom odnosi sve više i više nevinih života.

Milan Nedić se prihvatio da osnuje vladu tek pošto su Nemci pridobili Kostu Pećanca da se sa svojim odredima stavi na raspolaganje okupacionom režimu.[6]

Kada je dobio podršku najuglednijih ljudi, Nedić je rešio da sutradan ode do generala Dankelmana i da položi zakletvu. Pre formiranja Vlade narodnog spasa, a kao uslov za njen rad, Milan Nedić je nemačkom Vojnom zapovedniku, vazduhoplovnom generalu Hajnrihu Dankelmanu predao svoje pismene zahteve, koje je sastavio zajedno sa svojim savetnicima za vreme poslednjeg razgovora u svom stanu. Oni glase:

Opšti zahtevi[uredi]

Teritorija Nedićeve Srbije od 1941. do 1944. godine
  1. Da se obrazuje srpska vlada, koja upravlja svim poslovima države i naroda srpskog na ovoj teritoriji, pod nadzorom Vojnog zapovednika u Srbiji;
  2. Da se odobri Srpskoj vladi oružana sila, bez koje se ne može obezbediti red i mir u zemlji i to:
    • žandarmerija do jačine 10.000 žandarma;
    • potporne narodne jedinice formirane i komandovane srpskim starešinama, čije će snage - do 30.000 utvrditi stvarnom potrebom Srpske vlade i odobrenjem Vojnog zapovednika u Srbiji;
    • oružje i oružanu spremu pod „a“ i „b“ da Vojni zapovednik u Srbiji u potrebnoj količini od zaplenjenog oružja Jugoslovenske vojske;
  3. Da se pomogne ratnim zarobljenicima u Nemačkoj na ovaj način;
    • da se zarobljenici, utvrđeni lekarskim pregledima kao bolesni i invalidi, puste kućama u Srbiju;
    • da se puste iz ropstva svi ratni zarobljenici stariji od 55 godina;
    • da se otpuste zarobljenici potrebni za obnovu zemlje, a za čije lojalno držanje će vlada snositi punu odgovornost;
    • da se poboljša ishrana naših zarobljenika u Nemačkoj slanjem potrebnih namirnica iz Srbije brigom Srpske vlade.
    • poboljšati dosadašnje ekonomske i administrativne granice Srbije mogućim posedanjem dotičnih teritorija nemačkim trupama.
  4. Efikasno obustavljanje ubijanja i progona Srba pod Hrvatskom, Bugarskom i Mađarskom.

Posebni uslovi[uredi]

  1. da se dozvoli obrazovanje jednog političkog saveta-sabora koji bi utvrdio, objavio i borio se za nove političke smernice srpskog naroda;
  2. u unutrašnjoj politici:
    • borba protiv komunizma u prvom redu je stvar srpskog naroda i njegove vlade, oružana nemačka sila potpomaže ovo, ukoliko sredstva srpske vlade ne budu dovoljna;
    • u slučaju sabotaže protiv nemačke vojske, represivne mere moraju pogađati samo prave krivce a nikako nedužna lica, pa zato ove mere preduzimati tek po hitnom pribavljanju podataka kod srpske vlasti;
    • s obzirom da je nemačka vojna sila uspostavila Srbiju, potrebno je dozvoliti državne i nacionalne ambleme.

Kada je nemački general Dankelman prihvatio Nedićeve uslove, došlo je do polaganje zakletve i zvaničnog formiranja vlade narodnog spasa u Beogradu. General Dankelman je akt o postavljenju Milana Nedića za predsednika vlade predao istom u zgradi bivše Narodne skupštine. Vlada je oformljena 29. avgusta 1941. Svoju prvu ministarsku sednicu imala je 30. avgusta, a Milan Nedić se prvi put obratio srpskom narodu 1. septembra 1941. godine.

Članovi vlade[uredi]

Vlada narodnog spasa se još u početku nazivala i „generalska vlada“, jer su u nju ušla četiri generala bivše Kraljevske vojske, a još jedno mesto je bilo rezervisano za generala Danila Kalafatovića, koji je to mesto odbio.

Sastav Vlade narodnog spasa od avgusta 1941. do oktobra 1942:

Vlada narodnog spasa, 29.08.1941 - 04.10.1944.
Resor Portret Ime i prezime Detalji
Predsednik Vlade Milan Nedić 1939.jpg armijski general Milan Đ. Nedić
Ministarstvo unutrašnjih poslova Milan Aćimović.jpg Milan Aćimović
pešadijski pukovnik Tanasije-Tasa Dinić
Ministarstvo pravosuđa dr Čedomir Marjanović
Bogoljub Kujundzic.jpg Bogoljub Kujundžić
Ministarstvo narodne privrede inž. Mihailo Olćan
dr Milorad Nedeljković
Ministarstvo za socijalnu politiku Dr. Jovan Mijušković.png dr Jovan Mijušković
Tanasije Dinić
Ministarstvo narodnog zdravlja Dr. Jovan Mijušković.png dr Jovan Mijušković
inž. Spasoje Dobrosavljević
Ministarstvo pri predsedništvu Vlade armijski general Momčilo Janković
Ministarstvo poljoprivrede dr Miloš Radosavljević
Ministarstvo pošte, telegrafa i telefona armijski general Josif Kostić
Ministarstvo građevine inž. Ognjen Kuzmanović
Ministarstvo prosvete Miloš Trivunac.jpg Miloš Trivunac izašao iz vlade 1. septembra 1941.
V.jonic.jpg Velibor Jonić
Ministarstvo finansija Dušan Letica izašao iz vlade 1. septembra 1941.
Ljubiša Mikić
Ministarstvo saobraćaja armijski general Đura Dokić
Ministarstvo rada brigadni general i Kancelar Kraljevskih ordena Panta Draškić
Ministarstvo narodne privrede inž. Dobrosav Veselinović
Ministarstvo bez porfelja Dušan Đorđević
Upravnik grada Beograda Dragi jovanovic.jpg Dragomir-Dragi Jovanović
Komandant Srpske državne straže pukovnik Borivoje Jonić
Šef kabineta predsednika vlade pukovnik Miloš Masalović posle pogibije je zamenjen 6. marta 1944.
brigadni general Miodrag Damjanović
Komandant Srpskog dobrovoljačkog korpusa Kosta Mušicki.jpg inženjeriski pukovnik Kosta Mušicki

Iz ove Vlade su 1. septembra 1941. izašli dr Miloš Trivunac i Dušan Letica, a na njihove položaje su došli Ljubiša Mikić i Velibor Jonić.

Vladu je napustio i Kosta Mušicki, koga je Gestapo uhapsio 7. decembra 1941. zbog naoružavanja i snabdevanja pobunjeničkih četničkih odreda Draže Mihailovića. Izveden je pred nemački Vojni ratni sud u Beogradu i osuđen na kaznu smrti streljanjem. Samo zahvaljujući intervenciji generala Milana Nedića[7], koji je zapretio svojom ostavkom, pukovnik Mušicki je oslobođen smrtne kazne i osuđen je na jednogodišnju zatvorsku kaznu.

Predsednik Vlade, Milan Nedić je rekonstruisao svoju vladu 8. oktobra 1942. godine. Tada su svoje ostavke podneli Mihailo Olćan, dr Jovan Mijušković i Milan Aćimović. Novi kabinet, Nedić je formirao na sednici Vlade od 8. oktobra 1942.

Pukovnika Miloša Masalovića su u Beogradu, 6. marta 1944. ubili četnici, a na njegovo mesto je stupio general Miodrag Damjanović. Početkom oktobra 1944. u vladu je stupio i četnički vojvoda Ivo Pavlović-Đoka, po sporazumu Draže Mihailovića i Milana Nedića za formiranje zajedničkog fronta u borbi protiv partizana.

Rad Vlade narodnog spasa[uredi]

Vlada narodnog spasa se u toku svoga rada fokusirala da, po nalogu nemačke Vojne Uprave, očuva red u okupiranoj Srbiji i da zaustavi neprijateljstva protiv nemačkih jedinica koje su bile namenjene za Istočni front.

Za vreme svog rada Vlada narodnog spasa je donela preko 100 zakona različite sadržine, pokušavala je da „pospeši“ privredu, školstvo, bankarstvo, kulturni život u Beogradu, a obnovila je i infrastrukturu porušenu u aprilskom bombardovanju 1941.

Po ugledu na Nemačku osnovana je 1942. Srpska zajednica rada koja je trebalo da usklađuje odnose između radnika i poslodavaca. Na teritoriji Srbije bio je uveden i obavezan šestomesečni rad za obnovu zemlje za sve sposobne Srbe od 17-45 godina starosti. Uveden je obavezan otkup viškova poljoprivrednih proizvoda po maksimiranim cenama. U toku rata, sedam puta manji Banat je davao dva puta više poljoprivrednih proizvoda nego uža Srbija.[8]

Pod komandom Vlade narodnog spasa nalazile su se i oružane formacije poznate kao Srpski dobrovoljački korpus, Srpska državna straža i Srpska granična straža koje su u toku rata učestvovale u borbama na strani sila Osovine.

Tajnim kanalima Vlada narodnog spasa održavala je kontakte sa JuVO i Dražom Mihailovićem. JuVO je snadbevana novcem i oružjem. Samo u periodu oktobar-novembar 1941. godine Draži Mihailoviću dato je 3,5 miliona dinara.[9]

U periodu delovanja Vlade narodnog spasa 80 do 100.000 srpskih radnika radilo je, pod pokroviteljstvom vlade, u industriji i poljoprivredi Trećeg rajha.[10]

Izbeglice[uredi]

Zbog intenzivnih ratnih dešavanja u NDH i na Kosovu i Metohiji, ali i progona u Bačkoj i Makedoniji, veliki broj izbeglica slio se u Srbiju a Vlada narodnog spasa intenzivno je radila na njihovom zbrinjavanju. Još na početu rada Vlade narodnog spasa u Srbiji se nalazilo preko 100.000 izbeglica iz NDH. Prema pismu koje je Nedić pisao u septembru 1942. godine nemačkom generalu Badleru u Srbiji se nalazilo 400.000 izbeglih lica, a prema drugim izveštajima taj broj je bio 420.000 (86.000 dece).[11]

O izbeglicama se brinuo Specijalni komesarijat za izbeglice na čelu sa inženjerom Tomom Maksimovićem.[12]

Antisemitizam[uredi]

Koncentracioni logori u Srbiji u Drugom svetskom ratu

Politika istrebljavanja Jevreja i masona osmišljena je u Berlinu i bila je u isključivoj nadležnosti predstavnika nacističke Nemačke na teritoriji okupirane Srbije. Domaća kolaboracionistička administracija se u to nije mešala i pružala je „tehničku pomoć” u njenom sprovođenju. Za zločine nad Jevrejima i ostalima bili su odgovorni: Feliks Bencler - opunomoćenik Ministarstva inostranih poslova Nemačkog rajha u Beogradu, Harald Turner - šef Upravnog štaba nemačke vojne komande u Srbiji, Vilhelm Fuks - SS pukovnik i šef Operativne grupe Policije bezbednosti i Službe bezbednosti, Paul Bader - opunomoćeni i komandujući general Vermahta u Srbiji i Franc Nojhauzen - generalni opunomoćenik Privrednog štaba u Srbiji.[13]

Vlada narodnog spasa donosila je rasne uredbe, po ugledu na nacističku Nemačku, kojima je vršila otvorenu segregaciju nad jevrejskim i romskim stanovništvom.[traži se izvor od 12. 2012.] Pomagalo se okupacionim snagama u cilju čišćenja teritorije od jevrejskog življa. Aktivno je sprovođena antijevrejska i antikomunistička propaganda. Ovakve akcije nisu organizovane samo u Srbiji već i u drugim evropskim zemljama gde su nemački nacisti uspostavili marionetske režime.

Još u novembru 1941. godine otvorena je izložba koja je upućivala na navodnu jevrejsko-masonsko-komunističku zaveru.

U leto 1942. godine nemačke okupacione snage izvestile su da je Beograd prvi glavni grad bez Jevreja u Evropi (nem. Judenrein), a Srbija je posle Estonije bila druga država u okupiranoj Evropi u kojoj je postignuto konačno rešenje jevrejskog pitanja (nem. Endlösung).[14]

Od 16.700 Jevreja u Srbiji sa Banatom, oko 15.000 je ubijeno. Procenjuje se da je oko 80.000 ljudi ubijeno u koncentracionim kampovima Nedićeve Srbije.[15]

Mediji[uredi]

Tokom okupacije u Srbiji je izlazilo na nemačkom i srpskom jeziku oko 40 dnevnih i nedeljnih listova, od kojih su se izdvajali: Novo vreme, Obnova, Srpski narod, Naša borba (partijski list pokreta ZBOR). Radio Beograd je prešao pod kontrolu Nemaca, koji su ga preimenovali u "Vojnički radio Beograd". Novine su dobrim delom preuzimale sadržaje nemačkih i italijanskih listova, veličale su nacističke pobede, napadale Moskvu, Radio London i masonsko-jevrejsku propagandu.[16]

Raspuštanje Vlade narodnog spasa[uredi]

U sve većoj opasnosti od ulaska sovjetskih i partizanskih snaga u Srbiju, Milan Nedić je sazvao vanredno zasedanje Vlade, u ponoć 4. oktobra 1944. Na sednici je odlučeno da se Vlada raspusti, da se radi novih akcija prebaci u Austriju, u grad Kicbil, gde će nastaviti svoje delovanje. Milan Nedić se zahvalio svima i tako zaključio poslednju sednicu Vlade narodnog spasa. Već sutradan, Milan Nedić je automobilom krenuo put Austrije. Ostali ministri su počeli da sklanjaju izveštaje i arhivu. Poslednji je Dimitrije Ljotić napustio Beograd.

Sudbina ministara Vlade narodnog spasa[uredi]

Nakon oslobađanja Beograda, partizanske snage su 27. novembra 1944. godine streljale 105 osoba, među kojim su bili:[17]

  • Radoslav Veselinović - ministar poljoprivrede i ishrane, „organizator i rukovodilac planskog pljačkanja srpskog naroda, u korist okupatora i njihovih pomagača“.
  • Dušan Đorđević - ministar finansija, „bio povezan sa Dražom Mihailovićem, kome je predavao znatne sume državnog novca“ ... „učestvovao u donošenju uredaba i zakona kojima se regulisala borba protiv NOP-a“.
  • Momčilo Janković - ministar u komesarskoj upravi i vladi narodnog spasa, „bio jedan od najbližih saradnika Aćimovića i Nedića“.
  • Čedomir Marjanović - ministar pravde, aktivan Ljotićevac, streljan 27. novembra 1944. godine pod optužbom da je „pozivao narod na aktivnu borbu protiv Narodnooslobodilačke vojske“.
  • Dr Jovan Mijušković - ministar socijalne politike i narodnog zdravlja, „služio okupatoru i pozivao u borbu protiv NOP-a“ i radio pored ostalog na „propagiranju nemačko-okupatorkske politike po direktivama okupatora i domaćih izdajnika“.

Ognjena Kuzmanovića, dr Miloša Trivunca i Dušana Leticu su osudili na dugogodišnje robije.

U povlačenju četničkih snaga koje su se sa partizanima borile na Zelengori 1945. poginuo je i Milan Aćimović. Većina ministara je vraćena iz Austrije i predata jugoslovenskim vlastima na suđenje za izdaju zemlje. Dimitrije Ljotić je poginuo u saobraćajnoj nesreći u Sloveniji u mestu Nova Gorica 1945. Milan Nedić je navodno izvršio samoubistvo u Ozninoj zgradi 4. februara 1946, a poslednji preostali ministri i generali su izvedeni na suđenje zajedno sa Dražom Mihailovićem u Beogradu od 10. juna do 15. jula 1946.

Tada su na smrt osuđeni i streljani: Kosta Mušicki, Tanasije Dinić, Velibor Jonić, Dragomir-Dragi Jovanović, Đura Dokić i Boško Pavlović. Na vremenske kazne su osuđeni: dr Kosta Kumanudi i Đura Vilović.

Jedino su Borivoje Jonić i Miodrag Damjanović uspeli da pobegnu iz zemlje i da se nastane u inostranstvu. Jonić je umro u Francuskoj, a Damjanović u Nemačkoj 1956. godine.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Wolff 1956, strane 203
  2. ^ Deutsche Interessen in Serbien, Pristupljeno 31. 3. 2013.
  3. ^ Tomasevich (1975), str. 127.
  4. ^ Petranović (1992), str. 271.
  5. ^ Raspis Draže Mihailovića od 21. avgusta 1942. godine: "Saopštite svima legalizovanim odredima sledeće: Mnogi legalizovani odredi zaboravili su da je sada rat i da je njihova legalizacija samo maska za podzemni rad. Novac i ugodan život raznežio je mnoge koji misle da tako sačekaju kraj rata pa da posle samo izvlače koristi. Neka se zna da se o svakom vodi računa. Naređujem da svi legalizovani odredi najenergičnije unište komuniste na svojim prostorijama."
  6. ^ Козић, Милорад. Четници Косте Пећанца у Другом светском рату. 
  7. ^ Tomasevich (1975), str. 199.
  8. ^ Jugoslavija u ratu 1941—1945., 12 epizoda, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  9. ^ Manoschek (1995), str. 146.
  10. ^ Prof. dr Branko Petranović, Jugoslavija u ratu 1941-1945. http://www.youtube.com/watch?v=YJZnQj9eI3k&feature=related
  11. ^ Veljko Đ. Đurić Srbi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i Hrvati u Srbiji 1941-1944. godine. Viđenje kroz sudbine sveštenoslužitelja, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  12. ^ Petranović (1992), str. 125.
  13. ^ http://www.standard.rs/dr-miroslav-svircevic-rasisticki-pamflet-koji-tvrdi-da-su-srbi-izumili-fasizam.html Dr Miroslav Svirčević: Rasistički pamflet koji tvrdi da su Srbi izumeli fašizam., Pristupljeno 2. 9. 2012.
  14. ^ Holocaust in Serbia, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  15. ^ Lukan 2006, strane 268
  16. ^ Ivan Brborić: MINISTARSKI SAVET MILANA NEDIĆA DECEMBAR 1941 – NOVEMBAR 1942 strana 176, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  17. ^ Srđan Cvetković: Ko su (104) streljanih? strane 88 i 89, Pristupljeno 9. 4. 2013.

Literatura[uredi]