Vojislav Šešelj

Vojislav Šešelj
Vojislav Šešelj, 2020. godine
Lični podaci
Datum rođenja	(1954-10-11)11. oktobar 1954.
Mesto rođenja	Sarajevo, NR BiH, FNR Jugoslavija
Prebivalište	Batajnica (Beograd)
Državljanstvo	Republika Srbija
Narodnost	Srbin
Poreklo	Hercegovački Srbin
Religija	pravoslavni hrišćanin
Univerzitet	Pravni fakultet Univerziteta u Sarajevu Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu
Profesija	pravnik
Porodica
Supružnici	Vesna Tunić-Mudreša Jadranka Šešelj (v. 1990)
Deca	Nikola (1984) Aleksandar (1993) Mihailo (1996) Vladimir (1998)
Politička karijera
Politička stranka	Srpska radikalna stranka (od 1991) ranije: Srpski četnički pokret (1990—1991) Srpski pokret obnove (1990) Srpski slobodarski pokret (1990) Savez komunista Jugoslavije (1971—1981)
Samoproglašena titula	četnički vojvoda
Mandati Narodni poslanik Republike Srbije 3. juna 2016 — 21. juna 2020. Izbori 24. april 2016. 24. oktobar 2000 — 24. februar 2003. Izbori Parlamentarni izbori 2000. 25. januar 1993 — 24. mart 1998. Izbori Parlamentarni izbori 1993. Reizbor(i) Parlamentarni izbori 1997. Potpredsednik Vlade Republike Srbije 24. mart 1998 — 24. oktobar 2000. Izbori 21. septembar 1997. Predsednik Milan Milutinović Predsednik vlade Mirko Marjanović Predsednik opštine Zemun 1996 — 1998. Izbori 1996. Prethodnik Nenad Ribar Naslednik Stevo Dragišić
Potpis

Vojislav Šešelj (Sarajevo, 11. oktobar 1954) srpski je političar i predsednik Srpske radikalne stranke. Šešelj je bivši narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije i bivši poslanik Savezne skupštine SR Jugoslavije, potpredsednik Vlade Republike Srbije (1998—2000) i predsednik opštine Zemun (1996—1998).

Osnivač je i predsednik Srpske radikalne stranke od njenog osnivanja, 1991. godine. Šest puta je bio kandidat za predsednika Republike Srbije (1990, 1997, 1997, septembra 2002, decembra 2002. i 2017).

Šešelj se od 24. februara 2003. godine nalazio u pritvoru Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu, gde mu se sudilo po optužbama za zločine protiv čovečnosti i kršenja prava i običaja ratovanja na području Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Vojvodine od 1991. do 1993. godine. Nakon više od jedanaest godina pritvora bez prvostepene presude, pušten je 12. novembra 2014. godine na privremenu slobodu zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. MKSJ je 31. marta 2016. godine oslobodio Šešelja krivice po svim tačkama optužnice. Pravosnažno je osuđen u drugostepenoj presudi Žalbenog veća Međunarodnog rezidualnog Mehanizma za krivične tribunale u Hagu 11. aprila 2018. godine na 10 godina zatvora zbog progona Hrvata u Hrtkovcima, a vreme provedeno u pritvoru mu je priznato kao odslužena kazna.

Mladost i obrazovanje

Poreklo i porodica

Rođen je 11. oktobra 1954. godine u porodilištu Univerzitetskog kliničkog centra na Koševu u opštini Centar u Sarajevu. Porodica Šešelj potiče iz hercegovačkog sela Mareva Ljut u Popovom polju, nadomak sela Zavala. Otac Nikola (1925—1978) je bio kondukter u ŽTP-u Sarajevo, a tokom Drugog svetskog rata je bio partizanski borac u Trećoj armiji. Majka Danica (devojačko Misita) (1924—2007) je bila domaćica i brinula je o Vojislavu i njegovoj sestri Dragici.

Kršten je 25. novembra 1954. godine u manastiru Zavala. Nosi ime po dedi Vojislavu. Krsne knjige porodice Šešelj su tokom rata prebačene u manastir Tvrdoš.

Kasnije je porodica dobili stan na Grbavici. Preko majke je u srodstvu sa četničkim komandantom Veselinom Misitom. Porodica je živela u sklopu stare železničke stanice.

Obrazovanje

Osnovnu školu je završio u eksperimentalnom odeljenju, posle čega upisuje Prvu gimnaziju u Sarajevu. Kao gimnazijalac je učestvovao u radnoj akciji nakon zemljotresa u Banjaluci 1969. godine, kao i još dve radne akcije, gde je bio komandir udarničke brigade. Na jednoj od radnih akcija je upoznao Milomira Minića. Primljen je u članstvo Saveza komunista Jugoslavije dve godine kasnije, kada mu je bilo 16 godina, zbog izuzetnog zalaganja na radnoj akciji.

Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sarajevu 1976. godine, prevremeno za samo dve godine i osam meseci. Na istom fakultetu je 1977. godine odbranio magistarski rad „Marksistički koncept naoružanog naroda”.

Doktorske studije je upisao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde mu je jedan od profesora kod kojih je polagao metodološke predmete bio Radomir Lukić. Doktorirao je 26. novembra 1979. godine, odbranivši doktorsku disertaciju na temu „Politička suština militarizma i fašizma” i tako postao najmlađi doktor nauka u SFR Jugoslaviji.

Od 1981. do 1984. radio je kao asistent profesora, predmet Teorija o ratu, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Sarajevu.

Politička karijera

Disidentski period

Dosije SDB o Šešelju, gde se navodi da mu je kodno ime doušnika „Magistar”

Početkom osamdesetih godina je uspostavio veze sa grupom srpskih intelektualaca nacionalne opcije u Beogradu. Došao je u sukob sa komunističkom vlasti tadašnje SR Bosne i Hercegovine, naročito sa vodećim ljudima Saveza komunista Bosne i Hercegovine, Brankom Mikulićem i Hamdijom Pozdercem. Do ovog sukoba došlo je kada je Šešelj u direktnoj borbi za asistentsko mesto protestovao protiv plagijata u doktorskoj tezi Branka Miljuša, drugog istaknutog mladog političara i štićenika ove dvojice. Šešeljeve disidentske pozicije i beskompromisnost su pretvorile ovaj politički sukob u krivični i ishodile njegovim izbacivanjem sa Fakulteta, praćenjem od strane Službe državne bezbednosti i konačno, zatvorskom kaznom u trajanju od 8 godina. Osuđen je 9. jula 1984. godine, zbog delovanja sa, kako je navedeno u presudi sudije Milorada Potparića, „anarholiberalističkih i nacionalističkih pozicija” čime je počinio „krivično delo kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja”. Kao dokazni materijal u sudskom procesu korišćeni su iskazi svedoka o privatnim razgovorima i neobjavljeni tekst odgovora na anketu-intervju pod naslovom „Šta da se radi?”.

Odlukom Vrhovnog suda SFRJ, kazna mu je smanjena na 6, potom na 4, pa na 2 godine. U zatvoru u Zenici proveo je 22 meseca, od čega više od 6 meseci u samici. Na ranije puštanje iz zatvora 1986. uticali su brojni protesti i peticije intelektualaca iz svih krajeva SFRJ (među kojima i puno njegovih kasnijih oštrih političkih protivnika), njegov štrajk glađu, a verovatno i interesovanje strane štampe za njegov slučaj. Potpisivale su se kako peticije tako i protestna pisma. Izbačen je iz Hrvatskog filozofskog društva.

Po izlasku iz zatvora, preselio se u Beograd gde se izdržavao pisanjem i samostalnim izdavanjem knjiga. Tako je postao član Udruženja književnika Srbije. Zbližio se sa Vukom Draškovićem, koji mu je krstio sina. Kasnije su se razišli zbog različitih političkih uverenja, ali i oko novca koji je donirala dijaspora.

Skidanje Titove slike u Domu inženjera i tehničara u Beogradu 15. marta 1990. godine, tokom prvog okupljanja do tada osnovanih stranaka i njihovih pristalica;
od četvorice aktera jedino se vidi lice predstavnika Narodne radikalne stranke Milana Mladenovića od Lužice — s leve strane je Vojislav Šešelj, a u sredini Vuk Drašković

Tokom 1989. godine, Vojislav Šešelj je, sa ciljem prikupljanja donacija, održao ukupno 97 predavanja Srbima u dijaspori, od kojih je većina bila u SAD i Kanadi, a manji deo u zemljama zapadne Evrope i Australiji. Prilikom posete Sjedinjenim Državama, ministar za veteranska pitanja Edvard Darvinski u administraciji Džordža H. V. Buša je priredio prijem za Šešelja kao istaknutog jugoslovenskog disidenta i antikomunistu, posle čega je posetio Predstavnički dom i Senat… Gradonačelnik Klivlenda Džordž Vojnović, potonji guverner Ohaja i potom senator, uručio mu je gramatu kao borcu za ljudska prava, a u Šešeljevu čast je na zgradi senata države Ohajo bila istaknuta zastava, koja mu je potom poklonjena.

Ponovo odlazi u SAD 1990. godine, gde ga je Vidovdan najistaknutiji srpski politički emigrant i četnički vojvoda Momčilo Đujić proizveo u čin srpskog četničkog vojvode, zbog: „naročitih zasluga u borbi za srpski nacionalni interes”. U položenoj zakletvi Šešelj je rekao da će „služiti kralju i otadžbini”. Đujić je ovu odluku povukao 1998. godine, kada je Šešelj formirao vladu sa Socijalističkom partijom Srbije, i nakon što je javno rekao da monarhizam sam po sebi nije demokratski sistem, te da je on republikanac. Šešelj je nakon 1998. godine kralja Aleksandra I Karađorđevića nazivao idiotom, zato što nije stvorio Veliku Srbiju nakon Prvog svetskog rata; zbog svega ovoga, vojvoda Momčilo Đujić mu je 1998. godine formalno oduzeo titulu četničkog vojvode.

Po povratku iz Sjedinjenih Američkih Država, 23. januara 1990. godine, osnovao je Srpski slobodarski pokret, koji se 14. marta iste godine ujedinio sa otcepljenim krilom Srpske narodne obnove (stranke osnovane u Novoj Pazovi, a nastale od prvog antikomunističkog udruženja Društvo Sveti Sava) koje je predvodio Vuk Drašković. Ujedinjena politička stranka je dobila novo ime — Srpski pokret obnove. Nakon pomenutog razlaza sa Vukom Draškovićem u maju 1990, Šešelj je pokušao osnovati Srpski četnički pokret, čija je registracija odbijena sa obrazloženjem da „svojim imenom vređa javni moral”.

Na kaznu zatvora po drugi put je osuđen 2. oktobra 1990. godine, zbog pokušaja rušenja „Kuće cveća” i prikupljanja dobrovoljaca za odlazak u odbranu Republike Srpske Krajine. Po izdržanoj kazni ponovo je uhapšen 23. oktobra iste godine i osuđen na 45 dana zatvora. Pušten je nešto ranije, 15. novembra, a tom prilikom odbio je da potpiše rešenje o uslovnom puštanju. Praktično iz zatvora, 14. novembra 1990. godine, prvi put se kandiduje za predsednika Srbije, ispred grupe građana.

Šešelj je na izborima 1990. godine osvojio peto mesto sa 96.277 glasova, iza Slobodana Miloševića, Vuka Draškovića, Ivana Đurića i Sulejmana Ugljanina.

Predsednik Srpske radikalne stranke

Glavni članak: Srpska radikalna stranka

Šešelj kao poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, u istom sazivu sa Borislavom Jovićem i Velimirom — Batom Živojinovićem

Predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj postaje u Kragujevcu, 23. februara 1991. godine, kada je stranka i osnovana, ujedinjenjem neregistrovanog Srpskog četničkog pokreta i većine mesnih odbora Narodne radikalne stranke. Na ponovljenim izborima za poslanika u Narodnoj Skupštini Republike Srbije iz opštine Rakovica u junu 1991, Šešelj je dosta ubedljivo pobedio potpuno nepoznatog kandidata Socijalističke partije Gorana Karaklajića, i književnika Borislava Pekića koji je bio ispred tadašnje Demokratske stranke.

Tokom ratova na prostorima bivše Jugoslavije, zastupao je radikalne nacionalističke stavove. Sa Miloševićevom Socijalističkom partijom Srbije je nekoliko godina bio u koaliciji na vlasti (1998—2000) i podržavao njihove manjinske vlade (1992—1993), dok je u ostalom periodu bio u nazovi opoziciji.

Prvi potpredsednik ruske Državne dume Ivan Melnikov, ambasador Ruske Federacije u Srbiji Aleksandar Čepurin i Vojislav Šešelj u plenarnoj sali Doma Narodne skupštine Republike Srbije (3. jun 2019)

Sve vreme devedesetih, Šešelj je nastupao sa izrazito nacionalnih pozicija. Zagovarao je stvaranje Velike Srbije, sa zapadnom granicom na liniji Karlobag—Ogulin—Karlovac—Virovitica. Prikupljao je dobrovoljce i slao ih na ratište pod komandu Jugoslovenske narodne armije. Obilazio je razna žarišta sukoba: Plitvice, Vukovar, Hercegovinu i Semberiju. U Vukovaru je zamalo izbegao dva projektila JNA koji su promašili metu. Vojislav Šešelj je zahtevao da umesto slanja trupa na Sloveniju, JNA treba da povuče sve svoje trupe na granicu Karlovac—Karlobag—Virovitica, a ukoliko vojska bude ugrožena, smatrao je da ima pravo da se brani svime što joj je na raspolaganju, uključujući i napalm-bombe. Navodno je pretio nelojalnim Albancima, Hrvatima i Mađarima, a Miloševiću hapšenjem. Takođe je poznata i epizoda potezanja pištolja na taksiste i studente u toku opozicionih demonstracija u Beogradu 1992. godine. Njegovim zalaganjem izglasano je u Saveznoj skupštini nepoverenje prvoj Saveznoj vladi SRJ Milana Panića (decembra 1992), a nedugo zatim i prvom predsedniku SRJ, književniku Dobrici Ćosiću (juna 1993) — takođe nekadašnjem Šešeljevom prijatelju iz Udruženja književnika Srbije, koji je bio jedan od najzaslužnijih za njegovo oslobađanje iz zatvora, koji mu je potom i materijalno pomagao; kome, konačno, duguje i dobar deo svojih nacionalističkih pozicija. Nakon kratke monarhističke faze na početku devedesetih, kada je zagovarao izvesnu špansku porodicu Dolgorukov kao naslednike loze Nemanjića, Šešelj staje iza republikanskog uređenja.

Tadašnju političku javnu scenu obeležio je kao izuzetan govornik, veoma brz i jakih živaca, gotovo nepobediv u javnim političkim sukobima. Posmatrači su opisivali kako vispreno prilagođava svoju poziciju kontekstu, „galami, viče, upada u reč, pritiska protivnika tako da ovaj ne može da dođe do daha” i ne preza od kleveta i uvreda i obično matira protivnika. Šešelj je učestvovao u tučama sa skupštinskim obezbeđenjem, a u raspravi u Saveznoj skupštini povodom njegovog proterivanja iz Crne Gore od strane tadašnjeg režima Momira Bulatovića (posle mitinga u Herceg-Novom) pljunuo je predsedavajućeg Skupštine dr Radomana Božovića. Kasnije je proteran i iz Bosne i Hercegovine. Posle oštrog televizijskog duela na BK televiziji, Šešeljev telohranitelj nanosi teške povrede advokatu Nikoli Baroviću, što se kasnije objašnjava time da se ovaj „okliznuo na bananu”. Šešelj je optužio Dragoljuba Mićunovića da je „jahao popa”, a akt prestolonaslednika princa Aleksandra Karađorđevića kada se ovaj sageo i poljubio zemlju pri povratku u Srbiju posle pedesetogodišnjeg izgnanstva svoje porodice opisao je kao „pašu trave”.

Politički angažman

Šešelj (desno) u mlađim danima

Politički angažman Šešelja tokom devedesetih godina odlikuje niz naizmeničnih perioda saradnje i razlaza sa režimom Slobodana Miloševića. Nekoliko puta su njihove stranke formirale „vlade narodnog jedinstva” i vodile veoma složnu politiku u odnosu na konflikt u bivšoj Jugoslaviji. Sam Milošević nazvao je Šešelja kako svojim „omiljenim opozicionarom” tako i „oličenjem nasilja i primitivizma”. Razilazili su se raznim povodima, ali uglavnom kada bi Šešeljeva stranka dovoljno ojačala, a Milošević popuštao pred zahtevima međunarodne zajednice, kao što je bio slučaj sa propašću Vens—Ovenovog plana 1993. (i potonjom blokadom Republike Srpske od strane beogradskog režima) i Kumanovskim sporazumom 1999. Po potpisivanju Dejtonskog sporazuma 1995, Slobodana Miloševića je nazvao „najvećim izdajnikom srpskog naroda”. U periodima razilaženja, Šešeljeva SRS bi oštro kritikovala vladajući režim, sam Šešelj bi objavljivao dela pod pitoresknim nazivima poput „Tiranin sa Dedinja” (odnosi se na Slobodana Miloševića) ili „Narkomanija Vuka manitoga” (u vreme kada je SPS u Saveznoj vladi sarađivao sa SPO Vuka Draškovića umesto sa njegovom SRS), za Miloševiću suprugu Miru Marković govorio da je „crvena veštica sa Dedinja, nova prokleta Jerina i najveće zlo srpskog naroda”, njegova partija bila izložena fingiranom progonu državnih medija, da bi ličila na ostale opozicione partije, pa bi čak dolazilo i do pokušaja saradnje među njima kao na primer pri konstituisanju Narodne skupštine posle izbora 1993.

U zatvoru po treći put boravi od 29. septembra 1994. godine do 29. septembra 1995. godine. Iste godine, takođe zbog suprotstavljanja politici aktuelnog režima, boravi još 60 dana u zatvoru. Nakon izlaska iz zatvora, Šešelj je napravio „tehničku koaliciju” sa Demokratskom strankom i Demokratskom strankom Srbije. Članice koalicije su se obavezale da će napraviti zajedničku listu na predstojećim lokalnim izborima i da će koordinisano delovati u Skupštini, do čega nikada nije došlo. Šešelj je opet uhapšen u Gnjilanu 1995. zbog organizovanja skupa bez odobrenja policije. Do kraja 1995. koalicija sa DS-om i DSS-om se praktično ugasila. Početkom 1996. SRS i SPO su obnovili svoj rat optužbama.

Pobedom SRS na lokalnim izborima 1996. u Zemunu (sam Šešelj živeo je u Batajnici), postaje predsednik Skupštine Opštine Zemun. U posetu Srbiji dovodi Žan-Marija le Pena i Vladimira Žirinovskog.

Na izborima za predsednika Srbije održanim 21. septembra 1997. godine, Vojislav Šešelj je osvojio 1.125.140 glasova i ušao u drugi izborni krug. Sa 50,61% važećih glasačkih listića pobedio je protivkandidata SPS-a Zorana Lilića, 5. oktobra iste godine, ali su izbori, po dogovoru, ponovljeni nakon što je Republička izborna komisija objavila da je izlaznost bila 48,88%. Na ponovljenim izborima koji su održani 7. decembra SPS kandiduje Milana Milutinovića, tadašnjeg ministra inostranih poslova SRJ, koji Šešelja pobeđuje u drugom krugu. Kao i većina ostalih zvaničnih rezultata izbora iz ovog perioda, i ovi ostaju kontroverzni, uz široko verovanje da su falsifikovani na Šešeljevu štetu, uz odgovarajuće obeštećenje. Na primer, u Drenici na Kosovu i Metohiji, utvrđenju albanskih separatista, zvanični rezultati pokazuju 90% upisanih birača za Milutinovića. Na oba ova izbora za predsednika Srbije učestvuje kao trećeplasirani u prvom krugu i Vuk Drašković; dok su opozicione stranke bojkotovale.

Šešelj, zatim ulazi u vladu i postaje potpredsednik Vlade Republike Srbije u kabinetu Mirka Marjanovića, 24. marta 1998. Pozicija Srbije na početku mandata ove Vlade bila je teška, a na njenom isteku i neuporedivo gora. Odnosi sa Vladom Republike Crne Gore su krajnje zaoštreni što je u krajnjem rezultovalo ukidanjem SRJ 2003, a oružana pobuna na Kosovu i Metohiji eskalirala je u oštar rat koji se, nakon referenduma na kojem je odbijeno učešće međunarodnih pregovarača, snažnih spoljnih pritisaka, i kraha pregovora u Rambujeu, završio agresijom NATO pakta u proleće 1999.

Agresija je zaustavljena potpisivanjem Kumanovskog sporazuma koji je uspostavio protektorat Ujedinjenih nacija i defakto suspendovao svaki suverenitet Srbije u toj pokrajini; Šešelj i ostali članovi Vlade iz redova Srpske radikalne stranke su se usprotivili potpisivanju ovog sporazuma i podneli ostavke na članstvo u Vladi, ali su, ipak, nastavili da obavljaju svoje dužnosti, obrazlažući to nacionalnim interesima. Na unutrašnjepolitičkom planu ova vlada u kojoj je Šešelj igrao važnu ulogu ostala je zapamćena pre svega po donošenju kontroverznih zakona o informisanju i o univerzitetima. Primena zakona o informisanju rezultovala je neviđenim pritiskom na novinare čije se izveštavanje nije uklapalo u okvire koje je propisala Vlada („nezavisni novinari”); sudskim procesima, po tužbama uglavnom nepoznatih građana i organizacija (npr. „Patriotskog saveza Jugoslavije”), koji su rešavani u roku od 24 časa izuzetno visokim novčanim kaznama; zabranama i zatvaranjem nekoliko dnevnika, nedeljnih novina i radio-stanica; te progonima pa i ubistvima nekoliko novinara. Tadašnjim zakonom o univerzitetu suspendovana je autonomija („samoupravljanje”, kako je to objašnjavala Vlada) visokog školstva i omogućeno Vladi postavljenje dekana i rektora uz gotovo potpunu kontrolu nad zbivanjima na univerzitetima čiji su osnivači, što je dovelo do revolta i ostavki određenog broja univerzitetskih profesora. U ovom periodu Šešelj je bio izabran i za redovnog profesora na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Vojislav Šešelj je objavio veliki broj knjiga i pamfleta, stručnih i političkih tekstova, uključujući i udžbenik iz predmeta Politički sistem koji je od 2000. do 2001. predavao na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Predizborni plakati Srpske radikalne stranke 2012. godine

Srpska radikalna stranka beleži izuzetno loš rezultat najpre na saveznim izborima 24. septembra 2000. godine, a potom i na republičkim izborima 23. decembra iste godine. Šešelj gubi poziciju potpredsednika republičke Vlade izborom prelazne Vlade, 25. oktobra 2000. Šešelj učestvuje na predsedničkim izborima u septembru 2002. i završava treći sa 23,24% osvojenih glasova, a na ponovljenim izborima u decembru 2002. godine, dobija iz Haga podršku Slobodana Miloševića, koji biračima poručuje da će Šešelj „svrgnuti spolja nametnuti režim u Beogradu” — i osvaja 36,08% glasova.

Šešeljeva politička karijera je privremeno prekinuta februara 2003. njegovim dobrovoljnim odlaskom u Hag, gde mu se pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju sudilo po optužbama za zločine protiv čovečnosti i kršenja prava i običaja ratovanja.

Nakon povratka iz pritvora Haškog tribunala, novembra 2014. Šešelj se odmah aktivno uključio u politički život Srbije, održavajući konferencije za novinare, gostujući u televizijskim emisijama, obilazeći opštinske odbore i držeći tribine po gradovima. Na vanrednim parlamentarnim izborima 24. aprila 2016. Srpska radikalna stranka je nakon četiri godine ponovo postala parlamentarna, osvojivši 8,10% glasova, a Šešelj je nakon trinaest godina ponovo postao narodni poslanik. Vojislav Šešelj se kandidovao na izborima za predsednika Srbije 2017. koji su održani 2. aprila i osvojio 4,48% glasova.

Suđenje u Haškom tribunalu

Glavni članak: Suđenje Vojislavu Šešelju u Hagu

Šešelj u Haškom tribunalu

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (Haški tribunal) optužio je u januaru 2003. Vojislava Šešelja da je podsticao zločine protiv čovečnosti i za kršenje prava i običaja ratovanja na području Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Vojvodine od 1991. do 1993. godine. Optužen je da je „govorima i izjavama doprineo da se kod izvršilaca stvori odluka da počine navedene zločine”. Šešelj se dobrovoljno predao Tribunalu 24. februara 2003, gde je u pritvoru četiri i po godine čekao početak suđenja, do novembra 2007. U međuvremenu je, u jesen 2005. godine, svedočio na suđenju Slobodanu Miloševiću.

Srpska radikalna stranka, čiji je i dalje predsednik, najpre je na parlamentarnim izborima u decembru 2003. dokazala da je pojedinačno najjača, osvojivši 28% glasova i 82 od ukupno 250 mandata u Narodnoj skupštini, ali ipak ostaje u opoziciji. Kandidat partije, zamenik predsednika SRS Tomislav Nikolić, uz Miloševićevu i Šešeljevu podršku iz Haga, osvaja najveći broj glasova u prvom krugu 13. juna 2004. godine, ali u drugom krugu (27. jun) gubi od lidera Demokratske stranke Borisa Tadića.

U narednom periodu, SRS je bila opozicija Vladi Srbije koju je vodio Vojislav Koštunica, a koju su činili DSS, G17 plus, i koalicija SPO—NS, uz manjinsku podršku SPS-a u parlamentu.

U jesen 2006. godine, SRS je podržala donošenje novog Ustava Srbije, koji su građani izglasali na referendumu 28. i 29. oktobra te godine, a koji je proglašen 8. novembra 2006. Po proglašenju Ustava, raspisani su vanredni skupštinski izbori, koji su održani 21. januara 2007. godine. I na ovim izborima SRS je osvojila prvo mesto, sa dobijenim 81 mandatom. Pregovori o formiranju nove Vlade potrajali su sve do sredine maja, a u međuvremenu je — zahvaljujući podršci DSS-a — Tomislav Nikolić 8. maja 2007. postao predsednik Narodne skupštine. No, pošto su stranke „demokratskog bloka” ipak uspele da postignu sporazum o formiranju zajedničke Vlade, DSS je uskratio podršku Nikoliću i on je 13. maja podneo ostavku. U narednom periodu, SRS je predstavljala opoziciju novoj Vladi koju je ponovo formirao Vojislav Koštunica, a koju su činili DS, DSS i G17 plus.

Početkom novembra 2007. godine, konačno je počelo suđenje Vojislavu Šešelju. A u decembru mesecu raspisani su vanredni izbori za predsednika Srbije, koji su morali da se održe, saglasno novom Ustavu. Srpska radikalna stranka ponovo je kandidovala Tomislava Nikolića, koji je u prvom krugu, 20. januara 2008. godine, osvojio prvo mesto sa 40% glasova. Dve nedelje kasnije, 3. februara, Tomislav Nikolić je (sa vrlo malom razlikom) izgubio ponovo od Borisa Tadića, lidera DS i predsednika Srbije.

U februaru 2008. došlo je i do proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije od strane tamošnjih privremenih vlasti u Prištini. Vlada Srbije je energično reagovala protiv te odluke, poništavajući akte o nezavisnosti kao nelegalne i pozivajući građane na veliki protestni miting, u čijem organizovanju je učestvovala i Srpska radikalna stranka. Miting je održan 21. februara, a ispred SRS govorio je Tomislav Nikolić. Kasnije, nakon mitinga, došlo je do paljenja Američke ambasade u centru Beograda.

Kosovska kriza je uticala i na pad druge Vlade Vojislava Koštunice. Najpre je, 5. marta, Srpska radikalna stranka predložila parlamentu Rezoluciju o odnosima Srbije i EU, koju je podržao DSS, a usprotivio se DS. Tri dana kasnije, Vojislav Koštunica predlaže raspuštanje Skupštine i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, koji su zakazani za 11. maj te godine. Na tim izborima, Srpska radikalna stranka osvaja drugo mesto sa 78 mandata, i ponovo ostaje u opoziciji pošto je novu Vladu Srbije formirala koalicija okupljena oko DS-a sa koalicijom okupljenom oko Socijalističke partije Srbije (jul 2008).

Srpska radikalna stranka je krajem jula 2008. organizovala protestni miting zbog hapšenja Radovana Karadžića, bivšeg predsednika Republike Srpske, koji je pred Haškim tribunalom optužen za ratne zločine. Miting je održan 29. jula u Beogradu, a nakon mitinga je došlo do sukoba demonstranata i policije; tom prilikom je teško povređen jedan demonstrant, koji je kasnije podlegao povredama. Zbog toga je SRS u Skupštini Srbije tražila odgovor od nadležnih organa na pitanje ko je odgovoran za nerede na mitingu, i to je početkom avgusta meseca rezultovalo blokadom rada parlamenta.

Početkom septembra 2008. Tomislav Nikolić je najavio da će SRS podržati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju u Skupštini, ukoliko Vlada Srbije prihvati amandman SRS. No, 5. septembra, Predsednički kolegijum SRS je većinom glasova odlučio da SRS ne podrži Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, po nalogu Vojislava Šešelja. Tomislav Nikolić je tada podneo ostavku na sve stranačke dužnosti, a 8. septembra formirao posebnu poslaničku grupu pod nazivom „Napred Srbijo”. Toj poslaničkoj grupi prišlo je više od deset poslanika SRS-a. Zbog toga se saziva Centralna otadžbinska uprava SRS-a (12. septembar), koja je jednoglasno isključila Nikolića i one koji su mu prišli iz stranke. Nikolić je kasnije osnovao svoju stranku (Srpska napredna stranka) i zadržao poslaničke mandate. Vojislav Šešelj je u Hagu optužio Nikolića da su ga „zavrbovale zapadne obaveštajne službe”.

Nakon akcije Srpske radikalne stranke u kojoj je skupila više od milion potpisa građana Srbije sa zahtevom da se suđenje Vojislavu Šešelju prenosi na RTS-u, građani Srbije su mogli da gledaju suđenje Šešelju.

Pogrešno prevođenje

Vojislav Šešelj je podneo zahteve pretresnom veću da naloži sekretaru da ispravi pogrešan prevod sa srpskog na engleski, kao i pogrešan prevod sa srpskog jezika na francuski u transkriptima suđenja od 8. novembra 2007. godine. Tom prilikom je Zoran Krasić, jedan od Šešeljevih pravnih savetnika, utvrdio kako prevodioci „namerno greše” u prevođenju, navodeći uz to niz primera gde je u prevodu izmenjen smisao onoga što je izgovoreno. Srpska radikalna stranka je Haškom tribunalu dostavila i kompakt-disk za koji tvrde da sadrži deo suđenja u kom se prevodioci glasno smeju na reči Vojislava Šešelja.

Završna reč

Suđenje Vojislavu Šešelju pred Haškim tribunalom završeno je marta 2012. izvođenjem završne reči Tužilaštva i optuženog. Šešelj je u poslednjem danu iznošenja završne reči govorio o, kako je rekao, političkim okolnostima koje su uticale na stvaranje optužnice protiv njega, na predmet i na pokušaj da se on politički uništi, odnosno da mu se spreči političko delovanje.

Takođe je rekao da je proces protiv njega bio politički motivisan i da je bio izložen političkom progonu. „Ovaj proces bio je proces na zadatu temu”, rekao je Šešelj i objasnio da je tužilaštvo tek posle podignute optužnice počelo da vodi istragu kako bi joj prilagođavalo izjave svedoka. Rekao je i da „učešće u ratu i doprinos srpskim ratnim naporima nije krivično delo” i upitao sudije da li u njegovim govorima mogu naći „ijedan fragment koji je bio bitni doprinos krivičnom delu”.

Osvrćući se na zahtev tužilaštva da bude osuđen na 28 godina zatvora, Šešelj je ocenio da „nema nikakve šanse da tu kaznu izdrži” do kraja, ako na nju bude osuđen.

„Imajući u vidu koliki sam protivnik SAD, NATO, EU i koliko mrzim Haški tribunal, sve sudije i tužioce ovde, onda je jedina primerena kazna doživotna robija. I to je jedina kazna koju mogu da izdržim do kraja”, rekao je Šešelj.

Naglasio je i da je veoma zadovoljan procesom zato što je „dokazao da je Haški tribunal nelegalan, antisrpski i da se služi lažima, najprljavijim manipulacijama, da nije doprineo pravdi, nego nepravdi i da je instrument novog svetskog poretka koji je gori od Hitlerovog nacizma”.

Puštanje na privremenu slobodu

Grafit podrške Šešelju u Novom Sadu 2011. godine

Odlukom Sudskog veća Haškog tribunala od 6. novembra 2014, Vojislav Šešelj je pušten na privremenu slobodu do izricanja presude — kako je navedeno, iz humanitarnih razloga.

Šešelju se zdravstveno stanje pogoršalo nekoliko nedelja ranije, kada su mu navodno dijagnostikovane metastaze raka na jetri. Ovo je potvrdio i srpski lekarski tim koji je u pritvoru Haškog tribunala pregledao Šešelja. Šef lekarskog tima, prof. dr Milovan Bojić, naveo je da je Šešeljevo zdravstveno stanje ozbiljno i da postoje elementi „životne ugroženosti”.

Sudsko veće najpre nije otkrivalo javnosti uslove pod kojima je Šešelj pušten iz pritvora ali su kasnije objavili da mu nisu postavljeni nikakvi posebni uslovi, osim da ne napušta Srbiju, nema kontakte sa žrtvama i svedocima i da se vrati u pritvor Haškog tribunala kada ga pozovu.

Vojislav Šešelj se, nakon skoro dvanaest godina provedenih u pritvoru Haškog tribunala, vratio u Srbiju 12. novembra 2014. Na Beogradskom aerodromu ga je, pored članova porodice i stranačkih kolega, dočekalo i više stotina simpatizera.

Prvostepena presuda

Haški tribunal je 31. marta 2016. izrekao oslobađajuću prvostepenu presudu Vojislavu Šešelju, bez njegovog prisustva, po svih devet tačaka optužnice koja ga je teretila da je govorom mržnje podsticao i podržavao ratne zločine u Hrvatskoj i BiH i proterivanje Hrvata iz vojvođanskog sela Hrtkovci devedesetih godina prošlog veka. Sudsko veće je žestoko kritikovalo rad tužilaštva navodeći da je dokazni materijal bio pun „nejasnoća i nedoslednosti” a „navodni zločinački cilj varirao po potrebi optužnice”. Šešelj je oslobođen krivice za zločine protiv čovečnosti (progon nesrba na političkoj, rasnoj, etničkoj i verskoj osnovi, deportaciju i prisilno premeštanje). Nije kriv ni za kršenje zakona i običaja rata (ubistva, mučenje, okrutno postupanje, bezobzirno razaranje sela ili pustošenje koje nije opravdano vojnom nuždom, uništavanje verskih objekata i pljačkanje javne ili privatne imovine).

Veće je utvrdilo da nije postojao udruženi zločinački poduhvat čiji je cilj bilo stvaranje jedinstvene srpske države na velikim delovima teritorija Hrvatske i BiH, odnosno Velike Srbije, u kojem je — po optužnici — sa Šešeljem učestvovao i tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević i drugi srpski vojni, politički i policijski zvaničnici.

Drugostepena presuda

Žalbeno veće Međunarodnog rezidualnog Mehanizma za krivične tribunale (naslednik Haškog tribunala), usvojivši delimično zahtev Tužilaštva, osudilo je 11. aprila 2018. Vojislava Šešelja na deset godina zatvora zbog progona Hrvata u Hrtkovcima u Vojvodini 1992. godine. Žalbeno veće je ovom odlukom preinačilo prvostepenu oslobađajuću presudu, kojom je lider SRS u martu 2016. godine bio oslobođen od svih optužbi Haškog tužilaštva. Prema rečima predsednika Žalbenog veća Teodora Merona, Šešelj je ovom presudom proglašen krivim po tri od devet tačaka optužnice. „Žalbeno veće smatra da je Šešelj krivično odgovoran zbog govora 6. maja 1992. u Hrtkovcima, te da je počinio krivično delo podsticanje deportacije, progona i drugih nehumanih dela, kao i zločin protiv čovečnosti”, precizirao je predsednik Žalbenog veća. Pošto se u kaznu uračunava vreme provedeno u pritvoru, Vojislav Šešelj neće služiti izrečenu kaznu. Vojislav Šešelj, kao što je i najavio, nije prisustvovao izricanju presude, a ranije je najavio i da se više nikada neće dobrovoljno vratiti u Haški tribunal.

Stavovi

Mapa Velike Srbije koju zagovara Šešelj

Privatni život

Porodica

Prva žena mu je bila Vesna Tunić (devojačko Mudreša) sa kojom je dobio sina Nikolu (1984), dok je bio u zatvoru. Ubrzo posle razvoda se oženio sadašnjom suprugom Jadrankom, sa kojom ima tri sina: Aleksandra (1993), Mihaila (1996) i Vladimira (1998). Od sina Nikole ima unuke Vojislava (2002) i Ljubomira (2004).

Nikoli je kum na krštenju bio Vuk Drašković, a protojerej Žarko Gavrilović je bio činodejstvujući sveštenik. Nikolinim sinovima je kumovao Tomislav Nikolić.

Sin Nikola i sajt SRS

Najstariji sin Nikola se prvobitno pojavio u medijima 2010. godine, kada ga je pet policajaca pretuklo zbog organizovanja nelegalnog turnira u pokeru (engl. Texas hold 'em). Lekari su konstatovali teške telesne povrede a policajci su privremeno udaljeni iz službe.

Nikola Šešelj u stranci postaje aktivan krajem 2010. godine, kada stupa na dužnost glavnog i odgovornog urednika sajta Srpske radikalne stranke i sajta o Vojislavu Šešelju. Tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji uputio je tri pisma Nikoli Šešelju u kojima mu je zaprećeno kaznom od sedam godina zatvora i novčanom kaznom do 100.000 € ukoliko ne skine knjige Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić i Glupson iz Manitobe Brus Mek Farlen sa sajta o Vojislavu Šešelju.

Ordenje

• Orden Republike Srpske (Republika Srpska)
• Orden Karađorđeve zvezde prvog stepena sa lentom (Republika Srpska)
• Orden Belog Anđela prvog reda (Eparhija mileševska)
• Orden zlatnog lika Svetog Petra II Lovćenskog Tajnovidca (Mitropolija crnogorsko-primorska)
• Orden Svetog vladike Mardarija (Eparhija novogračaničko-srednjozapadnoamerička)
• Orden za unapređenje međunarodnih odnosa Krima

Bibliografija

Bibliografija dela Vojislava Šešelja je sastavljena prema spisku sa zvanične veb-stranice Srpske radikalne stranke i elektronskom katalogu Virtuelne biblioteke Srbije. Prva godina je prvo izdanje, a navedena godina u zagradi je godina ponovljenog izdanja te knjige. Spisak dela nije kompletan. Do 2017. je izašlo više od 225 Šešeljevih knjiga.

Sabrana dela u izdanju Srpske radikalne stranke po numeričkom redosledu

1. Vreme preispitivanja, ? (2001)
2. Hajka na jeretika, ? (2001)
3. Fenomenologija balkanskog despotizma, ? (2000)
4. Veleizdajnički proces, 1991. (2001) [PDF]
5. Narkomanija Vuka manitoga, ? (2000) [PDF]
6. Politika kao izazov savesti, 2000.
7. Milan Panić mora pasti, 1993. (2001)
8. Na međunarodnoj sceni, ? (2000)
9. Sučeljavanje sa sedmom silom, ? (2000)
10. Narodni tribun, ? (1999)
11. Poslaničke besede, 1993.
12. Filipike četničkog vojvode, 1994.
13. Pali, žari, dedinjski dizdare, 1994. (2002)
14. Crveni tiranin sa Dedinja, 1995.
15. Da sve srpsko bude kao zemunsko, 1998.
16. Promene po volji naroda, 1998.
17. Bez dlake na jeziku, 2001.
18. Moć argumenata, 2000.
19. Falsifikovana volja naroda, ? (2005)
20. Vlada nacionalnog jedinstva, ? (2001)
21. Srbija pod američkim bombama, ? (2005)
22. Dok patriote obnavljaju izdajnici razaraju, ? (2002)
23. Radikali se nisu obrukali, 2002.
24. Pakleni planovi Zapada, 2001.
25. Kontrarevolucionar u buldožer revoluciji, 2001.
26. Dosmanlijski zulum nad Srbijom, 2002.
27. Kontinuitet radikalske doslednosti, 2002.
28. Glavni Miloševićev politički robijaš, 2002.
29. Ubistvo ministra odbrane Pavla Bulatovića, 2002.
30. Dosmanlijski sejmeni na Pravnom fakultetu, 2002.
31. Glogov kolac u dosovskom srcu, 2003.
32. Dosmanlije kao novi janjičari, 2003.
33. Četnička sablja nad dosmanlijskom glavom, 2004.
34. Na junačkim rukama kroz srpsku Boku, 2003.
35. Kora od banane, ? (2015)
36. Srpski četnički pokret, 1994. (2003)
37. Srpska radikalna stranka, ? (1995)
38. Peti otadžbinski kongres, ? (2005)
39. Sudanije nepokornog vojvode, ? (2003)
40. Ideologija srpskog nacionalizma, ? (2002) [PDF]
41. Afirmacija parlamentarizma, 2003.
42. Slom savezne države, 2003.
43. Žigosanje dosmanlijskog beščašća, 2003.
44. Čelični vojvoda, 2003.
45. Stazom slave, u službi otadžbine, 2005.
46. Hrabrost i savesnost u istorijskim lomovima, 2005.
47. Uporna odbrana srpstva, 2006.
48. Stanko Subotić — Cane Žabac, kralj duvanske mafije, 2006.
49. Mafijaška pudlica Nebojša Čović, 2005.
50. Cijin major Grujica Spasović, 2003.
51. Četnički vojvoda pred Haškim tribunalom, 2003.
52. Suočavanje sa haškim inkvizitorima, 2003.
53. Haški dosije nabeđenog ratnog zločinca, 2004.
54. Pocepana haška inkvizitorska odežda, 2004.
55. U čeljustima kurve Del Ponte, 2004.
56. Genocidni izraelski diplomata Teodor Meron, 2004.
57. Đavolov šegrt zločinački rimski papa Jovan Pavle Drugi, 2005.
58. Vašingtonski seksualni manijak Bil Klinton, 2005.
59. Haško bajramsko prase, Srpska radikalna stranka, 2005.
60. Lažljiva haška pederčina Džefri Najs, 2005.
61. Svedok odbrane Slobodana Miloševića u haškom procesu, 2005. [PDF]
62. Engleski pederski isprdak Toni Bler, 2005.
63. Kriminalac i ratni zločinac Havijer Solana, 2006.
64. Podmukli galski picopevac Žak Širak, 2006.
65. Hitlerovi najverniji sledbenici Helmut Kol i Hans Genšer, 2006.
66. Krvave ručerde Madlen Olbrajt, 2006.
67. Pontifeks maksimus satanističke crkve Jovan Pavle Drugi, 2006. [PDF]
68. Antihristov namesnik zlikovački rimski papa Benedikt Šesnaesti, 2006. [PDF]
69. Najveći izdajnik Rusije Boris Jeljcin, ? (2007)
70. Milo Đukanović novi Skenderbeg Crnojević, ? (2011)
71. Boris Tadić novi Sinan-paša Kodža, ? (2013)
72. Izdajnički akreditivi ustaškog konzula Vuka Draškovića, ? (2011)
73. Politički ortakluk Kurve del Ponte i Kurve del Koštunice, ? (2007)
74. Vatikan glavno Satanino gnezdo, 2003. (2006) [PDF]
75. Rimska kurija večito žedna srpske krvi, 2006. [PDF]
76. Evropska unija satanistička tvorevina, 2006.
77. Vatikanski antisrpski instrument Franjo Tuđman, 2007.
78. Američki antisrpski instrument Alija Izetbegović, 2007.
79. Holandski kurvin sin Alfons Ori, 2006.
80. Ubica Slobodana Miloševića Patrik Robinson, 2007.
81. Korumpirani predsednik nelegalnog Haškog suda Fausto Pokar, 2009.
82. Pitomac minhenske pivnice Volfgang Šomburg, 2007.
83. Haški štrajk glađu, 2008.
84. Varvarska gozba, 2007.
85. Kad bitange marširaju, 2007.
86. Siktanje crvene zmije, 2007.
87. Skalpiranje kao smisao informisanja, 2007.
88. Ko poseče bega Gutenberga, 2008.
89. Robija kao sudbina, 2008.
90. Politička partija Prodanovića, 2010.
91. Pokvareni malteški pacov Karmel Agijus, 2009.
92. Smrdljiva gvajanska svinja Mohamed Šahabudin, 2009.
93. Pljačkaš novca Ujedinjenih nacija Hans Holcijus, 2010.
94. Degenerisani majmun Bakone Džastis Moloto, 2010.
95. Retardirana haška tužiteljka Hildegard Uerc-Reclaf, 2009.
96. Ljubavnik Džefrija Najsa Danijel Sakson, 2009.
97. Jedna banana za Kofi Anana, 2009.
98. Očerupana haška ćurka Kristina Dal, 2010.
99. Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić, 2007. [PDF]
100. Haška instrumentalizacija lažnih svedoka, 2007. (2009) [PDF]
101. Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije, 2007. [PDF]
102. Ubistvo mafijaškog premijera Zorana Đinđića, 2008. [PDF]
103. Mafija ubila svog lidera, 2008. [PDF]
104. Propali puč Tomislava Nikolića, 2008. [PDF]
105. Haški denuncijant Tomislav Nikolić, 2009.
106. Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić, 2009.
107. Srpski Baron Minhauzen Aleksandar Vučić, 2009.
108. Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić, 2010.
109. Narogušeno škotsko govno Jan Bonomi, 2009. [PDF]
110. Smežurano kengurovo mudo Kevin Parker, 2009. [PDF]
111. Južnokorejska gnjida O-Gon Kvon, 2009. [PDF]
112. Prisluškivani telefonski razgovori, 2010.
113. Policijski dosije, prvi deo, 2010.
114. Policijski dosije, drugi deo, 2010.
115. Policijski dosije, treći deo, 2010.
116. Policijski dosije, četvrti deo, 2010.
117. Najveći idiot haškog tužilaštva Matijas Markuzen, 2015.
118. Raspamećeni danski alkoholičar Frederik Harhof, 2015.
119. Hrvatski ustaški plaćenik Serž Bramerc, 2015.
120. Izlapela rimska karakondžula Flavija Latanci, 2016.
121. Haška aždaja rasporenog trbuha, 2016.
122. Prvi proces za nepoštovanje Haškog tribunala, 2016.
131. Vikiliks mi javlja, prvi deo, 2012. [PDF]
135. Izbori koje nismo smeli dobiti, 2010.
136. Haški proces i medijski urnebes, 2010.
137. Potmuli odjeci dalekog procesa, 2011.
140. Pretpretresna faza haškog procesa, 2010.
141. Pretpretresna faza haškog procesa — prvi deo, 2010.
142. Pretpretresna faza haškog procesa — drugi deo, 2010.
143. Pretpretresna faza haškog procesa — treći deo, 2010.
144. Pretpretresna faza haškog procesa — četvrti deo, 2010.
145. Pretpretresna faza haškog procesa — peti deo, 2010.
146. Pretpretresna faza haškog procesa — šesti deo, 2010.
147. Pretpretresna faza haškog procesa — sedmi deo, 2010.
148. Pretpretresna faza haškog procesa — osmi deo, 2010.
149. Kraj pretresne faze i procesi za nepoštovanje suda — prvo izdanje, 2016.
152. Haški globalistički obrazac totalitarnog pravosuđa (Srpski narod i novi svetski poredak — II tom), 2012.
153. Srpski narod mora da oslobodi Republiku Srpsku Krajinu (Srpski narod i novi svetski poredak — III tom), 2014.
154. Sistematsko kršenje procesnih prava Slobodana Miloševića tokom haškog suđenja (Srpski narod i novi svetski poredak — IV tom), 2010.
155. Haška antisrpska giljotina (Srpski narod i novi svetski poredak — V tom), 2010.
157. Srpski narod mora da oslobodi Kosovo i Metohiju (Srpski narod i novi svetski poredak — VII tom), 2015.
158. Haško inaugurisanje govora mržnje (Srpski narod i novi svetski poredak — VIII tom), 2014.
159. Govor mržnje kao zločin protiv čovečnosti (Srpski narod i novi svetski poredak — IX tom), 2015.
161. Opet sam pobedio, 2016.

Ostale knjige (koje* ne ulaze u sabrana dela) po numeričkom redosledu

1. Hajka na jeretika, 1991.
2. Veleizdajnički proces, 1991.
3. Disidentski spomenar, 1991.*
4. Pravo na istinu, 1991.*
5. Sumrak iluzija, 1991.*
6. Demokratija i dogma, 1991.*
7. Osvajanje slobode, 1991.*
8. Knjige za lomaču, 1991.*
9. Pledoaje za demokratski ustav, 1991.*
10. Suočavanja sa samoupravljanjem, 1991.*
11. Politička suština militarizma i fašizma, 1991.*
12. Marksistički koncept naoružanog naroda, 1992.*
13. Vreme preispitivanja, 1992.
14. Debrozovizacija društvene svesti, 1992.*
15. Fenomenologija balkanskog despotizma, 1992.
16. Bal vampira, 1992.*
17. Razaranja srpskog nacionalnog bića, 1992.*
18. Sizifovska sudovanja, 1992.*
19. Robijaške meditacije, 1992.*
20. Horvatove ustaške fantazmagorije [i druge političke rasprave], 1992.*
21. Poslaničke besede, 1993.
22. Televizijski megdani, 1993.*
23. Politika kao izazov savesti, 1993.
24. [Izdajnički] Akreditivi ustaškog konzula Vuka Draškovića, 1993.
25. Varvarska gozba, 1993.
26. Kad bitange marširaju, 1993.
27. Slučajne ispovesti i poneka intriga, 1993.*
28. Aktuelni politički izazovi, 1993.*
29. Kroz politički galamatijas, 1993.*
30. Partijski bilansi i politički balansi, 1993.*
31. Pada Vlada kao klada, 1994.*
32. Šta reče Slobo slobodo, 1994.*
33. Siktanje crvene zmije, 1994.
34. Vrisak zvezda padalica, 1994.*
35. Skalpiranje kao smisao informisanja, 1994.
36. Ko poseče bega Gutenberga, 1994.
37. Civilizacija pljuvanja u dalj, 1994.*
38. Okrugli stolovi, 1994.*
39. Srpski četnički pokret, 1994.
40. U vrtlogu balkanske politike, 1994.*
41. Miloševićev zajam za preporod Kipra, 1994.*
42. Milošević hapsi radikale, 1994.*
43. Pali, žari, dedinjski dizdare, 1994.
44. Preti li nam slobotomija, 1994.
45. Branković je ustao iz groba, 1994.
46. Milan Panić mora pasti, 1994.
47. Načelnik Generalštaba na kolenima (konferencija za štampu 1993. godine), 1994.
48. Crveni tiranin sa Dedinja, 1994.
49. Veštica iz Tolstojeve ulice, 1994.
50. Srpski bračni par „Čaušesku”, 1995.
51. Guja u nedrima: U kandžama Mirjane Bobić Mojsilović, 1994.
52. Vladaćemo sto godina: Pod lupom Vesne Kostić, 1994.
53. Filipike četničkog vojvode, 1994.
54. Policijski dosije, 1994.
55. Podgorički atentat, 1995.*
56. Srpska radikalna stranka, 1995.
57. Zatočenik savesti, 1998.*
58. Emigrantski opus profesora Laze M. Kostića, 1999.*
59. Srpski narod i novi svetski poredak, 1999.
60. Politička partija Prodanovića, 1999.
61. Duh našeg vremena, 1998.*
62. Pljuvanje Radomana Božovića, 1998.*
63. Famozna čaša vode, 1998.*
64. Robija kao sudbina, 1998.
65. Odbrana parlamentarizma, 2000.*
66. Politička nadigravanja, 2000.*
67. Vlada narodnog jedinstva, 1999.*
68. Dani pretnji i ucena, 1999.*
69. Jedinstvom protiv zločina, 1999.*
70. Izborne zavrzlame, 2000.*
71. Gradonačelnik na desnoj obali Dunava, 1998.*
72. Da sve srpsko bude kao zemunsko, 1998.
73. Promene po volji naroda, 1998.
74. Demagog ili praktičar, 1998.*
75. Bez dlake na jeziku, 1999.
76. Politička slagalica, 2000.*
77. Obnova otadžbine, 2000.*
78. Uporno na patriotskom putu, 2000.*
79. Na junačkim rukama kroz srpsku Boku, 2000*
80. Politički sistem, 2000.*
81. Uvek uz svoj narod, 2001.*
82. Buldožer kao sudbina, 2002.*
83. Hladnoća u kostima, 2002.*
84. Stanko Subotić — Cane Žabac kralj duvanske mafije, 2002.
85. Mafijaška pudlica Nebojša Čović, 2002.
86. Sadam Husein protiv agresivnog globalizma, 2002.*
87. Cijin major Grujica Spasović, 2003.
88. Laufer mi javlja, 2003.*
89. Laufer me nije zaboravio, 2003.*
90. Očerupana haška ćurka Kristina Dal, 2008.
91. Glupson iz Manitobe Brus Mek Farlen, 2010/2011.* [PDF]
92. Nastavlja se čerupanje haških ćurki, 2011.*
93. The Fiasco of the Hague Prosecution in the Process against Prof. Dr Vojislav Seselj [Fijasko haškog tužilaštva u procesu protiv prof. dr Vojislava Šešelja], 2011.*
94. A Suit Against Prosecution and False Witnesses of the Hague Tribunal [Tužba protiv tužilaštva i lažni svedoci Haškog tribunala], 2011.*
95. Political Instrumentalisation of ICTY [Politička instrumentalizacija MKSJ], 2011.*
96. Završna reč u haškom procesu, 2012.*
97. Closing Arguments in the Hague Process [Završne reči u haškom procesu], 2012.*
98. Glavne haške besede, 2012.*

Naslovi drugih Šešeljevih dela

1. Optužnica protiv Josipa Broza Tita, 1990.
2. Što opljačka levica da ne zna desnica, SRS, 1995.
3. Otvoreni dijalog, SRS, 2001.
4. Ili Karlin svedok ili smrt, SRS, 2007.
5. Rasturanje Haškog tribunala, Pravda, 2008.

Naslovi nekih knjiga o Šešelju

1. Ko ste vi Vojislave Šešelju?, Nada Bojić, Dereta, 1992.
2. Vojvodin haški trijumf, Marina Toman, SRS, 2009. [PDF]
3. Povratak srpskog junaka, Marina Raguš, SRS, 2009. [PDF]
4. Dvostruki standardi u zaštiti ljudskih prava: Slučaj Vojislava Šešelja, Fond istorijske perspektive, Moskva (Rusija), 2009. [PDF]
5. Luča Vojvode Šešelja, Duško Sekulić, SRS, 2009. [PDF]
6. Vojislav Šešelj — najbolji advokat na svetu, Vesl Usthejzen, Johanezburg (Južnoafrička Republika), 2013.

Literatura

• Gilbert, Andrew (2008). Foreign Authority and the Politics of Impartiality in Postwar Bosnia-Herzegovina. Ftn. 1. ProQuest: The University of Chicago. str. 170. ISBN 978-0-549-92837-9. 
• Jović, Dejan (2009). Yugoslavia: A State that Withered Away. Purdue University Press. ISBN 978-1-55753-495-8. 
• Ramet, Sabrina P. (1999). The Radical Right in Central and Eastern Europe Since 1989. Penn State Press. str. 208. ISBN 978-0-271-04379-1. 
• Bideleux, Robert; Jeffries, Ian (2007). The Balkans: A Post-Communist History. Routledge. ISBN 978-1-134-58328-7. 
• Hockenos, Paul (2003). Homeland Calling: Exile Patriotism & the Balkan Wars. Cornell University Press. str. 119. ISBN 978-0-8014-4158-5. 
• Sell, Louis (2002). Slobodan Milosevic and the Destruction of Yugoslavia. Duke University Press. str. 327. ISBN 978-0-8223-8525-7. 

Spoljašnje veze

• Zvanični veb-sajt
• Zvanični nalog na sajtu Twitter
• Zvanični veb-sajt SRS
  • Sabrana dela prof. dr Vojislava Šešelja (više od 160 knjiga)
  • Druga izdanja prof. dr Vojislava Šešelja (oko 100 knjiga)
• Suđenje Vojislavu Šešelju („Politika”, 30. mart 2016)
• Dil između Vučića i Šešelja vredan tri miliona evra („Vaseljenska”, 27. novembar 2015)
• Podaci o predmetu IT-03-67 (MKSJ, 31. mart 2016)
• Profil: Vojislav Šešelj (Bi-Bi-Si njuz, 7. novembar 2007) (jezik: engleski)
• Počasni krug Vojislava Šešelja („Politika”, 10. april 2022)