Živojin Mišić

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Војвода Мишић)
Idi na: navigaciju, pretragu
Disambig.svg
Ukoliko ste tražili naselje, pogledajte članak Mišićevo.
Živojin Mišić

Vojvoda Živojin Mišić.jpg
Vojvoda Živojin Mišić

Lični podaci
Datum rođenja 19. jul 1855.
Mesto rođenja Struganik kod Mionice (Kneževina Srbija)
Datum smrti 20. januar 1921. (66 god.)
Mesto smrti Beograd (Kraljevina SHS)
Vojska Kneževina Srbija
Kraljevina Srbija
Kraljevina SHS
Godine služenja 18741904.
19091913.
19141921.
Najviši čin Vojvoda
Jedinica Prva armija Srpske vojske
Bitke Prvi srpsko-turski rat
Drugi srpsko-turski rat
Srpsko-bugarski rat
Prvi balkanski rat
Drugi balkanski rat
Prvi svetski rat
Odlikovanja Orden Karađorđeve Zvezde sa mačevima
Orden Belog orla
Orden svetog Mihajla i svetog Đorđa na ogrlici
Orden Legije časti

Živojin Mišić (Struganik kod Mionice, 7/19. jul 1855Beograd, 20. januar 1921) je bio srpski i jugoslovenski vojvoda.

Na samom početku svoje četrdesetogodišnje službe, bio je učesnik srpsko-turskih ratova (18761878), kao pitomac-narednik, kasnije potporučnik. U tim ratovima stekao je prva ratna iskustva. Pored četvorogodišnje Artiljerijske škole završio je Austro-Ugarsku školu gađanja u Bruku na Lajti i dvogodišnju pripremu za generalštabnu struku. Takođe je učestvovao i u kratkotrajnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine. Punih šest godina pored redovnih dužnosti predavao je strategiju na Vojnoj akademiji. Nakon Majskog prevrata bio je primoran da se penzioniše u činu generalštabnog pukovnika, pošto je smatran previše bliskim svrgnutoj dinastiji Obrenovića, ali je reaktiviran 1909, tokom aneksione krize na lični zahtev načelnika Vrhovne komande generala Radomira Putnika, koji ga je učinio svojim pomoćnikom. Mišić je pomogao generalu Putniku da sastavi srpski ratni plan u eventualnom ratu sa Austro-Ugarskom.

I u Balkanskim ratovima Mišić je takođe bio pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande, generala Putnika, i bio je njegova desna ruka. Neposredno je sarađivao na planiranju i rukovođenju operacijama protiv turske Vardarske armije, zbog čega je posle Kumanovske bitke unapređen u čin generala. Posebno se istakao pravilnom procenom situacije prvoga dana bitke na Bregalnici, kada je srpska Vrhovna komanda u Skoplju razmatrala pitanje na kojoj liniji će primiti odsudnu bitku. Usvajanje njegovog predloga imalo je presudan uticaj na dalji tok i konačan ishod odlučujuće bitke Drugog balkanskog rata. Po završetku ovog rata, Mišić je po drugi put penzionisan na isti način zaslugom oficira pripadnika Crne Ruke.

Međutim, pred samo izbijanje Prvog svetskog rata, opet je bio reaktiviran i postavljen za pomoćnika načelnika štaba Vrhovne komande. Tokom Kolubarske bitke, generalu Mišiću je predata komanda nad Prvom armijom, koja je tada bila u vrlo teškoj situaciji. Najviše zahvaljujući njegovim ličnim naporima i znanju, Prva armija se od jedinice u rasulu pretvorila u formaciju sposobnu za borbu. Mišić je insistirao na dubljem povlačenju, skraćenju fronta cele srpske vojske, kojim bi se ostalim armijama dalo vremena za odmor, popunu zaliha i snabdevanje. To njegovo kockanje se isplatilo pošto je austrougarska vojska previše raširila svoje linije, pa je teško poražena u potonjem srpskom kontranapadu. Za zasluge i izvojevanu pobedu, Mišić je 4. decembra 1914. godine unapređen u čin vojvode.

Nakon novog združenog napada nemačke, austrougarske i bugarske vojske na Srbiju u oktobru 1915, kada se srpska vojska povukla na Kosovo, Mišić je predložio da se izvrši kontranapad. Ovaj predlog su odbili ostali zapovednici armija na sastanku u Peći i usledilo je povlačenje. Nakon ovoga predao je komandu armije i otišao na lečenje u Francusku. Sredinom 1916. ponovo je postavljen za komandata Prve armije koja je zaustavila i naterala na povlačenje bugarsku vojsku i u bitci kod Goničeva oslobodila Bitolj. Pred kraj rata u junu 1918. zamenio je formacijsko mesto sa generalom Bojovićem i postavljen je za načelnika štaba Vrhovne komande. Komandovao je srpskom vojskom prilikom proboja Solunskog fronta u septembru iste godine, i za dva i po meseca je oslobođena Kraljevina Srbija. Kao najznamenitiji vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije, od svog naroda smatran je za legendu.

Rano detinjstvo (1855—1865)[uredi]

Živojin Mišić je rođen 7/19. jula 1855. godine od oca Radovana, zemljoradnika, i majke Anđelije (rođene Damjanović) u selu Struganiku nadomak Mionice. Mišićevi roditelji imali su trinaestoro dece, od kojih su dvoje bile devojčice. Živojin je bio trinaesto dete, i kada se rodio, samo osmoro njegovih braća (Nikola, Ivko, Teodosije, Lazar, Vasilije i Teodor) i sestara (Todora i Živana) je bilo živo.[1][2]

Preci Živojina Mišića su se doselili u Struganik krajem 17. ili početkom 18. veka iz sela Tepca na južnim obroncima Durmitora. Porodica Mišić je prezime dobila po imenu Živojinovog dede – Miša Kaljevića. Živojinov deda se prvi rodio u Struganiku, bio je oženjen Anicom i imao je dva sina: Radovana (Živojinovog oca) i Radoslava. Živojinova majka Anđelija (rođena oko 1815. godine) bila je kćerka Jovana Damjanovića iz sela Koštunića.[3][4]

Sa navršenih šest godina bio je pastir. Čuvao je ovce, koze, mladu junad i silno se namučio. Jednom prilikom je rekao:

Vikicitati „Ko nije čuvao koze taj ne može ni zamisliti šta su to jadi i nevolje. Iako sam kod njih omiljen jer sam vazda u svojoj torbici nosio po jedan veliki krušac soli, ipak su mi vrlo često potpuno otkazivale poslušnost.[5]
({{{2}}})

Često je gubio ovce koje su puštene po livadi bežale i upadale u tuđa gazdinstva, brstile kupus, salatu i pravile veliku štetu na voćnjaku. Kad bi se probudio (jer je neretko spavao na livadi) i video da ovaca nema a kasnije saznao za štetu, redovno je dobijao batine šibom. Za razliku od njega Mišićevi vršnjaci su čuvali volove. Slabi i nenaviknuti, dešavalo se da mladi čobani budu izudarani od strane neposlušnih volova. Živojin o tome piše:

Vikicitati „Ne zna se, dakle šta je gore — biti čobanin koza ili vodič volova.[6]
({{{2}}})

Školovanje (1865—1876)[uredi]

Lazar i Živojin Mišić, 25. septembra 1875. godine.

Osnovnu školu je započeo u Ribnici 1. oktobra 1865. godine. Prvi učitelj Živojinov bio je Sreten Veličković iz sela Boljkovci. Za svu decu bio je strah i trepet. Školsku i crkvenu opštinu u to vreme činila su sela: Struganik, Planinice, Berkovci, Popadići, Tolići, Ključ i Paštrići. Zbog velike udaljenosti sela od škole sva deca i Živojin su živela u internatu.[7] Dana 1. oktobra 1866. mu je umro otac, pa je majka preuzela na sebe domaćinstvo.[8]

Posle dve godine boravka u Ribnici, na intervenciju svog rođenog brata Lazara, narednika u Kragujevačkom garnizonu, Mišić je 1867. premešten u Kragujevac. U Kragujevcu je završio dve školske godine za jednu i ubrzo 1868. upisao je gimnaziju. U početku zbog svog porekla imao je silne neprilike sa varoškom decom koja ga nisu prihvatala, što ga je uzbuđivalo i vređalo. Prvi i drugi razred gimnazije završio je u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji u Kragujevcu, treći, četvrti i peti u Beogradu, u Prvoj beogradskoj gimnaziji. U prvih pet razreda gimnazije nije bio posebno dobar đak, dok je do kraja školovanja popravio uspeh.[9]

Šesti razred je završio u Kragujevcu i već 20. septembra 1874. godine bio primljen u 11. klasu Artiljerijske škole (Vojne akademije) bez prijemnog ispita, kao 21. u rangu. Zbog odustajanja dva kandidata Mišić je pre početka školovanja dobio 19. rang.[10] Na svakom raspustu odlazio je kući u selo i vrlo često je zajedno sa svojom braćom radio i poljske radove.[11] Još kao nesvršeni pitomac podnarednik mobilisan je 1876. godine i upućen na front. Tokom ratova školovanje mu je prekinuto.[12]

Prvi srpsko-turski rat (1876—1877)[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Srpsko-turski rat

Svojim prvim ratnim rasporedom određen je za nastavnika trupa u Kolubarskom bataljonu Druge klase, u sastavu Valjevske brigade Druge klase Drinskog korpusa. Komandant korpusa bio je general Ranko Alimpić.[12] Pred sam polazak bridage na granicu fronta cela klasa Artiljerijske škole, a među njima i Živojin, je 1. juna 1876. godine bila proizvedena u čin narednika. Druga valjevska brigada, u čijem sastavu je bio Kolubarski bataljon u kome je narednik Živojin Mišić bio instruktor, krenula je na front.[13] Po dolasku na front, Mišić biva raspoređen u bataljon majora Nikole Kirjejeva, komandanta ruskih i bugarskih dobrovoljaca. Dana 5. jula u devet časova, po naredbi dotičnog majora, formirani su odredi od po tri bataljona Prve klase. U početku je ostao u rezervi, a kasnije je postao majorov lični ordonans.[12][14] Kirjejev je okaratkerisao Mišića pri imenovanju za ličnog ordnansa, kao bistrog, talentovanog i perspektivnog oficira.[15]

„No, čim potučemo Turke, povešću te sa mnom u Rusiju da tamo kao moj pitomac svršiš našu Vojnu akademiju.“
Reči majora Nikole Kirjejeva prilikom upoznavanja sa Živojinom Mišićem.[14]

Polaskan tim predlogom, Mišić je izjavio svoju saglasnost da pođe s Kirjejevom u Rusiju ali na nesreću, od toga nije bilo ništa jer je major poginuo u boju kod Rakovice upravo u vreme bitke kod Velikog Izvora.[16] Svoje vatreno krštenje je doživeo upravo na ovom bojištu i tada je komandovao svojom jedinicom, ali sada u sastavu Knjaževačke vojske.[12] Posle pogibije svog komandanta majora Kirjejeva, trupe su vidno demoralisane počele da se povlače pred naletima Turaka. To je ujedno i bio kraj srpskih ofanzivnih pokušaja.[17]

Vreme operativnog zatišja Srbi su iskoristili za reorganizaciju i bolje grupisanje svojih snaga. U sastav Trećeg korpusa ušla je Valjevska brigada Prve klase kojom je komandovao stariji brat Živojina Mišića, kapetan Lazar Mišić, i Valjevska brigada Druge klase pod komandom kapetana Pavla Zarića u kojoj su bili Živojin i njegov stariji brat Teodor. To je bilo prvi put da su se na kratko trojca braće Mišić srela u ratu kod sela Lukova.[18]

Posle Šumatovačke bitke, pukovniku Đuri Horvatoviću je bilo naređeno da sa svojim korpusom demonstrira prema Nišu, a da Lukovski korpus (u kojem je bio Mišić) preduzme operacije i zauzme Zaječar. Mada su ostvarile početni uspeh, naređeno im je, zbog pogoršanja situacije na moravskom frontu, da se trupe vrate u Boljevac.[19] U međuvremenu, Valjevska brigada Druge klase iz Lukovskog korpusa odmaršovala je preko Đunisa i Kruševca u sastav odreda kapetana Stevana Biničkog, koji je na Jankovoj klisuri zatvarao pravac Kuršumlija–Kruševac.[12] Posle mesec dana bataljon kojim je komandovao Mišić prebačen je u sastav korpusa pukovnika Horvatovića i učestovao je u borbama na Šiljegovcu. Na ovom frontu Živojin je prvi put upoznao svog komandanta koji će mu kasnije postati uzor u sopstvenom komandovanju.[20]

Primirje je pod pritiskom Rusije potpisano 1. novembra 1876. godine.[21] Ukazom 1. decembra iste godine, Živojin Mišić je za ispoljenu hrabrost odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost.[22] Unapređen je u čin pešadijskog potporučnika, 10. decembra 1876.[23] i postao je komandir voda 4. čete Trećeg bataljona stajaće vojske.[24]

Drugi srpsko-turski rat (1877—1878)[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Drugi srpsko-turski rat
Poručnik Živojin Mišić, 1877. godine.

U pauzama između dva rata Živojin je stupio na novu dužnost 1. januara 1877. godine, a u avgustu je premešten u Beograd i postavljen za vodnog oficira u 1. četi 7. bataljona.[25][12] Na toj dužnosti dočekao je početak novog rata protiv Turske u koji je Srbija ušla krajem godine kao saveznica Rusije.[26] U vreme mobilizacije za drugi rat protiv Turske potporučnik Živojin Mišić je, kao vodni oficir 7. bataljona stajaće vojske, sa svojim bataljonom premešten iz Beograda u Valjevo. Bataljon je uključen kao kadrovsko jezgro, u Valjevsku brigadu I klase kojom je komandovao Živojinov stariji brat kapetan I klase Lazar Mišić. U toj brigadi Živojin je postavljen komandira 2. čete narodne vojske u bataljonu kapetana Todora Vanlijića.[27] Ceo bataljon je bio u sastavu 7. kombinovanog puka Javorske vojske, pod kontrolom generala Tihomilja Nikolića.[12]

Po objavi rata, Mišićeva četa je obrazovala prethodnicu i ubrzo se sukobila sa Turcima koji su bili skriveni u rovovima i nisu se primećivali dok nisu otvorili puščanu vatru.[27] U to vreme operacije glavnih srpskih snaga na moravičko-nišavskom pravcu ušle su u završnu fazu. Valjevska brigada je po dobijenom naređenju odmarširala pravcem preko Kušića, Ivanjice, Požege, Čačka, Kruševca i Đunisa, levom obalom Morave u pravcu Niša. Dana 10. januara, posle usiljenog marša po dubokom snegu i ciči zimi, stigla je na prenoćište u Tešicu, gde im je bilo javljeno da je Niš pao pod silovitim udarima korpusa đenerala Jovana Belimarkovića, pukovnika Milojka Lešjanina i Đure Horvatovića. Valjevska brigada, međutim, nije učestvovala u tim operacijama po odluci vrhovnog komandanta kneza Milana, koji je lično pozdravio Valjevce pri ulasku u oslobođeni Niš.[28]

Nekoliko dana posle primirja, 1. bataljon Valjevske brigade I klase određen je da sprovede 2.000 zarobljenih Turaka u Smederevo i Beograd. Sprovod zarobljenika je protekao mirno mada su turski oficiri udarali vojnike koji su zaostajali. Za Mišića je ovo bilo čudno, da se nijedan vojnik nije okrenuo da vidi ko ga je udario već se trkom vraćao u kolonu. Takve pojave u srpskoj vojsci nisu bile dozvoljene, i odnosi su se zasnivali na svesnoj disciplini a ne na linču.[29]

Period mira (1878—1885)[uredi]

Prvog septembra 1878. godine svi pitomci XI i XII klase ponovo su bili na okupu na produženju školovanja koje je prekinuto ratom. Posle nekoliko dana predavanja na čas matematike koji je predavao inžinjerijski pukovnik Stevan Zdravković, školu je posetio ministar vojni đeneralštabni potpukovnik Jovan Mišković. Pohvalio je celu klasu i očitao je jednu strogu lekciju o potrebi strogog držanja i dobrog vladanja.[30]

Mišić je u ove reči poverovao, zagrejao stolicu, i dvogodišnji kurs završio sa odličnim ocenama. Po završetku školovanja nije proizveden u obećani čin – ni on, ni cela njegova klasa. Jednog dana, prve polovine decembra 1878. godine, idući na predavanje sa svojim školskim drugom Pavlom Jovičićem, svratio je u obližnju kafanu da popiju kafu. Za drugim stolom je sedeo pešadijski major Radić sa konjičkim kapetanom Stanišićem. Taj major je upravo prešao iz Austrougarske u Srpsku vojsku i govorio je vrlo nepovoljno o Srpskoj vojsci što je Mišića uzbudilo i on nije izdržao da mu ne odgovori.[31]

„Ako dobro završite ovaj kurs, onda će te odmah biti proizvedeni u čin poručnika, a rang o novom činu odrediće vam se prema rezultatu koji postignete tokom školovanja.“
Reči đeneralštabnog potpukovnika Jovana Miškovića prilikom posete XI-toj klasi Vojne akademije.[31]
Vikicitati „Gospodine majore, ne mogu dozvoliti da se tako ružno izražavate o našoj vojsci. Ako je u austrijskoj vojsci tako dobro kao što velite, niko Vas otuda na silu nije doveo.”
({{{2}}})

Ljutiti major ga upita.

Vikicitati „A kako se vi zovete? Idite odmah na svoje mesto, a ja ću Vam pokazati za tu vašu drskost.”
({{{2}}})

Mišić salutira i vrati se za svoj sto, a njegov drug Jovičić dobaci.

Vikicitati „Bravo, seljače.[31]
({{{2}}})

Posle nekoliko dana komandant beogradskog garnizona pukovnik Pavle Horstig, pozvao je na raport Živojina i zbog drskog ponašanja prema majoru Radiću kaznio ga je zatvorom u trajanju od tri dana.[31] Po završenim naknadnim kursevima na Akademiji, Ministarstvo vojno naredi da se svaki pitomac izjasni u kom garnizonu bi voleo da služi. Svi osim Mihaila Živkovića i Mišića izraziše želje, a njih dvojca napisaše „Gde, god služba bude zahtevala“. Živkovića rasporediše u Kuršumliju, Mišića u Prokuplje, a ostalima su izašli u susret.[32]

XI klasa Artiljerijske škole Vojne akademije (1874—1880). (U prvom redu odozdo drugi sleva je Stepa Stepanović, a u drugom redu treći zdesna je Mišić.)

Prvim rasporedom preuzeo je dužnost komandira voda u 2. četi 7. bataljona aktivne vojske. Na dužnost je stupio 17. septembra 1880. godine, ali se kratko zadržao jer je već u martu 1881. godine sa svojim bataljonom prebačen u Beograd, i taj premeštaj mu se nije svideo. U toku službovanja u Beogradu odlikovan je 2. jula 1881. godine Srebrnom medaljom za revnosnu službu.[22] Dana 13. decembra 1881. godine umrla mu je majka Anđelija u 75. godini života, a sahranjena je sledećeg dana u Struganiku. U maju 1882. postavljen je za komdandira voda u 1. četi 9. bataljona.[30] Prilikom jedne vežbe 4. voda na Vračaru, pokušavši da uvede red među svoje vojnike, Mišić je sabljom u koricama udario svakog vojnika u vrsti po stražnjici, zbog čega ga je neko od građana, videvši to, prijavio komandi. Sutradan prilikom raporta komandantu bataljona, Mišić pročita prijavu i objasni mu situaciju. Komandiri čete i bataljona su odveli Živojina na raport komandantu Stajaće vojske pukovniku Kosti Bućeviću. Za učinjeno delo izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od tri dana, bez upućivanja na vojni sud, što se smatralo olakšavajućom okolnošću.[33] Pošto je izdržao kaznu, u avgustu iste godine određen je, pored redovne dužnosti, za nastavnika telesnog vaspitanja u Nižoj gimnaziji u Beogradu, a posle tri meseca 20. oktobra 1882. proizveden u čin poručnika.[23] Zatim je postavljen na dužnost ađutanta 7. bataljona. Na toj dužnosti je ostao do 25. oktobra 1884. godine, kada je postavljen za komandira 1. čete u 5. bataljonu „Kralj Milan“ u Užicu. Posle godinu dana premešten je u Valjevo u maju 1885. godine. Po dolasku u Valjevo komandovao je novoformiranim bataljonom sastavljenim od rezervista Podrinjskog okruga. U julu je polagao praktični ispit za kapetana. Položio je bez primedbe. Komandujući aktivnim bataljonom na Krušiku, u avgustu se jako razboleo i na intervenciju komandanta 5. aktivnog puka Mišiću je naređeno da preda bataljon i ode na lečenje. Na ovu odluku Mišić je rekao:

Vikicitati „Bataljon neću da predajem u ovo vreme! Možete ga mi oduzeti samo silom oružija.”
({{{2}}})

Na ove reči komandant puka mu odgovori:

Vikicitati „O takvoj tvojoj odluci izvestiću komandanta divizije, pa ti radi kako znaš, kad si tako lud.[34]
({{{2}}})

Sumnjalo se da Mišić ima tuberkulozu, i to je i priznao svom prijatelju doktoru Svetozaru Anastasijeviću, prilikom pregleda u njegovoj privatnoj ordinaciji. Tom prilikom nije ustanovljeno ništa, pa je doktor Mišića poveo na večeru na kojoj mu je objasnio da se ne obazire na savete vojnih lekara, a Živojin sav oduševljen to je ispričao svojoj ženi. Već u septembru 1885. godine objavljen je Ukaz kralja Milana o mobilizaciji vojske za rat protiv Bugarske. Time je i završena mirnodopska karijera mladog Mišića.[30]

Srpsko-bugarski rat (1885)[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Srpsko-bugarski rat (1885)

Mišić je ostao u trupi do početka rata, s tim što je zbog ukidanja četvrtih bataljona u pukovima, postavljen za komandira 1. čete u 1. bataljonu 5. puka Drinske divizije. Od objave mobilizacije, 21. septembra, do početka rata 14. novembra, prošlo je dva meseca. U međuvremenu novim naređenjem pešadijskim pukovima je uzet po jedan bataljon tako da je na kraju reforme u sastavu puka ostalo po tri bataljona. Novim formacijskim rasporedom Živojin je raspoređen za komandira 1. čete 1. bataljona. Komandant divizije je bio pukovnik Jovan Mišković, načelnik štaba kapetan Vukoman Aračić, načelnik artiljerije potpukovnik Vasilije Mostić i komandant 6. puka major Pavle Jurišić Šturm. Ostali komandanti divizija bili su između ostalih general Milutin Jovanović, a jedan od načelnika štabova bio je potpukovnik Radomir Putnik i drugi.[12][35] [36]

Mišić na sarkastičan način opisuje ovaj rat:

Vikicitati „Mi smo u ovaj rat išli kao seljaci na svadbu - bez ikakve predostrožnosti.[36]
({{{2}}})

Ispostavilo se da je bio upravu. Glavna bitka u toku rata vođena je na slivničkim položajima od 17. do 19. novembra. U to vreme Drinska divizija se nalazila između Šumadijske i Dunavske divizije, i dobila je naređenje da se povlači na položaje južno od Dragomanskog tesnaca. Komandant divizije pukovnik Binički, je sa štabom došao kod poručnika Mišića, koji je umesto ranjenog komandanta bataljona kapetana Grujice Cukovca vršio dužnost, i saopštio mu da je određen za zaštitnicu.

„Gospodine Mišiću, Vaš bataljon je poslednja rezerva - razvite ga i ojačajte centar Divizije.“
Reči pukovnika Stevana Biničkog prilikom izdavanja naređenja poručniku Živojinu Mišiću.[36][35]

Zaprepašćen tim saopštenjem je zabeležio u bataljonskom operacijskom dnevniku da se okrenuo prema Srbiji i sam sebi rekao:

Vikicitati „Bože moj, odavde do Beograda nigde više nema ni jednog mobilisanog vojnika, ja sam poslednja rezerva divizije, a rat je tek počeo.[36]
({{{2}}})

Tog dana praktično je počeo kraj rata. Padom Pirota, 27. novembra bez ozbiljnog otpora, Austrougarska je uzela u zaštitu Srbiju i ultimativno saopštila Bugarima da potpišu primirje što je i učinjeno u Bukureštu 2. marta 1886. godine. Tokom ovog rata Mišić je sa svojom četom bio u strategijskoj rezervi.[35][12]

Uspon (1886—1903)[uredi]

Posle Srpsko-bugarskog rata, Mišić je vredno radio na svom stručnom usavršavanju i uspešno napredovao u službi. Komandant puka ga je posle okončanja rata predložio za unapređenje i odlikovanje, u šta Živojin nije poverovao. Dana 26. februara 1886. ukazom kralja Milana odlikovan je Takovskim krstom V stepena.[22] U maju 1886. Mišić je ponovo postavljen za komandira čete u 1. bataljonu. Posle komandovanja bataljonima u Užicu, završio je školu jahanja na predlog ministra vojnog pukovnika Horvatovića. U februaru 1887. godine položio je kapetanski ispit, a narednog meseca unapređen je u čin kapetana II klase i odlikovan Medaljom za vojničke vrline.[23][22] U proleće 1887. godine Mišić je, na osnovu rešenja ministra vojnog, zajedno sa kapetanom II klase Jovanom Pavlovićem, upućen u školu gađanja austrijske vojske u Bruku na Lajti.[37][38][12]

U toku boravka u Bruku, Živojin je imao nekoliko zanimljivih doživljaja. Kao odličan strelac učestvovao je u jednom turniru gađanja u kojem je bio bolji od austrijskog oficira. Pošto je bio srpski oficir, rezultat je namešten u korist austrijskog kapetana je odneo pobedu i nagradu – zlatni sat. Mišić je tada odlikovan Austrougarskim Krstom za vojne zasluge.[22] Po povratku iz škole gađanja u Bruku, Mišić je postavljen na dužnost ađutanta vojnog ispektora pešadije generala Milojka Lešjanina. Sredinom 1888. godine, po dolasku za ministra vojnog generala Koste Protića koji se nije slagao sa generalom Lešjaninom, on je smenjen a na njegovo mesto je postavljen general Petar Topalović, koji je bio komandant Moravske divizijske oblasti sa sedištem u Nišu. Posle smene general Lešjanina, štab inspekcije se 1. maja 1888. godine preselio u Niš, a sa štabom zajedno i Mišić.[37][38]

Sredinom oktobra 1888. godine Mišić je primljen na dvogodišnju pripremu za generalštabnu struku u Glavnom generalštabu. U to vreme načelnik je bio pukovnik Jovan Mišković ali kako je on određen za učitelja prestolonaslednika Aleksandra, pripravnicima su zadavali zadatke pomoćnik načelnika pukovnik Radomir Putnik i načelnik Operativnog odelenja potpukovnik Jovan Atanacković. U to vreme, na drugoj godini pripreme, nalazili su se kapetani Stepa Stepanović, Petar Bojović i Miloš Vasić (idejni tvorac čina vojvode).[39] To je prvi put da su se na jednom mestu nalazili četvorica budućih vojvoda: Putnik (kao profesor), Stepanović, Bojović i Mišić (kao studenti).[37][38][12]

Mišićev uspon u službi i uspešno napredovanje imalo je uzlaznu liniju od završetka pripreme za generalštabnu struku do majskog prevrata 1903. godine. Posle uspešno završenog tečaja za generalštabnu struku, preveden je u zvanje generalštabnog oficira i unapređen 1. januara 1891. u čin kapetana I klase.[23] Krajem 1892. godine položio je ispit za generalštabnog majora, ispitivač je bio potpukovnik Dimitrije Cincar-Marković, a tema koju je Mišić izabrao bila je Napoleonovi ratovi. Pošto je odabrao ovu temu, sam začuđen i pomalo ljut, potpukovnik ga je upitao:

Vikicitati „Pa otkuda da izaberete taj rat?”
({{{2}}})

Videvši da je potpukovnik strog Mišić mu odgovori mirno:

Vikicitati „Kao veoma komplikovana tema dopada mi se.[38]
({{{2}}})
Delegacije Kraljevine Srbije, Osmanskog carstva i Kraljevine Grčke na Hilandaru 4. april 1896. godine. Delegaciju je predvodio kralj Aleksandar Obrenović, prvi ađutant Dragutin Franasović a u pozadini je generalštabni major Živojin Mišić.

U velikoj meri uticaj na mladog Mišića imao je njegov profesor pukovnik Radomir Putnik koji je pripremao oficire za generalštabnu struku. Tom prilikom Putnik je zapazio Mišićevu izuzetnu vojničku obdarenost što je u velikoj meri uticalo na Živojinovo buduće napredovanje. Pre unapređenja u čin generalštabnog majora, postavljen je za načelnika štaba Šumadijske divizijske oblasti u junu 1892. godine. Iste godine Mišić je postavljen za komandanta 7. puka i kraljevog ađutanta sa četvoricom drugih oficira i dvojicom kraljevih ordonansa. U čin generalštabnog majora unapređen je 2. avgusta 1893. godine.[23] Septembra 1895. godine, Mišić je boravio u Francuskoj gde je, kao delegat srpske vojske, prisustvovao velikim manevrima francuske vojske. Godine 1896. prateći kralja Aleksandra prisustvovao je svečanosti povodom obnavljanja modernih Olimpijskih igara. Prilikom te posete 4. aprila 1896. delegacija je takođe posetila i manastir Hilandar. U međuvremenu Mišić je odlikovan brojnim domaćim ordenima: Ordenom Takovskog krsta IV stepena i Ordenom Belog orla V stepena, kao i sa više inostranih odlikovanja: turskim Ordenom Medžidije III stepena, francuskim Ordenom Legije časti V stepena, grčki Ordenom Svetog Spasitelja III stepena i austrijskim Ordenom Franca Jozefa III stepena.[22] U proleće 1897. godine oslobođen je dužnosti kraljevog ađutanta i postavljen za vršioca dužnosti komandanta 9. puka u Požarevcu i počasnog ađutanta kralja Aleksandra. Na dužnosti komandanta puka ostao je do januara 1898. godine.[37][12]

Dana 22. februara 1897. unapređen je u čin potpukovnika i postavljen za šefa Unutrašnjeg odseka.[23] Takođe je u periodu 1898–1902. predavao strategiju na Vojnoj akademiji i u tom periodu odlikovan je Ordenom Belog orla IV stepena i turskim Ordenom Medžidije II stepena.[22] Na taj položaj ga je postavio lično kralj Milan koji ga je pozvao u svoj kabinet i to mu saopštio rečima:

Vikicitati „Mišiću, u sporazumu s vojnim ministrom pukovnikom Dragomirom Vučkovićem, odredio sam te da predaješ strategiju na Višoj školi Vojne akademije.”
({{{2}}})

Mišić mu iznenađeno odgovori:

Vikicitati „Vaše veličanstvo, primiću se vrlo rado te počasti, samo se bojim da neću moći odgovoriti vašoj želji, pošto se ranije nisam pripremao za tu dužnost.”
({{{2}}})

Na to mu kralj ohrabrujućim tonom uzvrati:

Vikicitati „Ti, kao moj stari ratni drug, uveren sam da ćeš tu dužnost obavljati na opšte zadovoljstvo.[38]
({{{2}}})
„Tužba je bila skroz neistinita i sa obiljem najodvratnijih podmetanja.“
Reči Živojina Mišića prilikom čitanja tužbe od strane generala Srećkovića.[38]

Dana 6. maja 1901. Živojin je unapređen u čin generalštabnog pukovnika, a narednog meseca postavljen je za komandanta Beogradske 9. pešadijske brigade i člana Vojno-disciplinskog suda.[23] U isto vreme generala Mihailo Srećković je tražio da se Mišić po kratkom postupku ukloni iz vojske, po neosnovanoj optužbi da ga je klevetao još dok je bio potpukovnik i komandant Šumadijske divizijske oblasti, po prijemu depeše, koju mu je dostavio Mišić o proglašenju prestolonaslenika Aleksandra za kralja, te da je tu depešu zgužvao, bacio na pod i pljunuo po njoj, što naravno nije bilo tačno. Pravi razlog za optužbu je bio taj što general Srećković lično nije podnosio Mišića i smatrao ga je kraljevim ljubimcem, jer je saznao da ga je kralj Aleksandar pod zakletvom ranije ispitivao za njegovo ponašanje prema njemu lično i dinastiji Obrenović. Kralj je savetovao Mišiću da ode na vojni sud i da će general biti penzionisan, ako sud presudi u njegovu korist, što se na kraju i dogodilo.[37][38][12]

Za komandanta Drinske divizijske oblasti postavljen je 14. maja 1902. godine. U to vreme njegov prijatelj general Cincar-Marković je dobio ponudu kralja da obrazuje vladu i o tome je konsultovao Mišića, s obrazloženjem da on kao oficir ne želi da sastavi vladu ali je na kraju to ipak učinio i time svoju glavu stavio u torbu. Ukazom kralja Aleksandra Obrenovića od 22. februara 1903. godine, odlikovan je Ordenom Takovskog krsta II stepena. [22] Aprila meseca iste godine, pozvan je kod kralja na ručak i tom prilikom bio je upitan da li je zadovoljan službovanjem u Valjevu. Mišić mu je odgovorio da jeste i da štab divizije treba da ostane u Valjevu, a ne da se, kako je želeo njegov prethodnik general Vasilije Mostić prebaci u Šabac. To je bio poslednji susret kralja sa Mišićem.[37][38]

Promene na prestolu i prvo penzionisanje (1903—1907)[uredi]

Izjutra 30. maja, Mišić je primio otvorenu depešu sa potpisom generala Atanackovića, u kojoj je stajalo: Zbog lične svađe i sukoba od prošle noći kralj i kraljica nisu više među živima; obrazovana je privremena vlada; s okružnim načelnicima i ostalim mesnim vlastima postarajte se da na vašoj teritoriji održite potpuni mir i poredak. Živojin je u vreme Majskog prevrata, kao lojalan oficir, savesno obavljao svoje dužnosti komandanta Drinske divizijske oblasti. Posle ubistva kralja Aleksandara Obrenovića, zaverenici su izabrali kneza Petra Karađorđevića za novog vladara. U tom periodu iz penzije je vraćen Radomir Putnik, unapređen u čin generala i postavljen za načelnika Glavnog generalštaba. Prilikom dolaska na novu dužnost postavio je uslov kralju Petru I da za pomoćnika dobije pukovnika Mišića.[40][41][12]

Kao pomoćnik načelnika Glavnog generalštaba Mišić je Putniku bio desna ruka. Razrađivao je planove za koncentraciju trupa na gradnici prema Osmanskom carstvu. Živojin se na mestu pomoćnika zadržao vrlo kratko, od juna 1903. do marta 1904. godine. Početkom 1904. za ministra vojnog postavljen je Radomir Putnik a Mišić je postao zastupnik načelnika Glavnog generalštaba. Odlazeći na novu dužnost ministra vojnog, Putnik i Mišić su obavili razgovor o daljem radu.[40][41]

„Vi ćete me zastupati na dužnosti načelnika Đeneralštaba, a ja vas uveravam da, dok god ja budem vojni ministar, osim vas niko drugi neće sesti na to mesto.“
Reči generala Radomira Putnika, prilikom odlaska na novu dužnost ministra vojnog.[40]

Posle razgovora sa Putnikom, Mišić je u reči ohrabrenja poverovao, međutim ubrzo se ispostavilo da on neće dugo ostati na toj poziciji. Penzionisan je 24. marta 1904. godine, zaslugom zaverenika koji su izvršili Majski prevrat, a neformalno obrazloženje za penzionisanje bilo je da je: kao obrenovićevac morao da ode iz vojske. Zajedno sa njim su penzionisani još dva oficira. Nakon penzionisanja Mišića na mesto zastupnika načelnika Glavnog generalštaba došao je zaverenik i vođa tokom prevrata pukovnik Aleksandar Mašin.[41][40]

Neočekivano i prerano penzionisan bez penzije, Živojin se našao u nezavidnom položaju. Obeležen kao crna ovca od strane zaverenika, svi su ga izbegavali. Čak i njegovi učenici sa Više škole Vojne akademije, su pored njega prolazili kao da ga nikad nisu znali. U vreme tog penzionisanja aktivnim oficirima je bilo zabranjeno da se razgovaraju sa oficirima odstranjenim iz vojske.[41][40][12]

Vikicitati „Uistinu mi je bilo vrlo čudnovato, a često i smešno, kako pojedini zavrenici — među njima i moji raniji đaci sa Više škole — ponašahu prilikom slučajnog susreta sa mnom. Obično bi zaturili kapu nazad, podizali glavu uvis i, sa zaturenim rukama unazad zvrždukali kao da me nikada nisu poznavali.[40]
({{{2}}})

Preko praga Živojinove kuće nijedan oficir nije prešao dugi niz godina. Sa šestoro dece i bez para zapao je u materijalnu bedu, ali nije očajavao. Prodao je oba konja i prionuo je na posao da sredi spise sa svojih predavanja dok je bio profesor na Vojnoj akademiji. Posle četiri meseca iz štamparije Ljube Davidovića izašla je Mišićeva knjiga Strategija sa tiražom od 1.500 primeraka. Interesovanje za ovo delo bilo je ogromno pa je već prvih meseci rasprodato 1.250 primeraka, a ostatak je Živojin ustupio oficirskoj zadruzi uz procenat. Prodaja knjiga mu je donela zaradu od 20.000 dinara pa je popravio materijalni položaj za naredne dve godine. Sa grupom takođe penzionisanih oficira i jednim doktorom je otvorio štampariju ali kako su oni svi od strane zaverenika bili obeleženi i na lošem glasu gotovo niko nije ušao u njihovu štampariju da izda neku knjigu. Zbog toga je ovaj posao propao, pa je Mišić zapao u još veće dugove.[41][40]

Ponuda i reaktiviranje (1907—1909)[uredi]

Penzionisani pukovnik
Živojin Mišić.

U proleće 1907. pojavila se mogućnost da se Mišić vrati u aktivnu službu. Već u martu predsednik vlade Nikola Pašić pozvao je pukovnike Živojina Mišića i Aleksandra Mašina na razgovor u svoj privatni stan. Rekao im je da ih je pozvao kao istaknute ličnosti suprotnih struja u vojsci, da se posavetuje s njima na koji način bi se moglo popraviti nezdravo stanje i otkolini, zategnuti odnosi u oficirskom koru koje su podgrevale pristalice i protivnici stare nove dinastije. Mišić je odgovorio da ne pripada nikakvoj struji. Pašić je na to rekao da on tome ništa ne zna ali da ga mnogi tako označavaju. Na kraju sastanka Pašić je obojicu upozorio da o ovom sastanku ne govore nikome. [42][43]

U junu je Mišića pozvao na razgovor general Putnik, koji je u to vreme bio ministar vojni, i ponudio mu da se reaktivira. Živojin mu je odgovorio da pristaje pod uslovom da mu se vrati raniji rang pre penzionisanja. Putnik mu je na to odgovorio da to po zakonu nije moguće, a da ako se aktivira rang će mu kasnije biti popravljen. U to vreme bio je pripremljen kraljev ukaz o proizvođenju u čin generala Mihaila Živkovića i Stepe Stepanovića. Mišić je, čuvši to, kategorički odbio da ne pristaje da mu starešina bude ko je ranije po rangu bio mlađi od njega. Sačuvavši svoje dostojanstvo vratio se u svoju sirotinju.[43][42]

Godinu dana kasnije, sredinom 1908. godine, posetio ga je prijatelj Ljubomir Radojlović i dao mu zajam od 15.000 dinara u zlatu kako bi podigao novu kuću na placu u Deligradskoj ulici. U novu kuću se uselio već prvog novembra. Od Uprave fondova dobio je zajam i vratio dug, međutim ubrzo su pristigle udaje obe njegove starije kćeri. Po udaji obe kćeri, a zbog zahteva fonda da uredno plaća rate zajmova, Mišić nije našao izlaz iz finasijske krize, pa je odlučio da proda celo imanje i ponovo je ostao bez dinara.[43][42]

Tokom Aneksione krize na lični zahtev načelnika Glavnog generalštaba generala Radomira Putnika, Mišić je ponovo pozvan da se reaktivira. U to vreme ministar vojni je bio general Mihailo Živković, koji je pozvao Živojina u ministarstvo 10. marta 1909. i odmah se saglasio da mu se vrati njegov raniji rang. Reaktiviran je zahvaljujući rupi u zakonu. U Srpskim novinama objavljena su tri ukaza: prvim se odnosilo da se Mišić prevodi u rezervu, drugim da se iz rezerve vraća u aktivnu službu sa istim rangom pre penzionisanja i trećim se određuje za pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba.[43][42][12]

Pripreme za rat (1909—1912)[uredi]

Sledećeg dana dobio je naređenje da se u 11 časova javi kralju Petru a potom i generalu Putniku. Na ove sastanake je otišao u civilu, uniformu više nije imao, sve je rasprodao. Kralj ga je po običaju, primio vrlo srdačno. Na kraljevom stolu su se nalazile topografske sekcije Srema i Banata i pošto ga je obavestio da Austrijanci podižu utvrđenja na Bežanijskoj kosi, kralj ga je upitao:

Vikicitati „Šta misliš, Mišiću, da li bi trebalo narediti mobilizaciju naše vojske? Mnogi mi to savetuju, pa čak i ministar vojni.”
({{{2}}})

Na ovo pitanje Mišić mu je mudro i kratko odgovorio:

Vikicitati „Vaše veličanstvo, ja držim da mi nismo spremni za rat u ovom trenutku, jer nam mnogo štošta nedostaje. Mobilizaciju vojske mogli bismo narediti tek onda kad izvršimo mobilizaciju celokupnog Srpstva.”
({{{2}}})

Kralj ove reči usvoji i ohrabrujuće odgovori:

Vikicitati „Gotovo pravo kažeš... Nego gledaj da odmah odeš u Glavni đeneralštab kod đenerala Putnika.[44]
({{{2}}})

Na putu za glavni generalštab Mišić je sreo jednog od svojih mlađih oficira za koje je mislio da su bili protiv njega tokom njegovog prvog penzionisanja. Međutim, to nije bilo tačno. Naime, taj oficir ga je ovog puta pozdravio, izvinio mu se, i uveravao Živojina da je i kada je on bio penzionisan ipak pozdravljao. Mišić mu to nije zamerio već ga je ohrabrio da to zaboravi i da je to sad iza njih. Kasnije je taj oficir postao jedan od najboljih generalštabnih oficira na koje se Mišić ponosio.[45][44]

U generalštabu Živojin je Putnika zatekao u kancelariji, u jednoj maloj sobi u kojoj je, kako je Mišić primetio, od nameštaja bio jedan kanabe, sto i stolica. Putnik je videvši Mišića oduševljeno prišao i srdačno se rukovao s njim.

„Eto, gospodine Mišiću mi opet zajedno. Uzmite ovaj elaborat, proučite ga i posle tri dana donesite ga da zajedno razgledamo. Ako nađete da treba što ispraviti, a vi to naznačite sa strane.“
Reči generala Radomira Putnika prilikom ponovnog susreta sa Živojinom Mišićem.[44]

Putnik nije gubio vreme i po Mišićevom dolasku na službu u glavni generalštab 1909. godine, bez suvišnih objašnjenja, predao mu gotov elaborat koji se odnosio na izradu plana mobilizacije vojske za rat protiv Turske, s nalogom da mu ga posle tri dana donese da zajednički razmotre, a eventualne primedbe naznači sa strane. Tako je Mišić uključen u izradu završnih verzija ratnih planova za rat protiv Turske i Austrougarske. To je bilo od velikog značaja jer će, u svojstvu Putnikovog pomoćnika, učestvovati i u njihovoj primeni u oba rata.[45]

U aprilu 1910. Mišić se iznenada razboleo od zapaljenja slepog creva. Pošto su bolovi bili nesnosni, odneli su ga u Vojnu bolnicu gde je operaciju izvršio dr Čeda Đurđević uz asistenciju dr Romana Sondemajera i još nekoliko lekara. Nakon uspešno izvršene operacije Mišića je u bolnici posetio kraljević Đorđe. Zbog ove posete zamerili su mu neki koji su se nalazili na najvišim položajima, što je Đorđe kasnije i rekao. Od ostalih posetio ga je takođe dva puta i general Putnik. Četiri do pet nedelja nakon operacije Mišić se ponovo vratio svojim komandnim dužnostima. Kratko vreme tokom 1911. godine, zastupao je generala Putnika na dužnosti načelnika Glavnog generalštaba tokom njegovog boravka u banji Karlsbad (Karlove Vari) radi lečenja.[44]

Posle stvaranja Balkanskog saveza hrišćanskih država za rat protiv Turske, Mišić je zajedno sa Putnikom, pripremao vojnu konvenciju sa bugarskim Generalštabom i planove sadejstva srpske i bugarske vojske. Pošto je u to vreme Putnik bio ministar vojni, a Mišić ga zamenjivao na položaju načelnika Glavnog generalštaba, to je on u pregovorima sa načelnikom bugarskog Generalštaba generalom Ivanom Fičevom utanačio sve bitne elemente opšteg ratnog plana. Nakon opsežnih pregovora i čestih promena sporazuma, prihvaćeno je rešenje da bugari daju jednu diviziju pod komandu srpske vojske do osvajanja Ovčeg polja, i u toj formi srpski generalštab je potpisao 15. septembra 1912. godine reviziju ranije potpisane Vojne konvencije. Na rastanku general Fičev misleći da će tokom rata Mišić postati načelnik štaba Vrhovne komande mu reče par reči upozorenja.[46][45]

„Eto tako, gospodine Mišiću... Nama dvojci prestoji ili da se u ovom ratu proslavimo, ili da budemo obešeni, vi na Terazijama, a ja na Sofijskoj pijaci!“
Reči generala Ivana Fičeva nakon odlaska povodom uspešno okončanih pregovora.[46]

Po održavanju sednice Ministarskog saveta i nakon dobijanja uverenja da će se Austrougarska ostati po strani sprovedena je mobilizacija vojske. Po naređenoj mobilizaciji, generalštab je dobio odrešene ruke za sprovođenje mobilizacije i koncentrisanja trupa prema utvrđenom ratnom rasporedu. Pošto je general Putnik u to vreme bio na položaju ministra vojnog sve do objave rata kada je postavljen za načelnika Štaba Vrhovne komande, sve poslove oko mobilizacije bio je zadužen upravo Živojin Mišić u svojstvu zastupnika. Budući da je bilo neizvesno koliko će rat potrajati, ministar finansija dr Lazar Paču je pozvao Mišića da čuje njegovo mišljenje.[45][46]

Vikicitati „Šta vi mislite koliko će nam trebati novaca za ovaj rat do idućeg proleća? Ministar vojni đeneral Putnik izjavio je na sednici da treba da pripremimo 30 miliona dinara.”
({{{2}}})

Mišić je odgovorio krajnje autoritativno:

Vikicitati „Tu sumu, gospodine ministre, pomnožite sa četiri, pa i to jedva da nam stigne do kraja februara iduće godine.”
({{{2}}})

Nakon što je čuo odgovor, Paču zabrinuto reče:

Vikicitati „Gotovo da imate pravo, gospodine Mišiću, ali je muka kako doći do tolike sume.[46]
({{{2}}})

U to vreme, prilikom referisanja ministru vojnom o mnogobrojnim potrebama vojske, Mišić je napomenuo da bi se trebalo što pre nabaviti oko dva miliona pari opanaka. Taj predlog Putnik je kategorično odbio, sugerišući da je potrebno samo pola miliona pari. Međutim, ratna zbivanja su pokazala da je Mišić ipak bio i ovaj put u pravu. Pred sam početak rata za ministra vojnog je određen artiljerijski pukovnik Radivoje Bojović, koji je ovaj položaj preuzeo od generala Putnika. Štab Vrhovne komande je premešten u Niš, a operativno odeljenje je bilo u staroj kući dr Mike Markovića dok su ostala odeljenja bila smeštena u varoši.[45][46]

Prvi balkanski rat (1912—1913)[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Prvi balkanski rat

Početak operacija[uredi]

Početkom Prvog balkanskog rata Živojin Mišić se nalazio na položaju pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande i bio je desna ruka generala Radomira Putnika. Dana 6. oktobra 1912. godine, Mišić je zajedno sa Putnikom odneo na potpis naređenje za početak ratnih operacija i nakon kraljevog potpisivanja to je objavljeno komandatima. Prema srpskom ratnom planu obrazovne su tri armije za operacije na makedonskom bojištu i pomoćne snage za dejstva na ibarskom pravcu za oslobođenje Starog Vlaha i Raške. Sa druge strane, vojsku Osmanske carevine je za rat pripremao nemački general Kolmar fon der Golc, koji je izvršio veliku reorganizaciju i modernizaciju turske vojske. Prema Golcevom planu, turska vojska je zadržala defanzivnu taktiku koja se ispostavila kao pogrešna, i glavne operacije protiv srpske vojske su vodili ne na Ovčem Polju, već na Kumanovu. [47][48]

Vrhovna Komanda Srpske vojske u Skoplju 1912. godine, tokom Balkanskih ratova (Živojin Mišić sedi levo od vojvode Putnika).

Prema savezničkom sporazumu Bugarska vojska je trebala da prva otpočne ratne operacije, međutim to je 7. oktobra učinila Crna Gora. Ona je svoje operacije vodila na pravcima Skadar, Raška, Vasojevići i Metohija. Srbija, Bugarska i Grčka objavile su ratne proklamacije tek 17. oktobra, dok su operacije započete sledećeg dana. Vest o crnogorskim pobedama snažno su odjeknule u Beogradu, što se najbolje vidi po tome da su gledaoci pozorišne predstave u Narodnom pozorištu, u pauzi kada je pročitana vest da je Kraljevina Crna Gora već otpočela ratne operacije, svi ustali i zajedno sa glumcima zapevali crnogorsku himnu. U tim ratnim godinama i mnogi socijalisti, suprotno stavovima Socijalističke internacionale, bez izuzetka su pošli na front, uključujući i članove rukovodstva te stranke Dimitrije Tucović i Dušan Popović, koji su obukli uniforme i otišli u svoje ratne jedinice. Oduševljenje naroda u Srbiji za rat sa Turskom je bilo ogromno, toliko da je svako ko je mogao da nosi pušku želeo da učestvuje u ratu, koji je nazvan ratom za oslobođenje porobljene braće.[47][48] U tom periodu, tačnije 18. oktobra, Mišić je odlikovan od strane Ruske carevine Ordenom Svetog Stanislava II stepena.[22]

Turci nisu bili iznenađeni brzinom mobilizacije i koncentracije srpske vojske, pa su odlučili da na vardarskom bojištu koncentrišu novoformiranu Vardarsku armiju pod komandom Zeki paše, sastavljenu od tri korpusa. Posle prvih sukoba, Prva armija srpske vojske pod komandom prestolonaslednika Aleksandra, razbila je i rasterala turska pogranična odeljenja i u daljem nadiranju izbila na položaje severno od Kumanova gde je sačekala Drugu i Treću armiju. Zadati položaji su utvrđeni u noći 22. oktobra, i čekalo se naređenje Vrhovne komande za novi napad. Na drugoj strani Zeki paša je primio tačne informacije da se srpska Prva armija zaustavila u rejonu 20 km od granice, u okolini Rujna i Nagoričana. Na osnovu podataka koje je dobio, odlučio je da jedan korpus po izbijanju sukoba dejstvuje frontalno, a ostali korpusi dejstvuju sa levog boka srpske armije i time onemoguće Srbe da razviju borbu. Operacijski plan je bio dobar, međutim, u toku premeštanja trupa, Zeki paši je javljeno da je srpsko–bugarska mešovita armija usmerila svoj napad prema Kratovu i Kočanima, pa je svoj Peti korpus prepolovio zbog zaštite svog armijskog desnog boka. Za to vreme, srpska Prva armija je provela noć na dostignutim utvrđenim položajima.[48][47]

Kumanovska bitka[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Kumanovska bitka

U ranu zoru, 23. oktobra 1912. godine, pešadijske i konjičke izviđačke patrole upućene su u opsežno izviđanje terena. Neočekivano su se sudarile sa turskim prethodnicama. Tog jutra bila je velika izmaglica koja se polako dizala u toku noći, ali je onemogućila izviđačima da prepoznaju tursku vojsku. U prvi mah su pretpostavili da im iz pravca Stracina dolaze u susret dolaze srpske snage. Razaznali su ko se pred njima nalazi, tek kad su se našli oči u oči sa neprijateljem. Počele su opsežne borbe dve sukobljene strane, a pošto su turske izvidnice u toku dana potkrepljene korpusima, srpska izvidnica nije imala teoretske šanse za kontranapad, pa se povukla na utvrđene armijske položaje. Borbe su trajale čitav dan i uprkos strahovitom pritisku višestruko nadmoćnijih snaga, srpska armija je uspela da održi sve svoje položaje. Krajem dana, kada su se borbe smirile, Turci su mislili da su izvojevali pobedu. Komandant turske vojske je smatrao da je srpska vojska izbačena iz rata. pa je svoju armiju podelio na dve divizije i uputio ih na dva različita pravca duž bojišta. Time je u stvari oslabio svoju udarnu grupaciju. Srbi su shvatili ozbiljnost situacije, da se pred njima nalaze veoma jake neprijateljske snage, pa su odlučili da sutradan 24. oktobra krenu u kontranapad, kako bi raščistili situaciju u okolini Kumanova i stvorili uslove za nastupanje ka Ovčem Polju[49]

Za to vreme, u Vrhovnoj komandi je vladalo nezadovoljstvo radom Treće srpske armije pod komandom generala Božidara Jankovića. Naime, nakon zauzeća Kosova i oslobađanja Prištine, Treća armija je napravila dan pauze, radi odmora za predstojeće nastupanje. Mišić kao oštar kritičar, zamerio je komandantu armije da je dao Armiji dan odmora, umesto da je hitao ka Skoplju, dok je on u čast osvećenog Kosova organizovao svečane litije. Istog stava je bio i general Putnik, koji je naredio Mišiću da hitno telegrafiše Teča Boži da se mane litija i da gleda svoja posla, te da požuri prema Skoplju. U isto vreme Mišić je uputio i prekor generalu Stepanoviću, jer nije forsirao pokret svoje Timočke divizije I poziva da učestvuje u bici kod Kumanova. Takođe je istakao da grmljavina topova sa Nagoričana nije bila dovoljna da otrgne iz kolebljivosti komandanta Druge armije da blagovremeno izvrši pomenuto naređenje i pomogne Prvoj armiji. Međutim, Stepa nije postupio po ovom naređenju, jer je u tom periodu turska armija sa manjim odredom zaposela Crni vrh i time onemogućila bar na kratko Timočku diviziju iz sastava Druge armije da se probije do Kumanova. [50][51]

Noć između 23. i 24. oktobra protekla je u ubrzanom pregrupisavanju snaga na obema stranama radi odlučujućeg obračuna. Srpske trupe dobile su zadatak da u 6 časova ujutru pređu u napad. Turska vojska je preduhitrila Drinsku i Moravsku diviziju pa su na frontu postigli delimične uspehe, međutim ogromne gubitke im je nanela srpska artiljerija. Čim je stiglo pojačanje srpskoj vojsci, ovaj turski napad je zaustavljen. U međuvremenu, na centralnom delu fronta desio se preokret. Drinska divizija I poziva generala Šturma preuzela je snažan napad i oko podneva probila Turski front na Zebrnjaku. Podršku su mu pružili Dunavska divizija pukovnika Vasića i konjička divizija kneza Arsena. Čim su Turci saznali da je Treća armija oslobodila Kosovo, njihovi vojnici su počeli da dezertiraju. Posle pada Zebrnjaka, čitav Sedmi turski korpus zahvatila je panika, pa se vojska rasula sa bojišta. Ostatke armije komandant Zeki paša sustigao je tek na levoj obali Vardara. Posle bekstva sa bojišta i prelaska preko mostova kod Velesa i Gradskog, Turci su uzalud pokušavali da konsoliduju svoje trupe. U srpsko zarobljeništvo je palo oko 2.000 oficira i vojnika, zaplenjen je 61 top i velike količne pešadijskog oružja i opreme.[50][51]

Na frontu Druge srpske armije, komandant general Stepa Stepanović na poruke Vrhovne komande i generala Mišića nije reagovao, jer su u momentima izdavanja i do dospeća na front, zbog brzine akcija već bile zastarele. Stepa je po svom nahođenju naredio Timočkoj diviziji I poziva pukovnika Kondića i Sedmoj Rilskoj bugarskoj armiji generala Todorova da ubrzaju napredovanje prema Ovčem Polju, što su oni i učinili. O svojim namerama Stepa je obavestio i Vrhovnu komandu, a budući da nije dobio traženu saglasnost nastavio je da upravlja svojom armijom, ne ispuštajući iz vida događaje kod Prve armije. No, nedostaci u radu višeg komandovanja nisu proizveli teže posledice na frontu, zahvaljujući visokom moralu srpskih trupa, snalažljivosti i samoinicijativnosti viših i nižih starešina, ali najviše zbog kardinalnih grešaka samog turskog komandovanja.[50][51]

Po završetku bitke, Vrhovni komandant kralj Petar I stigao je u Skoplje vozom iz Vranja u pratnji ministra vojnog pukovnika Radivoja Bojovića. Tada je kralj Petar I potpisao četiri već pripremljena ukaza. Unapređeni su komandant Prve armije prestolonaslednik Aleksandar u čin potpukovnika, komandant Konjičke divizije knez Arsen i pomoćnik načenika štaba pukovnik Živojin Mišić u čin generala,[23] a Načelnik štaba Vrhovne komandane general Radomir Putnik u čin vojvode. Takođe su unapređeni u čin generala pukovnici Pavle Jurišić Šturm, Ilija Gojković, Đorđe Mihailović, Petar Bojović, Mihailo Rašić i Miloš Božanović.[52][51]

Bitoljska bitka[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Bitoljska bitka
Živojin Mišić, nakon unapređenja u čin generala 1912. godine.

Posle poraza na Kumanovu, turska vojska se povukla većim delom prema Velesu i Kavadarcima, a manjim delom prema Tetovu i Gostivaru. Prva armija je, goneći ih, takođe podeljena na dve kolone divizija. Pošto su komandati savezničkih armija shvatili da Turci odstupaju u neredu, srpski pukovi su bez mnogo muke ušli prvi u Solun ispred bugarske i grčke vojske. Prilikom pokušaja osvajanja Prilepa, Drinska divizija I poziva je vodila žestoke borbe u rejonu Bakarnog guvna, gde je uz velike žrtve izvojevala pobedu. Razlog za velike žrtve je bila neočekivana artiljerijska vatra sa turskih položaja. Povodom tog nemilog incidenta, Mišić je predložio Putniku da se povede postupak protiv svih odgovornih za nesavesno komandovanje, koje je dovelo do ogromnih žrtava u ljudstvu. Vojvoda Putnik nije reagovao na ovu Mišićevu molbu, jer je smatrao da se u ratu i mnogo gore stvari dešavaju, pa je ovaj incident zaboravljen. Po padu Prilepa, Turci su skoncentisali sve svoje snage za odbranu Bitolja.[53][54]

Uoči napada Prve armije na turske položaje u okolini Bitolja, kojima je komandovao Džavid paša, Mišić je pozvao telefonom načelnika Prve armije generala Petra Bojovića da se informiše o stanju na frontu. Bojović mu je referisao o stanju trupa i njihovoj pripremi za predstojeći napad. Tom prilikom Mišić mu je zamerio što nije predvideo jednu diviziju, kao armijsku rezervu pod neposrednom komandom lično komandanta prestolonaslednika Aleksandra, s obrazloženjem da je front predugačak, a da su turski položaji jako utvrđeni. Kada mu je Bojović odgovorio da je rezervna Timočka divizija II poziva poslata iz Negotina, Mišić mu je rekao da je tu diviziju trebalo dovesti ranije na front. U tom trenutku između Mišić i Bojović su razmenili dosta teške reči, s obzirom da se radilo o nadmudrivanju u komandovanju armijom. Nakon podužeg razgovora ove dvojce generala, Mišić je upitao gde se nalazi štab Prve armije. Dobio je odgovor da je štab u Prilepu. Bojović je u tom trenutku shvatio oštrinu Mišićevih reči kada mu ovaj reče:

Vikicitati „Gde si ti video da štab armije komanduje trupama u napad na tako važne položaje sa daljine od oko 45 kilometara? Štab armije treba da je na tolikom i takvom udaljenju od svojih trupa, odakle može, tako reći, da oseća njihov dah.”
({{{2}}})

Ni Bojović nije ostao mu ostao dužan pa mu odgovori ljutito:

Vikicitati „Pa zar ti hoćeš da ja prestolonaslednika izlažem artiljerijskoj vatri neprijatelja?”
({{{2}}})

Mišić je ostao pri svom stavu i odlučan da istraje u svojoj nameri:

Vikicitati „Nije stvar u tome, gospodine đenerale... Jašite konja i pre početka napada da budete bliže svojim trupama! [53]
({{{2}}})

Po završetku razgovora Mišić je zalupio slušalicu. Razgovor je iz svoje sobe slušao vojvoda Putnik sa svojim ađutantom, koji je od Mišića tražio da objasni kome je održao lekciju? Opravdavajući svoj postupak, Mišić je odgovorio da je na karti ucrtao položaj Prve armije za napad na Bitolj, ali da se toga nisu pridržavali, ni komandant, ni načelnik štaba. Nekoliko dana po zauzeću Bitolja, Petar Bojović je podneo pismeni raport komandantu Prve armije, s rečima da ga je Živojin omalovažavao i da je to mogao čuti svaki telegrafista. Prestolonaslednik je ovaj izveštaj podneo načelniku Štaba Vrhovne komande na ocenu i nadležno rešenje. Vojvoda Putnik se na ovo oglušio i rekao Mišiću da se sve zaboravi a papir stavi u arhivu. Bitolj je zauzet 6. novembra u prepodnevnim časovima. Pošto je uvideo da neće moći odoleti prodiranju srpskih trupa, Džavid paša je napustio Bitolj i povukao se u pravcu Lerina i Banice. Zbog nesaglasnosti srpske i grčke vojske, tačnije dvojce prestolonalednika Aleksandra i Konstatina, Džavid paša je iskoristio trenutak nepažnje i povukao se pravcem OhridStruga i izbegao zarobljavanje. Za vreme pregrupisavanja trupa Grci i Srbi su razmenili topove koje su izgubili ili zarobili na pravcima dejstava.[53][54]

Završne operacije i primirje[uredi]

Nakon osvajanja Bitolja, Moravska divizija koja je privremeno bila u sastavu Prve armije, stavljena je pod neposrednu komandu načelnika štaba Vrhovne komande. Bitoljskom bitkom završen je rat u Makedoniji. Potpuno rasuta turska vojska se povukla u Albaniju i tamo su čekali kapitulaciju. Goneći razbijene turske trupe, Konjička divizija je 7. novembra ušla u Lerin. Istog dana Moravska divizija II poziva je zauzela Resen, a zatim Ohrid i Strugu. Jedan njen odred je ušao 4. decembra u Elbasan. Po zauzeću Elbasana, uspostavljena je veza sa srpskim trupama na Jadranskom moru. Tog dana, predsednik vlade Nikola Pašić svratio je u Vrhovnu komandu, gde ga je umesto bolesnog vojvode Putnika, primio general Mišić. Živojin mu je referisao na karti stanje na frontu, pa su zajedno odlučili da se srpske trupe pošalju još više na jug, da bi se što pre ovladalo rekom Devoli. Za sprovođenje ove Mišićeve odluke bila je zadužena Moravska divizija II poziva. Naređeno joj je da celokupnom divizijom nastupi od Elbasana i Pećina na jug preko reke Devoli i, po mogućstvu, da se zauzmu Berat i Fijerija. Prodirući prema zadatom pravcu, srpske trupe su nailazile na otpor meštana Albanaca, koje su podržavali i delovi rasutih Džavid-pašinih trupa. I pored toga što su trupe uspele da ih rasteraju, oni su se iznova pojavljivali. O ovom naređenju Mišić je prećutao, znajući da vojvoda Putnik to ne bi odobrio, međutim kada je saznao za to, oštro ga je prekorio.[55]

Sledećeg dana Mišić je pozvao telefonom pukovnika Milovana Nedića. U podužem razogovoru Živojin ga je upitao i zamolio da sa delom svoje divizije krene iz Elbasana u pravcu Debra i da ga zauzme što je pre moguće i Nedić je ovo rado prihvatio. O ovom naređenju je obavešten i vojvoda Putnik, koji ga je srdačno odobrio. Debar je bio zauzet za dva dana, a komandant pukovnik Nedić je za zasluge ostavljen da se odmori na tom položaju. U istom periodu, jednog dana je u kancelariju Živojina Mišića došao njegov klasni drug pukovnik Damjan Popović, sa molbom da mu se poveri komanda nad nekom jedinicom u toku rata. Mišić je o tome obavestio vojvodu Putnika i zamolio ga da se Popoviću poveri komanda nad delovima Šumadijske i Drinske divizije. Posle dugog ubeđivanja Putnik je prihvatio Mišićev predlog, pa je Damjan Popović postavljen za komandanta novobrazovanih Primorskih trupa. U noći 26. na 27. januar 1913. godine, njegove trupe, preuzele su slabo pripremljen napad na Brdicu kod Skadra, koji se završio neuspehom, uz velike žrtve. Srpske novine oštro su kritikovale ovaj poduhvat. Pukovnik Popović je za takvo pisanje štampe okrivio Živojina Mišića, misleći da on inspiriše novinare da tako pišu, što nije bilo tačno. Rat je bio priveden kraju tek posle pada Jedrena 25. marta 1913. godine, zaslugom bugarske i Druge armije generala Stepe.[55][56]

Mir između saveznika i Osmanskog carstva zaključen je 30. maja 1913. godine. Austrougarska, koja se uključila u ove pregovore, zalagala se da se Albanija proglasi autonomnom državom. Bugari su zahtevali da se Makedonija podeli linijom Kriva Palanka–Ohrid. Međutim, taj dogovor bi bio ispoštovan da je Albanija ušla u sastav Srbije. Bugarska je zahtevala da se prethodni dogovor sklopljen pre rata ispoštuje i odbila svaki razgovor o njegovoj reviziji. Za to vreme Mišić je bio gost na ručku u štabu Moravske divizije II poziva. Na ručku se raspravljalo o novonastaloj situaciji sa Bugarskom i njihovim pretenzijama da zauzmu Bitolj. Jedan od komandanta pukova, pukovnik Dušan Vasić, tom prilikom ustade da nazdravi generalu Živojinu Mišiću, pa mu odlučno reče:

Vikicitati „Gospodine đenerale, ako i Vrhovna komanda, u čijem sastavu i vi zauzimate važan položaj, pristane da se Bitolj preda Bugarima, onda će, kunem vam se, Moravska divizija prvo raskrstiti s onima u Vrhovnoj komandi, koji na to budu pristali, a potom braniti Bitolj, koji smo uz onako velike žrtve oteli od Turaka. Braniće ga do poslenjeg čoveka.”
({{{2}}})

Na ovo obraćanje Mišića se našao pomalo zatečen, tako da u prvi mah nije znao kako da odgovori, međutim ipak reče:

Vikicitati „Gospodo, ako bi se ko našao u Vrhovnoj komandi koji bi pristao na ustupanje Bitolja Bugarima, dajem vam časnu reč da ću ga sopstvenim rukama vezati i doterati ovamo, odakle ćemo s našim hrabrim pukovima poleteti da branimo Bitolj.[57]
({{{2}}})

Nakon ovog obraćanja cela komanda divizije je povikala: Živeo! Potom su ga naterali da popije čašu šampanjca. Po povratku u Skoplje, Mišić je referisao trenutno stanje vojvodi Radomiru Putniku, koga je posebno obradovala pomenuta zdravica i Živojinov odgovor. Dva dana kasnije u Mišićevu kancelariju je došao prestolonaslednik Aleksandar. Nakon podužeg razgovora i referisanja Mišića o stanju u trupama, prestolonaslednik ga prvo ponudi cigarama a onda mu saopšti da će sklopiti savez sa grcima, koji su takođe nezadovoljni ponašanjem Bugara. Pošto je dobio Mišićevu podršku, otputovao je nakon dva dana u Solun. Po povratku, saopštio mu je da je postignut dogovor sa prestolonaslednikom Konstatinom. Pismeni sporazum je potpisan 1. juna 1913. godine, međutim Grčka se nije obavezala da Kraljevini Srbiji pruži pomoć ukoliko napadne Austrougarska. Srpske trupe su, po naređenju Vrhovne komande, počele da se grupišu na pravcu KrivolakVeles–Kriva Palanka, u iščekivanju napada Bugarske, dok je vojska zahtevala da se napadnu bugarske trupe skoncetrisane na ovom pravcu, predsednik vlade Nikola Pašić je predložio da se čeka njihov napad.[57][56]

Drugi balkanski rat i drugo penzionisanje (1913)[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Drugi balkanski rat

Bez objave rata, a po naređenju generala Mihaila Savova, 30. juna u 2 časa ujutro jedinice bugarske 4. armije, koja je imala preko 100.000 ljudi, započele su iznenadni napad preko reke Bregalnice, a sat kasnije i preko Zletovske reke. Time su bugarski kralj Ferdinand i premijer Radoslavov uništili Balkanski savez. Vrhovna komanda se sve do početka rata nije odlučila na kojoj liniji će primiti bitku. Po dobijenom prvom izveštaju od komandanta Treće armije generala Božidara Jankovića, u prvom mahu se mislilo da se radi o lokalnom napadu bugarskih komita. Međutim, nakon drugog, potpunijeg izveštaja, pošto se videlo da su Bugari preuzeli energičan napad na frontu selo TestemelciDonji Balvan, komandant Treće armije odlučio je da sa celom armijom pređe u napad. Na osnovu tih izveštaja, Vrhovna komanda se uverila da su Bugari preduzeli opšti napad i da je glavni pritisak usmeren na Drinsku diviziju I poziva na Bregalnici. Vojvoda Putnik je naredio da Moravska divizija I poziva, pod komandom generala Ilije Gojkovića, krene u pomoć. Za to vreme Crnogorska divizija, koja se nalazila u Skoplju u strategijskoj rezervi, pripremljena je za pokret. Putnik je zatražio da Grci grupišu tri divizije na dojranskom frontu. U popodnevnim časovima pristigli su srpski pukovi, pa je povraćen deo izgubljenih položaja. Time je najteža kriza prebrođena još prvog dana.[58][59]

Oko podne, Vrhovna komanda je većala gde da se primi odsudna bitka. Razmatrane su dve varijante. Većina članova štaba zastupala je gledište da treba povući trupe iz dodira sa neprijateljem i na ranije pripremljenim položajima, DinlerStracin, dati odsudnu odbranu. Drugo gledište je zastupao general Mišić. Njegov predlog je bio da odsudnu bitku treba primiti na prvoj liniji, obrazlažući da bi povlačenje trupa izazvalo pometnju i pad morala, a neprijatelja ohrabrilo i podstaklo na još žešći pritisak na trupe u povlačenju. Vojvoda Putnik je izvesno vreme oklevao, ali predveče, kada je dobio pozitivne izveštaje sa fronta, naredio je da se sprovede Mišićevo rešenje. Ovu odluku je sproveo u ime komandanta Prve armije prestolonaslednika Aleksandra, koji se nalazio u Beogradu, njegov načelnik štaba, general Petar Bojović. Uspeh Prve armije imao je presudan značaj za dalji tok rata. Proterivanjem neprijatelja preko Zletovske reke i nadiranjem u pravcu KočaniCarevo Selo ugrožena je pozadina bugarske Štipske operativne grupe, kojoj je dodeljena glavna uloga u Bregalničkoj bici. Posle devet dana krvavih borbi, bugarska vojska je slomljena. Posle ovog bugarskog poraza, u srpskoj vojsci se razmišljalo o ofanzivi prema Sofiji, međutim vlada i Vrhovna komanda su smatrale da ne bi bilo razumno to učiniti u cilju razvoja daljih dobrosusedskih odnosa.[58][59]

Posledice za Bugarsku su nakon ove bitke bile katastrofalne. Pošto je ostala bez pomoći saveznika, 13. juna 1913. godine, Rumunija i Turska su otpočele ratne operacije na nezaštićenim bugarskim granicama. U tom napadu Rumunija je dobila južnu Dobrudžu, a Turska je povratila Jedrene izgubljene u Prvom balkanskom ratu, koje je Bugarska osvojila uz pomoć Srbije. Poražena Bugarska je krajem jula zatražila od balkanskih saveznika potpisivanje primirja. Mesec dana posle izbijanja sukoba, 10. avgusta iste godine, zaključen je Bukureški mir. Po tom sporazumu Srbija je zadržala sve teritorije koje je dobila u ratu protiv Turske, Crna Gora je dobila Vasojeviće, deo Metohije, Starog vlaha i Raške, Grčka je dobila južnu Makedoniju i deo Trakije. Bugarskoj, kao jedinom gubitniku, ostalo je samo deo Belomorskog primorija, koje je osvojila u prethodnom ratu.[58][59]

„Vrhovna komanda — to su Putnik i Mišić. Putnik kao obazriv čovek nije ništa ostavljao nepredviđeno. Što on nije video, zapazio je njegov pomoćnik Mišić.“
Ratni dopisnik pariskog „Žurnala“ - Anri Barbije.[60]

Odmah po završetku rata protiv Bugarske, Mišić je po drugi put penzionisan. Kao povod za ovo drugo Mišićevo penzionisanje iskorišćena je Albanska pobuna i upad albanske neregularne vojske na srpsku teritoriju u septembru 1913. godine. U iščekivanju završetka obležavanja međunarodne granice sa novonastalom albanskom državom, srpska vojska je ostavila tri puka na levoj obali Drima, sa oko 3.000 ljudi. Međutim Austrougarska je sabotirala napore međunarodne komisije da obeleži granicu, a u isto vreme slala oružje i oficire, koju su obučavali Albance za napad na srpsku teritoriju. To je rađeno kako bi se sprečila mirna konsolidacija srpske uprave na novooslobođenim teritorijama i da se na štetu Srbije i Crne Gore, realizovao plan grofa Berhtolda o velikoj Albaniji. Srpska vlada je bila obaveštena o tim pripremama, dok je Vrhovna komanda smatrala da prema Albaniji treba postaviti 50.000 vojnika. Ministar finasija Lazar Paču je izjavio da država nema dovoljno novca za izdržavanje tolike vojske. Dok su se oni dogovarili, Albanci predvođeni austrougarskim i bugarskim oficirima, 7. septembra, izvršili su prepad na srpske snage i načinili strašan masakr. Srbija je zatim brzo mobilisala tri divizije, razbila albansku neregularnu vojsku i ponovo zaposela stare položaje. Epilog je imao teške posledice – pogibija 1.000, a ranjavanje 2.500 vojnika. Za ovaj incident je trebalo naći krivca.[61]

Crna ruka“ prevođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom je tog krivca pronašla u Živojinu Mišiću. Znalo se od ranije da Apis ne podnosi Mišića i često ga je nazivao okorelim naprednjakom, pa mu je ovaj događaj bio idealna prilika za penzionisanje. Na predlog Ministra vojnog generala Miloša Božanovića, zaverenika iz 1903. godine, Mišić je penzionisan 12. septembra 1913. godine. Na teret mu je stavljeno da je on sačinio plan rasporeda i odredio jačinu trupa za obezbeđenje granice. Činjenica je da Mišić nije imao nikakvog udela pri realizaciji plana protiv pobunjenika, jer su plan odobrili vojvoda Putnik i ministar vojni Miloš Božanović, ali za angažovanje većih trupa nisu dobili podršku od ministra finasija Pačua. Odmah nakon penzionisanja, za koje je saznao iz službenih novina, Mišić je posetio generala Božanovića, zahtevajući da mu objasni razloge zbog čega je penzionisan. Božanović mu je dao neozbiljne odgovore, zasnovane na insinuacijama, ne pominjući granični sukob. To bezrazložno penzionisanje izazvalo je pravu političku buru u prestonici. Svi novinski časopisi su se bavili Mišićevim slučajem, pa čak i list „Pijemont“.[61]

„Mučki, bez obaveštenja javnosti, kao plod partijske ćudljivosti, i kao žrtva ministarskog saveta, odsečen od vojničkog stabla i bezočno stavljen u penziju đeneral Živojin Mišić.“
Odlomak iz časopisa „Pijemont“ od 20. septembra 1913.[60]

Pisanje „Pijemonta“ je bilo Mišiću po volji i zato je pristao da se preko njega obrati i objasni zašto je penzionisan, ali odbrana koju je objavio „Pijemont“ nije bila toliko njega radi, već politički obračun sa radikalskom vladom. Razočaran u sve i svakoga, Mišić je zaključio da je ovog puta njegova vojnička karijera definitivno završena. Sa malom penzijom više nije mogao da živi u Beogradu i preselio se u Prokuplje. Tamo je kupio kuću i nastanio se u njoj, ali ovog puta nije morao dugo da čekao svoje ponovno reaktiviranje.[60][61] Za zasluge u oba Balkanska rata odlikovan je brojnim ordenima među kojima se ističu: Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima IV stepena, Orden Danila I za nezavisnost II stepena, Orden Engleskog društva Crvenog krsta i Spomenica za „Osvećeno Kosovo“.[22]

Prvi svetski rat (1914—1918)[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Srbija u Prvom svetskom ratu
Vojvoda Radomir Putnik kao načelnik Štaba Vrhovne komande i General Živojin Mišić kao pomoćnik.

Svi faktori Austro-Ugarske agresivne političke elite smišljeno su čekale povod za rat protiv Srbije. Atentata na austrougarskog prestolonaslednika nadvojvode Franca Ferdinanda, koje je izvršio Gavrilo Princip na Vidovdan 28. juna 1914. godine, u Sarajevu je iskorišćen kao povod. Pred samo izbijanje Prvog svetskog rata, Mišić je opet reaktiviran i postavljen za pomoćnika načelnika štaba Vrhovne komande. Reaktiviranje se pokazalo kao pravi potez, jer se uz ostarelog i bolesnog vojvodu Putnika, čije je zdravlje bilo ozbiljno narušeno, ponovo se nalazio energični Mišić. U to vreme, Putnik se nalazio na lečenju u banji Bad-Glajhenberg u Štajerskoj, jugoistočno od Graca. Po prijemu depeše o ultimatimu, Putnik je odmah krenuo u Srbiju. Saznavši to, mađarske vlasti su uhapsile vojvodu i objavile tu vest kao najveću senzaciju. Vojni krugovi u Beču nisu mnogo marili za ostarelog i bolesnog Putnika, čak su i smatrali da je bolje da on komanduje Srpskom vojskom, nego neko od mlađih generala, pa su telegrafisali u Budimpeštu da ga puste.[62][63] U ovom periodu Mišić je odlikovan Spomen-krstom 1913 za zasluge u Drugom balkanskom ratu.[22]

Do Putnikovog povratka za vršioca dužnosti imenovan je general Stepa Stepanović, komandant Druge armije, dok se na položaju pomoćnika nalazio general Mišić. Upravo su ova dva klasna druga u teško vreme pripremila zemlju i vojsku za predstojeći rat. Po obavljenoj naredbi Vrhovne komande 25. jula, sprovedena je mobilizacija i koncentracija trupa po tačno utvrđenim planovima, koje je tokom aneksione krize prethodno izradio vojvoda Putnik. Mobilisano je 11 divizija I i II poziva i jedna konjička divizija, kao i trupe III poziva – ukupno 450.000 ljudi raspoređenih u tri armije. Sa zakašnjenem, tek 6. avgusta, srpska i crnogorska vrhovna komanda su završile zajednički ratni plan.[62][63]

U međuvremenu, dok su se austrougarske trupe gomilale na srpskoj granici, u zemlju se vratio vojvoda Putnik. Odmah po dolasku u Kragujevac 8. avgusta, dočekali su ga regent Aleksandar, generali Stepanović i Mišić, pukovnik Živko Pavlović i drugi članovi Štaba. Posle samo četiri dana, 12. avgusta, u Vrhovnoj komandi primljeni su izveštaji sa granice da su Austrougari otpočeli ofanzivu iz Bosne, preko donje Drine kod Loznice i Lešnice, a delovi ostalih korpusa su nastupali preko Srema kod Sremske Mitrovice i Šapca.[64][65]

Cerska bitka[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Cerska bitka i Prva austrougarska ofanziva na Srbiju
Spomenik palim srpskim vojnicima na Tekerišu.

Prema razvoju ratne situacije 11. avgusta, neprijatelj je vršio demonstrativne akcije na celom frontu. Načelnik Štaba Vrhovne komande, iskusni vojskovođa Radomir Putnik se nije dao zavarati, pa je istog dana uputio Treću armiju, pod komandom generala Pavla Jurišića Šturma da uporno zadržava glavne snage austrougarske Pete armije, koja je napadala srpske zaštitne odrede na granici. Treća srpska armija bila je razvučena na širokom frontu od Šapca do Gučeva. U sledeća dva dana neprijatelj je zauzeo Šabac, dok je svoju Petu armiju usmerio dolinom Jadra ka Valjevu. Vrhovna komanda je izdala naređenje da Druga armija odmaršuje prema Tekerišu i da dve divizije uputi preko planinskog grebena Iverka i tu izvrše udar u levi bok neprijatelja. Međutim, general Stepa je po dolasku na Terekiš utvrdio da je rizično da uputi svoju armiju na dve austrougarske armije, pa je radikalno modifikovao plan Vrhovne komande.[66][67]

Glavne snage Prve armije obrazovale su strategijsku rezerevu Vrhovne komande, dok su pomoćne snage ove armije imale zadatak da drže severni front od Golupca do ušća Kolubare u Savu. Ova odluka srpske Vrhovne komande, u kojoj je Mišić zauzimao istaknut položaj, dovela je do bitke na Ceru i prve savezničke pobede u Prvom svetskom ratu. Zapovest Vrhovne komande za ofanzivu zatekla je Drugu armiju na maršu. Ona se u tom periodu kretala prema Šapcu sa ciljem da se spreči dalje nadiranje neprijateljskih snaga preko pontonskog mostobrana, pre nego što se orijentiše prema neprijateljskim snagama, koje su nadirale preko Drine. U tom periodu, austrougarski 13. korpus uspeo je da prisili srpsku Treću armiju da se povuče na položaje iznad Zavlake. Da bi podržao taj prodor, general Poćorek je naredio da se 42. honvedska divizija iz Šeste armije, koja je bila orjentisana za dejstvo na užičkom pravcu, prebaci na pravac LjubovijaPecka i pomogne korpusu.[66][67]

Srpska Vrhovna komanda, tačno ceneći namere neprijatelja, blagovremeno je reagovala. Upućivanjem Moravske divizije II poziva na frontu kod Pecke, ojačala je levo krilo Treće armije i zaustavila napad 42. honvedske divizije. Iz Prve armije, koja je kod Uba bila u strategijskoj rezervi, upućena je Dunavska divizija I poziva u Mačvu, da ojača Šumadijsku diviziju I poziva i Konjičku diviziju, dok je Timočka divizija I poziva stavljena na raspolaganje komandantu Druge armije. Drugog dana bitke neprijateljska artiljerija sa Iverka nanela je velike gubitke Kombinovanoj diviziji, što je uslovio njeno povlačenje. Međutim, blagovremenom intervencijom Moravske divizije I poziva sprečen je glavni protiv udar austrougarske 9. divizije. Četvrtog dana, 18. avgusta, situacija na frontu je bila nejasna. Cerska operativna grupa je zauzela glavni položaj na Ceru. Na desnom krilu Treće armije izgubljen je važan položaj Marjanovića vis i time su bili ugroženi pozadina i bokovi Druge i Treće armije. u Mačvi, austrougarski 4. korpus pojačavao je pritisak, pa je srpska Vrhovna komanda izdvojila Timočku diviziju I poziva i prebacila je na desni bok Treće armija, a Timočka divizija II poziva je upućena u Mačvu radi pomoći Prvoj armiji. Videvši novonastalu situaciju na frontu, komanda 8. korpusa je 19. avgusta naredila da trupe otpočnu povlačenje u toku noći. Takvo povlačenje je rezultiralo nekontrolisano osipanje Pete austrougarske armije. Tada se pokazalo da odluka Vrhovne komande da izdvoji Timočku diviziju I poziva i uputi je u pomoć Trećoj armiji nije bila dobra, jer je predlog generala Stepe bio da se upotrebi za paralelno gonjenje neprijatelja severno od Cera, prema Loznici, radi zauzimanja prelaza na Drini. Da je njegov predlog bio usvojen, većina Pete armije bi pala u srpsko ropstvo.[66][67]

„Ogranci Cera i Iverka pritisnuti su gomilama neprijateljskih leševa. Neprijatelj je imao ogromne gubitke, čitavi njegovi pukovi su uništeni.“
Izveštaj vojvode Radomira Putnika nakon Cerske bitke.[67]

U bici na Ceru izbačeno je iz stroja oko 25.000 pripadnika austrougarske vojske. Srpska vojska je zarobila oko 5.000 neprijateljskih vojnika, zaplenila je oko 50 topova i velike količine drugog ratnog materijala. Gubici sa srpske strane nisu bili mali, izbačeno je iz stroja 259 oficira i 16.045 podoficira i vojnika. Poražena austrougarska vojska je prilikom povlačenja iskalila svoj bes nad nedužnim stanovništvom Mačve i Podrinja, gde je počinila masovne zločine. Lozanski profesor kriminologije doktor Arčibald Rajs, koji je na poziv predsenika vlade Nikole Pašića došao u Srbiju da posvedoči o tom nečuvenom razbojništvu nad civilnim licima, obavestio je svetsku javnost o varvarskom ponašanju trupa tobožnje kulturne Austro-Ugarske, što je izazvalo zaprepašćenje u celom civilizovanom svetu. Francuski publicista Anri Barbije takođe je video ta zlodela pa je o njima i zabaležio u svojim beleškama.[67][66]

Ova prva pobeda saveznika u Prvom svetskom ratu bila je u stvari početak kraja Habzburške monarhije. Njome je ratni i početni operacijski plan srpske Vrhovne komande, koji su izradili vojvoda Radomir Putnik i general Živojin Mišić, uspešno realizovan. Srpska Vrhovna komanda majstorski je rukovodila ovom složenom operacijom, njene odluke bile su smele i rizične, ali i veoma dobro proračunate, čime je nadmašila u operativnom i taktičkom smislu mnogo hvaljeno komandovanje austrougarske Balkanske vojske.[67][66]

Sremska ofanziva[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Sremska ofanziva
Sremska ofanziva
SavaČevrntijaJakovo-BoljevciZemunAustrijska protivofanzivaPovlačenje

Pobeda u Cerskoj bici podigla je ugled srpske vojske u očima prijatelja i neprijatelja. Zbog toga su naročito prijatelji, precenjivali njene mogućnosti i zahtevali od srpske Vrhovne komande da odmah preduzme ofanzivu protiv Austro-Ugarske. Rusi su u tome bili posebno uporni, jer su želeli da Srbi spreče da se deo austrougarskih snaga prebaci sa Balkana u Galiciju. Iz solidarnosti sa savezničkim armijama, srpska Vrhovna komanda je naredila 6. decembra, da Prva armija forsira Savu i pređe u Srem, a Užička vojska i crnogorski Sandžački odred da preduzmu operacije u istočnoj Bosni, da na svom frontu vežu što jače snage neprijatelja. Druga i Treća armija zadržane su u odbrani na Drini od njenog ušća do Ljubovije. Predviđajući da će austrougarska vojska obnoviti napad, čime bi popravila psihološki šok od poraza u Cerskoj bici, Vrhovna komanda nije očekivala da će u novoj ofanzivi biti angažovane još krupnije snage nego u prethodnoj kampanji. U nedostatku svojih izvora informacija, zbog potpunog pobačaja sopstvene obaveštajne službe, Vrhovna komanda se oslonila na obaveštenja iz stranih izvora. Tako je na osnovu netačnih obaveštajnih podataka italijanske vojske, primljenih preko ruske vojske, srpska Vrhovna komanda poverovala da je došlo do povlačenja celokupne austrougarske Šeste armije i njenog upućivanja na Istočni front, što se ispostavilo kao netačno, jer je upravo ta armija bila ostavljena na položajima gornje i srednje Drine, ojačana jednim i po korpusom Druge armije i da se spremala da preduzme novu ofanzivu protiv Srbije, o čemu srpska obaveštajna služba nije nikakve podatke.[68][69]

Dok je Prva armija izvršila uspešno forsiranje Save, oslobodila gotovo čitav donji Srem i prednjim delovima izbila do Stare Pazove, Timočka divizija I poziva iz sastava Druge armije, koja je dejstvovala na pomoćnom pravcu, doživela je katastrofalan poraz pri pokušaju da forsira Savu kod Čevrntije, istočno od Sremske Mitrovice. Ova divizija je izvršila ofanzivu sa znatnim zakašnjenjem, bez solidnih taktičkih i tehničkih priprema, kao i bez poznavanja taktičko-operativne situacije u zoni forsiranja. Pošto je prebacila u Srem 13. puk, bez jedne čete i dva bataljona 15. puka, s jednom poljskom baterijom, obustavila je prevoženje da bi postavila pontonski most, makar i slabije konstrukcije. Na taj način su se prebačin delovi našli potpuno usamljeni na levoj obali reke i izloženi snažnom protivnapadu višestruko nadmoćnijih neprijateljskih snaga. Pod pritiskom tih snaga centar i levo krilo 13. puka je počeo da se povlači u neredu. Mnogi vojnici su pri tom povlačenju ubrzano preplivavali reku, međutim mnogi nisu znali da plivaju, pa su bila zabeležena masovna davljenja. Ukupno je poginulo, ranjeno ili zarobljeno 6.366 vojnika, podoficira i oficira, dok su neprijateljevi gubici bili trostruko manji – oko 2.000 vojnika izbačenih iz stroja.[68][69]

Neuspeh kod Čevrntije negativno se odrazio na tempo dejstva Prve armije. Poučen ovim gorkim iskustvom, komandant Prve armije general Petar Bojović nije hteo ništa da rizikuje, pa je svoje trupe zadržao na mostobranu sve do 10. septembra. Tek tog dana trupe Odbrane Beograda prešle su Savu i zauzele Zemun, a Prva armija je otpočela nastupanje sa šireg mostobrana u pravcu Fruške gore i do 12. septembra izbila na liniju BanovciNova PazovaVojkaPopinciBuđanovci. Za to vreme Užička vojska je bila u rejonu Vlasenice, a crnogorska Sandžačka vojska nastupala na pravcu prema Palama. Ovo napredovanje srpske vojske izazvalo je veliku uzbunu, a može se reći i paniku, u Beču i Budimpešti. General Poćorek je smatrao da će najefikasnije zaustaviti ofanzivu srpske vojske u Srem, ako pređe u odlučan napad preko Drine i Save.[68][69]

Odbrana Mačve i Mačkov kamen[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Druga austrougarska ofanziva na Srbiju i Mačkov kamen

Početkom Druge austrougarske ofanzive, preko Drine, Austrougarska je angažovala trostruko jače snage nego u prvoj ofanzivi, jer je u Cerskoj bici učestvovala samo sa delom svojih snaga. Napad je počeo 7. septembra, prodorom 5. austrougarske armije preko Drine i Save u rejon Mačve. Tu su dočekani od strane Druge armije pod komandom generala Stepana Stepanovića i zahvaljujući dobroj organizaciji sistema vatre i maksimalnom korišćenju vodenih prepreka, te blagovremeno preduzetim protivnapadima, nanela neprijatelju teške gubitke i prinudila ga da obustavi ofanzivu. Najviše je stradao austrougarski 13. korpus iz sastava ove armije sa oko 4.400 poginulih, međutim Poćorek je bio odlučan da se ofanziva mora nastaviti dok se ne uspe, a za to se pobrinula austrougarska 6. armija, koja je priredila iznenađenje srpskoj Trećoj armiji. Zahvaljujući ostvarenoj nadmoćnosti na težištu napada, ona je uspela da forsira Drinu, ovlada grebenom GučevoBoranjaJagodnja i stvori solidnu operacijsku osnovicu za nadiranje u untrašnjosti Srbije. Pošto pokušaji pregrupisavanjem i rokiranjem snaga kako bi se zaustavilo neprijateljsko nadiranje nisu uspeli, morala je da interveniše srpska Vrhovna Komanda.[70][71]

Budući da nije raspolagala strategijskim rezervama, Vrhovna komanda je bila prinuđena da obustavi ofanzivu Prve armije u Sremu, koja se, kao što smo videli, uspešno razvijala, i da ovu armiju vrati preko Save. Vrhovna komanda je naredila Prvoj armiji da se usiljenim maršem prebaci u rejon Pecke. Protivudar se u početku uspešno razvijao; neprijatelj je posle teških borbi nateran da se u neredu povlači na Jagodnju i da prelazi u odbranu. Međutim, komande srpske Prve i Treće armije su prerano zaključile da su postigle odlučujući uspeh, pa je prodor Prve armije ispao kratkog daha. U uverenju da je neprijatelj potučen Prva armija je nastavila napad, ali je ubrzo naišla na veoma snažan otpor. Od 19. do 22. septembra razvile su se ogorčene bitke na celom frontu. Najžešće borbe vođene su oko Mačkovog kamena. O žestini borbi na Mačkovom kamenu svedoči i napad neprijateljske 18. divizije, koja je posledenjeg dana borbe uz velike gubitke napadala još jače i odlučnije usmeravajući glavni koncentirični napad pravcem Košutnja stopa–Mačkov kamen. Svi napori oficira da spreče povlačenje sa zadatih položaja bili su uzaludni. Otpor je naglo slabio na krilima prvog borbenog reda, tako da više nije bilo moguće sprečiti povlačenje iscrpljenih i teško prorećenih srpskih trupa. O intenzitetu borbi na Mačkovom kamenu svedoče obostrani gubici (proplanak veličine 500 m² bio je potpuno pokriven leševima poginulih mahom neprijateljskih vojnika).[70][71]

Srpska vojska imala je tokom ove borbe znatne gubitke. Iz stroja je izbačeno 11.490 ljudi, mahom pripadnika Dunavske divizije I i II poziva. U svim borbama srpski oficiri, podoficiri i vojnici pokazali su besprimerno zalaganje i upornost. Zahvaljujući tome, iako je izgubila deo državne teritorije, srpska vojska je prinudila bolje obučene i opremljene austrougarske trupe da se zadrže na liniji, koju je, prema Poćorekovom planu, trebalo zauzeti već drugog dana po prelasku Drine. Austrougarska 6. armija je tom prilikom imala preko 30.000 ljudi izbačenih iz stroja. Zbog toga je Poćorek bio prinuđen da se odrekne ambicioznog plana o unišetenju srpske vojske u zapadnoj Srbiji pa je došlo do stabilizacije fronta i rovovske vojne, prve u Prvom svetskom ratu.[70][71]

Povlačenje armija[uredi]

General Živojin Mišić za radnim stolom 1914. godine.

U narednom periodu na srpsko–austrijskom frontu nastalo je zatišje, koje je potrajalo više od mesec dana. Za to vreme Užička i Sandžačka vojska izvršile su prodor u istočnu Bosnu, ovladale Višegradom, Rogaticom, Sokolcem, Han Pijeskom i izbile: Užička vojska pred Vlasenicu i Olovo, a Sandžačka vojska pred samo Sarajevo. Poćorek je bio prinuđen da prikuplja snage od jednog ojačanog korpusa da bi odbacio preko Drine ove srpske i crnogorske jedinice. Njemu je to sada bilo moguće, pošto na frontu glavnih snaga nije bilo borbi. Zbog toga ovaj prodor u istočnu Bosnu nije imao onaj efekat koji je mogao da ima u vreme protiv udara Prve armije i boja na Mačkovom kamenu. U toku zatišija austrougarske snage su popunjene ljudstvom i materijalom do pune ratne formacije, a čak su i ojačane artiljerijom teških kalibara. Srpska vojska, međutim, dobila je neznatnu popunu u ljudstvu, a zapala je u veliku oskudicu minicije, odeće i druge opreme. Komandanti divizija su morali da odlučuju o utrošku svakog artiljerijskog metka. Vojnici su polugoli i bosi stajali u rovovima, na planinskom zemljištu, gde je krajem oktobra i početkom novembra bilo i snega. Vlada je činila grčevite napore da nabavi miniciju, naročito artiljerijsku, zatim odeću, obuću i drugu opermu, ali njene molbe kod saveznika nailazile su najčešće na odbijanje. Tako je srpska vojska dočekala novebarsku ofanzivu austrougarskih snaga potpuno nespremna za duži otpor.[72][73]

Poćorek je iskoristio takvu situaciju i apsolutnu nadmoćnost svojih snaga. Za desetak dana novembarske ofanzive, on je uspeo da odbaci srpske snage na desnu obalu Kolubare i Ljiga. Time je bitka na Drini bila završena. Srpske snage izgubile su tu bitku, ali austrougarske snage je nisu dobile. Njima je potpuno propao plan da okruže i unište srpsku vojsku. Sem toga, one su u ovoj bici izgubile oko 130.000 ljudi, a nastupajući prema Valjevu udaljile se od svojih baza za snabdevanje. Razrovani putevi, koje su austrougarski komandanti podrugljivo nazivali četvrtom armijom, činili su sve težom vezu sa pozadinom.[72][73]

Osmog novembra u Kragujevcu je održana zajednička sednica vlade i Vrhovne komande. Vojvoda Putnik je referisao o stanju na frontu, koje je vrlo kritično. Neprijatelj je svuda potiskivao srpske snage, zasipajući ih snažnom artiljerijskom vatrom, a srpska artiljerija nije mogla da odgovori ni na stoti metak. Mnoge baterije su ostajale bez municije i kao neupotrebljive, odvlačene su sa fronta. Pukovnik Stefanović, ministar vojni, zapisao je u svom dnevniku da je Putnik izgledao depirmiran, ali su genereal Mišić i pukovnik Živko Pavlović bili optimisti. Iako je bilo bojazni da će otpor morati da se obustavi, pošto nema municije, preovladavalo je mišljenje da treba odlučno nastaviti borbu.

„Borićemo se... pa makar nas saterali... do Đevđelije! “
Reči vojvode Radomira Putnika na zajedničkoj sednici Vlade i Vrhovne komande.[72]

Pašić je ovu situaciju iskoristio da diplomatskim putem izvrši pritisak na saveznike da pomognu srpsku vojsku artiljerijskom municijom, predočavajući im da će se, ako Srbija klone, sedam austrougarskih korpusa naći na drugim frontovima Antante. Tada je Francuska odlučila da Srbiji ustupi 20.000 artiljerijskih metaka i da još toliko kasnije uputi Grčkoj, koja je pod tim uslovima uputila Srbiji granate. Rusija je takođe ubrzala jednu pošiljku, koja je, posle stupanja Turske u rat, bila zadržana u Očakovu. Na taj način Kraljevina Srbija je gotovo u poslednjem momentu dobila izvesnu pomoć koja joj je donekle olakšala situaciju uoči nove bitke.[73][72]

Kolubarska bitka[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Kolubarska bitka i Treća austrougarska ofanziva na Srbiju

Stanje u svim jedinicama je bilo kritično, ali najteže kod Prve armije, koja je izdržala najveća naprezanja i pretrepla najteže gubitke u proteklim borbama. Pored nedostatka artiljerijske municije i svih ostalih borbenih sredstava, ova armija imala je nesreću da njen komandant general Petar Bojović bude ranjen. Bojović je uspevao da održi komandantsko mesto sve do ponovne povrede iste rane, koja ga je totalno imobilisala da nije mogao više da hoda već je nošen na nosilima. Ova nastala situacija je zahtevala da Vrhovna komanda uradi promenu na komandantskom položaju. Upravo u vreme povlačenja srpske vojske na desnu obalu Kolubare i Ljiga, za komandanta najzamorenije i najviše istošene srpske Prve armije postavljen je general Živojin Mišić. Vojvoda Putnik je 14. novembra pozvao Mišića i saopštio mu postavljanje na novu dužnost.[74]

„Mišiću... Idite... Idite da prihvatite Prvu armiju. Bojović je teško bolestan i ranjen... Trenuci su vrlo kritični. Zaustavite ovo osipanje naše vojske. Vi jedini... I šta učinite, učinjeno je.“
Reči vojvode Radomira Putnika upućene generalu Mišiću nakon njegovog postavljenja na dužnost komandanta Prve armije.[75]

Polazeći iz Kragujevca prema Valjevu, Mišić je video mnoge prizore stradanja i patnji svog naroda i vojske, prizore koji su ga duboko potresli, ali i podstakli na dezerterstvo. Tragičnu situaciju s kojom se suočio po dolasku u armiju i posebno, haos koji je vladao na Ribničkom mostu kod Mionice. Na putu ka svojoj armiji Mišić je sretao zastrašene i izbezumljene gomile naroda, situacija u kakvoj bi i najprisebniji komandanti gubili glavu, međutim ne i Mišić. Obraćajući se na tom putu jednom komandantu Mišić pribranim glasom reče:

Vikicitati „Pobogu čoveče, ima li načina da se pomogne?”
({{{2}}})

Komandant odgovara:

Vikicitati „Meni se čini da nema!”
({{{2}}})

Na taj odgovor Mišić se trže i oštrim, starešinskim glasom preseče komandanta:

Vikicitati „Ima ga, i mora ga biti! [75]
({{{2}}})

Mišić je dobro poznavao srpskog vojnika, a njegov odlučan starešinski glas komandanta u trenucima klonulosti podizao je duh i ulivao je poverenje. Znao je da ima trenutaka kada i najhrabriji beže, ali je isto tako znao da se izgubljeno poverenje može povratiti i neumorno se dao na posao. On je za najkraće vreme, od jedne demoralisane vojničke mase ponovo obnovio čvrste borbene jedinice sposobne za najveće podvige. Naime 16. novembra, Mišić je preuzeo komandu nad Prvom armijom, koja je u tom momentu imala tri potpuno iscrpljene divizije. U to vreme armija je, posle povlačenja sa valjevskih položaja, zaposela položaje na liniji MaljenBaćevacGukoš—Kačar. Glavni komandant austrougarskih snaga general Poćorek je zaključio da je tada otporna snaga srba smanjena, pa je 19. novembra naredio da se energično nastavi ofanziva sa težištem protiv srpske Druge i Treće armije i nastavi nadiranje prema Aranđelovcu i Beogradu.[74][75]

Za zasluge u pobedi srpske vojske u Kolubarskoj bici, Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode 1914. godine.

Uviđajući da neće moći da se odupre snažnom neprijateljskom pritisku, nakon napada šest austrougarskih divizija, Mišić je u toku noći između 21. i 22. novembra povukao svoju armiju na položaje u rejonu Suvoborske grede. Odatle je po direktivi Vrhovne komande, trebalo da izvrši protivnapad u okviru opšte protivofanzive na čitavom frontu. Da bi poboljšala situaciju kod Prve armije, Vrhovna komanda ju je ojačala Drinskom divizijom Prvog poziva iz sastava Treće armije. Nakon austrougarskog energičnog napada i zauzimanja Maljena 24. novembra, srpska Vrhovna komanda je odustala od planiranog napada. Prateći budno razvoj situacije, Mišić je došao do zaključka da bi učinio neoprostivu grešku ako bi i dalje celu armiju pod borbom povlačio sa položaja na položaj i branio svaku stopu zemljišta. Umesto toga, odlučio se 26. novembra na riskantniji potez. Naredio je svim komandantima divizija da se povlače na položaje ispred Gornjeg Milanovca u cilju odmora i konsolidacije trupa. Svoju nameru o povlačenju je telefonom saopštio 28. novembra i načelniku Štaba Vrhovne komande, vojvodi Putniku.[75][74]

Tom prilikom puna dva sata vođen je telefonski razgovor između generala Mišića i njegovog načelnika štaba pukovnika Stevana Hadžića, s jedne, i vojvode Putnika i njegovog pomoćnika pukovnika Živka Pavlovića. Iznenađen odlukom komandanta Prve armije, vojvoda Putnik ga je podsetio na direktivu Vrhovne komande po kojoj je trebalo da održi zadate položaje. Nastojeći da ga uveri u opravdanost svoje odluke, Mišić je izložio Putniku kritično stanje svoje armije. Izlažući prednosti koje mu nudi nova linija, Mišić je naglasio da on na njoj nema nameru da se brani, nego da napada. Putnik nije usvojio Mišićeve razloge i naveo je da neprijatelj potiskuje i druge dve armije, a zatim je tražio da mu se tačno odrede položaji ispred Gornjeg Milanovca koje Prva armija namerava da zaposedne. Za vreme kratke pauze u razgovoru između Mišića i Putnika, pukovnik Hadžić je izdiktirao preko telefona novu liniju Prve armije, koju je pukovnik Pavlović ucrtao na karti. Posle 10-15 minuta Putnik se ponovo javio i upozorio Mišića da bi povlačenje Prve armije rezultiralo promenu operacijskog plana ostalih armija i da bi zbog toga morao da se napusti i Beograd. Putnik je takođe napomenuo Mišiću da ako neprijatelj na novim položajima jače pritisne, da će za jedan dan stići i do Kragujevca a da bi Drugoj armiji trebalo da pristigne na kragujevačke položaje. Mišić je tada povišenim glasom odgovorio:

Vikicitati „Ja se nadam da do povlačenja prema Kragujevcu neće doći, a ako se ta nesreća ne bude mogla da izbegne, u svakom slučaju stvoriću dovoljno vremena za prilaženje ostalih armija prema Kragujevcu. [75]
({{{2}}})

Posle kratke pauze Putnik je ponovo pozvao Mišića i još jednom insistirao da se Prva armija ne povlači sa vododelnice. Kada je posle svega vojvoda Putnik još jednom upozorio Mišića da mora da sluša naredbe Vrhovne komande, on je isprva nešto opsovao a onda je odgovorio:

Vikicitati „Neću u ovom času nikoga da slušam kada radim posao za koji nosim odgovornost. Naredio sam povlačenje i ostajem pri tom. Dajte komandu kome hoćete ali dokle ja komandujem armijom ima da bude kako ja mislim da je najbolje za ovu zemlju. [75]
({{{2}}})

Putnik je za trenutak ćutao, a zatim naredio da mu se odmah pismeno dostave razlozi povlačenja Prve armije na nove položaje. To je Mišić učinio. Tek posle toga javio se pukovnik Živko Pavlović, i saopštio da je načelnik štaba Vrhovne komande odobrio povlačenje Prve armije na položaje severozapadno od Gornjeg Milanovca sa korekcijama Vrhovne komande radi bolje veze sa Užičkom vojskom. Pošto je odobrio ovu odluku, Putnik je u duhu direktive odlučio da se napusti Beograd i time skrati front za 40 kilometara i glavne srpske snage grupiše na novom frontu AranđelovacGornji Milanovac, dok je sa Užičkom vojskom planirao da zaposedne Ovčarsko-kablarsku klisuru i zatvori pravac koji vodi prema Čačku.[75][74]

„Zbog povlačenja Prve armije morala se povući i Užička vojska za odbranu Čačka i iz doline Zapadne Morave na liniju Janići—Kablar—Ovčar—Markovica. Druga armija i Obrenovački odred ostali su na dosadašnjim položajima. Na novoj odbrambenoj liniji Prve armije i Užičke vojske naše trupe, zbog velike zamorenosti, silnih gubitaka i slabih efektiva, neće moći pružiti neprijatelju duži otpor. Pojedini pukovi nemaju više od 600 pušaka. Pad ove linije moće se očekivati kroz nekoliko dana. S padom te linije neprijatelj će prodreti u dolinu Zapadne Morave, a time će i eventualna odbrana Kragujevca biti ugrožena. Pored toga, Druga armija i Obrenovački odred biće prinuđeni na užurbano povlačenje radi sprečavanja daljeg prodiranja neprijatelja dolinom Velike Morave. Beograd se mora napustiti, a time će se biti onemogućena odbrana cele Dunavske linije, te će se cela severna Srbije morati napustiti.“
Deo izveštaja generala Živojina Mišića upućen zastupniku ministra vojske i predsedniku vlade Nikoli Pašiću.[75]

Mišićeva odluka o povlačenju Prve armije sa Suvobora, Rajca i Prostruge upravo je omogućila da se steknu toliko željeni uslovi za protivofanzivu. Pored ostalog, doprineo je dolazak 1.300 đaka – kaplara iz Skopskog đačkog bataljona. Oni su popunili komandna mesta u osnovnim jedinicama — vodovima, koji su bukvalno ostajali bez komandira izginulih u prethodnim borbama. U međuvremenu je stigla pozajmljena artiljerijska municija iz Grčke, tako da je Vrhovna komanda mogla da uputi radosno saopštenje trupama da artiljerija ne mora više da štedi municiju. Već posle dvonedeljnog odmora u najzamorenijoj Prvoj armiji, osetilo se znatno osveženje. Komandanti divizija su izveštavali da se oseća znatna promena u raspoloženju trupa i da se na mnogim mestima ori pesma i vije kolo. Vrhovna komanda je u tom periodu, obavestila trupe o velikim gubicima i slabom moralu austrougarske vojske. Istog dana, da bi presekla pojave nediscipline i nereda u borbi, izdala je naredbu o kažnjavanju smrću svih onih koji beže nazad ili pokušavaju da se iz borbe uklone. Podaci o slabom moralu austrougarske vojske još više su učvrstili Živojina Mišića u uverenju da je upravo nastupio pogodan trenutak za prelazak u opštu protivofanzivu, pa je nastojao da ubrza odluku Vrhovne komande o prelasku u napad. Već 1. decembra Mišić je izdao jedinicama Prve armije naredbu, a po izdatoj naredbi je intenzivno radio na neposrednoj pripremi napada. Pojedinačno je razgovarao sa svakim komandantom divizije, kao i sa komandantom Užičke vojske, koja se nalazila na levom armijskom krilu. Kada su sve pripreme bile završene, Mišić je 2. decembra obavestio Vrhovnu komandu da će Prva armija, 3. decembra u 3 časa izjutra preći u napad. Prijatno iznenađena odlukom komandanta Prve armije, Vrhovna komanda, koja je i sama smatrala da je nastupio pravi trenutak, izdala je istog dana zapovest za opštu protivofanzivu.[74][75]

Sve okolnosti su išle u prilog dobrom početku ofanzive. Trenutak je idealno pogođen. Atmosferske prilike takođe su pogodovale: temperatura se spustila ispod nule, pa se zemljište zamrzlo, tako da je artiljerija mogla, bez teškoća, da prati pešadiju. U 7 časova izjutra, posle snažne artiljerijske pripreme, glavne snage srpske vojske ustremile su se na austrougrarsku 6. armiju. Približavanje prešadije neprijateljskim položajima prikrivala je gusta jutarnja magla, koja se digla tek oko 9 časova. Najpre je Prva armija otpočela napad sa sve četiri divizije, koje su u ranim jutarnjim časovima probile prednje položaje 16. korpusa, nadirući s obe strane puta koji vodi na Suvobor i usmerile su težište napada na greben Prostruge. Trupe su već prvog dana ofanzive prodrle oko 10 km u dubinu neprijateljske odbrane. U popodnevnim časovima Druga i Treća armija takođe su prešle u napad na svom delu fronta. Time je otpočelo potiskivanje Šeste armije na celom njenom frontu. Drinska divizija je jedina imala probleme u nastupanju jer je na njenom desnom krilu, napredovanje bilo ukočeno bočnim napadom jedne divizije iz sastava 15. korpusa. Angažovanjem armijske rezerve Mišić je paralisao ovaj napad i nastavljajući ofanzivu, odbacio neprijatelja na suvoborski greben. Tada je pozvao komandanta Užičke vojske generala Vukomana Aračića, koji je bio zadržan snažnim neprijateljskim otporom, i bodrio ga rečima:

Vikicitati „Ne daj se, Vule, živ u ruke! [75][74]
({{{2}}})
Epoleta za rame Vojvode Kraljevine Srbije.

Naime, za vreme prodora Prve armije preko Suvoborske grede, neprijatelj je pokušao da ugrozi levi armijski bok strahovitim pritiskom austrougarske 18. divizije na položaje Užičke vojske. Položaji na planini Krstacu, koje je branila Užička vojska, trpeli su strahovite napade i pritiske austrougarske divizije. Uprkos velikoj brojnoj nadmoćnosti neprijatelja, vojska je uspela da slomi odbranu neprijatelja i zauzme Beli kamen i Beloševac. Prvi izveštaji o zauzimanju Suvoborske grede stigli su u štab srpske Prve armije upravo u trenutku kad su Putnik i Mišić telefonom razgovarali o situaciji na bojištu. Budući da je nastupanje susednih armija bilo zadržano snažnim neprijateljevim otporom, Putnik je preporučio komandantu Prve armije da nastupanje svoje armije bude oprezno i zahtevao da se glavne snage Prve armije zadrže na Suvoborskoj gredi dok se ne raščisti situacija kod Treće armije i Užičke vojske. U duhu toga zahteva, Mišić je naredio komandantima divizija da, po izbijanju na planinsku vododelnicu, svoje jedinice prikupe, odmore i pripreme za dalje nastupanje. Uprkos ovom naređenju, komandant Dunavske divizije Prvog poziva pukovnik Milivoje Anđelković Kajafa nije zadržao svoje pukove na vododelnici, već je, na sopstvenu inicijativu, preduzeo energično gonjenje demoralisanog neprijatelja i do 23 časa izbio pred njegov položaj na liniji BaćinacRuda, uklinivši se duboko u odstupni poredak austrougarskog 16. korpusa. Mišić je ovu odluku ne samo odobrio nego i pohvalio postupak svog odvažnog komandanta.[75][74]

Izveštavajući Vrhovnu komandu o velikom uspehu koji je postigla njegove armija, general Mišić pored ostalog, kaže:

Vikicitati „Probijanjem centra neprijateljskog fronta postignut je strategijski uspeh. Postignut sa glavne planinske grede, neprijatelj je izgubio moćan oslonac svog rada, a njegove trupe u dolini Kolubare i Zapadne Morave – razvojene sada prostranim terenom i našim snagama – ostale su bez neposredne veze i uzajamnog potpomaganja.[75][74]
({{{2}}})

Trećeg dana ofanzive Prva armija je zarobila šest oficira i 1.800 vojnika. Zaplenjene su i velike količine oružja, municije, hrane i raznog drugog materijala. Velika pobeda Mišićeve armije sve se više širila i prenosila i na susedne armije. Preduzimajući gonjenje pobeđenog neprijatelja, Mišićeva armija je izbila na liniju GukošiMednik—Baćinac—Maljen. Odmah po izbijanju na liniju Baćinac—Ruda, Dunavska divizija je inicijativno produžila gonjenje u pravcu Mionice, gde je unela pravu paniku u pozadinu 15. korpusa, koji je vodio borbe sa Trećom armijom na desnoj obali Ljiga. Bekstvo neprijatelja ispred centra Prve armije odavalo je sliku potpunog rastrojstva. Pošto je ubrzo u toku sledećih dana Mišić dobio izveštaj da je neprijatelj napustio Valjevo, izdao je naredbu Drinskoj diviziji Prvog poziva da ga odmah zauzme. Prva armija je dejstvovala bez predaha. Njen komandant Živojin Mišić je, izdajući zapovesti komandantima divizija, isticao:

Vikicitati „Jakim udarcem zbuniti neprijatelja, a posle mu ne dati vremena da se osvesti i pribere, da se prikupi i uredi.[75][74]
({{{2}}})

Posle ogorčenih borbi Prva armija je slomila i poslednji otpor 16. korpusa na položajima severno od Valjeva i prinudila ga da se u neredu povlači u pravcu Šabca i Loznice. Izbijanjem Prve armije i Užičke vojske na obale Drine i Save i oslobađanjem Beograda posle velikih pobeda na Suvoboru, Ovčaru i Kablaru, Rudniku i Kosmaju, pobedonosno je završena Kolubarska bitka, u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira, 43.000 podoficira i vojnika, zaplenila je 142 artiljerijska oruđa, 60.000 pušaka, 2 aviona, 5 automobila, 4.000 konja i velike količine hrane. Vrhovna komanda je mogla konstatovati da na teritoriji Kraljevine Srbije nema više niti jednog neprijateljskog vojnika, sem ratnih zarobljenika. Ova najveća pobeda srpske vojske u Prvom svetskom ratu izvojevana je zahvaljujući besprimernoj hrabrosti, požrtvovanju i izdržljivosti srpskih vojnika i oficira koji su, braneći svoju napadnutu otadžbinu, polugoli, bosi, gladni, premoreni i slabo naoružani, posle neravnopravnih četvormesečnih borbi, zadali poražavajući udarac habzburškoj monarhiji, od koga se ona nikada više nije mogla sasvim oporaviti. Bitka je izvojevana zahvaljujući i majstorskom rukovođenju srpskog komandovanja – Putnika, Mišića i drugih. Najznačajniju ulogu u ovoj bici odigrala je, bez svake sumlje Prva armija i njen komandant Živojin Mišić, koji je upravo ukazom br. 4019 od 4. decembra 1914. godine, od strane vrhovnog komandanta prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića unapređen u čin vojvode.[23] Tim unapređenjem Mišić je postao treći general koji je unapređen u taj najviši vojni čin (prvi je bio Radomir Putnik 1912. godine, dok je drugi bio Stepa Stepanović koji je dobio čin samo par meseci ranije iste godine). Za mnoge komandante je to bilo iznenađenje s obzirom da se znalo da je regent 1912. godine, tražio da se povede postupak protiv Mišića jer je očitao lekciju Petru Bojoviću ali u stvari lično njemu prestolonasledniku kao komandantu Prve armije u Balkanskim ratovima. Odluka regenta Aleksandra da Mišića proizvede u čin vojvode predstavljala je iznenađenje i za samog načelnika Štaba Vrhovne komande vojovodu Radomira Putnika. Kada je saznao za ovu odluku pozvao je telefonom vrhovnog komandanta i preispitao ga u ispravnost ove odluke. Odgovor regenta je bio dosledan datoj odluci. Vojvoda Putnik je prihvatio odluku svog Vrhovnog komandata, jer je on po zakonu bio najodgovorniji za vođenje ratnih operacija i upravljanje vojskom u ratu.

„Trebalo mi je da odam najveće priznanje čoveku koji nije izgubio glavu u vreme kada je drugi već nisu imali.“
Odgovor Vrhovnog komandanta Aleksandra Karađorđevića načelniku Štaba Vrhovne komande vojvodi Radomiru Putniku, povodom unapređenja Mišića u čin vojvode.[75]

Poraz koji je pretrpela austrougarska Balkanska vojska u ratu sa Srbijom 1914. godine predstavljao je za Habzburšku monarhiju težak vojnički, moralni, ali iznad svega politički debakl i gubitak ugleda kao velike sile. Za Srbiju je to bila veličanstvena vojnička pobeda, koja je učvrstila njeno unutrašnje jedinstvo i samopouzdanje i donela joj veliki ugled u svetu. Uspeh srpske vojske se odrazio i na međunarodnom planu jer je doprinela porazu austrougarske vojske na ruskom frontu, pa su Nemci bili prisiljeni da za vreme velike bitke na Marni prebace četiri svoja korpusa na Istočni front, čime su pokušavali da spasu svog potisnutog saveznika što se odrazilo na očekivane rezultate na Zapadnom frontu i u taj mah je spašen Pariz. Pobede srpske vojske su uticale na Italiju i Rumuniju da se približe Antanti, dok je Bugarska, koja je bila rešena da uđe u rat protiv Srbije na strani Centralnih sila, odlučila da zbog poraza Austro-ugarske vojske svoju neutralnost produži na još godinu dana. Zahvalnost srpskoj vojsci je uputio i francuski general (potonji maršal) Žozef Žofr, jer je kao pobednik u bici na Marni uspeo da očuva francusku prestonicu a najavio je i da će srpske pobede na Ceru i Kolubari trajno zauzimati mesto u strategijskim studijama u Francuskoj.[74][75]

Prekid operacija Centralnih sila[uredi]

Kraljevina Srbija je svoje velike pobede na Ceru i Kolubari platila ogromnim ljudskim žrtvama. U toku ratne 1914. godine izbačeno je iz stroja 2.110 oficira, 8.074 podoficira i 153.373 vojnika. Iza neprijateljske najezde ostala su razorena i opustošena mnoga naselja i masovni zločini koje je agresor počinio nad nemoćnim stanovništvom Mačve, Podrinja, Kolubare, Tamnave, Posavine i Beograda. Sem toga, na hiljade leševa rđavo ili nikako zakopanih prouzrokovali su, čim je vreme otoplilo, razne epidemije – tifus, šarlah, dizenteriju i koleru. Sanitetska služba bila je nemoćna pa je tražena pomoć od saveznika. I pored pomoći koja je ubrzo stigla, i drugih mera, žrtve tifusa pele su se na više desetina hiljada i desetkovale srpske operativne jedinice, smanjujući brojno stanje i borbenu gotovost. U jeku epidemije, u Srbiju su došle sanitetske ekipe iz Amerike, Velike Britanije, Francuske, Kanade, Australije, Švajcarske, Rusije i drugih zemalja u kojima je bilo 543 lekara i drugog medicinskog osoblja. Oni su se, rizikujući svoje živote, nesebično uključili u borbu protiv opake bolesti zajedno sa srpskim sanitetskim osobljem. U toj borbi koja je trajala više od četiri meseca, zarazilo se tifusom i umrlo 57 lekara. Čak je umrlo i nekoliko sveštenika koji su oboleli držeći opela umrlim tifusarima.[76][77]

Tek što je Srbija savladala i tu bedu, na nju su se obrušile savezničke vrhovne komande sa zahtevom da srpska vojska preduzme ofanzivne operacije na austrougarskoj teritoriji, da olakša ulazak Italije u rat protiv Centralnih sila, a zatim da privuče deo neprijateljskih snaga koje su preduzele veliku ofanzivu na Istočnom frontu i potiskivale ruske trupe iza Karpata. Uporedo s tim zahtevima, savezničke vlade su tražile da se Srbija odrekne dela svoje državne teritorije u korist Bugarske da bi je privukli da uđe na strani Antante. Godina 1915. bila je najteža ratna godina za srpsku vojsku, pa, razume se, i za njene komandante, u prvom redu zbog kalkulišućeg stava Saveznika prema položaju srpske vojske na balkanskom ratištu. Srpska vrhovna komanda je bezuspešno predlaga savezničkim generalštabovima da upute svoje trupe u Srbiju, radi otvaranja novog fronta i preduzimanja opšte ofanzive u bok neprijateljskih snaga. Francuski general Žofr i engleski feldmaršal lord Kičiner su odbili da pošalju u pomoć trupe Srbiji, pravdajući da bi tom odlukom rasipali svoje snage na sporednim ratištima. Sa druge strane Rusi su podržali srpsku ideju, međutim nisu bili u mogućnosti da ozbiljnije pomognu zbog kritične situacije na svom frontu. Sredinom februara 1915. godine, srpskoj vladi je ponuđena jedna kozačka brigada. Vojvoda Putnik je međutim odbio ovu ponudu, smatrajući je nedovoljnom jer je minimalna pomoć u trupama zahtevala vojnu formaciju ranga korpusa. Umesto konkretne vojne pomoći Srbiji, antantina diplomatija je, na bazi teritorijalnih kompenzacija, i to na račun Srbije, pokušala da pridobije nove saveznike na Balkanu. Rumunija i Bugarska iako neutralne, bile su tajnim savezničkim ugovorima povezane sa Centralnim silama, a Italija koja je svoju neutralnost objavila na početku rata, strpljivo je čekala, da vidi kojoj će strani pripasti pobeda, kako bi što skuplje naplatila svoju neutralnost. Vlade neutralnih država su istovremeno koketirale sa obema zaraćenim stranama, jer je svaka od njih imala posebne interese na Balkanu.[76][77]

U takvoj situaciji, umesto da predvide vojnu pomoć Srbiji, ministri Antante su, 29. maja, ne pitajući srpsku vladu, uputili saopštenje bugarskom predsedniku vlade Radoslavovu da će srpsko-bugarski spor uzeti u svoje ruke i obećali mu, ako Bugarska pristupi Antanti, da će, pored drugih ustupaka, predati Bugarskoj deo Makedonije do linije Kriva PalankaOhrid. Da bi iznudili pristanak srpske Vlade, savezničke vlade su obustavile finasijsku pomoć Srbiji, i izjavile da će prekinuti i vojnu pomoć, ako njihovi zahtevi ne budu prihvaćeni. Ruski ministar spoljnih poslova Sazonov je utešno, obavestio Pašića da će Rusija, kao naknadu za ove obećane ustupke Bugarskoj, pozdraviti spajanje Hrvata, Slovenaca i Srba u jednu državu. Ta izjava je podrazumevala rušenje Austro-Ugarske. Međutim, takvu politiku nisu sledili Francuzi, koji su smatrali da Habzburšku monarhiju treba sačuvati u nešto manjim granicama, dok su Englezi podržavali stav Francuza i bili protiv formiranja jake države na Balkanu sa slovenskom većinom, koja bi mogla postati ruska predstraža prema Sredozemlju, već se zalagala za sistem malih država u kojima bi ona igrala ulogu posrednika u rešavanju sporova među njima i držala ih u zavisnosti od britanske krune. Pašiću nisu bile poznate te tajne ideje zapadnih sila. Nakon saznanja, Pašić je oštro osudio toliku samovolju saveznika i izjavio da će svaki Srbin radije propasti nego pristati na ustupke Bugarskoj. Uprkos Pašićevom protestu, savezničke vlade su kolektivnom notom u avgustu 1915. godine, obavestile Sofiju da će vojskom zaposesti teritorije koje su joj obećane u srpskoj Makedoniji i predati ih Bugarskoj posle rata ukoliko im se pridruži u ratu protiv Centralnih sila. Pašić je 17. avgusta, obavešten o sadržaju te note, izrazio ruskom poslaniku grofu Trubeckom svoje najdublje ogorčenje. Tada je rekao da saveznici komadaju Srbiju kao da je afrička kolonija i dodao da će se Srbija boriti i protiv saveznika, ako je uopšte smatraju za saveznicu, kao i protiv Austrije, da bi zaštitila svoju grudu.[76][77]

Bugarskog kralja Ferdinanda i pronemačku vladu Radoslavova, Antanta nije mogla kupiti nikakvim teritorijalnim obećanjima. Oni su od početka rata odlučili da se bore na strani germaniskih država i za njihov račun. Tome u prilog je išao izričit zahtev nemačkog Ministarstva inostranih poslova, koje je uspelo da obezbedi pristanak Austrougraske i Turske na teritorijalne ustupke Bugarskoj, da bi se obezbedilo učešće bugarske vojske u predstojećoj kampanji protiv Srbije. Već krajem jula srpski obaveštajni organi su zapazili pristizanje nemačkih trupa u Banat. Bilo je potpuno očigledno da se priprema združena invazija na Srbiju od strane Centralnih sila. U tako teškoj situaciji Pašić je sazvao sednicu vlade i Vrhovne komande za 26. avgust u Kragujevcu na kojoj je trebalo da se utvrdi politička i vojna strategija zemlje uoči novog neprijateljskog napada. Pašić je tražio od svih komandanta armija da pismeno iznesu svoja mišljenja o glavnim strateškim pitanjima. Na pitanje kakvi su izgledi za odbranu zemlje ako bi samo nemačke i austrougarske trupe preduzele napad, vojvoda Mišić je kad je bio upitan, odgovorio:

Vikicitati „Uspeh bi verovatno bio na našoj strani.[77]
({{{2}}})

Zbog takvog optimističnog stava Mišić je odlikovan od strane Ujedinjenog kraljevstva Ordenom Bata II stepena. Kraljevina Srbija ga je odlikovala po ukazu kralja Petra I, Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima III stepena .[22] Ostali komandanti su bili sličnog mišljenja, osim vojvode Stepanovića koji nije gajio toliki optimizam, već mu je stav bio rezervisan. Kada je Pašić postavio drugo pitanje, u kojem je upitao kakvi bi bili izgledi za odbranu u slučaju napada Nemačke, udruženog sa Austrougarskom i Bugarskom, svi komandati su odgovorili da u tom slučaju izgledi za odbranu zemlje ne bi bili nikakvi. Jedina nada bila je ulazak Grčke u rat na strani Antante jer je ona na to bila obavezna ugovorom koji potpisala sa Srbijom, 1. jula 1913. godine. Međutim Grčka se ograđivala od tog ugovora, pravdajući njegovu primenjivost samo u slučaju napada Bugarske na Srbiju ali ne i u udruženom napadu sa nekom od velikih sila. Srpska Vrhovna komanda imala je pouzdana obaveštenja da je Bugarska 4. septembra potpisala sa Centralnim silama, ugovor o savezu a da je 22. septembra objavila mobilizaciju. U tom periodu pripreme za rat veoma su odmakle a započeti su koncentracija trupa i manevri u pograničnim krajevima prema Srbiji. U takvoj situaciji, prepuštena sama sebi, srpska Vrhovna komanda je odlučila da glavnim snagama usporava nadiranje nemačkih, austrijskih i bugarskih snaga u Srbiju do pristizanja obećane savezničke pomoći.[76][77]

Združena neprijateljska ofanziva[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Trojna invazija na Srbiju
Povlačenje srpske vojske u oktobru 1915. godine.

Napad združenih austrougarskih i nemačkih snaga počeo je 6. oktobra 1915. godine, snažnom artiljerijskom vatrom koja je na Beograd sručila ogromnu količinu granata. Mnogobrojno nezaštićeno stanovništvo koje nije imalo gde da pobegne, stradalo je u toj artiljerijskoj vatri. Poginuo je i znatan broj boraca koji su branili položaje duž obe reke. U ranim jutarnjim časovima 7. oktobra desile su se ogorčene borbe za svaku stopu zemlje u rejonu Ade Ciganlije. Zanimljivo je to da su tokom borbi za odbranu Beograda, učestvovali i čete poslednje odbrane (starci, žene pa čak i deca) koji su zamenjivali poginule borce. Vrhovna komanda je zahtevala da se uporno brani Beograd i taj zadatak je delimično obavila Timočka divizija II poziva koja je upućena upomoć trupama Obrane Beograda. Energičnim branjenjem uz velike gubitke, delimično je za kratko vreme zaustavljeno napredovanje neprijatelja. U tim odsudnim bitkama posebno se istakao bataljon majora Dragutina Gavrilovića, koji je svojom čuvenom zapovešću i rečima ohrabrenja bodrio svoje borce koji su, ne bojeći se smrti, krenuli u nov juriš. Većina njih je položila svoje živote ali nisu uspeli da zaustave nadiranje daleko nadmoćnijeg neprijatelja. Uprkos tome, oštre borbe oko Beograda vođene su do 16. oktobra kada su trupe Obrane Beograda bile prinuđene da se povuku i napuste prestonicu. Po direktivama Vrhovne komande, takođe su povučene Prva i Treća armija na nove položaje.[78][79]

Na osnovu ove direktive vojvoda Mišić je izdao i svoju direktivu. Dva dana kasnije usledilo je povlačenje jedinica Prve armije na položaje uz desnu obalu Kolubare. Namera mu je bila da ovim manevrom prikupi razvučene snage, skrati front i izvrši pripreme da bi u pogodnom trenutku mogao da pređe u napad. To se savim jasno vidi iz telefonskog razgovora koji je vodio sa vojvodom Putnikom 19. oktobra. Nakon ovog razgovora Mišić je dobio odobrenje da u pogodnom trenutku može preći u napad. Međutim dok je Prva armija izvodila ovaj manevar bez pritiska neprijatelja, dotle su Treća armija i trupe Odbrane Beograda trpele strahovit napad i pod pritiskom znatno nadmoćnijeg neprijatelja, bile prinuđene da se povuku. Prvoj armiji je takođe bilo naređeno da se povuče zajdno sa ostalim armijama. Vojvodi Mišiću se nije dopala strategija začepljenja rupa, na koju je Vrhovna komanda, razvojem operativne situacije, bila prinuđena. On se nije podavao saomoobmanama i obećanjima o savezničkoj pomoći, koja, i pored očajnih telegrama koje je slala srpska vlada, nije pristizala, već je računao sa sopstvenim snagama. Zbog toga je predložio Vrhovnoj komandi da iz Prve armije ne izdvaja snage za zatvaranje drugih pravaca, već da celom ovom armijom izvrši protivudar u bok glavnih neprijateljskih snaga koje su nastupale dolinom Morave.[78][79]

Vojvoda Putnik je 25. oktobra odobrio Mišićev predlog. Međutim već narednog dana, Mišić je uprkos uspešno izvršenim zadacima bio prinuđen da naredi povlačenje svoje armije na nove položaje, usled nepovoljnog razvoja opšte operativne situacije. Tog 26. oktobra, bugarska vojska se spojila kod Brze Palanke s nemačkim snagama koje su nadirale sa severa. Napredovanje Bugara rezultiralo je zauzimanjem Vranja 15. oktobra, Kumanova i Štipa 19. oktobra, Skoplja 23. oktobra. Kada su 26. oktobra bugarske trupe zauzele Kačanik, srpska Vrhovna komanda je predočila generalu Saraju, komandantu savezničkih snaga u Solunu, da srpskoj vojsci preti opasnost da bude odsečena od Bitolja i Drača i tražila da savezničke snage preduzmu napad preko Velesa i Ovčeg polja u pravcu Skoplja radi sadejstva sa srpskom vojskom koja će delovati sa Kosova takođe u istom pravcu, međutim ovaj zahtev je ostao bez odgovora. Do tog vremena srpska Vrhovna komanda je svoj strateški plan zasnivala na elastičnoj odbrani i dobijanju na vremenu do dolaska saveznika, kada bi se nastupilo u protivofanzivi ka severu. Kada se uvidelo da se na dolazak saveznika ne može računati u skorijem vremenu, potpuno je izmenjen metod rada. Odlučeno je, 11. novembra da im se krene u susret u Makedoniji. Za ovaj zadatak obrazovana je Operativna grupa divizija pod komandom reaktiviranog generala Petra Bojovića, dok je ostalim armijama naređeno povlačenje po utvrđenim pravcima. Osetivši namere srpske Vrhovne komande, Makenzen je 13. novembra naredio svojim trupama da izvrše maksimalan pritisak na krila i bokove srpskih snaga i spreče njihoveo povlačenje u pravcu Kosova. Pritisak je bio toliko snažan da ni vojvoda Mišić, koji je i dalje bio optimističan vojskovođa, nije mogao ništa da preduzme. Na istim mukama našli su se vojvoda Stepanović, general Šturm i general Živković, koji su u sadejstvu sa Mišićem pružali energični otpor agresoru.[78][79]

Kosovska odbrana i Albanska golgota[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Kosovska bitka (1915) i Albanska golgota
Prelazak Vrhovne komande preko zaleđenog
Vezirovog mosta na Crnom Drimu.

Pošto nije uspeo proboj u Makedoniju i spajanje sa snagama Ekspedicionog korpusa, Vrhovna komanda je odlučila da se sva vojska koncentriše na Kosovu, gde je trebalo pružiti odlučujuću bitku neprijatelju. Već tada Vlada je zaključila da bi se kampanja mogla završiti povlačenjem vojske van granica svoje zemlje. Pošto je srpska vojska potrošila sve rezerve hrane i municije, Vrhovna komanda je odlučila da se 24. novembra povuče u pravcu Jadranskog primorja i Albanije, gde je obaveštena da su saveznici pripremili dovoljno prehrambenih artikala i odeće. Takođe je naglašeno da srpska država ne treba da kapitulira, već da nastavi svoju borbu na tuđoj teritoriji, jer dokle god postoje vlada i Vrhovna komanda, država nije kapitulirala. Poučen gorkim iskustvom, vojvoda Mišić je bio izgubio svaku nadu za brzu i efikasnu savezničku pomoć. On je smatrao da se u tim najkritičnijim trenucima treba osloniti isključivo na sopstvene snage, pa je tokom povlačenja smatrao da treba prikupiti sve raspoložive snage i dati odsudnu bitku. Kada mu je prestolonaslednik Aleksandar saopštio neke vesti iz Petrograda, u kojima se govorilo o skorom pristizanju savezničke pomoći, Mišić mu je bez dvoumljenja odgovorio:

Vikicitati „Rusija je u haotičnom stanju korupcije i nespremna; ona je vrlo daleko da bi za pet nedelja, a kamoli za pet dana mogla da dobaci svoju pomoć.[80]
({{{2}}})

I ponovo je isticao da treba računati samo na sopstvene snage. U tom periodu Vlada i Vrhovna komanda su odmah krenule u Skadar. Povlačenje vojske trebalo je da otpočne 28. novembra, međutim, preko Cetinja je primljenja depeša u kojoj je rečeno da je nemačka Vrhovna komanda završila zadatak na Balkanu, da su ostaci srpske vojske potisnuti u divlje albanske i crnogorske planine, gde ih čeka potpuna propast, te da nemačke divizije prekidaju kampanju protiv Srba. Kada je veza sa vladom i Vrhovnom komandom izgubljena, na inicijativu vojvode Mišića, u vremenu od 29. novembra do 3. decembra, održano je u Peći šest sednica najviših ratnih komandanata. Na ovim sednicama pored vojvode Mišića i Stepanovića, učestvovali su generali Šturm i Živković sa svojim načelnicima štabova. General Bojović se tada nalazio u Prizrenu, pa nije prisustvovao sednicama. Sednicama je predsedavao vojvoda Stepanović, kao najstariji po činu. Najdramatičnija sednica je održana 1. decembra, na kojoj je došlo do prepirke i razmene oštrih reči. Vojvoda Mišić je na tim savetovanjima upozorio da vojska više ne zna gde su vlada i Vrhovna komanda, i da se više ne može ostati u stanju u kome će svako raditi šta hoće. Kada se povela diskusija šta dalje treba da se radi, vojvoda Mišić, da bi pridobio prisutne komandante za svoj predlog o protivofanzivi, istakao je da u konkretnoj situaciji ostaju samo dve mogućnosti:

Vikicitati „Gospodine vojvodo, gospodo đenerali, ne ostaje nam ništa drugo nego da krenemo napred u ofanzivu, te da vidimo od koga bežimo, pa uspemo li, dobro je, ne uspemo li, onda da pošaljemo parlamentare neprijatelju i sutpimo u pregovore s njim, u cilju obustavljanja neprijateljstva.[80]
({{{2}}})

Ova diskusija se posle izlaganja vojvode Mišića toliko zaoštrila, da se na sastanku nije moglo doći do konačnog rešenja. Međutim, još istog dana kada su primljeni izveštaji o pojačanoj aktivnosti neprijatelja i odlučeno je da se postupi po direktivi Vrhovne komande o povlačenju. Neki su kasnije neopravdano prebacivali vojvodi Mišiću da je u Peći tražio pregovore o obustavljanju neprijateljstva. Povlačenje je počelo početkom decembra, pošto je prethodno oko 300 topova srpske artiljerije zakopano ili survano u nabujali Drim. To su bili najteži ratni dani srpske vojske i naroda. Prva armija je dobila zadatak da se povlači pravcem od Peći preko Rožaja, Berana, Andrijevice i Podgorice do Skadra. U tim sudbonosnim trenucima, na desnom boku srpske vojske nalazila se crnogorska vojska, pod komandom serdara Janka Vukotića, koja je preprečila put austrougarskim trupama prema Čakoru, Andrijevici i Kolašinu. Vodeći teške i krvave borbe, crnogorska vojska je uspela da zaštiti severni bok srpske vojske za vreme njenog odstupanja kroz Crnu Goru. U tom periodu srpska vlada i Vrhovna komanda stigle su u Skadar 4. decembra. Predsednik vlade Nikola Pašić je posetio vojvodu Putnika, 6. decembra da se obavesti o stanju vojske i traži mišljenje da li se na područiju Skadra može obezbediti pouzdana odbrana za izvršenje reorganizacije vojske. Putnik mu je na to odgovorio da bi bilo najbolje da vojska ide na Solun i da se tamo sjedini sa saveznicima. Takođe je zatražio, da mu se zbog zdravstvenog stanja odobri odsustvo. To je i učinjeno 8. decembra, kada je smenjen sa pozicije načelnika Štaba Vrhovne komande i poslat u italijaski grad Brindizi, a odatle posle određenog vremena prebačen na Krf. Za njegovog naslednika je određen general Petar Bojović.[80][81]

Sa druge strane, vojvodu Mišića, koji je poslednji došao u Skadar, zadesila je mnogo veća muka. Uz veliko lično zalaganje on je svoju Prvu armiju preveo do Andrijevice, u koju je stigla 3. januara 1916. godine. U toku boravka u Andrijevici, vojvoda je doživeo duboko razočarenje u tamošnje stanovništvo prema srpskoj vojsci. Meštani su za obične namirnice stavili vrlo visoke cene, tako da se od hrane baš ništa nije moglo kupiti. Vojnici iznureni i gladni su nastavili utvrđeni marš do Skadra, u koji su pristigli 7. januara 1916. godine. Drama koju je preživela srpska vojska u toku povlačenja sa obala Sitnice u primorije, uzela je preveliki danak. Na tom stravičnom maršu, koji se naziva Albanska golgota, u planinama je oko 60.000 ljudi izgubilo život. Vojvoda Mišić gledajući strahovite prizore stradanja svoje nepobeđene vojske, kojoj je malo mogao da pomogne, od silnih napora, po dolasku u Skadar teško se razboleo. U međuvremenu se odigrao niz značajnijih događaja. Austrougarska vojska je obnovila operacije protiv crnogorske vojske 6. januara duž čitavog graničnog fronta. Padom Cetinja i Lovćena, crnogorska vojska je položila oružije i zatražila primirije. Samo jedan manji deo boraca, zajedno sa dobrovoljcima, koji su se borili u sastavu crnogorske vojske, odbio je da se preda neprijatelju i krenuo je put Skadra, gde se pridružio srpskoj vojsci.[80][81]

U tom periodu srpska vlada je uputila saveznicima apel za spas srpske vojske. Prestolonaslenik Aleksandar se u posebnom pismu obratio ruskom caru Nikolaju II, moleći ga da izvrši pritisak na saveznike da se srpska vojska spase od sigurne propasti. Taj apel je urodio plodom i Francuzi su odlučili da okupiraju ostrvo Krf. Međutim tom predlogu su se usprotivili Britanci, koji su sa Grcima imali ugovor o predaji Jonskih ostrva. Tada se francuska vlada opredilila da srpsku vojsku prebaci u Tunis, i već početkom januara najteži ranjenici i bolesnici su prebačeni u grad Bizertu. Sa druge strane, Italijani su vršili opstrukciju pomoći Srbima jer su znali da će oni posle rata imati teritorijalne pretenzije na dalmatinske obale. Upravo iz tog razloga, Italijani su odbijali da prebace pomoć u hrani, municiji i lekovima, koju su obezbedili Francuzi. Međutim, pod pritiskom Rusije i francuske vlade, Italijani su delimično ispunili svoju obavezu, ali je zbog njihovog oklevanja, do srpske vojske stiglo samo 1.170 tona hrane, što je moglo da podmiri potrebe trupa za samo 12 dana. Usled toga nastala je velika glad i pomor ljudstva. Pošto prethodne konsultacije saveznika o okupaciji Krfa nisu urodile plodom, Francuska je na zahtev Rusije odlučila bez konsultacija sa Velikom Britanijom da realizuje svoju zamisao. U noći između 10. i 11. januara 1916. francuski 3. alpski Lovački bataljon izvršio je desant i okupaciju Krfa. Tada je obaveštena srpska Vrhovna komanda da nastavi marš ka Valoni, jer su sve ostale albanske luke bile nepogodne za pristajanje velikih transportnih brodova. Srpska vojska, koja se nalazila u rejonu Skadar–Drač, nije bila u stanju da izvrši ovaj marš od novih 240 kilometara.[81][80]

Prilikom povlačenja glavnine srpske vojske, određena je da Prva armija ponovo primi glavni udar i da štiti odstupnicu celokupnoj srpskoj vojsci. Kada je primio depešu, vojvoda Mišić više nije mogao da izdrži pritisak koji je pred njega ponovo stavila Vrhovna komanda. Energično je protestvovao da izvršavanjem takva odluke, od njegove armije na kraju mogu ostati samo dve divizije. Međutim, naređenje je sprovedeno i Prva armija je opet štitila odstupnicu na strašnom i dugom maršu smrti, sve do Valone, ali bez svog komandanta. Vojvoda Mišić je od šefa svog armijskog saniteta zatražio bolovanje, a komandu nad armijom predao je svom komandantu Dunavske divizije II poziva pukovniku Milošu Vasiću, koji ga je od tog trenutka zastupao. Zajedno sa svojom suprugom Lujzom i sekretarom Miloradom Pavlovićem Krpom, otputovao je brodom 14. januara iz Medue u Brindizi na italijansku obalu. Po dolasku u Italiju odlikovan je Italijanskim Ratnim krstom.[22] Njegov odlazak iz armije nije bio uslovljen toliko zdravstvenim razlozima, već je to bio izraz demonstrativnog protesta što mu je mlađi po rangu general Petar Bojović postavljen za načelnika Štaba Vrhovne komande.[80][81]

Zahvaljujući povlačenju srpska vojska nije bila zarobljena, ali je masovno postradala. U toku dvomesečnog zadržavanja i marša duž močvarne albanske obale od Skadra do Valone ljudi su masovno umirali usled gladi, fizičke iscrpljenosti i raznih oboljenja, jer su bili izloženi nevremenu, bez ikakvog zaklona i bez hrane. Od povlačenja sa Kosova, do evakuacije iz Albanije na Krf, izgubljeno je oko 143.000 boraca. Na Krf i Bizertu prevezeno je oko 158.564 vojnih lica i oko 15.000 izbeglica.[81]

Period oporavka, povratak na Krf i Solunski front[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Solunski front
Srpska vojska na Krfu

Dok je boravio u Italiji i Francuskoj, vojvoda Mišić je obaveštavan od strane svog prijatelja Radoja Radojlovića, inspektora srpskih pošta, o stanju svoje armije na Krfu. Tokom Mišićevog boravka u Napulju, javljeno mu je da je po ukazu od 5. marta 1916. godine, razrešen dužnosti komandanta Prve armije. Boravak u Napulju iskoristio je da, kao turista obiđe i Rim. Polovinom marta sa suprugom je prešao je u Nicu. U jednom od pisama Radojlović je obavestio vojvodu da ga prestolonaslenik pozdravalja i da ga čeka nova dužnost. Takođe mu je preneo da je on bio u pravu i da je imenovanje generala Bojovića na poziciju načelnika Štaba Vrhovne komande umesto vojvode Putnika bila greška. Naredno pismo bilo je za Mišića vrlo interesantno. U njemu ga njegov odani prijatelj Radoje obaveštava, da je regent bio spreman da ukolni Pašića sa mesta predsednika vlade i na njegovo mesto dovede vojnu vladu, na čelu sa Mišićem. Ova pisma su jasno odslikavala stanje srpske vlade i Vrhovne komande tokom njenog boravka na Krfu. Sredinom aprila Mišić je otputovao u Pariz na poziv glavnokomandujećeg francuske vojske maršala Žofra. U toku dvonedeljne posete francuskoj vojsci i obilaska francuskih jedinica na Zapadnom frontu, Francuzi su ga dočekali sa počastima kao pobednika srpske Marne. Maršal Žofr priredio mu je ručak 18. aprila u svom štabu u Šantijiu, sa počastima i prigodnim pozdravima. Tom prilikom odlikovan je Ratnim krstom sa palmom i Ordenom Legije časti III stepena.[22][82][83]

Po povratku sa lečenja na Krf, Mišić je smešten u Depo za neraspoređene oficire i vojnike pri Ministarstvu vojnom. U tom depou koji se sastojao iz dve komande, jednoj na samom ostrvu i drugoj u Bizerti, bilo je oko 15.000 neraspoređenih vojnika i starešina. Na Krfu je bio besposlen i osećao se beskorisnim. Supruzi Lujzi, koja se nalazila u izbeglištvu u Nici, u jednom sirotinjskom apartmanu napisao je:

Vikicitati „Draga Lujza, ubi me nerad, ubi me zaludničenje.[82]
({{{2}}})

Mišić je na ponovno angažovanje čekao do avgusta 1916. godine i u tom periodu primio je ruski Orden Svetog Đorđa III stepena.[22] Za to vreme srpska vojska je reorganizovana. Obrazovane su tri armije od po dve divizije, koje su formirane spajanjem ranijih divizija oba poziva. U sastav nove Prve armije ušle su Moravska i Vardarska divizija, a za komandanta je postavljen pukovnik Miloš Vasić, koji je mesec dana kasnije biti unapređen u čin generala. Drugu armiju su obrazovale Šumadijska i Timočka divizija, a za komandanta je određen dotadašnji vojvoda Stepa Stepanović. Treća armija je obrazovana od Drinske i Dunavske divizije, a komandantsko mesto je zadržao general Pavle Jurišić Šturm. Od ranijih formacija zadržana je Konjička divizija, Dobrovoljački odred vojvode Vuka, Bataljon Srba dobrovoljaca, artiljerijske i druge jedinice iz ranijeg sastava Vrhovne komande. Posle oporavka i reorganizacije, srpska vojska je prebačena na poluostrvo Halkidiki, jugoistočno od Soluna, gde su posle prijema teškog naoružanja i kraće obuke na novim oruđima, postepeno upućivane na zapadni deo Solunskog fronta. Ukupno je prevezeno 132.000 ljudi i operativnih jedinica. U štabu Vrhovne komande izvršene su promene. Umesto pukovnika Živka Pavlovića, postavljen je pukovnik Petar Pešić a istovremeno je izvršena zamena većina načelnika odeljenja u Štabu. Po posebnom sporazumu francuske i britanske vlade na Solunskom frontu uspostavljena je zajednička glavna komanda, koja je poverena francuskom generalu Morisu Saraju. Srpska vojska je u okviru savezničke komande dobila izvesnu autonomiju, tako što je saveznička Vrhovna komanda sprovodila naređenja preko srpskog prestolonaslednika, pri čemu je on imao pravo da odredi armiju koja će napasti, vreme i mesto napada.[83][82]

Nakon poraza Nemačke armije u bitci kod Verdena na Zapadnom frontu, ruska vojska pod komandom generala Brusilova nanela je težak poraz austrougarskim trupama. Gubitci su bili veći od 1.500.000 ljudi. Ova velika pobeda ruske vojske, uticala je na ulazak Rumunije u rat na strani Antante. U to vreme francuske i engleske trupe su u proleće 1916. godine, krenule u formiranje Solunskog fronta uz severnu granicu Grčke. U julu mesecu njima se pridružila i srpska vojska. O ovim akcijama savezničke komande bila je obaveštena bugarska vrhovna komanda, pa je sredinom avgusta vršila demonstrativne napade duž čitave granice a 17. avgusta, nakon ulaska Rumunije u rat na strani Antante, preduzeli su odlučnu ofanzivu protiv britanskih armija koji su štitili srpsku vojsku u dolini Strume i Pelagoniji. Situacija na frontu za srpsku vojsku postala je kritična jer je pretio prodor bugarskih snaga u pozadinu Prve i Druge srpske armije na padinama Kožufa i Dudice. Međutim napad je najviše osujetila Druga armija vojvode Stepe koja nije dozvolila prodor prema Solunu. U periodu od 5. do 7. septembra izvršena je operativna rokada Treće i Prve srpske armije na Gorničevskom pravcu. U tim kritičnim trenutcima Vrhovna komanda je ponovo odlučila da angažuje Mišića. Telegramom je pozvan sa Krfa da dođe u Solun i preuzme ponovo komandu nad Prvom armijom. Tog 12. septembra Prva i Treća srpska armija su izvršile prodor zajedno sa francuskim divizijama i ruskim brigadama. Pravac prodora bio je linijom GorničevoBitolj. Konačan proboj ove linije fronta izvršen je 14. septembra i tom prilikom zarobljen je veliki broj bugarskih vojnika. Tokom borbi na Kajmakčalanu u periodu od 16. do 20. septembra, Drinska divizija je pretrpela znatne gubitike što je rezultiralo smenom njenog komandanta pukovnika Milivoja Anđelkovića Kajafe. Takođe je smenjen i komnadant armije, general Pavle Jurišić Šturm a na njegovo mesto postavljen general Miloš Vasić, dotadašnji komandant Prve armije. Preostale bugarske snage su energično branile front sve do 30. septembra, kada je srpska Vrhovna komanda poslala pomoć Drinskoj diviziji. Dunavska divizija i Dobrovoljački odred su posle temeljnih pripremi konačno osvojili Kajmakčalan.[83][82]

Posle pada Kajmakčalana, oslobođen je mali deo Kraljevine Srbije u širini od 30 kilometara. Preduzeto je energično gonjenje neprijateljskih trupa prema Crnoj reci. Bugarske trupe su se tim pravcem užurbano povlačile. Za to vreme srpska Prva armija pod komandom vojvode Mišića preuzela je 18. oktobra još energičniji napad i dubokim prodorom dezorjentisala bugarsku odbranu. Međutim nakon intervencije Nemačke 11. armije, front je stabilizovan. Tokom prekida borbi vojvodi Mišiću su se pridružili članovi njegove porodice. Njegovi sinovi Radovan i Aleksandar bili su konjički oficiri u Konjičkoj diviziji koja je u tom periodu pridodata Prvoj armiji. U periodu od 20. oktobra do 10. novembra vođene su neprekidne borbe na obroncima Selečkih planina. Međutim, nakon intervencije generala Saraja koji je u pomoć srpskim armijama poslao 17. francusku diviziju, dve ruske brigade i 35. italijansku diviziju, zajedno sa nekoliko divizijona teške artiljerije, do 17. novembra sve savezničke armije su vodile energične borbe i napredovale stopu po stopu da bi tog dana stale na kotu 1212. Osvajanjem te kote opasno je ugrožen bok i pozadina neprijateljske 11. mešovite armije. Neprijatelj je zbog toga morao da napusti Bitolj. Po želji vojvode Mišića, prvi je u grad ušao njegov sin Aleksandar konjički poručnik na čelu konjičkog eskadrona. Time je završena najveća saveznička ofanziva 1916. godine. Zarobljeno je 7.685 neprijateljskih oficira, podoficira i vojnika. Vojničke sposobnosti vojvode Mišića kao slavnog srpskog vojskovođe nagradile su Velika Britanija i Kraljevina Rumunija. Odlikovan je Ordenom Rumunske krune II stepena, dok ga je sa druge strane engleski kralj Džordž V odmah po zauzeću Bitolja, odlikovao Ordenom Svetog Mihaila i Svetog Đorđa I stepena na velikoj ogrlici. Time su glasovi intriganata iz prošlosti konačno utihnuli, a regent Aleksandar je bio pažljiviji i ljubazniji prema njemu u ophođenju.[22][83][82]

Posle prekida savezničke ofanzive krajem 1916. godine, Solunski front se stabilizovao i nastala je rovovoska vojna, koja će trajati skoro dve godine. Za to vreme Antanta je zapala u veliku krizu. U Februarskoj revoluciji 1917. godine, zbačen je car Nikolaj II. To se nepovoljno odrazilo na rusku vojsku i njenu dalju ulogu u borbama na svim frontovima. I u francuskoj vojsci su izbile razne pobune, međutim one su ubrzo ugušene. Na Zapadnom frontu formirana je anglo-francuska komanda, koja nije dala značajnije rezultate, dok je sa druge strane Italija pretrpela težak poraz u bitci kod Kaporeta. Jedan deo anglo-francuskih trupa je brzom intervencijom spasio Italiju potpune katastrofe. Pobedom Oktobarske revolucije u Rusiji, najmasovnija ruska armija je obustavila borbu i izašla iz rata. Time su Centralne sile dobile prednost i prebacivanjem svojih trupa sa Istočnog fronta na ostale frontove, pokušale da reše Prvi svetski rat u svoju korist. Međutim, u tom periodu na stranu Antante ulazi SAD i popunjava prazninu, koja je nastala izlaskom Rusije iz rata. Zbog nepovoljnog razvoja događaja na ostalim frontovima, savezničke snage su ostale u stanju iščekivanja.[83][82]

Vojvoda Živojin Mišić i general Džordž Miln, aprila 1917. godine u Solunu.

U sred ratnog vihora, na parčetu osobođenje domovine, iza prve linije fronta sastala se porodica Živojina Mišića. Supruga Lujza je preko Italije došla na front i sa suprugom Živojinom ostala tu do kraja rata. Porodični susreti održani su u Donjoj Vrabeni, gde se nalazio štab Prve armije. Ti sastanci su bili povremeni i kratki, jer je ratna situacija zahtevala da svako bude na svom ratnom zadatku, u svojoj jedinici i komandi. Za to vreme, srpska Vrhovna komanda je održavala front sporadičnim akcijama, i u tim borbama najviše se istakla Šumadijska divizija. U tom periodu Mišić je odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde I stepena sa mačevima.[22]

Maja 1917. godine, svrgnut je progermanski grčki kralj Konstantin I. Vojni puč je izveo general Saraj po odobrenju vlada država Antante, što je označilo ulazak Grčke u rat. Premijer Grčke je tada objavio rat Centralnim silama i svoje trupe poslao na front u pomoć saveznicima. U tom periodu srpska Vrhovna komanda je izvršila obračun sa organizacijom "Crna ruka", i njeni rukovodeći kadrovi su bili pogubljeni na čelu sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom. Taj akt je ohrabrio srpsku vladu koja je preko ministra vojnog, uklonila i penzionisala preostale članove ove organizacije. Ceo ovaj slučaj je ubrzo pao u zaborav. Ostalo je nepoznato kakva je bila Mišićeva reakcija, s obzirom da su mu pojedini članovi tokom karijere činili mnoga neprijatna podmetanja. U toku 1917. srpsku vojsku je popunio veliki broj dobrovoljaca iz Rusije i Amerike. Od novopristiglih dobrovoljaca formirana je po želji regenta Aleksandra i Jugoslovenskog odbora, jedna divizija pod nazivom Jugoslovenska. Za to vreme, Vrhovna komanda je pristupila izradi ratnog plana za savezničke operacije u Makedoniji, čiji bi nosilac bila srpska vojska i dostavila ga 20. oktobra 1917. godine savezničkoj vrhovnoj komandi u Solunu. Međutim, general Saraj je po instrukcijama svojih predpostavljenih, smatrao da je Solunski front provincijsko pozorište i da zbog toga treba da ostane u defanzivi.[83][82]

Krajem decembra 1917. godine, za komandanta Savezničkih armija postavljen je maršal Foš, kome su sve savezničke snage dodelile zvanje generalisimusa. Za razliku od svojih prethonika, on je ozbiljno računao na snage raspoređene duž Solunskog fronta. Izvršena je promena na mestu komandata savezničkih snaga u Solunu. Umesto dosadašnjeg generala Saraja, postavljen je generala Gijom. On je kao novi komandant prihvatio ideju srpske Vrhovne komande o solunskoj ofanzivi, na kome je insistirala srpska vojska i Vrhovna komanda, koje su nestrpljivo želele brz povratak u otadžbinu. Ratni savet iz Pariza naredio je Gijomu da Solunski front ostane i dalje u defanzivi, što je razočaralo sve u srpskoj vojsci i Vrhovnoj komandi. Umesto toga, Gijom je tražio od srpskog načelnika Štaba Vrhovne komande, generala Bojovića da sa svojom i onako premorenom vojskom, proširi front za još nekoliko kilometara. Srpska vlada i regent su prihvatili zateve francuza, ali je načelnik Štaba Vrhovne komande, general Bojović, iz protesta podneo ostavku. Da bi izbegli trvenja sa savezničkom komandom, njegova ostavka je uvažena pa je on nastavio da vrši dužnost do izbora novog načelnika. Tada je regent Aleksandar upitao Bojovića da li bi želeo da prihvati neku dužnost izvan vojske, na šta je dobio odričan odgovor. Bojović je izrazio želju da ponovo preuzme komandu nad Prvom armijom, što je obradovalo regenta i izvršena je primopredaja dužnosti. Na sednici ministarskog saveta, koja je održana 13. juna 1918. godine, za novog načelnika Štaba Vrhovne komande imenovan je vojvoda Živojin Mišić, a za komandanta Prve armije general Petar Bojović.[83][82][84]

Kabinet Živojina Mišića na Solunskom frontu (postavka muzeja u Valjevu).

Dolazak generala Franše d' Eperea za glavnog komandanta savezničkih snaga na Solunski front opozvan je general Gijom. D' Epere je među francuskim generalima bio zagovornik strategije i angažovanja krupnijih savezničkih snaga na balkanskom ratištu. Po dolasku na front u julu iste godine, susreo se na Jelaku sa regentom Aleksandrom, vojvodom Mišićem, generalom Bojovićem i vojvodom Stepanovićem. Na tom sastanku Mišić je uveravao d' Eperea da se Centralne sile mogu opasno ugroziti jedino opštom savezničkom ofanzivom, koja bi se razvijala Vardarsko-moravskom dolinom. Tom prilikom je istakao:

Vikicitati „Dajte nam samo dve divizije i topove, pa će naši ljudi izvesti ceo posao na frontu.[85]
({{{2}}})

Prihvatajući srpski ratni plan, general d' Epere je odlučio da pomogne u realizaciji. Skratio je front srpskim armijama za trideset kilometara, stavio na raspolaganje dve francuske divizije (122. i 17. kolonijalnu), tešku artiljeriju, avijaciju i specijaliste. Po povratku u Solun izradio je opšti plan ofanzive i uputio ga je na odobrenje u Pariz. Maršal Foš je odobrio plan generala d' Eperea u celosti. Britanci i Italijani su bili skeptični po pitanju ove ofanzive. Izričito su zahtevali od francuskih snaga koje su podržavali ofanzivu da ih uvere u date namere. Francuzi su pribegli taktici zamene teza i nastojali da bar od Britanaca dobiju potvrdan odgovor za podršku lokalne ofanzive srpskih armija. Za to vreme, srpska Vrhovna komanda je užurbano vršila pripreme za ofanzivu. Vojvoda Mišić je iz svog štaba u Bukoviku, neprestano obilazio jedinice, vršio izviđanje i pripremao naredbu Vrhovne komande. Uveče 13. septembra svim srpskim jedinicama pročitana je vojvodina nareba, koja se završavala rečima:

Vikicitati „S nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u otadžbinu![85]
({{{2}}})

Sutradan 14. septembra, u ranim jutarnjim časovima počela je strahovita topovska kanonada. Narednog dana, po završetku artiljerijske pripreme, počeo je napad srpskih i francuskih divizija. 122. divizija je postigla uspeh u rejonu Dobrog polja, međutim 17. kolonijalna je zadržana od strane Bugara na pravcu Obloj i na Borovoj čuki. Sa druge strane, Šumadijska divizija je prodorom sa strane potpuno ovladala rejonom Veternika. Neprijateljske snage su užurbano povlačene na nove položaje, koje su u kratkom roku izgubili. Povodom tog istorijskog uspeha regent Aleksandar je uputio čestitike trupama i komandantima armija. Prosleđujući njegovu čestitiku, Mišić je takođe čestitao svima, međutim generalu Bojoviću je stavio primedbu da Konjička divizija, koja je bila pod komandom Prve armije, nije u najboljoj meri iskorišćena. Bojović nije hteo da prihvati kritiku i opaskom je singalizovao Mišiću da je on kao konjički oficir bolji poznavalac ovog roda vojske, te da mu se u rad ne treba mešati. Proboj Solunskog fronta je izvršen za pet dana. U tom snažnom prodiranju bilo je kritičnih trenutaka. Zbog zaostajanja savezničkih trupa, bokovi srpske vojske su bili ugroženi. Glavokomandući savezničkih snaga na frontu general Franše d' Epere je upozorio srpsku Vrhovnu komandu da front u rejonu Bitolja još nije probijen, te da sve zavisi od srpske vojske i njenog uspeha. Po prijemu ove depeše, prestolonaslednik Aleksandar je zabrinuto upitao vojvodu Mišića šta da se radi. Poučen velikim ratnim iskustvom, Mišić mu je odgovorio:

Vikicitati „U smrt, samo ne stajati![85]
({{{2}}})
Prestolonaslednik Aleksandar i Vojvoda Živojin Mišić u rovu tokom proboja Solunskog fronta 1918.g.

Dajući ovakav odgovor Mišić je bio siguran da se nastavljanjem ofanzive ne ide u smrt, već u pobedu. I zaista, u nastavku operacija neprijateljski otpor je bio sve slabiji. Pošto su se saveznički komandanti oglušili više puta na ponovljene apele srpske Vrhovne komande, vojvoda Mišić je 23. septembra izdao narebu da Prva i Druga armija još energičnije nastave proboj fronta i da se više ne čeka na najavljenju savezničku ofanzivu. Pošto je 24. septembra saznala da su Srbi izvršili nezadrživ proboj fronta, bugarska vlada je odlučila da u Solun pošalje delegaciju i da zatraži primirije. Tome se energično suprotstavio kralj Ferdinand, nadajući se da će stići obećana pomoć njegovih saveznika. Ubrzo su u Sofiju stigle vesti da su Srbi oslobodili Štip i Veles. Srpska Vrhovna komanda je izdala naređenje Drugoj armiji da svoje trupe okrene ka Carevom selu i izvrši prodor u Bugarsku. Tada je bugarska vlada, bez pitanja svog kralja, uputila pregovarače u Solun. Za to vreme, Prva srpska armija je izvršila energičan proboj u rejon Svetog Nikole prema kumanovskoj visiji i presekla komunikaciju nemačkoj 11. armiji, koja je užurbano pokušavala da se izvuče iz Makedonije u južnu Srbiju. Presecanjem ove komunikacije, cela armija je kapitulirala na otvorenom polju. Po izbijanju srpske vojske na Vardar definitivno je bio izvršen prodor nemačko-bugarskog fronta u Makedoniji. Dana 29. septembra 1918. godine Bugari su potpisali bezuslovnu kapitlaciju. Za samo četrnaest dana izbačena je iz rata bugarska vojska, koja je u svojim redovima imala preko 700.000 ljudi. Time je zadat strahovit udarac Centralnim silama. O uspehu srpske vojske javile su sve inostrane štampe.[86][85]

Savezničkim vladama je trebalo više od nedelju dana da uklope svoje posebne namere i želje u plan za nastavak solunske ofanzive. Zbog toga je srpska Vrhovna komanda, uz saglasnost i podršku generala d'Eperea, već 1. oktobra naredila Prvoj armiji da odmah krene na sever dolinom Južne Morave u pravcu Niša. Za vreme pohoda Prve armije, Druga armija srpske vojske je zadržana do 7. oktobra na bugarskoj granici da bi obezbedila sprovođenje Konvencije o primiriju. Pošto su narednih dana tu ulogu preuzele francuske trupe, Druga armija je upućena preko Velesa, Skoplja, Kačanika i Kosova i da u narednom periodu nastavi ustaljeni marš i orjentiše front prema Drini. U tom periodu vojvoda Mišić je u isto vreme naredio vojvodi Stepanoviću da iz svoje armije izdvoji 2. jugoslovenski puk, ojačan artiljerijom i konjicom, i najhitnije ga uputi u Metohiju sa zadatkom da preko Peći odmaršuje na Skadar i spreči prelazak Italijana preko reke Bojane u Crnu Goru, i tako pomogne Crnogorcima koji su se digli na ustanak protiv Austrougarske. U međuvremenu, Prva armija srpske vojske je 9. oktobra izbila pred Niš. Time se ova armija udaljila 180 kilometara ispred Druge armije i savezničkih snaga u Makedoniji. Tada je novounapređeni vojvoda Bojović tražio od vojvode Mišića savet šta dalje činiti. Vojvoda Mišić mu je ostavio slobodu u komandovanju armijom, smatrajući da su savezničke snage prespore, te da prema sopstvenoj proceni situacije sam odluči šta mu je činiti. Dobivši u odluci Vrhovne komande odrešene ruke, vojvoda Bojović je odlučio da preduzme energičniji napad na nemačke snage skoncentrisane u rejonu Niša. Dana 12. oktobra 1918. godine trupe Prve armije su oslobodile Niš, a nakon toga su nastavile napredovanje i zaustavile se u rejonu JastrebacZapadna Morava, gde je izvršeno pregrupisavanje snaga za nastavak daljih operacija. Ponovo je konsultovana Vrhovna komanda i njen načelnik vojvoda Mišić. Francuske divizije generala Petea, po odluci savezničkog komandanta generala d'Eperea, je trebalo da nastave napad i oslobode Beograd. Vojvoda Bojović se sa ovom odlukom nije složio i u depeši vojvodi Mišiću oštro protestvovao. Mišić je u tom periodu odigrao ulogu fantastičnog diplomate, kome je bilo stalo da sačuva najbolje odnose sa saveznicima, i zato je komandantu savezničkih snaga generalu d'Epereu prosledio odgovor komandanta Prve srpske armije iz kog se nije moglo ama baš ništa zameriti. Sa druge strane je kratkom depešom vojvodi Bojoviću poručio:

Vikicitati „Vojvodo, samo guraj napred![86]
({{{2}}})

U isto vreme uputio je depešu vojvodi Stepanoviću, zahtevajući da ubrza nastupanje njegove armije dolinom Ibra i nakon oslobađanja Čačka, okrene armijski front prema Drini. Skadarskim trupama je naredio da energičnije nastave oslobađanje Crne Gore, ali u slučaju da se pojave crnogorske trupe pod komandom kralja Nikole, da se sa njima ne ulazi u sukobe. Takođe je naredio da se u Albaniji tamošnje stanovništvo ne izaziva, ali ako oni silom pokušavaju da spreče nastupanje srpske armije, da u tom slučaju se može primeniti oružije. Za to vreme Prva armija je postigla očekivane uspehe kod Ražnja i Kruševca i nastavila nezadrživo prema Kragujevcu. U tom periodu, vrhovni komandant regent Aleksandar je otišao iz Skoplja u Solun na konstultacije sa generalom d'Epererom i kada se posle par dana vratio u Skoplje, čekala ga je depeša da je Vrhovna komanda premeštena u Niš. Poruku mu je ostavio njegov verni pukovnik Petar Pešić. Poruka se završavala rečima da što pre krene za Niš, jer bi se njegov nedolazak sa vojskom uporedio sa Solunskim procesom i da će ako tako ne učini, svu slavu za oslobađanje otadžbine prigrabiti Žuća,[a] koji je u narodu već slavljen kao junak. Najzad, posle 45 dana od početka solunske ofanzive i 750 kilometara pređenih u neprekidnim borbama i jurišima, Dunavska divizija Prve srpske armije ušla je u Beograd 1. novembra 1918. godine i nakon trogodišnje okupacije oslobodila prestonicu. Celokupna evropska štampa visoko je ocenila ulogu srpske vojske i vojvode Mišića u pobedonosnom završetku solunske ofanzive. Čak se i nemačka štampa podsećala na suvoborsku protivofanzivu i ličnost vojvode Mišića, odajući mu kao protivniku nemačke vojske najveće priznanje. Međutim, jedna pohvala i priznanje Mišiću je itekako godila. Bila je to pohvala predsednika engleske vlade Lojda Džordža, koji je visoko ocenio ulogu srpske vojske u solunskoj ofanzivi.[86]

„Srbi, koje je predvodio jedan od najtelentovanijih vojskovođa ovog rata, feldmaršal[b] Mišić, izveli su proboj fronta s neodoljivim junaštvom. Navala Srba na neprijatelja koji je bio ukopan u stenu iznad njih predstavlja jedan od najsjajnijih podviga ovoga rata...“
Reči predsednika engleske vlade Lojda Džordža upućene depešom vojvodi Živojinu Mišiću i srpskom narodu.[85]

Po pristizanju u Beograd, u novembru 1918. godine, vojvoda Mišić je kao retko kad bio ispunjen radošću, ali se na proslavama nije nametao, već je ostajao po strani. Kada se poveo razgovor šta bi bilo najvažnije da se počne raditi u zemlji, vojvoda je odgovorio, da bi najvažnije bilo prići iskrenom i poštenom radu za dobro naroda, za dobro svih onih Srba rodoljuba, koji su stradali, iskrvarili i postali invalidi od Drine do Kajmakčalana i za dobro stotina hiljada ratne siročadi. Kraj rata je bio blizu, ali je usled raspada Austrougarske carevine taj čin formalnog završetka rata odgođen za jedno kratko vreme. Za četiri godine teškog i krvavog rata, srpska vojska je, braneći svoju zemlju od agresije i boreći za njeno oslobođenje, izgubila oko 600.000 vojnika, podoficira i oficira. Toliko je otprilike stradalo i neudžnog stanovništva Kraljevine Srbije. Sa 28% izgubljenih života, Srbija je u Prvom svetskom ratu platila svoju slobodu. Udeo vojvode Živojina Mišića u ovom istorijskom uspehu je ogroman. Zato je on i dobio najveća priznanja, među kojima se u ovom periodu ističu Orden Karađorđeve zvezde II stepena sa mačevima, grčki Orden Svetog Spasitelja I stepena i Orden Italijanske krune I stepena.[22][85]

Službovanje u Kraljevini SHS (1918—1921)[uredi]

Vrhovna komanda Kraljevine SHS (1918—1920)[uredi]

Pošto su delegati Austrougarske, 3. novembra 1918. godine potpisali kapitulaciju, glavokomanujući savezničkih armija na Balkanu general d' Epere je iz Pariza uputio srpskoj Vrhovnoj komandi naredbu da se iz političkih razloga prebace trupe na austrougarsku teritoriju. Već 4. novembra prvi ešaloni Prve armije, posle prelaska Dunava i Save, otpočeli su gonjenje preostalih nemačkih i austrougarskih trupa kroz Vojvodinu i Slavoniju. Za to vreme, trupe Druge armije prešle su Drinu kod Višegrada i otpočeli nastupanje prema Sarajevu. Posle odvanja od Austrije, nova mađarska vlada se nadala da će pregovorima sa saveznicima uspeti da sačuva Vojvodinu u sastavu svoje nove države. O dolasku tih delegacija i njihovim željama, vojvoda Bojović je obavestio vojvodu Mišića i Vrhovnu komandu. Po pristizanju u Beograd 7. novembra general d'Epere se sastao sa delegatima Mađarske i saopštio im je da od njihovih molbi neće biti ništa, već da su oni, kao i svi koji su učestvovali na strani Centralnih sila, u obavezi da potpišu bezuslovnu kapitulaciju. Dva dana kasnije u Beograd je doputovala delegacija Narodnog vijeća države Slovenaca, Hrvata i Srba. Razlog njihovog dolaska je bila trenutna situacija u Sloveniji i Hrvatskoj, koje nisu bile u mogućnosti da obrazuju jedinstvenu vojsku od ostataka bivše austrougarske vojske. Situacija je bila kritična, pa je odlučeno da se pomoć zatraži od srpske vojske, zbog najavljene invazije Italijanskih trupa u Istru i Dalmaciju. Srpska Vrhovna komanda je prebačena u Beograd 9. novembra 1918. godine, a istog dana su doputivali vrhovni komandant regent Aleksandar i načelnik štaba vojvoda Mišić. Po dolasku u Beograd, regent je primio delegaciju Narodnog vijeća. U odvojenim sastancima regent je razgovarao sa poslanicima Sabora, dr Dušanom Popovićem i dr Svetozarom Pribićevićem, dok je vojvoda Mišić razgovarao sa vojnim izaslanikom majorom Dragutinom Perkom. Na sastancima je dogovorena obećana pomoć Narodnom vijeću. Nakon tog prijema, izaslanici su se vratili u Zagreb.[87]

Međutim, situacija na političkoj sceni se nije razvila kako je planirano. Savezničke vlade nisu priznale državu Slovenaca, Hrvata i Srba, pa je predsednik te vlade dr Anton Korošec, zajedno sa svojom delegacijom, otputovao u Ženevu na sastanak sa predsednikom srpske vlade Nikolom Pašićem i savezničkim zvaničnicima. Na ovom sastanku, pod pritiskom savezničkih političara, Pašić je morao da popusti i stavio je potpis na deklaraciju o obrazovanju države dualističkog tipa, slične Austrougarskoj, u kojoj bi sa jedne strane bila Kraljevina Srbija i država Slovenaca, Hrvata i Srba sa druge strane. Tako se Pašić na opšte iznenađenje odrekao svojih osnovnih stavova o jugoslovenskom ujedinjenju sadržanog u krfskoj Deklaraciji. Nakon toga podneo je ostavku čitavog kabineta. Sa druge strane, Narodno vijeće nije priznalo ovu deklaraciju te je srušen Ženevski sporazum. Vojvoda Mišić, iako ne političar, već vojnik i vojskovođa, prozreo je ciljeve te igre. On je shvatio da Hrvati i Slovenci u stvari neće sa Srbima u zajedničku državu, već žele zasebnu državu u koju bi uključili Srbe do Drine. Zbog toga je on odlučio da situaciju kao vojnik raščisti na terenu. Vrhovna komanda je 11. novembra pokrenula inicijativu da se o statusu Vojvodine i Bosne i Hercegovine ne čeka odluka Zagreba, već da se one ujedine što pre sa Kraljevinom Srbijom. Crnogorci su već odlučili da se sprovede odluka o ujedinjenju sa Srbijom, dok je bosansko rukovodstvo odlučilo na svom Narodnom veću da se ujedini sa Srbijom i Jugoslavijom. Najveću prepreku sređivanju političke situacije predstavljali su hrvatski i slovenački političari, koji su hteli da se predstave pred svetskim političarima, kao saveznici i deo pobedničke koalicije, iako tokom rata to nisu bili. Zbog toga je vojvoda Mišić odlučio da u Zagreb pošalje svog vojnog izaslanika, potpukovnika Dušana Simovića, dotadašnjeg komandanta 7. dunavskog puka Kralj Petar Prvi, da kao delegat kod Narodnog vijeća razjasni stavove obe strane.[87]

Srpske trupe u Zagrebu na trgu Bana Jelačića 1918.g.

Pre polaska u Zagreb, Simović je otišao na raport kod vrhovnog komandanta regenta Aleksandra i načelnika Štaba Vrhovne komande vojvode Mišića. Tom prilikom uručeno mu je akreditivno pismo i date instrukcije za kontakte sa vladom Narodnog vijeća. Mišić mu je takođe naglasio da upozori članove Veća da Kraljevina Srbija neće dozvoliti postavljenje bilo kakve granice na Dunavu, Savi i Drini, i da Srbi s one strane austrougarske granice ostanu u drugoj državi. Po pristizanju u Zagreb 13. novembra, Simović je u predsedništvu Nardnog vijeća predao akreditivno pismo i preneo vijećnicima pozdrave regenta Aleksandra i Vrhovne komande. Nakon održane debate o trenutnom stanju države Slovenaca, Hrvata i Srba u Narodnom vijeću, hrvatski političari, naročito Ivo Lorković i dr Ante Pavelić, su insistirali na međunarodnom priznanju novoformirane republike. Takođe su naglasili da bi ušli u zajedničku državu samo ako se ona federalizuje. Simović je na ove predloge odgovorio da to spada u nadležnost ustavotvorne skupštine, a da o odvajanju Makedonije od Kraljevine Srbije, koje je predlagao Pavelić, ne može biti ni govora, jer je ta teritorija dobijena u Balkanskim ratovima. Nakon toga podneo je izveštaj Vrhovnoj komandi da je većina tamošnjeg stanovništva za zajedničku državu a naročito omladina. Problem su jedino predstavljali političari iz grupe, koji su nekada bili hrvatski predstavnici u Habsburškoj monarhiji koji se zalažu za nezavisnu republiku.[87]

Vrhovna komanda i njen načelnik vojvoda Živojin Mišić su energično tih dana osiguravili granice buduće države. Na severu, sa kapitulacijom Mađarske, polovina Prve armije je stigla do Segedina, Subotice i Baje, dok je druga polovina bila stracionirana u Temišvaru i Aradu, a samo 7. puk je bio poslat u Zagreb. Sa druge strane, Druga armija je pokrivala prostor od bugarske granice do Une na zapadu. Taj prostor je bilo teško branti, s obzirom da su se javljali pojedini upadi italijanskih trupa u sadejstvu sa Albancima iz pravca jugozapadno od Kosova i Metohije. Iz sastava Druge armije su odvojena dva bataljona sa zadacima da zauzmu Split i Rijeku. Međutim Italijani su već bili stacionirani na prostorima Rogoznice, Šibenika i Zadra, i sa tih pozicija otpočeli nadiranje ka unutrašnosti Dalmacije. Na osnovu depeša koje su stizale u Vrhovnu komandu, vojvoda Mišić je tražio od komandanta Druge armije vojvodi Stepi Stepanoviću da naredi svojim komandantima u depešama da se energično odupiru protiv svake vojske koja bi htela zaposesti teritoriju koju su srpske trupe već okupirale. Iz drugog pravca Italijani su nadirali prema Ljubljani pa su Slovenci zahtevali od Narodnog vijeća da što pre proglasi ujedinjenje sa Kraljevinom Srbijom, čime bi se ubrzalo dolazak srpskih trupa, koje bi stale na put italijanskoj invaziji. U tom periodu sprovedeni su referendumi o prisjedinjenju u Sremu, Istočnoj Slavoniji, Bačkoj, Banatu i Crnoj Gori. Jedino je pokrajinska vlada u Sarajevu iz obzira prema Hrvatima čekala odluku Narodnog vijeća u Zagrebu. Međutim predstavnici 42 sreza od ukupno 54 odlučilo je da se ujedini sa Srbijom. Ista situacija se odigrala u Dalmaciji a glavni realizator ove odluke bio je dr Josip Smodlaka. Tako je 1. decembra 1918. godine, obrazovana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca u Beogradu. I pored formiranje nove zajedničke države i Vrhovne komande, pritisci Kraljevine Italije nisu izostali.[87]

Prema izveštajima tih dana, Vrhovna komanda je januara 1919. godine, raspolagala sa 145.000 vojnika, što je bilo nedovoljno da se odbrani ceo prostor novostvorene države. Zato je već februara iste godine država obrazovala četiri armijske oblasti. Prva sa sedištem u Novom Sadu, Druga u Sarajevu, Treća u Skoplju i Četvrta u Zagrebu. U isto vreme obrazovane su i divizijske oblasne komande na celoj državnoj teritoriji. Suočena sa pretnjama suseda, koji su pretendovali da odvoje srpske i jugoslovenske teritorije pre zaključenja mirovnih ugovora i konslidacije Kraljevine SHS, srpska Vrhovna komanda je veštim akcijama prebacivala trupe sa jedne strane države na drugu onda kada je to trebalo naročito u pograničnim zonama. Najdramatičniji primer predstavljaju sukobi na srpsko–albanskoj granici koji su trajali pune tri godine. Taj period je poznat pod imenom Albanska pobuna, jer su Italijani naoružavali Albance i upućivali ih na zauzimanje srpskih i crnogorskih teritorija. U tim borbama srpske snage su uspele da iz stroja izbace oko 25.000 italijskih vojnih i albanskih paravojnih jedinica. Sa druge strane u Koruškoj se javio novi problem. Od demobilisanih bivših trupa austrougarske vojske u Koruškoj je formiran odred od 80.000 ljudi, koji su odlučivali o sudbini ove pokrajine. Jedan deo srpskih povratinika i deo slovenačkih dobrovoljaca, formirao je sa suprotne strane odrede sa oko 2.000 boraca, što je bio nedovoljno da se uspostavi kontrola, pa je problem ovog dela granice ostao otvoren. Komandant ove oblasti bio je bivši austrougarski major Rudolf Majster koga je Narodno Vijeće unapredilo u čin generala. Slovenci su u tom periodu odlučili da po principu šta se otme njegovo je, bez konslutacija sa srpskom Vrhovnom komandom, izvrše napad i na prepad osvoje Korušku. Međutim. taj kratkotrajni napad se završio porazom, pa je morala da interveniše Dravska divizijska oblast i jedan deo trupa Četvrte armijske oblasti. Nakon energičnih borbi u ovoj oblasti, Celovec je zauzet, međutim referendumom se ovaj deo teritorije izjasnio da ostane u sastavu Austrije. Za gubitak Koruške slovenački političari su okrivili Srbe.[87]

Tada je vojvoda Mišić shvatio na osnovu sopstvenog saznanja i iskustva da je stvaranje zajedničke države sa Hrvatima i Slovencima bio veliki promašaj. Da bi se lično uverio u prilike u novoosnovanoj državi u martu 1919. godine, prihatio je predlog regenta Aleksandra da obiđe Hrvatsku. U toku višednevne turneje posetio je Zagreb, Karlovac, Ogulin, Gospić, Glinu, Sisak, Varaždin i Rijeku. Sa putovanja se vratio duboko razočaran u držanje hrvatskih političara, a u isto vreme bio je ispunjen zebnjom za budućnost Srba ukoliko ostanu u zajedničkoj državi sa Hrvatima. Posle povratka ponovo se sastao sa regentom i potpuno otvoreno mu izneo svoje utiske sa veoma nepovoljnom ocenom o zajedničkoj državi. Tada je izjavio:

Vikicitati „Iz svega što sam čuo i video ja sam duboko zažalio što smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice. Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim prelogom da se pojaviš, stvar je propala. Ništa se neće moći uraditi. To nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo.”
({{{2}}})

Pošto je dva sata slušao Mišićevo izlaganje, Aleksandar ga je upitao šta bi trebalo činiti. Mišić je tada bez dvoumljenja odgovorio:

Vikicitati „Ja sam sa tim raščistio. Dvoje nam neminovno predstoji: potpuno se odcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju.”
({{{2}}})

Tada ga je regent upitao šta će biti sa granicima i gde ih povući. I na to pitanje Mišić je imao kategoričan odgovor u kome kaže:

Vikicitati „Granice će biti tamo gde ih mi povučemo, ne onde gde naše ambicije izbijaju na površinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu, gde kažu jezik i običaji, tradicija i najzad, gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će to biti pravo i Bogu drago.”
({{{2}}})

Regent je na ovaj odgovor konstatovao da bi tom odlukom Hrvati bili gurnuti u naručije Italijanima. Mišića ta konstatacija nije pokolebala, već je istrajao na svom stavu rečima:

Vikicitati „Neka im je sa srećom. Neka se oni sa Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi s njima nećemo usrećiti. To su ljudi, svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi, i u takvoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi... Ne zaboravite, Vaše Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite, siguran sam da ćete se ljuto kajati.[88]
({{{2}}})

Vojvoda Mišić je time prvi predosetio sumorne slutnje po budućnost Srba i Srbije u takvoj državi. Niko to tada nije za ozbiljno shvatao, a on se kao, kao disciplinovan vojnik, pokorio odluci političara i svog vladara. Poslednji ugovor o potvrđivanju granice sa Albanijom, koja je određena 1913, ozvaničen je 1920. godine uz manje korekcije na terenu, a vojvoda je doživeo da vidi zaokruženu i međunarodno priznatu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, za čije je stvaranje dao ogroman doprinos. Tada je dobio i svoja poslednja odlikovanja, među kojima se ističu američka Srebrna medalja Crvenog krsta, Albanska spomenica i Spomenica rata za oslobođenje i ujedinjenje 1914—1918.[22][87]

Poslednje godine (1920—1921)[uredi]

Posle demobilizacije 5. maja 1920. godine, Vrhovna komanda je preimenovana u Glavni generalštab vojske i mornarice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Vojvoda Mišić je postavljen za prvog načelnika novostvorenog generalštaba. Iako već bolestan, prihvatio se nove dužnosti. Jednoga dana vrhovni komandant regent Aleksandar svratio je u njegovu kancelariju koja se tada nalazila u zgradi Vojne akademije i zatražio je da mu vojvoda Mišić odmah saopšti detaljne podatke o nekoj malo važnoj stvari. U izvesnoj meri iznenađen, vojvoda je pozvao svog ađutanta i izdao naređenje da mu potrebni podatak pronađe u arhivi i dostavi. Ova Mišićeva odluka iznenadila je regenta, pa je on sav crven od stida u licu uzviknuo:

Vikicitati „Pa zar vi o tome ne znate?”
({{{2}}})

Vojvoda je odgovorio:

Vikicitati „To je takva kaplarska sitnica da ja nju ne samo da ne mogu nego i ne treba da pamtim.”
({{{2}}})

Izuzetno uvređen regent Aleksandar je počeo da viče:

Vikicitati „Zar je to sitnica kad ja tražim!”
({{{2}}})

Mišić je nastavio u svom stilu da mu prkosi hladnokrvno odgovarajući:

Vikicitati „Ma ko da je traži to je sitnica, i ja to ne znam.”
({{{2}}})

Regent Aleksandar je pavši u vatru prosiktao:

Vikicitati „Neznate! A šta vi znate? Vi ništa ne znate! Ništa!”
({{{2}}})

Vojvoda Mišić je začuđeno, ali opet u svom stilu odgovorio:

Vikicitati „Ja ništa ne znam? Pa zar vi to tek sada vidite, posle Mionice i posle Suvoborske i Kolubarske bitke, posle Bitolja i Kajmakčalana, posle Dobrog Polja i zarobljavanja maršala Makenzena i posle Slovenije. Vidi se koliko ste vi vidovit kada tek sada zapažete da ja ništa ne znam. Čudim se i ne mogu dovoljno da se načudim što me još držite i trpite na ovom mestu. Postarajte se da za ovo mesto nađete pogodnije lice koje više zna, a ja onako mislim da mi ovde više nije mesto.”
({{{2}}})

Vidno iznemogao i skrhan, uskoro je pao u bolesničku postelju. Ubrzo je upućen na lečenje. Tokom lečenja u Parizu odlučio je da napiše svoje memoare, koji bi poslužili budućim naraštajima. Memoare nije uspeo da dovrši, jer ga je tokom lečenja posećivao princ Đorđe, sa kojim je vodio beskonačno duge razgovore. Pošto su lekari konstatovali da je bolest uzela takav mah da je njegov oporavak bio bezizgledan, vojvoda Mišić je odlučio da se vrati u Beograd. Smešten je u sanatorijum na Vračaru, gde je bio okružen najtoplijom lekarskom pažnjom. Četrnaest meseci se borio sa opakom bolešću, za koju nije bilo leka. Dok se nalazio u sanatorijumu, primio je iz čitave zemlje mnogobrojne pozdrave i želje za brzo ozdravljenje. Većnici gradske skupštine Zemuna doneli su odluku da vojvodu Mišića proglase za građanina svoga grada. Vojvoda je toliko bio dirnut tom pažnjom i počašću koja mu je ukazana, da je svoju radost i duboku zahvalnost izrazio Zemuncima u opširnom pismu, u kojme je na kraju istakao:

Vikicitati „Sa zadovoljstvom primam to odlikovanje i šaljem svojim sugrađanima svoje potšovanje i pozdrave.”
({{{2}}})

Na Petrovdan, 12. juna 1920. godine, regent Aleksandar ga je, posle liturgije u crkvi sv. Petra u Topčideru, sa odredom vojske posetio u Sanatorijumu i tom prilikom održao govor u kome je obolelom bojnom vojvodi, ovog puta biranim rečima odao najveće priznanje za predanu službu otadžbini, za velike vojne zasluge, posebno za kolosalno komandovanje trupama u proboju Solunskog fronta, u toku solunske ofanzive i oslobađanju otadžbine 1918. godine. Potom je mešoviti odred vojnika pred Sanatorijumom održao defile u čast vojvode Mišića. Nakon ove počasti, narednih dana počele su tegobe, koje su ozbiljno narušile vojvodino zdravlje. Poslenja tri dana pred svoju smrt, dobio je visoku temperaturu, koja mu je prouzrokovala otoke na žlezdama. Iako se tokom dugog bolovanja stoički držao, 19. januara su nastupile ogromne komplikacije. Potpuno iznuren, sa oslabljenim radom srca i plućnim endemom, lekari, pokušavajući da mu spasu život, su se u jednom trenutku odlučili da mu ubrizgaju kamfor u krvotok. Iako bunovan, ali pri svesti, kada je video šta se dešava sa njim uzviknuo je:

Vikicitati „Zar je već dotle došlo?”
({{{2}}})

Sve bolničare je u bunilu, ali ipak kol'ko tol'ko svestan, nazivao svojom decom. Poslednji dan njegovog života u četiri sata ujutro nastupila je poslenja bunovna kriza, tada je vojvoda u nekoliko mahova izgovorio:

Vikicitati „Oh, kukavcu meni!”
({{{2}}})

Vojvoda Živojin R. Mišić je preminuo u Beogradu 20. januara 1921. godine u 5.30 časova pre podne. Tog jutra vojvoda se obezdanio, izgovarajući pritom poslednje reči sa teškim bunilom u kome je sanjao neki od njegovih sjajnih bojeva te je izgovorio:

Vikicitati „Opšta situacija je dobra. Oni se povlače...”
({{{2}}})

Na vest o smrti izdato je službeno saopštenje, da je nosilac najviših srpskih i stranih odlikovanja zauvek sklopio oči u Vračarskom Sanatorijumu u svojoj 66. godini, posle duge i teške bolesti. Smrt slavnog vojskovođe i najpopularnijeg vojnika Srbije, duboko je potresla sve građane.

„...Suze su navirale prekaljenim ratnicima njegove Prve armije i celokupne Vrhovne komande, koji su pod njegovom komandom jurišali kao risovi. Umro je najveći vojnik naše istorije, o njemu znaju Rudničke i Suvoborske gore i Makedonski klanci, brda i doline o njemu pričaju sve naše bučne i bistre reke. Na pobedonosnim krilima njegove legende ime mu se pronelo i van granica naše otadžbine.“
Odlomak iz novine Tribuna posvećene preminulom Živojinu Mišiću.[89]

Po rešenju Ministraskog saveta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, organizovana je državna sahrana. Kovčeg sa telom vojvode Mišića bio je izložen u velikoj dvorani Oficirskog doma. Celo prepodne 21. januara, nepregledne kolone naroda stajale su pred oficirskim domom i u mimohodu prolazile pored kovčega i odavale poslenju poštu slavnom bojnom vojvodi.[89]

Sahrana je održana uz velike građanske i vojne počasti 22. januara 1921. godine, a njoj su prisustvo­vali prestolonaslednik Aleksandar I Karađorđević, člano­vi kraljevske vlade, prestavnici skupštine, oficirskog ko­ra i glavnog generalštaba, ratni drugo­vi, delegacije saveznič­kih zemalja, po­ro­dica, sveštenstvo i neko­liko stotina hiljada građana. Tačno u 10 časova pogrebna povorka je krenula ispred Oficirskog doma prema Sabornoj crkvi. Izgledalo je kao da se ceo Beograd kreće u njoj. Opelo Vojvodi je služio patrijarh srpski Dimitrije sa episkopom Irinejom i mnogobrojnim sveštenstvom. Patrijarh se u ime crkve zahvalio Vojvodi na njegovoj ljubavi i požrtvovanju za veru i otadžbinu. U crkvi su još govorili Ministar vojske i mornarice general Branko Jovanović koji se u ime ostalih ministara i celokupne vojske oprostio sa vojvodom, i dr Ivan Ribar, predsednik ustavotvorne skupštine, koji je neizmernu žalost izrazio rečima:

Vikicitati „Ustavotvorna skupština, svesna svoje velike zadaće i odgovornosti, imaće u svom radu uvek pred očima sve one žrtve koje su uložene za naše narodno oslobođenje... Vojvoda Mišić je jedan od stvaralaca naše države i oslobodilaca našeg naroda. I zato će njegovo delovanje biti ispisano zlatnim slovima u našoj istoriji. Smrću vojvode Mišića izgubili smo odličnog narodnog radnika, koji je svojim besmrtnim delima ostavio večni spomen u svome narodu. Večna slava i pomen velikom vojvodi Mišiću!”
({{{2}}})

Pred crkvom je govorio general Petar Pešić, koji je izjavio duboki bol za gubitkom vojvode Mišića. Povorka je dalje nastavila kretanje prema zgradi Beogradskog univerziteta gde se oprostio i dr Nikola Vulić. On je u svom govoru izneo da su vojvodine zasluge bile i da će biti dragocene vrednosti piscima Istorije novog vremena. Na Terazijama u ime ratnih invalida oprostilo se celo udruženje i njen predstavnik rezervni major-invalid Miodrag Stefanović, zahvaljujući se svom dičnom vojskovođi. Nakon dolaska na Novo groblje od svog druga su se oprostili inžinjerski pukovnik Svetislav Isaković i general Đorđe Mihailović (pripadnici XI klase Artiljerijske škole, 3. i 18. u rangu).[89]

Pred samo spuštanje Vojvodinog kovčega u grob, pesnik Vojislav Ilić Mlađi, pročitao je pesmu Nad grobom Vojvode Mišića, koju je sam napisao. Tako je vojvoda Živojin Mišić. kao najveći vojskovođa, zajedno sa njegovom slavom ovekovečanom Prvom armijom i celokupnom Vrhovnom komandom, ušao u istoriju svog naroda. Spomenik mu je otkriven 3. decembra 1922. godine, a slavni 17. pešadijski puk je poneo ime Vojvode Mišića.[89]

Porodica vojvode Živojina Mišića[uredi]

DvorStaro Zdanje“ u Bukovičkoj Banji podigao je Živojinov tast
Fridrih Krikner.

Živojin je svoju suprugu Lujzu Krikner (1865—1956)[c] upoznao kada je imala 16 godina u Aranđelovcu. Njen otac Fridrih Krikner, Švajcarac nemačkog porekla[90] i beogradski građevinski preduzimač, gradio je hotel „Staro Zdanje“ u Bukovičkoj banji. Uz hotel, Fridrih je sazidao sebi i svojoj porodici vilu. U leto 1881. godine Kriknerovi su letovali u Aranđelovcu, a u isto vreme potporučnik Mišić je imao manevre u okolini. Na balu koji su priredili Aranđelovčani jedne večeri, prisustvovali su Lujza sa roditeljima i mladi potporučnik Živojin Mišić. Mišić je na balu tražio dozvolu da igra sa Lujzom, mada njeni roditelji nisu odobravali, Lujza je pristala. Tokom cele večeri plesali su zajedno i ljubav je planula na prvi pogled. Međutim, bilo je i prepreka njihovoj sreći. Lujzin otac Fridrih nije odobravao veridbu svoje kćerke sa Živojinom jer, kako ga je opisao: On je seljački sin, oficir sa malom platom, koji je često mogao biti premeštan, a glavni problem je bio taj što im vere nisu bile iste.[30][91]

Zbog takve očeve odluke Lujza je pobegla za Živojina, pa joj otac nije dao miraz. Venčali su se 30. oktobra 1884. godine u beogradskoj Vaznesenjskoj crkvi. Imali si šestoro dece, sinove: Radovana (1887—1945), bankarskog činovnika i predsednika sokobanjskog sreza, zarobljenog kao rezervnog potpukovnika u proleće 1941. blizu Foče i interniranog u Nemačku, gde je umro u zarobljeništvu i sahranjen u Nirnbergu; Aleksandra (1891—1941), upravnika Vrnjačke banje, rezervnog majora, pripadnika JVuO-a, koga su streljali Nemci u Valjevu decembra 1941. godine, a njegovi posmrtni ostaci su preneti 1968. godine i sahranjeni u porodičnu grobnicu na Novom groblju; Vojislava (1902—1974), inženjera agronomije, učesnika NOB-a, koji je robijao na Golom otoku; i kćeri: Eleonoru (1885—1952), koja je najpre bila udata za Bogdana Anđelkovića, oficira, a posle njegove pogibije za Mihaila Markovića, valjevskog apotekara; Olgu (1886—1977), udatu za slikara Milana Milovanovića i Anđeliju (1889—1969). koja se nije udavala. Najstariji sin Radovan i srednji sin Aleksandar bili su u borbenim jedinicama od 1912. do 1918. godine. Mišić bi najmlađeg sina poslao u vojsku da nije bio maloletan, ali je on kasnije učestvovao u Drugom svetskom ratu, na strani partizana. Lujza je 1943. godine, zbog protesta, pošto su joj Nemci streljali sina Aleksandra, promenila protestantsku veru, prešla u pravoslavlje i uzela ime Magdalena.[92] Unuk Živojin (1934—1945) jepreminuo sa jedanest godina, dok su unuk Bogdan Anđelković (1913—1987), poručnik bojnog broda i sin Eleonorin, i unuka Danica Duda Mišić (1921—2005), kćerka Radovana i Irme (1892—1978), doživeli duboku starost.[30][91] Praunuka vojvode Mišića, Vojislava Šipka, je poslednji direktni potomak slavne loze Mišića.[93]

Unapređenje u činove[d][uredi]

Kaplar Podnarednik Narednik Potporučnik Poručnik Kapetan Druge klase
6. septembar 1875. 4. maj 1876. 1. jun 1876. 10. decembar 1876. 20. oktobar 1882. 22. februar 1887.
Kapetan Prve klase Major Potpukovnik Pukovnik General Vojvoda
1. januar 1891. 26. april 1893. 29. maj 1897. 6. april 1901. 20. oktobar 1912. 4. decembar 1914.

Odlikovanja[uredi]

Domaća odlikovanja[uredi]

Odlikovanja Vojvode Živojina Mišića [e]
Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima Orden Takovskog krsta Orden Karađorđeve zvezde Orden Belog orla
Orden Takovskog krsta sa mačevima Orden Crvenog krsta Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa na ogrlici Orden Legije časti
Orden Svetog Spasitelja Orden Italijanske krune Orden Bata Orden Rumunske krune
Orden Svetog Stanislava Orden Medžidije Orden Danila I Orden Franca Jozefa
Orden Svetog Đorđa Orden za izvanredne vojne zasluge Ratni krst 1914—1918 sa palmom Ratni krst
Orden Svetog Mihaila i Svetog Đorđa na ogrlici, jedinstveni primerak dodeljen
Vojvodi Živojinu Mišiću.

Inostrana odlikovanja[uredi]

Foto-galerija[uredi]

Vidi još[uredi]

Napomene[uredi]

  1. ^ Tako su vojnici nazivali Vojvodu Živojina Mišića, zbog zlatno žute kose, više riđe.[86]
  2. ^ Englezi nisu poznavali čin vojvode, pa su Mišićev čin izjednačili sa svojim maršalskim, koji je ustvari i bio tačni ekvivalent.
  3. ^ O upoznavanju svoje supruge Mišić nije nikad nikome govorio, osim svom porodičnom prijatelju profesoru Miloradu Pavloviću Krpi koji je kao njegov lični sekretar od 1914. do 1915. godine to i zabeležio.[30]
  4. ^ Datumi po Julijanskom kalendaru
  5. ^ Spomenice i medalje nisu uključene.
  6. ^ Dvaputa odlikovan.
  7. ^ Orden je uručen posthumno porodici vojvode Živojina Mišića 18. novembra 1926. godine.
  8. ^ Portret, ulje na platnu 69x110cm, autora akademskog slikara Uroša Predića.

Reference[uredi]

  1. ^ Mišić & Skoko (1990), str. 22.
  2. ^ „Преци и сродници Живојина Мишића“. Revija.kolubara.info Приступљено 6. 3. 2013.. 
  3. ^ Mišić & Skoko (1990), str. 19.
  4. ^ Opačić (2008), str. 24-25.
  5. ^ Mišić & Skoko (1990), str. 23.
  6. ^ Mišić & Skoko (1990), str. 24.
  7. ^ Mišić & Skoko (1990), str. 25.
  8. ^ Opačić (2008), str. 26.
  9. ^ Mišić & Skoko (1990), str. 26.
  10. ^ Opačić (2008), str. 32.
  11. ^ Mišić & Skoko (1990), str. 27.
  12. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n Milićević & Popović (2003), str. 155-160.
  13. ^ Opačić (2008), str. 44.
  14. ^ a b Mišić & Skoko (1990), str. 35-37.
  15. ^ Opačić (2008), str. 47.
  16. ^ Opačić (2008), str. 48.
  17. ^ Opačić (2008), str. 50.
  18. ^ Opačić (2008), str. 53.
  19. ^ Mišić & Skoko (1990), str. 45-67.
  20. ^ Opačić (2008), str. 55-58.
  21. ^ Opačić (2008), str. 59.
  22. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p Opačić (2008), str. 444.
  23. ^ a b v g d đ e ž z Opačić (2008), str. 442.
  24. ^ Mišić & Skoko (1990), str. 78.
  25. ^ Mišić & Skoko (1990), str. 80.
  26. ^ Opačić (2008), str. 62-63.
  27. ^ a b Opačić (2008), str. 67.
  28. ^ Mišić & Skoko (1990), str. 92-99.
  29. ^ Opačić (2008), str. 69-71.
  30. ^ a b v g d đ Opačić (2008), str. 75-78.
  31. ^ a b v g Mišić & Skoko (1990), str. 104-105.
  32. ^ Mišić & Skoko (1990), str. 106-107.
  33. ^ Mišić & Skoko (1990), str. 111-112.
  34. ^ Mišić & Skoko (1990), str. 114-119.
  35. ^ a b v Opačić (2008), str. 85-90.
  36. ^ a b v g Mišić & Skoko (1990), str. 120-138.
  37. ^ a b v g d đ Opačić (2008), str. 91-115.
  38. ^ a b v g d đ e ž Mišić & Skoko (1990), str. 139-188.
  39. ^ Bjelajac (2004), str. 298.
  40. ^ a b v g d đ e Mišić & Skoko (1990), str. 189-200.
  41. ^ a b v g d Opačić (2008), str. 116-117.
  42. ^ a b v g Mišić & Skoko (1990), str. 201-210.
  43. ^ a b v g Opačić (2008), str. 118-129.
  44. ^ a b v g Mišić & Skoko (1990), str. 211-226.
  45. ^ a b v g d Opačić (2008), str. 130-133.
  46. ^ a b v g d Mišić & Skoko (1990), str. 229-234.
  47. ^ a b v Opačić (2008), str. 134-138.
  48. ^ a b v Mišić & Skoko (1990), str. 235.
  49. ^ Opačić (2008), str. 139.
  50. ^ a b v Mišić & Skoko (1990), str. 236-240.
  51. ^ a b v g Opačić (2008), str. 140-145.
  52. ^ Mišić & Skoko (1990), str. 241.
  53. ^ a b v Mišić & Skoko (1990), str. 242-246.
  54. ^ a b Opačić (2008), str. 146.
  55. ^ a b Mišić & Skoko (1990), str. 247-252.
  56. ^ a b Opačić (2008), str. 147-149.
  57. ^ a b Mišić & Skoko (1990), str. 253-277.
  58. ^ a b v Mišić & Skoko (1990), str. 278-285.
  59. ^ a b v Opačić (2008), str. 150-157.
  60. ^ a b v Mišić & Skoko (1990), str. 286-287.
  61. ^ a b v Opačić (2008), str. 158-164.
  62. ^ a b Opačić (2008), str. 164-175.
  63. ^ a b Mišić & Skoko (1990), str. 287-291.
  64. ^ Opačić (2008), str. 176-180.
  65. ^ Mišić & Skoko (1990), str. 292.
  66. ^ a b v g d Opačić (2008), str. 181-189.
  67. ^ a b v g d đ Mišić & Skoko (1990), str. 293-299.
  68. ^ a b v Mišić & Skoko (1990), str. 300-302.
  69. ^ a b v Opačić (2008), str. 193.
  70. ^ a b v Mišić & Skoko (1990), str. 303-305.
  71. ^ a b v Opačić (2008), str. 194.
  72. ^ a b v g Mišić & Skoko (1990), str. 306.
  73. ^ a b v Opačić (2008), str. 195-196.
  74. ^ a b v g d đ e ž z i Opačić (2008), str. 197-226.
  75. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m Mišić & Skoko (1990), str. 307-341.
  76. ^ a b v g Mišić & Skoko (1990), str. 342-344.
  77. ^ a b v g d Opačić (2008), str. 227-248.
  78. ^ a b v Mišić & Skoko (1990), str. 345-352.
  79. ^ a b v Opačić (2008), str. 249-255.
  80. ^ a b v g d đ Mišić & Skoko (1990), str. 353-356.
  81. ^ a b v g d Opačić (2008), str. 256-280.
  82. ^ a b v g d đ e ž Mišić & Skoko (1990), str. 357-376.
  83. ^ a b v g d đ e Opačić (2008), str. 281-322.
  84. ^ Opačić (2008), str. 433.
  85. ^ a b v g d đ Mišić & Skoko (1990), str. 377-386.
  86. ^ a b v g Opačić (2008), str. 323-352.
  87. ^ a b v g d đ Opačić (2008), str. 353-396.
  88. ^ Stanić (2003), str. 111-112.
  89. ^ a b v g Mišić & Skoko (1990), str. 387-388.
  90. ^ Milićević & Popović (2003), str. 13.
  91. ^ a b Bjelajac (2004), str. 178.
  92. ^ Ristanović (2007), str. 250.
  93. ^ Praunuka Živojina Mišića otvara stranice porodičnog albuma.

Literatura[uredi]

  • Мишић, Живојин; Скоко, Саво (1990). Моје Успомене. Београд: Београдски издавачко-графички завод. ISBN 978-86-13-00453-0. 
  • Опачић, Петар (2008). Војвода Живојин Мишић. Београд: БеоСинг. ISBN 978-86-87187-00-9. 
  • Милићевић, Милић; Поповић, Љубодраг (2003). Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Србије. Београд: Војноиздавачки завод. ISBN 978-86-335-0142-2. 
  • Бјелајац, Миле С. (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941. Београд: Институт за новију историју Србије. ISBN 978-86-7005-039-6. 
  • Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа. 
  • Ристановић, Слободан В. (2007). Колубарска битка. Београд: Ксе-На. ISBN 978-86-81961-20-9. 
  • Опачић, Петар (2009). Србија између Антанте и Централних сила 1915—1917. Београд: Завод за унапређивање образовања и васпитања. ISBN 978-86-87137-18-9. 
  • Бјелајац, Миле (1988). Војска Краљевине СХС 1918—1921. Београд: Народна књига. ISBN 978-86-331-0245-5. 
  • Станић, Ђорђе (2003). Верници српства и отаџбине. Београд: Војноиздавачки завод. ISBN 978-86-335-0134-7. 

Spoljašnje veze[uredi]

prethodnik
general
Petar Bojović
Načelnik Štaba Vrhovne komande
Kraljevine Srbije

1918.
naslednik
nastavio službovanje u novonastaloj državi
prethodnik
ostao na funkciji
Načelnik Štaba Vrhovne komande
Kraljevine SHS

19181920.
naslednik
vrhovna komanda postala generalštab
prethodnik
prvi načelnik glavnog generalštaba Kraljevine SHS
Načelnik Glavnog generalštaba Jugoslovenske vojske
19201921.
naslednik
vojvoda
Petar Bojović