Vladimir Bonč-Brujevič
| Vladimir Dmitrijevič Bonč-Brujevič | |
|---|---|
 Vladimir Dmitrijevič Bonč-Brujevič | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 28. jun 1873. |
| Mesto rođenja | Moskva, Rusija |
| Datum smrti | 14. jul 1955. (82 god.) |
| Mesto smrti | Moskva, SSSR |
| Naučni rad | |
| Polje | istoričar, političar, etnograf, pisac |
| Institucija | Direktor Muzeja religije i ateizma u Lenjingradu |
| Poznat po | biografiji Lenjina |
| Nagrade | Orden Lenjina |
Vladimir Dmitrijevič Bonč-Brujevič (rus. Владимир Дмитриевич Бонч-Бруевич; 28. jun 1873 — Moskva, 14. jul 1955) je bio sovjetski političar, doktor istorijskih nauka, etnograf i pisac. Brat Mihaila Dmitrijeviča Bonč-Brujeviča.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođen je u plemićkoj porodici, otac mu je bio činovnik u geodetskoj službi a majka ćerka profesora. Godine 1883. se upisao na Konstantinovski geodetski institut (rus. Константиновский межевой институт), ali je zbog učešća u revolucionarnom pokretu isključen i poslat u Kursk. Tamo je od 1890. do 1892. pohađao geodetsku školu i samostalno se obrazovao. U Moskvu se vratio 1892, gde dobrovoljno učestvuje u suzbijanju epidemije kolere, što mu je omogućilo prolaz do bilo kojih ustanova i institucija, pa je mogao da se upozna sa ilegalcima i distribuira partijsku literaturu. 1894. se upoznao sa Lenjinom.
Godine 1895, je postao član moskovskog socijal-demokratskog „Radničkog saveza“, a boljševik je postao 1903. posle drugog kongresa RSDRP (rus. Российская социал-демократическая рабочая партия - РСДРП)
Godine 1896, je otputovao u Cirih da se poveže s grupom „Oslobođenje rada“ (rus. Освобождение труда) i postao je politički emigrant. Studirao je na Ciriškom univerzitetu na fakultetu prirodnih nauka. Izučavao je sociološko-teološki pokret u Rusiji. Sarađivao je u stranim publikacijama, uključujući i lenjinističku „Iskru“. Rukovodio je stranom partijskom tehnikom (štampanje, izdavanje pasoša, prosleđivanje literature i drugo). Bio je organizator biblioteka i arhiva.
Maja 1899. (zajedno sa svojom ženom Verom) je sproveo u Kanadu jednu od većih emigrantskih grupa Duhoboraca, što mu je dalo priliku da se detaljno i svestrano upozna s njihovim životom. Nastanio se u selu Mihajlovo kod Jorktona, posećivao okolna sela i skupljao usmena predanja. Zapisao je preko 1000 psalama i drugih tekstova i objavio ih je 1909. u delu „Životna knjiga Duhoboraca“.
Početkom 1905. se vratio u Petrovgrad, gde je u prvo vreme radio ilegalno. Tokom 1906. je organizovao i učestvovao u organizaciji izdavanja partijskih dnevnih novina „Naša misl“ (rus. Наша Мысль - Наша мисао), časopisa „Vestnik žizni“ (rus. Вестник Жизни - Гласник живота), „Eho“ (rus. Эхо - Ехо), „Volna“ (rus. Волна - Талас), „Vpered“ (rus. Вперед - Напред) i štamparije CK RSDRP(b) „Delo“. Sledeće godine je na čelu boljševičke izdavačke kuće „Žiznj i znanie“ (rus. Жизнь и знание - Живот и знање), učestvuje u organizaciji i uređivanju časopisa i zbornika „Zvezda“ i „Prosveščenie“ (rus. Просвещение - Просвета). Istovremeno je nastavio rad na proučavanju ruskog sektaštva formiranjem posebnog sektaškog odeljenja pri Akademiji nauka. Kad je 1912. osnovana „Pravda“ (rus. Правда - Истина), stalno je učestvovao u njenom radu.
Posle februarske revolucije član Izvrpnog komiteta Petrovgradskog saveta, do maja 1917. član redakcije „Izvestija“ (rus. Известия - Дневник) Petrovgradskog saveta, urednik boljševističkog časopisa „Rabočij i soldat“ (rus. Рабочий и солдат - Радник и војник).
U vreme Oktobarske revolucije je bio komandant rejona Smolni-Tavričeski dvorac, član Komiteta revolucionarne odbrane Petrovgrada, predsednik Komiteta za borbu protiv sabotaža i kontrarevolucije. Kao direktor SNK RSFSR (rus. Совет народных комиссаров Российской Советской Федеративной Социалистической Республики - Савет народних комесара Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике) aktivno je učestvovao u organizaciji centralnog aparata socijalističke države. Rukovodio je preseljenjem Sovjetske vlasti iz Petrovgrada u Moskvu 1918. godine. Bio je predsednik komiteta za izgradnju sanitarno-propusnih punktova na svim moskovskim stanicama, rukovodio je posebnim komitetom za osposobljavanje vodovoda i kanalizacije u Moskvi, organizovao je i 9 godina rukovodio oglednim sovhozom „Lesni poljani“ (rus. Лесные поляны).
Za to vreme nije prekidao naučnu i publicističku delatnost - i dalje je vodio „Žiznj i znanie“, učestvovao je u radu partijskog izdanja „Komunist“ i ROSTA (rus. Российское телеграфное агентство - Руска Телеграфска Агенција). 1918. je izabran za člana Socijalističke akademije društvenih nauka (rus. Социалистическая академия общественных наук). Od 1918. do 1920. je izdao niz radova o istoriji revolucionarnog pokreta u Rusiji, o istoriji religije i ateizma, sektaštvu, etnografiji i literature. Od 1933. je direktor Državnog literaturnog muzeja, a 1945-1955. direktor Muzeja istorije religije i ateizma AN SSSR u Lenjingradu.
Sahranjen je na Novodevičjem groblju u Moskvi.
Nagrade[uredi | uredi izvor]
Porodica[uredi | uredi izvor]
Žene: prva žena Vladimira Bonč-Brujeviča je bila Vera Mihajlovna Veličkina, takođe revolucionar i pisac, jedna od organizatora zdravstva u Rusiji, Lenjinov lekar; druga žena mu je bila Ana Semenovna Tinker.
Ćerke: Jelena (rus. Елена) Vladimirovna i Vera Vladimirovna (po mužu Averbah).
Unuk: Viktor Leopoldovič Bonč-Brujevič, profesor Moskovskog univerziteta, sovjetski fizičar poznat po radu u oblasti teorije poluprovodnika.
Brat: Mihail Dmitrijevič Bonč-Brujevič, viskoi vojni rukovodilac Carske Rusije i SSSR.
Bibliografija[uredi | uredi izvor]
- Materijal za istoriju i izučavanje religiozno-socijalnih pokreta u Rusiji (rus. Материалы к истории и изучению религиозно-общественных движений в России), Petrovgrad, 1908. (sektaštvo i stara verovanja)
- Životna knjiga Duhoboraca (rus. Животная книга духоборцев), Petrovgrad, 1909.
- Krvava kleveta hrišćana (rus. Кровавый навет на христиан), Petrovgrad, 1918.
- Nemiri u vojsci i vojnim zatvorima (rus. Волнения в войсках и военные тюрьмы), Petrovgrad, 1919.
- Na borbenim položajima Februarske i Oktobarske revolucije (rus. На боевых постах Февральской и Октябрьской революций), Moskva, 1930.
- „V. I. Lenjin u Rusiji posle februarske revolucije do trećejulskog oružanog ustanka radnika i vojnika u Petovgradu“(rus. В. И. Ленин в России после Февральской революции до третьеиюльского вооруженного выступления рабочих и солдат в Петрограде), Moskva, 1926.
- U prvim danima Oktobra (rus. В первые дни Октября), Dušanbe, 1987.
- V. I. Lenjin u Petrovgradu i Moskvi (rus. В. И. Ленин в Петрограде и в Москве (1917—1920 гг.)), Moskva, 1982.
- Uspomene na Lenjina (rus. Воспоминания о Ленине), Jerevan, 1986.
- Ka velikom cilju (rus. К великой цели), Moskva, 1985.
- Lenjin i deca (rus. Ленин и дети), Moskva, 1978.
- Naš Iljič (rus. Наш Ильич), Elista, 1987.
- Naš Lenjin (rus. Наш Ленин), Moskva, 1987.
- Društvo čistih tanjira (rus. Общество чистых тарелок), Alma-Ata, 1982.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
(na ruskom jeziku)
