Vladimir Lenjin

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga


VLADIMIR ILjIČ ULjANOV LENjIN
Vladimir Lenjin
Vladimir Lenjin
Datum rođenja 22. april 1870.
Mesto rođenja Simbirsk, Zastava Rusije Ruska Imperija
Datum smrti 21. januar 1924. (54 god.)
Mesto smrti Moskva, Ruska SFSR, Zastava Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika SSSR
Profesija pravnik, političar

Član KPSS od 1917.
Učešće u ratovima Ruski građanski rat

Funkcija Predsednik
Veća narodnih komesara SSSR-a
Mandat 30. decembar 192221. januar 1924.
Prethodnik niko
Naslednik Aleksej Rikov
Funkcija druga Predsednik
Veća narodnih komesara Ruske SFSR
Mandat 8. novembar 191721. januar 1924.
Prethodnik niko
Naslednik Aleksej Rikov
Funkcija treća Vođa Ruske komunističke partije
Mandat 17. novembar 190321. januar 1924.
Prethodnik niko
Naslednik Josif Staljin

Vladimir Iljič Uljanov Lenjin (rus. Влади́мир Ильи́ч Улья́нов Ле́нин, Ru-Lenin.ogg poslušaj ; Simbirsk, 22. april 1870Gorki kraj Moskve, 21. januar 1924) je bio ruski revolucionar, državnik, filozof i publicista; predvodnik Oktobarske revolucije 1917. u Rusiji; osnivač prve Komunističke partije i Kominterne; utemeljivač Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike i Sovjetskog Saveza.[1]

Detinjstvo i mladost[uredi]

Vladimir Iljič Uljanov Lenjin oko 1887. godine

Njegovo porodično prezime je Uljanov, a publicistički i revolucionarni pseudonim mu je Lenjin (u početku Volgin, Nikolaj Lenjin, kasnije V. I. Lenjin) po sibirskoj reci Leni. Nemali broj teorija bavi se pseudonimom Uljanov iz etimologije opšteslovenske reči ulje pošto je, navodno, Lenjin u ranom detinjstvu obožavao riblje ulje kako bi što više porastao (u čemu nikad nije uspeo).

Lenjin potiče iz ugledne porodice — otac Ilja Nikolajevič je bio upravnik školskog odbora u Simbirsku, nosilac Reda Stanislava prve klase i plemić (sa dobijenim pravom nasleđa) četvrtog od četrnaest redova ruskog plemstva. Majka Marija Aleksandrovna Blank je bila obrazovana žena, kći lekara. Imao je dva brata i tri sestre, i svi su, osim jedne sestre, postali profesionalni revolucionari.

Lenjinov otac je umro 1886. godine, a stariji brat Aleksandar, kome je dečji san bio da postane sovjetski vođa, je obešen 1887. zbog učestvovanja u neuspešnom pokušaju atentata na cara Aleksandra III. Porodica Uljanov je napustila mesto prebivališta i preselila se u Kazanj, gde je Lenjin iste godine upisao studije prava na Kazanjskom univerzitetu. Nakon učestvovanja u studentskim demonstracijama (premda je istraga pokazala da su njegova uloga i značaj u organizaciji i toku demonstracija nepostojeći), izbačen je sa univerziteta (što su vlasti eksplicitno obrazložile činjenicom da se radi o bratu pogubljenog Uljanova) i proteran u selo Kokuškino, gde je proveo oko godinu dana.

Školovanje revolucionara[uredi]

Lenjin u decembru 1895. godine

Godine 1889. porodica Uljanov se preselila u Samaru, gde je Vladimir proveo oko četiri godine. U proleće 1890. dobio je dozvolu za privatno polaganje prava na Sanktpeterburškom univerzitetu, a već u jesen 1891. diplomirao je kao najbolji student. U jesen 1893. nastanio se u Sankt Peterburgu, gde je 1895. učestvovao u ujedinjavanju sanktpeterburških marksista u jedinstvenu organizaciju — Savez borbe za oslobađanje radničke klase. Organizacija je bila razbijena krajem 1895. godine, a uhapšeni Lenjin je proveo godinu dana u zatvoru, a potom je osuđen na trogodišnje progonstvo u sibirsko selo Šušenskoje u Minusinskom okrugu. Tada je napisao poznatu studiju Razvoj kapitalizma u Rusiji, u kojoj je pokušao da dokaže da kapitalizam ubrzano uništava seosku opštinu i stvara seoski proletarijat, koji može postati saveznik malobrojnog industrijskog radništva u Rusiji.

Emigracija i ruski radnički pokret[uredi]

Iz zatvora je pušten januara 1900. godine, nakon čega je ubrzo emigrirao u Švajcarsku. Tamo je, zajedno sa Georgijem Plehanovom i Julijem Martovom, izdavao nedeljnik Iskra. Osnivače ruske socijaldemokratije, marksističke ortodokse Georgija Plehanova i Pavela Akselroda, Lenjin je sreo još 1895. u Ženevi.

U to vreme je bila aktuelna borba s revizionizmom Eduarda Bernštajna, nemačkog socijaldemokrate i izvršioca Engelsove poruke, koji je savetovao socijalistima orijentaciju na sindikalnu borbu i poboljšanje opštih životnih uslova radničke klase kroz postepene društvene reforme i stvaranje širokog saveza radničke klase s građanskom liberalnom demokratijom. Svi vodeći predstavnici tadašnje socijaldemokratije, koja je Marksovu kritiku političke ekonomije, kao i opštu društveno-istorijsku filozofiju, smatrala teorijskim temeljem svog delovanja (Roza Luksemburg, Georgij Plehanov, Antonio Labriola, Avgust Bebel, Klara Cetkin...) okomili su se na Bernštajnovu revizionističku tezu koja je postala izvor buduće umerene zapadnoevropske socijaldemokratije koja se odmakla od Marksove teorije. Prema dostupnim podacima, iako se Lenjin slagao s njima u glavnim teorijskim i strateškim pitanjima, preko volje je prihvatio zacrtanu strategiju saradnje sa liberalnim strankama.

Iskru je uređivao zajedno sa veteranima ruskog socijaldemokratskog pokreta (Georgij Plehanov, Pavel Akselrod, Vera Zasulič) i mlađim kolegama, od kojih je najznačajniji bio Julij Martov, budući vođa menjševika i, po mišljenju mnogih, jedini prijatelj koga je Lenjin ikada imao. Novine su krijumčarene u zemlju, ali njihov uticaj nije bio veliki.

Oblikovanje Lenjinovih teorija[uredi]

Među marksistima su dugo trajali sporovi o prirodi lenjinizma. Prema sovjetskoj službenoj doktrini, to je bio marksizam par ehcellence. Lenjinovi protivnici su, pak, naglašavali rusku tradiciju — prema tim stavovima je Lenjin u ruhu marksizma oživeo rusku voluntarističko-terorističku tradiciju epitomiziranu u Petru Tkačevu. Uzmu li se Marksovi tekstovi, dela najistaknutijih marksističkih ortodoksa iz doba Druge Internacionale i sporovi između Lenjina i ideoloških protivnika, vidno je sledeće: Lenjinova verzija marksizma dobrim je delom utemeljena u Marksovoj misli i (ako ne u celosti, sasvim sigurno u delovima) čini jednu od legitimnih varijanti marksizma. Ona nije jedina ni jedino nužna. „Kreativna“ je u velikoj meri, i to ponajviše u tačkama u kojima se revolucionarni aktivista Lenjinovog kova nije mogao zadovoljiti opštom i u detaljima nedovoljno preciziranom obradom praktičnih pitanja u delu osnivača. Budući da Marksovi tekstovi ne daju odgovore na mnoga konkretna pitanja revolucionarne borbe, Lenjin je inovirao doktrinu uzimajući elemente iz ruske predmarksističke revolucionarne tradicije. Međutim, nije time prihvatio nijednu glavnu ideju Herzena, Černjiševskog, Nječajeva, Mihajlovskog ili Bakunjina: domorodna ruska buntovnička tradicija upregnuta je u marksizam u kojem nije bilo idealizacije seljaštva, želje da se sačuva patrijarhalna seoska opština, izvedu društvene promene preko akata individualnog terora ili „preskoči“ kapitalizam (za koji je sam Lenjin ionako tvrdio da je već uvukao Rusku Imperiju u svoj društveno-ekonomski sistem). Većina istoričara marksizma (Leszek Kolakovski, Džon Plamenac, Robert Taker) se slaže u tvrdnji da je Lenjin u razdoblju od 1901. do 1903. oblikovao sopstvenu verziju marksizma, koja se u trima tačkama razlikuje od glavne teorijske struje u doba Druge internacionale i koja se pokazala izuzetno uspešnom u borbi za vlast.

Prvi značajniji otklon od standardne marksističke teorije onoga doba je Lenjinova teorija partije. U knjizi Šta da se radi? (rus. Что делат, 1902) Lenjin je napao doktrinu „ekonomizma“ — rusku varijantu britanskog sindikalizma koja je radnički pokret poistovetila sa pokretom radnika. Takva formulacija nije ostavljala prostora za avangardnu ulogu partije (komunističke — tada se još zvala socijaldemokratska), niti za svesno preoblikovanje društva prema revolucionarnom obrascu Marksove i Engelsove teorije. Lenjin je dobro uočio da radnička klasa ne haje za grandiozne ideje socijalističkih vizionara, nego je orijentisana pre svega na poboljšanje životnih uslova. Ili, po frazeologiji onoga vremena: „radnička klasa može proizvoditi samo buržoasku svest“. Sam je Lenjin u više navrata tako ustrojenu avangardu partijskih aktivista uporedio sa isusovcima („Mi smo mladoturci komunističke revolucije s nečim jezuitskim u sebi...“), najagilnijim redom katoličkog prozelitizma. Istorijske okolnosti koje su dovele do tih formulacija su: na 2. kongresu Partije 1903. došlo je do raskola na radikalnu levicu ili boljševike, i na demokratskiji orijentisanu srednju struju ili menjševike. Glavna tačka spora je bila upravo uloga Partije i njen uticaj. Dok su menjševici željeli masovniju, demokratsku, ideološki heterogeniju i šire zasnovanu socijaldemokratsku stranku, nalik već postojećima u zapadnoj Evropi — Lenjin je zamislio socijalističku partiju kao organizaciju profesionalnih revolucionara: ideološki monolitnog posednika „ispravne“ doktrine i teorijske svesti. Po njemu, budući da je vlasnik i nosilac autentične proleterske svesti, partija je faktički nezavisna u raspoloženju i idejnim previranjima u stvarnom proletarijatu. Tako zasnovana partija je, po Lenjinovom mišljenju, najbolji i adekvatni tumač autentičnih interesa proletarijata — šta god empirijski proletarijat o tome mislio. Štaviše: lenjinistička partija ne samo da „ispravno“ tumači prave interese proletarijata, nego ih, tako reći, stvara i implantira u konfliktnu društvenu stvarnost.

Lenjin kao filozof[uredi]

Lenjin čita novine Pravdu

Među duhovnim strujanjima na prelazu iz 19. u 20. vek, a koja su izazvala odjek u ruskoj — najviše boljševičkoj — sredini, važan je bio empriokriticizam austrijskih filozofa i fizičara Riharda Avenariusa i, u nešto modifikovanom obliku, Ernesta Maha. Dok je ovaj drugi važniji u istoriji nauke kao teorijski uticaj na Alberta Ajnštajna i neke druge fizičare, Avenarius je snažnije (i kratkotrajnije) obeležio rusku duhovnu kulturu na početku 20. veka. Osnovni pogled na svet obojice filozofa bio je scijentizam, radikalni antimetafizički stav i odbojnost prema tada snažnom neokantizmu koji se koncentrisao oko analize međuigre odnosa pojmova ljudskog iskustva kao skupa psihičkih sadržaja i „stvarnog“ supstrata empirijske stvarnosti. Empiriokriticizam je odbacivao taj polaritet kao pseudoproblem. Međutim, zbog više činilaca, među kojima su nezanemarljivi bili protivrečnosti i dvosmislenosti u formulacijama osnivača empiriokriticizma, u ruskoj verziji empiriokriticizam je poprimio neobične oblike. Njegovi glavni protagonisti su bili Aleksandar Bogdanov i Anatolij Lunačarski, obojica istaknuti boljševički funkcioneri. Bogdanov (koji je bio jedan od nekolicine najvažnijih boljševika) je između 1904. i 1906. objavio veoma opsežnu knjigu Empiriomonizam, dok je Lunačarski 1908. učestvovao u projektu „bogograditeljstva“ — esencijalno radikalno humanističkog pokreta s primesama ničeanstva. U ruskoj emigraciji, osuđenoj na političku paralizu posle poraza revolucije 1905, došlo je do raznih eklektičkih ideoloških strujanja i bujanja spisateljske delatnosti koja je nameravala da upotpuni filozofsku stranu marksizma — zapravo, poznate tekstove Fridriha Engelsa — tada popularnim i trendovskim misaonim pokretima i idejama. Lenjin je žestoko reagovao na takve pokušaje, a rezultat je bila njegova knjiga Materijalizam i empiriokriticizam 1909. godine. On, koji nije imao pravih interesa ni vremena za filozofska pitanja, prihvatio se čitanja stručne literature i pisanja polemičke knjige uglavnom iz dva razloga: glavni trend boljševičke ideologije je bila rastuća idejna uniformnost koja nije dopuštala nikakvo koketiranje s religijom niti provokativnim, potencijalno skliskim spekulacijama; međutim, još je važnije bilo poimanje marksizma kao sveobuhvatnog i samodovoljnog pogleda na svet, kome na društvenim, filozofskim, ekonomskim i političkim poljima nisu potrebne nikakve dopune ni „usavršavanja“. Lenjin je napao ruske empiriokritičare i njihove nemačko-austrijske prethodnike kao protagoniste opskurantizma i ideološke kolaboracioniste s buržoazijom; postavio je princip „partijnosti u filozofiji“ (tj., tražio je monolitnost u pogledu na svet i tvrdio da su filozofska propitivanja znak idejno-političke nepouzdanosti i kompromiserstva); podelio je celu zapadnu filozofiju na materijalizam i idealizam — materijaliste je proglasio društveno naprednima, a idealiste nazadnima. Uz to je išlo mnoštvo drugih pojednostavljenja, pokazatelja piščeve nezainteresiranosti za filozofsku problematiku kao takvu. Materijalizam i empiriokriticizam je, sudeći po eminentno stručnim kriterijumima, bezvredno amatersko delo. Međutim, ono je u istoriji ne samo filozofije, nego duhovne kulture uopšte, veoma važan tekst. U sovjetskoj državi je ta knjiga imala kanonski status konačnog filozofskoga izraza u istoriji, s daleko zlokobnijim naslednikom u legendarnom Kratkom kursu SKP-B (kolektivnom delu nastalom pod Staljinovim nadzorom). Sam Lenjin nije mario za sudbinu svog filozofskog obračuna: budući da je empiriokriticizam nestao još pre početka Prvog svetskoga rata, Bogdanov napustio politiku, a Lunačarski se vratio u okrilje ortodoksije — za Lenjina je cela zavrzlama, čim više nije imala političke reperkusije, prestala da bude interesantna. Doduše, tokom 1914—1915, u razdoblju smanjenog političkog manevarskog prostora, Lenjin se prihvatio čitanja Hegela i zapisivao marginalije uz njegovu Logiku. Te zabeleške su kasnije objavljene pod naslovom Filozofske sveske. U Sveskama se ne radi o razrađenoj filozofskoj doktrini, već je u nizu intrigantnih aforističkih zapažanja i komentara Lenjin revidirao veliki deo svojih grubih i pojednostavljenih stavova iz prethodnog razdoblja; to delimično svedoči i o svojevrsnoj fascinaciji hegelovskom dijalektikom. Međutim, iako je u Sovjetskom Savezu ta knjiga imala izvesnu ulogu u razdoblju posle Lenjinove smrti, nije mogla da poništi razorni uticaj Materijalizma i empiriokriticizma koji je dobio status sume filozofije.

Prvi svetski rat i zapečaćeni voz[uredi]

Lenjin tokom Prvog svetskog rata

Izbijanje Prvog svetskog rata dovelo je do kraha mnogih iluzija o anacionalnosti proletarijata, što je bila jedna od glavnih Marksovih ideja i socijaldemokratskih dogmi. Stvarnost je pokazala ne samo da radnici imaju domovinu, nego da je štaviše radništvo industrijalizovanih zemalja najdelotvornija vojna grupacija u vojskama zaraćenih zemalja. Međutim, Lenjin je odbio da se okrene ruskim interesima, kao što je učinila većina socijalista (npr. Plehanov). Vodio je politiku tzv. „revolucionarnog defetizma“ ili čekanja povoljne situacije da se ratni zanos istroši u ratnom zamoru, što bi po njemu moglo biti pogodan trenutak za revoluciju. Prekinuo je veze s vođama Druge internacionale i pokušao da okupi socijaliste-internacionaliste na konferencijama u švajcarskim gradovima Cimervaldu 1915. i Kinthalu 1916. godine. Tokom rata Lenjin je napisao i jedan od svojih najvažnijih tekstova, Imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma, 1917. U toj studiji, utemeljenoj na velikom delu nemačkog ekonomiste i političara Rudolfa Hilferdinga, Lenjin ističe ulogu monopolizacije i globalizacije finansijskog kapitala i postavlja strategiju revolucionarne borbe u za marksiste novonastalim okolnostima: umesto standardnog oslonca na proletarijat razvijenih zemalja, ruski marksista je ukazao na to da je komunistička revolucija verovatnija u delimično proleterizovanim zemljama u kojima je eksploatacija izuzetno žestoka, i da se revolucija mora temeljiti na vezi proletarijata i seljaštva i iskoristiti eksplozivnu smesu niza protivrečnosti, od nacionalnih do socijalnih: sam je proletarijat, posebno zapadnih industrijalizovanih zemalja, iako i dalje (bar u teoriji) glavna nada marksističkih pravovernika, u Lenjinovoj vizuri bio nesposoban i za početak revolucije i za njenu pobedu. Lenjin je veliki deo vremena do ruske revolucije februara 1917. proveo u ideološkim nadmetanjima, a katkad i saradnji u pojedinim pitanjima sa starim političkim poznanicima, menjševicima. U samoj carskoj Rusiji su niz poraza u ratu, veliki gubici u ljudstvu, privredna kriza i osiromašenje, pad autoriteta vladajućih klasa i opšti kolaps sistema doveli do masovnih štrajkova (9. marta preko 200.000 štrajkača u Petrogradu) i stvaranja radničkih veća („sovjeta“) u martu 1917. (ili u februaru po starom, julijanskom kalendaru). Car Nikolaj II abdicirao je 15. marta i obrazovana je vlada kneza Georgija Lavova pod glavnim uticajem liberalne stranke, kadeta (konstitucionalne demokrate). U zemlji su vladali nestabilnost, politička radikalizacija i previranje, jer su različite društvene, nacionalne i političke struje konačno došle do slobode izražavanja.

Lenjin je došao u Petrograd u specijalnom vozu. Naime, nemačke vlasti su želele da izbace Rusiju iz rata, a bilo im je dobro poznato da se Lenjin, kao i njegove pristalice, bori za izlazak iz rata. Tu su nemačke imperijalne vlasti imale svoj interes u okončanju rata na istoku, da bi prebacili snage na zapadno bojište. Lenjin je znao za njihove kalkulacije i iskoristio ih: uspeo je da dogovori da zajedno sa nekoliko desetina pristalica (među njima su bili i budući boljševički prvaci Grigorij Zinovjev i Karl Radek) dobije finansijsku pomoć nemačke i obezbeđen prolaz ekstrateritorijalnog voza, posebne kompozicije koja se, pošavši iz Švajcarske, smela zaustaviti u Nemačkoj samo zbog nabavke namirnica — voz su pratila dva nemačka oficira i nekoliko vojnika. Stigli su na Finsku stanicu u Petrogradu za manje od dva dana. Kao što je napisao austrijski romanopisac i biograf Stefan Cvajg: „Milioni ubilačke tanadi ispaljeni su u svjetskom ratu... Ali nijedan metak nije bio dalekometniji i nije odlučnije delovao na sudbinu novije istorije nego taj voz koji je nabijen najodlučnijim revolucionarima veka, u tom času jurnuo od švajcarske granice preko čitave Nemačke da bi stigao u Petrograd i onde razbio poredak vremena.“

Komunistički puč, revolucija i građanski rat[uredi]

Lenjin drži govor

Lenjin je 17. aprila, dan nakon dolaska u zemlju, pred vodećim partijskim službenicima pročitao referat poznat pod nazivom Aprilske teze. Osnovne teme tog slavnog političkog programa su sledeće: odbijanje podrške privremenoj vladi, traženje da Rusija izađe iz rata, projekat vlasti sovjeta i uništenja parlamentarizma, ukidanje vojske i policije, obnova Internacionale, promena naziva Socijaldemokratske partije u komunističku, konfiskacija zemlje veleposednika. Osim vidno utopijskih delova, taj program je uglavnom pogodio želju većine naroda — posebno u dve tačke: izlazak iz rata i podela zemlje. Većina menjševika (a i boljševika) se protivila većini teza koje je intepretirala kao Lenjinov radikalizam, voluntarizam i avanturizam. Međutim, u julu je Lenjin povukao poziv za sovjetskom vlašću: u sovjetima su menjševici i eseri imali premoć, pa bi vlast sovjeta bila, esencijalno, neboljševička. Kasnije su komunisti tvrdili da su u sovjetima imali „dubinsku većinu“ — što je, orvelovskim jezikom, priznanje da su bili u manjini. U julu dolazi, pod maskom demonstracija, do prvog neuspelog boljševičkog puča. Pod pretnjom hapšenja, Lenjin je pobegao iz Petrograda i skrivao se na selu, emigrirao u Finsku, vodio Partiju iz ilegale i napisao jedan od svojih najpoznatijih tekstova: Država i revolucija, utopijski anarhoidni spis u kojem ocrtava državu budućnosti kojom neposredno upravljaju mase i naoružani narod — u snažnoj suprotnosti sa svim što je napisao o toj temi i pre i posle (sam je Lenjin ubrzo odbacio Državu i revoluciju kao posebno anarho-sindikalističko zastranjenje). Vlada liberala Aleksandra Kerenskoga, nesposobna da donese odluku o izlasku iz rata i izložena pritiscima levih i desnih, carističkih radikala, tonula je u haos zajedno s celom zemljom, čemu je doprineo i neuspeli puč carističkog generala Kornjilova. Oktobra 1917, Lenjin je procenio da je dozrelo vreme za odlučujući udar: boljševici su imali većinu u sovjetima (posebno u najvažnijem, Petrogradskom), njihov uticaj u mornarici i vojsci je rastao tako da su imali efektivnu kontrolu nad značajnim delom oružane sile; nasuprot tome, liberalna, menjševička i eserska opcija su slabile u vrtlogu dezorijentacije i neodlučnosti. Pod Lenjinovim vođstvom boljševici su 25. oktobra po starom, julijanskom kalendaru (7. novembra po novom, gregorijanskom) izveli puč u Petrogradu i preuzeli vlast uz minimalne žrtve. Nešto snažniji otpor nije sprečio da i Moskva dođe pod komunističku kontrolu 15. novembra. Relativno lak način preuzimanja vlasti kao da je potvrdio Lenjinova predviđanja o tome kako se „vlast kotrlja ulicama, samo je treba uzeti“. Drugi sveruski kongres sovjeta sazvan je 8. oktobra 1917. Boljševici, koji su upravljali radom kongresa i određivali njegov tok, ustanovili su Sovjet narodnih komesara kao vrhovno državno telo, a Lenjin je imenovan za predsednika Sovjeta, postavši tako poglavar nove države u nastajanju. Prvi Lenjinovi potezi bili su predlozi o tromesečnom primirju s Nemačkom i ukidanju privatnog vlasništva nad zemljom. Oba su usvojena, i boljševici su počeli nacionalizaciju i pregovore s carskom Nemačkom. Međutim, raspad ruske vojske, prodor Nemaca, i okupljanje protivkomunističkih snaga uvukli su ih u vrtlog građanskog rata koji su, nemalim delom, i sami izazvali uzurpacijom vlasti. Lenjin je naumio da sklopi mir s Nemcima pod svaku cenu: trebao mu je manevarski prostor kako bi konsolidovao boljševičku vlast, dok su nacionalni i internacionalno-revolucionarni interesi morali da budu, privremeno, stavljeni u drugi plan. Tome se žestoko protivila većina u komunističkom vođstvu (Buharin, Trocki, Zinovjev..), koji su u tome videli kako izdaju ruskih nacionalnih, tako i međunarodnih proleterskih interesa. Ipak, niz vojnih poraza je pokazao da je Lenjin bio u pravu: sovjetski je vođa na kraju uspeo da slomi otpor većine u partiji i prisili ih na, za Ruse, ponižavajući mir u Brest-Litovsku 3. marta 1918, po kojem je Nemačkoj ustupljena kontrola nad Finskom, Poljskom, Ukrajinom i baltičkim zemljama — Letonijom, Litvanijom i Estonijom. Nemačka vojna sila je stala, a Lenjin se usredsredio na učvršćenje boljševičke vlasti u Rusiji. Sam Brest-Litovski sporazum je postao bezvredan nakon poraza carske Nemačke u Prvom svetskom ratu novembra 1918.

U samoj zemlji se sukob zahuktavao. Lenjin je već u novembru 1917. sazvao izbore za Zakonodavnu skupštinu na kojima su boljševici dobili tek 25% glasova. To su bili u dotadašnjoj ruskoj istoriji jedini neposredni, opšti i regularni izbori, i to u trenutku kada su boljševici bili na vrhuncu popularnosti, koja još nije bila totalitaristički kontrolisana. Ipak, budući da ta slika stvarnosti, a pogotovo posledice koje bi morale slediti da se poštovala demokratska praksa, nisu odgovarali komunistima, naoružani mornari u boljševičkoj službi su rasterali skupštinu i tako okončali rusku parlamentarnu demokratiju. To je savršeno odgovaralo Lenjinovim idejama, formulisanim bar deceniju ranije, o tome kako partija bolje od naroda zna šta su „pravi“ narodni interesi — nezavisno od toga kakav je stav naroda, i sviđalo mu se to ili ne. Ipak, to ne znači da su boljševici imali politički artikulisanu većinu protiv sebe. Političke analize pokazuju da su, verovatno, tokom 1917. i u sledećim godinama, imali podršku aktivne i politički agresivne, relativno brojne manjine, pa su tu podršku maksimalno iskoristili u slamanju otpora atomizovanih protivnika na celom spektru, od carističkih generala do levičarskih anarhista i umerenijih socijalista. Takođe, Lenjinove predstave o prirodi vlasti menjale su se tokom rata i revolucije: od početne zamisli o savezu seljaštva i radništva, preko prebacivanja težišta na radništvo, obeleženog aluzijama na podređivanje seljaštva industrijskom radništvu („diktatura proletarijata“), do fokusa na Partiju kao jedinu pouzdanu političku silu nezavisnu i od radnika i od seljaka. I na planu strategije internacionalne revolucionarne borbe praksa je donela otrežnjenje: prvobitno su glavne nade polagane u izbijanje komunističkih revolucija u zapadnoj Evropi (posebno Nemačkoj), međutim, slom nekoliko pokušaja komunističkih pučeva (Mađarska, Nemačka), i poraz u invaziji na Poljsku, prisilio je boljševike da se skoncentrišu na situaciju u sopstvenoj zemlji. Priroda vlasti je bila jasna: u decembru 1917, Lenjin je potpisao dekret o uspostavljanju Čeke („Чрезвичајнаја комиссија“ — Vanredna komisija), političke policije izuzetno širokih ovlašćenja koja je postala glavni instrument terora nad stvarnim i zamišljenim protivnicima. U deportacijama u konclogore, streljanjima talaca i odmazdama, rekvizicijama i slično stradali su pripadnici svih slojeva ruskog društva: aristokrate, inteligencija, radništvo, seljaštvo. Po različitim procenama Čeka je pogubila od 100.000 do 250.000 ljudi.

Građanski rat se razmahao od 1918. i u tom haotičnom sukobu su se izdvojile dve snage: „Crveni“ ili boljševici i „Beli“, heterogenog sastava u kojem su dominirali caristički ruski nacionalisti, ali su učestvovali i socijalistički antiboljševički revolucionari. „Crveni“ su bili organizovani u „Crvenu armiju“, ideologizovanu komunističku vojsku uspostavljenu januara 1918. godine. Razjedinjenost i relativno slaba podrška intervencionista iz redova sila pobedničke Antante dovele su do poraza „Belih“ do 1920. Tokom tog razdoblja, kao i neposredno posle, došlo je do velikih razaranja i žrtava: masovna smrt od gladi, stradanje u bitkama i represalijama, teror i protivteror odneli su oko 9 miliona života. Među poznatijim posebnim događajima ističu se pogubljenje cele ruske carske porodice jula 1918. (motiv je bila želja boljševika da obezglave „bele“ protivnike — smaknuće dinastije učinilo je borbu za ponovnu uspostavu dinastije besmislenom) i atentat na Lenjina 30. avgusta 1918. godine. Lenjina je gađala Dora Kaplan, pripadnica stranke Socijalista-revolucionara. Atentatorka je smaknuta praktično odmah sledećeg dana unutar zidina Kremlja; Lenjin, pogođen sa dva metka u glavu, se oporavio nakon operacije, ali se smatra da je to ranjavanje ubrzalo njegovo telesno propadanje i doprinelo pojavi paralize.

Nekoliko pojava je snažno obeležilo slom građanskog društva i uspostavljanje sve snažnijeg totalitarnog komunističkog režima: ironijom sudbine, Lenjin, koji je na vlast došao obećavajući mir, izlazak iz rata i prestanak krvarenja, bio je uzrok (ili najvažniji između više uzroka) daleko većeg prolivanja krvi i nesrazmerno snažnijih patnji — broj smrti u periodu njegove vlasti višestruko je premašio gubitke carske Rusije u Prvom svetskom ratu; boljševici su uveli tzv. „ratni komunizam“ ili nasilni ideologizovani ekonomski sistem koji se svodio na terorističku rekviziciju žita i hrane, organizaciju socijalističke privrede kao potpuno centralizovanog sistema bez tržišta i razmene dobara — taj „eksperiment“ je doveo do velikih gladi (od 3 do 5 miliona mrtvih), nasilja u eksploataciji seljaštva i kolapsa društva koji bi verovatno oduvao i boljševike s vlasti da Lenjin nije uspeo u proleće 1921. da napravi zaokret i uvede tzv. „NEP“ ili Novu ekonomsku politiku, koja je dopustila ograničenu razmenu dobara i dovela do kakvog-takvog oporavka zemlje: predstavljala je i priznanje poraza socijalističke privrede, koja je u svom radikalnom obliku oterala u smrt milione ljudi; iz zemlje je pobeglo i proterano oko 2 miliona ljudi, od autentičnih protivnika boljševičkoga režima do imaginarnih sumnjivaca; komunisti su okupirali neruske zemlje u kojima su na vlasti bile neboljševičke stranke i snage (Gruziju, Ukrajinu...) opravdavajući to potrebama „proleterske revolucije“ — iako se njihova vlast u pogledu nacionalnog pitanja nije, početkom 1920-ih, mogla redukovati na puki produžetak carskog ugnjetavanja, nije sporno da je totalitarni karakter boljševičke vlasti zanemario pravo nacija na samoopredeljenje — u državi u kojoj nije bilo sloboda za pojedince ili političke stranke iluzorno je bilo govoriti o istinskim nacionalnim slobodama; glavna karakteristika nove države bila je ideološka totalitarna vlast komunističke partije (boljševika) koja se predstavljala kao „diktatura proletarijata“ — ali, eksplozija koja je razorila stari poredak stvorila je u mnogim pojedincima, najzad u krugovima umetničke avangarde, skoro milenaristički zanos koji se neretko iskazivao u fantazijama o izgradnji potuno novog društva i agresivnoj promociji svih oblika kulture koji su imali neodređeno „avangardnu“ i „revolucionarnu“ auru.

Sovjetska država i Kominterna[uredi]

Sovjetska država je bila novost na političkoj karti sveta: ideološka diktatura temeljena na Lenjinovoj interpretaciji Marksovih postavki o društvenom sistemu. Budući da su, u prošlosti, svi pokušaji programatskog uspostavljanja bitno drugačijeg socijalnog poretka od već postojećih, ili propali ili bili geografski vrlo ograničeni ili kratkotrajni — sovjetska država, kao pobednička utopija, nije imala pravog prethodnika u istoriji. Uprkos pozivanju na baštinu pređašnjih revolucionarnih pokreta, od antičkog Spartakovog do Francuske revolucije i Pariske komune, sličnost je bila prividna: prvi put u zabeleženoj istoriji čovečanstva levi radikali su pobedili i održali vlast.

Lenjin i boljševici su preduzeli niz mera za učvršćenje vlasti, od kojih je deo bio pragmatične prirode, a nemali broj je poticao iz ideološkog okvira komunističkog pogleda na svet. U Rusiji, boljševička partija je preimenovana u komunističku, pod imenom „Ruska komunistička partija (Boljševika)“, što je nedugo potom rezultovalo oštrom terminološkom diferencijacijom između lenjinističkih „komunista“ i ostalih levih stranaka marksističke orijentacije. Godine 1919. osnovana je Kominterna, što je skraćenica za Komunističku Internacionalu koja je trebalo da zameni, u očima komunista, diskreditovanu Drugu internacionalu. Po viđenju boljševika, komunistička revolucija je trebalo da se proširi i pobedi u industrijalizovanim zemljama zapadne Evrope, a Kominterna je bila uspostavljena kao baza revolucije.

Reference[uredi]

  1. ^ Louis Fisher: Lenjinov život - knjiga prva i druga, OOUR GLOBUS ZAGREB, 1985.

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :