Galen

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Galen iz Pergama
Osamnaestovekovni portret od Džordža Pola Baša
Datum rođenjaseptembar 129.
Mesto rođenjaPergam
Datum smrtioko 210
Mesto smrtiRim
NarodnostGrk
ZanimanjeFilozofija

Aelije Galen ili Klaudije Galen (grč. Κλαύδιος Γαληνός; septembar 129 – oko 200 / oko 216), češto anglicizmički Galen ili poznatiji kao Galen iz Pergama,[1] bio je poznati grčki lekar i filozof u rimskom carstvu.[2] [3][4]Jedan je od najuspešnijih medicinskih instraživača iz antike, koji je uticao na razvoj različitih naučnih disciplina, uključijući anatomiju,[5] fiziologiju, patologiju,[6] farmakologiju[7] i neurologiju, kao i filozofiju[8] i logiku.

Na Galenovo razumevanje anatomije i medicine primarno je uticala tadašnja teorija humora (poznatog i kao četiri humora – crni žuč, žuti žuč, krv i flegm), kao što su napredovali stari grčki lekari poput Hipokrata. Njegove teorije su imale veliki uticaj na zapadnu medicinu više od 1.300 godina. Galenov opis anatomske građe zasnivao se na seciranju majmuna, a posebno berberskih makaka i svinja, jer seciranje ljudi nije bilo dopušteno u njegovo doba. Ipak, niko ga nije nadmašilo sve do štampanih opisa i ilustracija ljudske anatomije koje je napravio Andreas Vezalijus u svom delu De humani corporis fabrica u 1543,[9][10] gde je Galenova fiziološka teorija primenjena na ova nova opažanja.[11] Galenova teorija fiziologije cirkulativnog sistema ostala je neosporna do 1221. godine, kada je Ibn al-Nafis objavio svoju enciklopediju medicine pod nazivom As-Shamil fi Tibb, u kojoj je prijavio otkriće plućne cirkulacije.[12]

Galen je sebe video kao lekara i filozofa, kako je napisao u njegovom delu pod naslovom Najbolji lekar je takođe i filozof.[13][14] [15]Galen je bio veoma zainteresovan za debatu između racionalističkih i empiricističkih medicinskih sekti,[16] i njegova primena neposrednog posmatranja, seciranja i vivisekcije u obuci studenata smatra se kombinacijom različitih pristupa.[17][18][19][20] Zbog toga se njegovo objašnjenje pojma bolesti naziva sintetička koncepcija bolesti.[21] Mnoga od njegovih dela su sačuvani i / ili prevedena sa originalnog grčkog jezika, mada su mnoga uništena i neka koja mu se pripisuju smatraju se lažnim. Iako postoji debata o datumu njegove smrti, on nije bio mlađi od sedamdeset godina kada je umro.

U srednjovekovnoj Evropi Galenove spise o anatomiji postale su nosilac univerzitetskog kurikuluma srednjovekovnog lekara, ali zbog propasti Zapadnog rimskog carstva oni su veoma pretrpeli zastoj i intelektualnu stagnaciju. Međutim, u Istočnom rimskom carstvu i Abasidskom kalifatu nastavili su da se proučavaju i prate. Neke Galenove zamisli nisu bile su tačne: on nije secirao ljudsko telo.[22]</ref> Grčki i rimski tabui značili su da je seciranje obično zabranjeni u starim vremenima, ali se u srednjem veku to promenilo: medicinski nastavnici i učenici u Bolonji su počeli da seciraju ljudska tela, a Mondino de Luzi (oko 1275–1326) je napravila prvi poznati udžbenik anatomije zasnovan na ljudskom seciranju.[23][24]

Galenov opis rada srca, arterija i vena održao se sve do 1628, kada je Vilijam Harvi opisao krvotok sa srcem kao pogonskom pumpom.[25][26] Galen je izvršio brojne eksperimente sa podvezivanjem živaca kako bi potkrepio teoriju, koja važi i danas, da mozak upravlja svim pokretima mišića preko centralnog i perifernog nervnog sistema.[27]

Galenovi originalni grčki tekstovi su u ranom modernom periodu postali obnovljeni. Tokom 1530-ih belgijski anatomist i lekar Andreas Vezalijus preuzeo je projekat da prevede Galenove grčke tekstove na latinski. Najslavnije delo Vezalijusa, De humani corporis fabrica, bio je pod velikim uticajem Galenskog pisma i oblika.[28]

Mladost 129–161.[uredi | uredi izvor]

Galenou Apanta, 1538

Galenovo ime Γαληνός, Galēnos potiče od prideva γαληνός — „mirno”.[29]

Detinjstvo i mladost Galen opisuje u delu „O osećanjima uma”. Rođen je u septembru 129;[30] njegov otac, Aelius Nikon, bio je imućan plemić, arhitekta i graditelj, sa eklektičnim interesima, uključujući filozofiju, matematiku, logiku, astronomiju, poljoprivredu i književnost. Galen opisuje svog oca kao „vrlo društvenog, pravednog, dobrog i blagonaklonog čoveka”. U to vreme Pergam (savremena Bergama, Turska) bio je glavni kulturni i intelektualni centar, koji je zabeležen po svojoj biblioteci (druga biblioteka je u Aleksandriji),[6][31] koji je privukao filozofe Stoika i Platona, kojima je Galen bio izložen u 14 godini. Njegove studije su prikazale svaki od glavnih filozofskih sistema tog vremena, uključujući Aristotelski i Epikurejski. Njegov otac je planirao tradicionalnu karijeru za Galena u filozofiji ili politici i vodio je računa da ga izloži književnim i filozofskim uticajima. Međutim, Galen navodi da je oko 145. godine njegov otac imao san u kome se pojavio bog Asklepije i naredio Nikonu da pošalje svog sina na studije medicine. Nakon njegovog ranijeg liberalnog obrazovanja, u 16 ​​časova počeo je studije u prestižnom lokalnom svetilištu ili Asklepijeumu posvećenom Asklepiju, bogu medicine, kao θεραπευτής (terapeuti ili poslužitelj) tokom četiri godine. Tamo je došao uticajem ljudi nalik Ešrion Pergamona, Stratonikusa i Satirusa. Asklepijea je funkcionisala kao banja ili sanitarija na koju bi bolesni došli da traže usluge sveštenstva. Rimljani su često posećivali hram u Pergamu u potrazi za medicinskom pomoću od bolesti i oboljenja. To je bio i progon poznatih osoba kao što je Klaudius Čaraks (istoričar), Aelius Aristida (govornik), Polemon i Kaspius Rafinus Konzul.[4]

Teorija humora[uredi | uredi izvor]

Galen, detalj.

Teorija humora se zasniva na četiri elementa, vatra, voda, zemlja i vazduh. Kvaliteti ova četiri elementa se prepoznaju u humorima, koji utiču na funkcionisanje tela. Oni takođe utiču na emocije i ponašanje i zbog toga se zovu temperamenti. Problemi sa temperamentom su izazvani imbalansom humora, odnosno tečnosti. Prema ovoj teoriji, rešenje za to jeste povratak balansa tečnosti.

Rimski filozof i lekar Klaudije Galen formirao je koncept tipova ličnosti koje se bazira na antičkoj grčkoj teoriji humora, koja je pokušala da objasni kako funkcioniše ljudsko telo. Koreni ove teorije se mogu pronaći još kod Empedokla, grčkog filozofa koji je sugerisao da različiti kvaliteti četiri osnovna elementa poput zemlje (hladne i suve), vazduha (toplog i vlažnog), vatre (tople i suve) i vode (hladne i vlažne) bi moglo da objasni postojanje svih supstanci. Hipokrat, "otac medicine", je stvorio medicinski model stvoren na osnovu ovih elemenata, dodajući njihove kvalitete unutar tela.[32]

Tečnosti se zovu humori od latinske reči umor što označava telesnu tečnost. Dvesta godina kasnije, Galen je proširio teoriju humora u ličnost; video je direktnu vezu između nivoa humora u telu i emocionalne i ponašajne inklinacije, ili temperamenta. Galenova četiri temperamenta jesu: sangvinik, flegmatik, kolerik i melanholik, i oni su nastali na osnovu balansa humora u telu.

Ako se jedan od humora razvije prekomerno, odgovarajući tip ličnosti će dominirati. Sangvinik ima previše krvi u sebi i on je srdačna, vesela i optimistična osoba, ali može biti i sebičan. Flegmatična osoba ima višak sluzi, mirna je, ljubazna, hladna i racionalna, a može biti i spora i stidljiva. Kolerik ima vatrenu ličnost, pati od viška sluzi iz žute žuči. Melanholični tip pati od crne žuči, prepoznat je po umetničkom i pesničkom talentu, koji su vrlo često praćeni tugom i strahom.[32]

Neumerenost humora[uredi | uredi izvor]

Prema Galenu, neki ljudi se rađaju predisposicionirani za određene temperamente. Međutim, budući da su temperamentni problemi uzrokovani neravnotežom humora, tvrdio je da se mogu izlečiti ishranom i vežbom. U ekstremnijim slučajevima, lekovi mogu uključivati čišćenje i puštanje krvi. Na primer, osoba koja se ponaša sebično je previše optimistična i ima previše krvi; ovo se otklanja smanjenjem mesa ili malim rezovima u venama radi ispuštanja krvi. Galenove doktrine dominirale su medicinom sve do renesanse, kada su počele da opadaju u svetlu boljeg istraživanja. Godine 1543. lekar Andreas Vezalijus (1514–1564), koji je radio u Italiji, otkrio je više od 200 grešaka u Galenovim opisima anatomije, ali iako su Galenove medicinske ideje bile diskreditovane, kasnije je uticao na psihologe iz 20. veka. Hans Ajzenk je 1947. zaključio da je temperament biološki zasnovan i primetio je da su dve osobine ličnosti koje je identifikovao - neuroticizam i ekstraverzija - ponavljale drevne temperamente. Iako humor nije više deo psihologije, Galenova ideja da su mnoge fizičke i mentalne bolesti povezane čini osnovu nekih modernih terapija.[32]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Galen (Definition and Meaning)”. Collinsdictionary.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 7. 3. 2018. 
  2. ^ Stone & Mattingly 1999.
  3. ^ Peter 1986.
  4. ^ a b Nutton, Vivian (05. 1973). „The Chronology of Galen's Early Career”. The Classical Quarterly (na jeziku: engleski). 23 (1): 158—171. ISSN 1471-6844. PMID 11624046. S2CID 35645790. doi:10.1017/s0009838800036600. 
  5. ^ „Galen on the affected parts. Translation from the Greek text with explanatory notes”. Med Hist. 21 (2): 212. 1977. PMC 1081972 Slobodan pristup. doi:10.1017/s0025727300037935. 
  6. ^ a b Arthur John Brock (translator), Introduction. Galen. On the Natural Faculties. Edinburgh 1916
  7. ^ Debru, Armelle (1997). Galen on Pharmacology: Philosophy, History, and Medicine : Proceedings of the Vth International Galen Colloquium, Lille, 16-18 March (na jeziku: francuski). BRILL. ISBN 978-90-04-10403-7. 
  8. ^ Rocca, Dr Julius (1995). Galen on the Brain: Anatomical Knowledge and Physiological Speculation in the Second Century Ad (1. izd.). Leiden: Brill. ISBN 9789004125124. 
  9. ^ O'Malley, Charles Donald (1964). Andreas Vesalius of Brussels, 1514-1564. University of California Press. GGKEY:ZJZ6NKBQQ2U. 
  10. ^ Andreas, Vesalius (1543). De humani corporis fabrica, Libri VII. Basel, Switzerland: Johannes Oporinus. Arhivirano iz originala 01. 09. 2016. g. Pristupljeno 7. 8. 2010. 
  11. ^ Siraisi, Nancy G (1991) Girolamo Cardano and the Art of Medical Narrative, Journal of the History of Ideas. pp. 587–88.
  12. ^ Abdel-Halim, Rabie E. (2008). „Contributions of Ibn Al-Nafis (1210–1288 AD) to the progress of medicine and urology. A study and translations from his medical works”. Saudi Medical Journal. 29 (1): 13—22. PMID 18176669. Pristupljeno 24. 2. 2018. 
  13. ^ Pergameni, Claudii Galeni (1992). Hatzopoulos, Odysseas, ur. "That the best physician is also a philosopher" with a Modern Greek Translation. Athens, Greece: Odysseas Hatzopoulos & Company: Kaktos Editions. 
  14. ^ Drizis 1972, str. 27–39.
  15. ^ Brian, P (1977). Galen on the ideal of the physician, South Africa Medical Journal, 52: 936–938 pdf
  16. ^ Frede, M; Walzer, R. (1985). Three Treatises on the Nature of Science, Indianapolis: Hacket.
  17. ^ De, P. Lacy (1972). „Galen's Platonism”. American Journal of Philosophy. 1972 (1): 27—39. JSTOR 292898. doi:10.2307/292898. 
  18. ^ Cosans, C. (1997). „Galen's Critique of Rationalist and Empiricist Anatomy”. Journal of the History of Biology. 30 (1): 35—54. PMID 11618979. S2CID 35323972. doi:10.1023/a:1004266427468. 
  19. ^ Cosans 1997, str. 35–54.
  20. ^ Cosans, C. (1998). „The Experimental Foundations of Galen's Teleology”. Studies in History and Philosophy of Science. 29 (1): 63—80. Bibcode:1998SHPSA..29...63C. doi:10.1016/s0039-3681(96)00005-2. 
  21. ^ Jovan Maksimović: Uvod u medicinu sa teorijom medicine, Novi Sad 2001.
  22. ^ Wallis 2010, str. 14, 26, 222.
  23. ^ Numbers 2009, str. 45
  24. ^ „Debunking a Myth”. Harvard Gazette (na jeziku: engleski). 2011. Pristupljeno 7. 3. 2018. 
  25. ^ Furley & Wilkie 1984
  26. ^ Bylebyl, J., ur. (1979). William Harvey and His Age. Baltimore: Johns Hopkins University Press. 
  27. ^ Frampton, M (2008). Embodiments of Will: Anatomical and Physiological Theories of Voluntary Animal Motionfrom Greek Antiquity to the Latin Middle Ages, 400 B.C.–A.D. 1300, Saarbrücken: VDM Verlag. pp. 180—323
  28. ^ Peter Dear, Revolutionizing the Sciences: European Knowledge and Its Ambitions, 1500–1700. (2001), 37–39.
  29. ^ „A Greek-English Lexicon”. Perseus.tufts.edu. Pristupljeno 7. 3. 2018. 
  30. ^ Vivian, Nutton (1973). „The Chronology of Galen's Early Career”. Classical Quarterly. 23 (1): 158—171. PMID 11624046. S2CID 35645790. doi:10.1017/S0009838800036600. 
  31. ^ Metzger, Bruce Manning (1980). New Testament studies: Philological, Versional, and Patristic. Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-06163-7. OCLC 7113164. 
  32. ^ a b v Campbell, Cassandra (2019), The psychology book : big ideas simply explained, Books on Tape, ISBN 978-1-9848-3931-2, OCLC 1082490408 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Primarni izvori[uredi | uredi izvor]

Članci[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Garcia Ballester, Luis. 2002. Galen and Galenism. Theory and Medical Practice from Antiquity to the European Renaissance. Collected Studies Series 710. Aldershot, UK: Ashgate Variorum.
  • Gilbert, N. Ward (1960). Renaissance Concepts of Method. New York: Columbia University Press. 
  • Gill, Christopher, Tim Whitmarsh, and John Wilkins, ur. (2012). Galen and the World of Knowledge. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 
  • Kudlien, Fridolf, and Richard J Durling. 1991. Galen's Method of Healing: Proceedings of the 1982 Galen Symposium. Leiden: E.J. Brill.
  • Lloyd, G. E. R (1991). Methods and Problems in Greek Science. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521374194. 
  • Mattern, Susan P. (2013). The Prince of Medicine: Galen In the Roman Empire. New York: Oxford University Press. 
  • Nutton, Vivian. 2004. Ancient Medicine. London and New York: Routledge.
  • Rocca, Julius. 2003. Galen on the Brain: Anatomical Knowledge and Physiological Speculation in the Second Century A.D. Studies in Ancient Medicine 26. Leiden, The Netherlands, and Boston: Brill.
  • Rosen, Ralph M. 2013. “Galen on Poetic Testimony” In Writing Science: Medical and Mathematical Authorship in Ancient Greece. Edited by M. Asper, 177-189. Berlin: De Gruyter.
  • Rosen, Ralph M. 2013. “Galen, Plato, and the Physiology of Eros." In Eros Edited by E. Sanders, C. Carey and N. Lowe, 111-27. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Sarton, George (1954). Galen of Pergamon. Lawrence: University of Kansas Press. 
  • Walzer, Richard (1949). Galen On Jews and Christians. London: Oxford University Press. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Galen na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гален&oldid=27556098”