Masakr u Srebrenici

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Masakr u Srebrenici
Srebrenica massacre memorial gravestones 2009 1.jpg
lokacija Srebrenica, Republika Srpska
datum 11. jul 1995avgust 1995.
poginulo 4.970 - 6.000[1]

Masakr u Srebrenici, negde poznat i kao genocid u Srebrenici, događaj je koji se odigrao od 11. jula do avgusta 1995. godine, tokom Rata u Bosni i Hercegovini u kome je stradalo između 4.970 i 6.000[1] bošnjačkih (muslimanskih) muškaraca i dečaka u širem regionu Srebrenice. Ovo masovno stradanje uključuje pogibije pripadnika Armije BiH tokom proboja od Srebrenice do Tuzle, kao i masovna streljanja njenih zarobljenih pripadnika od strane srpskih vojnih i paravojnih jedinica.

Ne praveći razliku u načinu stradanja[2], kroz svoje presude, Haški tribunal je utvrdio da odgovornost za stradanje, najmanje 4.970 Muslimana, snose snage Vojske Republike Srpske pod komandom generala Ratka Mladića, potpomognute paravojnom grupom Škorpioni.[3]

Prema podacima Međunarodne komisije za nestale osobe, na osnovu DNK analize ostataka leševa iz svih masovnih grobnica na potezu od Srebrenice do Tuzle[4][2] identifikovano je 6.594 žrtava. Od tog broja, njih 4.524 je sahranjeno u Memorijalnom centru Srebrenica-Potočari[5][6], dok je 188 sahranjeno na drugim lokacijama.[6]

Pozadina[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Masakr u Kravici, Zločini nad Srbima u Podrinju, Pokolj u Bjelovcu 1992., Pokolj u Višnjici i Knjiga mrtvih Srba Srebrenice i Birča 1992-1995.
Naser Orić, komandant muslimanskih snaga u Podrinju

Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija je 6. maja 1993. godine, rezolucijom 824, mesta Sarajevo, Tuzla, Žepa, Goražde, Bihać i Srebrenica, proglasio demilitarizovanim zonama pod zaštitom UN. U rezoluciji 836 je podvučena odlučnost snabdevanja humanitarnom pomoći i zaštite tih zona čak i vojnom silom (između ostalog i pomoću vojnika UNPROFOR-a, delujući u samoodbrani).[7]

Međutim, iz Srebrenice su se vršili stalni upadi na teritoriju koja je bila pod kontrolom Srba: tako su napadnuta sela i zaseoci Blječeva, Konjević polje, Sandići, Loznička rijeka (u dva navrata), Zagoni (u dva navrata), Biljača, Magašići, Hranča, Ježestica (u dva navrata), Zalužje, Fakovići, Boljevići, Sikirić, Bjelovac, Brana Bačići, Kravica, Šiljkovići, Osmače, Međe, Oparci, Obadi, Ratkovići, Magdovići, Kaludra, Brađevina, Brežani, Krnjići, Sase, Zalazje, Milanova vodenica, Podravanje, Skelani, i Višnjica. Pokolj u Bjelovcu se desio 14. decembra 1992. godine.[8]

Institut za istraživanje srpskih stradanja u XX veku, zajedno sa Savezom logoraša Republike Srpske je 2008. godine objavio Knjigu mrtvih Srba Srebrenice i Birča 1992-1995, koja sadrži spisak 3.287 srpskih žrtava ubijenih na području Srebrenice i okoline od strane muslimanskih snaga. Kako se najveći broj žrtava odnosi na period 1992. i 1993. godine, na spisku srpskih žrtava se nalazi i napomena u kojoj se kaže da je spisak podložan dopunama i proširenjima spiska broja žrtva.[9][10]

Međutim, nakon izlaska ove publikacije, javnost je veću pažnju posvetila stavu organizacije Hjuman rajts voč (Human Rights Watch) koja je optužila Srpsku radikalnu stranku za pokretanje agresivne kampanje da dokaže kako su i muslimanske snage počinili zločine nad hiljadama Srba u tom području, što bi imalo za cilj da umanji veličinu srebreničkog masakra nad Bošnjacima.[11] Povodom ovog, oglasio se i Odjel tužioca pri haškom tribunalu koji je izjavio da je broj srpskih žrtava prema srpskom političkom vrhu narastao sa 1.400 na 3.500, te da taj broj ne odražava stvarno stanje.[12]

Operacija Krivaja '95. Zauzimanje Srebrenice[uredi]

Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.
Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Operacija Krivaja '95
Mapa vojnih operacija u rejonu Srebrenice jula 1995. Zelena linija pokazuje pravac bega kolone Bošnjaka.

Dana 11. jula 1995. godine jedinice Vojske Republike Srpske pod komandom generala Ratka Mladića su u operaciji Krivaja '95 zauzele Srebrenicu. U to vreme u Srebrenici stacionirani pripadnici holandskog bataljona UNPROFOR-a, pod komandom francuskog generala Bernara Žanivijea i glavnokomandujućeg holandskog bataljona Hansa Kozija.

Operacija Stupčanica '95. Zauzimanje Žepe[uredi]

Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.
Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Operacija Stupčanica '95

Hronologija masakra[uredi]

Uveče 11. jula 1995. u Potočarima, gde se nalazila baza holandskih plavih šlemova, zateklo se oko 20.000 do 25.000 Bošnjaka izbeglih iz Srebrenice; nekoliko hiljada u bazi vojnika UN, a ostali u neposrednoj blizini. Većina ovih ljudi su bile žene, deca i stari, ali je tu bilo između 300[13] i 1000 muškaraca.[14]

Na pitanje vojnika UN o kriterijumima po kojim se odvajaju muškarci, odgovoreno im je da se traga za počiniocima ratnih zločina.[15]

Sposobni muškarci i vojnici iz 28. divizije Armije Republike Bosne i Hercegovine su formirali kolonu. Oni su nameravali da se maršem probiju na severoistok ka Tuzli, odnosno ka teritoriji pod kontrolom Bošnjaka. Kolonu je formiralo 10.000—15.000 ljudi. Oko trećina su bili vojnici iz 28. divizije i oni su predvodili kolonu.

Priprema za sahranu 465 ubijenih Bošnjaka 2007.

Kasnije su ovoj grupi priključeni oni su pokušali da beže kroz šume, ali su uhvaćeni. Među njima nije pravljena razlika. Posle jednog do tri dana, autobusi koji su prethodno prevezli žene i decu ka centralnoj Bosni, prevezli su Bošnjake na različite lokacije.

Masovne likvidacije su počele 13. jula u području severno od Srebrenice (doline reka Jadar i Cerska). Većina egzekucija je tekla po sličnoj proceduri. Muškarci su internirani u prazne školske zgrade ili skladišta.

Izveštaji o Masakru u Srebrenici[uredi]

Vikicitati „Pripadnici holandskog bataljona koji su bili prisutni na terenu u to vreme, ocenili su da je nekoliko pohoda koje su Bošnjaci izveli iz Srebrenice izveli sa teritorije Srebrenice imali malu ili nikakvu vojnu važnost. Ovi pohodi su često bili organizovani u cilju prikupljanja hrane, pošto su Srbi onemogućavali pristup humanitarnih konvoja enklavi. Čak i srpski izvori sa kojima se povodom ovog izveštaja razgovaralo, ocenili da bošnjačke snage u Srebrenici nisu predstavljale ozbiljnu vojnu pretnju. Najveći napad koji su Bošnjaci izveli iz Srebrenice je bio pohod na selo Višnjica, 26. juna 1995, u kojem je nekoliko kuća spaljeno, ubijeno do četvoro Srba i ukradeno 100 ovaca. Nasuprot tome, Srbi su zaposeli enklavu dve nedelje kasnije, proterujući desetine hiljada iz svojih kuća i pogubivši hiljade muškaraca i dečaka. Srbi su uporno preterivali ocenjujući nivo napada iz Srebrenice u cilju stvaranja pretpostavki za sprovođenje centralnog ratnog cilja: stvaranje geografski neprekinute i etnički čiste teritorije duž Drine kako bi na taj način oslobodili svoje trupe za borbu u drugim delovima države.“
( Izveštaj Generalnog Sekretara OUN, Kofija Anana dostavljen kao materijal na 54. zasedanju Generalne Skupštine OUN 15. novembra 1999. - tačka 479 [16])

Primarne i sekundarne masovne grobnice[uredi]

Stručnjaci sudske medicine su identifikovali ukupno 21 masovnu grobnicu u kojima su nađeni ostaci žrtava srebreničkog masakra. Od tog broja 14 su primarne grobnice u kojima su ubijeni sahranjeni neposredno posle egzekucije. Iz osam od njih su zemni ostaci kasnije iskopani i ponovo zakopani na drugim mestima (sekundarne grobnice). Do 2001. otkriveno je 7 sekundarnih grobnica. Premeštanje leševa u sekundarne grobnice je činjeno radi sakrivanja dokaza o masovnom ubistvu. Oko 6.594 leševa je identifikovano do danas.[4]

Kontroverze[uredi]

Genocid ili ne?[uredi]

Haški tribunal ovaj događaj nazvao je genocidom i najvećim masakrom izvršenim u Evropi nakon Drugog svjetskog rata[17]. Vrhovni komandant Vojske Republike Srpske Ratko Mladić, koji je vodio operaciju zauzimanja Srebrenice, i drugi srpski oficiri su u međuvremenu optuženi za ratne zločine uključujući i genocid pred Haškim tribunalom. Međunarodni sud pravde (MSP) u Hagu je 26. februara 2007. u presudi po tužbi BiH protiv SRJ, ovaj zločin nazvao genocidom i naveo je da je masakr sproveden s namerom da se uništi deo muslimanskog stanovništva Bosne i Hercegovine, i da prema članu 2. Konvencije o sprečavanju genocida potpada pod njegovu definiciju.[18] Sud je utvrdio da država Srbija nije počinila ovaj genocid, niti bila saučesnik u njegovom izvršenju, ali takođe nije ni učinila sve što je bilo u njenoj moći da ga spreči[19][20].

Ova ocena događaja u Srebrenici, međutim, nije prihvaćena u političkom vrhu Republike Srpske[21]. Republika Srpska je 2004. godine po nalogu Pedija Ešdauna, visokog predstavnika za BiH, oformila Komisiju za ispitivanje događaja u Srebranici, koja je utvrdila da se u Srebrenici nije desio genocid.[22].

Pored toga, profesor Edvard Herman sa saradnicima[23] i Endi Vilkokson (engl. Andy Wilcoxson)[24] dovode u pitanje ispravnost korišćenja termina „genocid“.

General-major, Luis Mekenzi, koji je bio na čelu mirotvornih UN jedinica u Sarajevu između 1992. i 1993, kritikovao je definiciju događaja kao genocid, rekavši da onaj ko želi da izvrši genocid, ne spašava žene jer su one ključni elemenat za održanje grupe koja se želi uništiti[25].

Vlada Republike Srbije je 31. marta 2010. godine donela Deklaraciju o Srebrenici[26] u kojoj govori o događaju kao zločinu, a ne o genocidu[27][28].

Broj žrtava[uredi]

Državni sekretar Sjedinjenih Američkih Država za ljudska prava, Džon Šatuk (engl. John Shattuck) je 22. januara 1996. godine potvrdio postojanje masovnih grobnica u kojima je bilo sahranjeno preko 2.000 nestalih Bošnjaka[29].

Komisija za ispitivanje događaja u Srebrenici Republike Srpske je takođe uporedila sve spiskove prijavljenih nestalih osoba, koji su se često preklapali, i očistila ih je od duplih, a ponekad i trostrukih prijava, tako da se ukupan broj prijavljenih nestalih lica smanjio sa preko 12.000 na 7.108 nestalih koji su bili prijavljeni između 10. i 19. jula 1995.[30]

500 živih Bošnjaka koji su se vodili kao poginuli ili nestali[uredi]

Politika je 2. aprila 2010. godine donijela vijest da je Mirsad Tokača, direktor sarajevskog Istraživačko-dokumentacionog centra, na prezentaciji „Bosanskog atlasa ratnih zločina” izjavio je da na spisku stradalih srebreničkih Bošnjaka nalaze i imena 500 osoba za koje je utvrđeno da su živi, kao i da je u Memorijalnom centru Potočari sahranjeno 70 ljudi koji u julu 1995. godine uopšte nijesu bili u Srebrenici. Tokača je kazao da je od 7.100 nestalih lica u Srebrenici i okolini utvrđeno da ih je više od pet hiljada iz Srebrenice, a 1.600 iz Zvornika i Bratunca.[31] S druge strane, bošnjački mediji su preneli da je Tokača izjavio da je otkriveno 500 ljudi koji su se vodili kao nestali a ne kao mrtvi.[traži se izvor od 03. 2014.] Međutim, 21. aprila 2010, Istraživačko-dokumentacioni centar je demantovao vest koju su preneli mediji RS a potom je preuzeli i mediji iz Srbije, navodeći da su Tokačine reči izvučene iz konteksta i pogrešno predstavljene, nazivajući ovaj čin medija Republike Srpske kao klasičan primer manipulacije i zloupotrebe medija[32].

Bošnjaci sahranjeni u Potočarima koji nisu poginuli u Srebrenici[uredi]

Prema rečima direktora Memorijalnog centra, Merseda Smajlovića, u Potočarima je sahranjeno i 75 bošnjačkih vojnika koji nisu poginuli u Srebrenici, a na izričitu molbu njihovih rođaka „iz sentimentalnih razloga“. S tom praksom se prekinulo 2007. kada je odlukom visokog predstavnika formiran Memorijalni centar kao institucija na nivou BiH. Smajlović je takođe dodao da će se tela tih 75 vojnika izmjestiti na drugu odgovarajuću lokaciju, kao i da mu je poznata tvrdnja Tokače da na spisku žrtava ima i živih ljudi, ali da ne zna o kolikom se tačno broju radi[33].

General-major, Luis Mekenzi, takođe pominje da je među 2.000 iskopanih tela, bilo i onih koji su poginuli u borbama koje su se vodile tokom prethodne tri godine, dodajući da je brojka od 8.000 ubijenih matematički neutemeljena[25].

Srbi sahranjeni u Potočarima[uredi]

Predsednik Opštinske organizacije porodica zarobljenih poginulih boraca i nestalih civila Srebrenica Mladen Grujičić izrazio je sumnju da su u Memorijalnom centru Potočari kod Srebrenice pokopane i srpske žrtve, koje su prikazane kao bošnjačke[34].

Holandski plavi šlemovi[uredi]

Natjerana rezultatima holandske komisije o istraživanju događaja vezanih za masakr u Srebrenici, 16. aprila 2002. godine, holandska vlada premijera Vima Koka (Wim Kok) podnijela je ostavku, nepunih mjesec dana pre parlamentarnih izbora koji su održani 15. maja iste godine.[35]

Sudski procesi[uredi]

Haški tribunal i presude[uredi]

Glavnokomandujući, Ratko Mladić

Haški tribunal je veliki dio svoga rada posvetio ovom događaju i podigao brojne optužbe i izrekao presude protiv ljudi koji su u njega bili umješani.

Za genocid u Srebrenici 1995. godine optuženi su bivši predsjednik Republike Srpske Radovan Karadžić[36] i general VRS Ratko Mladić[37]. Radovan Karadžić je uhapšen u Beogradu 21. jula 2008. godine[36]. General Ratko Mladić je uhapšen 26. maja 2011. godine[37], dok je takođe optuženi general Zdravko Tolimir, bivši pomoćnik Ratka Mladića i ratni šef obavještajne službe Glavnog štaba VRS, uhapšen 31. maja 2007. godine[38].

Svi ostali optuženi za zločine u Srebrenici, bivši oficiri VRS — Ljubomir Borovčanin, Ljubiša Beara, Drago Nikolić, Vinko Pandurević, Vujadin Popović, Milan Gvero, Radivoje Miletić i Milorad Trbić, osuđeni su na kazne od 5 godina do doživotnog zatvora[39].

  • Ljubiša Beara – doživotni zatvor (za genocid, istrebljenje, ubistvo i progon)[39].
  • Vujadin Popović – doživotni zatvor (za genocid, istrebljenje, ubistvo i progon)[39].
  • Drago Nikolić – 35 godina zatvora (za pomaganje i podržavanje genocida, istrebljenja, ubistva i progona)[39].
  • Ljubomir Borovčanin – 17 godina zatvora (za pomaganje i podržavanje genocida, istrebljenja, ubistva i progona, kao i za prisilno premještanje stanovništva, zločin protiv čovječnosti i kršenje običaja ratovanja)[39].
  • Radivoje Miletić – 19 godina (zbog ubistava, progona i prisilnog premještanja stanovništva)[39].
  • Vinko Pandurević – 13 godina (zbog pomaganja i podržavanja ubistava, progona i prisilnog premještanja stanovništva)[39].
  • Milan Gvero - 5 godina (zbog prgona i nehumanosti)[39].

Prva presuda za zločin u Srebrenici izrečena je 1998. godine Draženu Erdemoviću, pripadniku 10. diverzantskog odreda VRS pri Glavnom štabu VRS, nakon što je priznao učešće u masakru Muslimana iz Srebrenice 16. jula 1995. godine na poljoprivrednom dobru Branjevo kod Pilice. Erdemović je na suđenju generalu Momčilu Perišiću pred Haškim tribunalom, izjavio da je kao vojnik Vojske Republike Srpske učestvovao u streljanju oko 1.000 muslimanskih muškaraca iz Srebrenice jula 1995. godine.[40] Erdemović je prvo bio osuđen na 10 godina zatvora, da bi mu se kasnije kazna smanjila na pet godina zatvora.[41].

General VRS, Radislav Krstić, osuđen je 2001. godine na 46 godina zatvora za genocid u Srebrenici[42][43][44][45][46] čime je postao prvi osuđeni za genocid u srebreničkom zločinu[47]. U aprilu 2004. godine Apelaciono vijeće Tribunala donijelo je novu presudu kojom je Krstić osuđen na 35 godina zatvora za pomaganje i podržavanje genocida[42][48]. General Krstić je u vrijeme zločina bio zamjenik, a potom i komandant Drinskog korpusa VRS[42]. Sudije su ocijenile da je dokazano van svake sumnje da je general Krstić preuzeo komandu korpusa 13. jula 1995. godine i da su jedinice Drinskog korpusa i jedinice Glavnog štaba VRS izvršile masakr u Srebrenici između 13. i 19. jula 1995, kad je on komandovao njima[42].

Za zločine u Srebrenici Haški tribunal jeo sudio bivše oficire VRS Momira Nikolića na 27 godina zatvora[49], Vidoja Blagojevića na 18[50], Dragana Obrenovića na 17[51] i Dragana Jokića na 9 godina zatvora[52].

Januara 2010. godine Jokić je bio privremeno oslobođen po nalogu sudije Patrika Robinsona[53]. Momiru Nikoliću je marta 2006. godine smanjena kazna na 20 godina zatvora[54] Vidoju Blagojeviću je 2007. godine smanjena kazna na 15. godina[55].

Predstavnici rukovodstva Republike Srpske su 2004. priznali odgovornost srpskih snaga za masakr Srebrenici[56].

Suđenje u Srbiji[uredi]

Krajem maja 2005. godine na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu, prikazan je film na kome pripadnici srpske paravojne formacije Škorpioni ubijaju šest vezanih zarobljenika koji su identifikovani kao žitelji Srebrenice i koji je snimio jedan od pripadnika ove jedinice. Ministar unutrašnjih poslova Srbije, Dragan Jočić potvrdio je da su se ovi događaji odigrali 16. i 17. jula 1995. godine nedaleko od mesta Trnovo na planini Jahorina, oko 150 kilometara jugoistočno od Srebrenice[57]. Odmah po objavljivanju ovih snimaka, desetorica pripadnika ove jedinice bila su uhapšena[58].

Dve godine kasnije, Specijalni sud za ratne zločine Republike Srbije je 10. aprila 2007. osudio četiri člana paramilitarne grupe Škorpioni na ukupno 58 godina zatvora zbog egzekucije šestorice Bošnjaka tokom jula 1995.[59]

Izveštaji i rezolucije institucija Republike Srpske i Republike Srbije[uredi]

Septembra 2002. kancelarija za odnose sa Haškim tribunalom Republike Srpske objavila je izveštaj o slučaju Srebrenica. U njemu se tvrdi da je u borbama oko Srebrenice poginulo 1.800 bošnjačkih vojnika, i da ih je još 100 umrlo od iscrpljenosti. Izveštaj navodi da je oko 100 vojnika stradalo usled srpske osvete ili nepoznavanja međunarodnih zakona rata.[60] Međutim, Međunarodna krizna grupa i UN su osudili manipulaciju njihovim izjavama u ovom izveštaju.[61]

Dragan Čavić, predsednik Republike Srpske, u televizijskom obraćanju je izjavio da su srpske snage pobile nekoliko hiljada civila i time prekršile međunarodno ratno pravo. Saopštio je i da je Srebrenica „tamna stranica srpske istorije“.[62]

Pedi Ešdaun, visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH, urgirao je 2004. da Vlada RS oformi komitet za istraživanje događaja leta 1995. Komitet je utvrdio da je: „Likvidirano više hiljada Bošnjaka na način koji predstavlja teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava, te da je izvršilac, pored ostalog, preduzeo mjere prikrivanja zločina premještanjem tijela“.[63]


Vlada Republike Srpske je 10. novembra 2004. izdala zvanično izvinjenje posle razmatranja izveštaja istražnog komiteta.[64]

Skupština Srbije je 31. marta 2010. rezolucijom osudila masakr u Srebrenici.[65].

Galerija slika[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ a b „Толимиру доживотна робија“. Радио телевизија Србије. 12. децембар 2012.. 
  2. ^ a b „Службене тајне Сребренице“. Историјски пројекат Сребреница. 06 јул 2013.. 
  3. ^ „Srebrenica Video Vindicates Long Pursuit by Serb Activist“. The Washington Post. 27. 10. 2008.. 
  4. ^ а б Southeast Europe, ICMP
  5. ^ Srebrenica 16 godina kasnije, B92
  6. ^ а б U Potočarima komemorativni skup i sahrana žrtava, 24sata
  7. ^ Резолуција Савеза безбедности УН 836 (1993) тачка 9, Приступљено 9. 4. 2013.
  8. ^ Институт за истраживање српских страдања у XX веку (03. април 2007.). „Бјеловац“. Институт за истраживање српских страдања у XX веку Приступљено 15. децембар 2010.. 
  9. ^ Институт за истраживање српских страдања у XX веку (2008.). „Књига мртвих Срба Сребренице и Бирча 1992-1995.“. Институт за истраживање српских страдања у XX веку Приступљено 16. децембар 2010.. „У овој књизи мртвих сабрани су Срби из Сребренице и бирчанског краја страдали у рату 1992-1995. Под новим крстовима на својој старој баштини почива 3287 новомученика. Многе изгнане породице нису могле преселити куће и окућнице, али су пренијели свјеже ковчеге својих мртвих. Они су изгинули од исте руке, нека на истом гробљу снивају вјечни сан. Њихове хумке су страшни знамен великог историјског удеса и трајна опомена нашим потомцима. Они су жртве принесене на олтар отаџбине, вјере и слободе. Њихове главе су положене у темеље Републике Српске.“ 
  10. ^ Srebrenica - the Serbian Graveyard, P. Vasiljevic
  11. ^ Oric's Two Years, Human Rights Watch
  12. ^ ICTY Weekly Press Briefing - 6th Jul 2005, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  13. ^ Sud: Holandija odgovorna za više od 300 žrtava u Srebrenici, Pristupljeno 16. 7. 2014.
  14. ^ Presuda protiv generala Krstića, str. 12–27, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  15. ^ David Rohde: Die letzten Tage von Srebrenica. Was geschah und wie es möglich wurde. Rowohlt, Reinbek bei Hamburg 1997, S. 237
  16. ^ „Pad Srebrenice“, Izveštaj Generalnog Sekretara OUN, Kofija Anana dostavljen kao materijal na 54. zasedanju Generalne Skupštine OUN 15. novembra 1999. - tačka 479, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  17. ^ The Hague Justice Portal. Srebrenica in summary. An overview of the legal proceedings relating to the 1995 genocide, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  18. ^ The Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide (Bosnia and Herzegovina v. Serbia and Montenegro), case 91 26. 02. 2007. page 108, paragraphe 297 The Court concludes that the acts committed at Srebrenica falling within Article II (a) and (b) of the Convention were committed with the specific intent to destroy in part the group of the Muslims of Bosnia and Herzegovina as such; and accordingly that these were acts of genocide, committed by members of the VRS in and around Srebrenica from about 13 July 1995. 27. 10. 2008.
  19. ^ Hudson, Alexandra (26 February 2007). "Serbia cleared of genocide, failed to stop killing", Reuters. Retrieved on 31 July 2008.
  20. ^ CASE CONCERNING APPLICATION OF THE CONVENTION ON THE PREVENTIONAND PUNISHMENT OF THE CRIME OF GENOCIDE, str. 127, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  21. ^ Dodik: U Srebrenici se desio ograničeni lokalni genocid, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  22. ^ Genocida nije bilo, M. Labus, Večernje novosti, 20. mart 2007.
  23. ^ Edvard Herman o Srebrenici: Udar na beščašće „imperijalnog pit bula“, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  24. ^ Andy Wilcoxson: "Srebrenica was an inside job", Pristupljeno 9. 4. 2013.
  25. ^ a b The Real Story Behind Srebrenica By Lewis MacKenzie. TFF. 14. jul 2005.[mrtva veza od November 2013]((en))
  26. ^ Radio Slobodna Evropa: Skupština Srbije usvojila Deklaraciju o Srebrenici 31. mart 2010., Pristupljeno 9. 4. 2013.
  27. ^ RTV:Dačić: Rezolucija o Srebrenici bez reči genocid 23. mart 2010., Pristupljeno 9. 4. 2013.
  28. ^ RTV: Deklaracija o Srebrenici u Skupštini, ne spominje se genocid 27. maart 2010., Pristupljeno 9. 4. 2013.
  29. ^ „BOSNIA'S GRAVES“. PBS. 25. јануар 1996..  ((en))
  30. ^ Nova srpska politička misao:Stefan Karganović: Komisija za Srebrenicu Vlade RS iz 2004. godine i njen vrlo sporan izveštaj. 20. april 2010., Pristupljeno 9. 4. 2013.
  31. ^ Na spisku stradalih i 500 živih Srebreničana. Politika, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  32. ^ Srebrenica Genocide Blog: 500 victims alive? Not true 21. april 2010., Pristupljeno 9. 4. 2013.
  33. ^ RTRS: Srebrenica: Među žrtvama i ranije poginuli vojnici, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  34. ^ RTRS:Grujičić: U Potočarima pokopani i Srbi, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  35. ^ „Dutch Government quits over Srebrenica“. BBC. 16. април 2002..  ((en))
  36. ^ a b Karadzic, accused of genocide, is arrested in Serbia, 22. jul 2008., Pristupljeno 9. 4. 2013.
  37. ^ a b Ratko Mladic arrested: Bosnia war crimes suspect held, 26. maj 2011., Pristupljeno 9. 4. 2013.
  38. ^ The Hague Justice portal: ICTY war crimes fugitive arrested, 31. maj 2007., Pristupljeno 9. 4. 2013.
  39. ^ a b v g d đ e ž ICTY. Seven Senior Bosnian Serb Officials Convicted of Srebrenica Crimes 10. jun 2010., Pristupljeno 9. 4. 2013.
  40. ^ Erdemović: Učestvovao sam u streljanju oko 1.000 Muslimana. RTV, 6. jul 2009., Pristupljeno 9. 4. 2013.
  41. ^ ICTY site: Drazen Erdemovic sentenced to 5 Years of imprisonment. 5. mart 1998., Pristupljeno 9. 4. 2013.
  42. ^ a b v g UN, ICTY: Case information Sheet: Radislav Krstic, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  43. ^ „General guilty of Bosnia genocide“. BBC News. 2. 8. 2001.. 
  44. ^ Marlise Simons (20. 4. 2004.). „World Briefing Europe: The Hague: Court Affirms Genocide In Bosnia“. New York Times. 
  45. ^ „Serb general convicted of genocide“. Guardian. 2. 8. 2001.. 
  46. ^ „Bosnia-Herzegovina: General Radislav Krstic found guilty of genocide“. Amnesty International. 2. 8. 2001.. 
  47. ^ ICTY Srebrenica genocide blog: RADISLAV KRSTIC BECOMES THE FIRST PERSON TO BE CONVICTED OF GENOCIDE AT THE ICTY AND IS SENTENCED TO 46 YEARS IMPRISONMENT, 2. avgust 2001, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  48. ^ The Hague Justice Prtal. Krstić, Radislav, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  49. ^ Setimes: Osuđen bivši oficir bosanskih Srba. 3. decembar 2003., Pristupljeno 9. 4. 2013.
  50. ^ 10. decembar 2005, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  51. ^ UN ICTY. Dragan Obrenovic, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  52. ^ ICTY Srebrenica genocide blog: SREBRENICA CONVICT DRAGAN JOKIC TRANSFERED TO SERVE SENTENCE IN AUSTRIA, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  53. ^ ICTY Srebrenica genocide blog: DRAGAN JOKIC TO BE RELEASED, WHERE IS THE JUSTICE?, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  54. ^ UN ICTY: Appeals Chamber Reduces Momir Nikolic’s Sentence 8. mart 2006., Pristupljeno 9. 4. 2013.
  55. ^ UN ICTY: Appeals Chamber acquits Vidoje Blagojević of aiding Srebrenica genocide, affirms other convictions against him and Dragan Jokić 9. maj 2007., Pristupljeno 9. 4. 2013.
  56. ^ OHR saopštio da je Vlada Republike Srpske priznala odgovornost za masakr u SrebreniciPolitika: Četrnaest godina od zločina u Srebrenici. 17. jul 2011., Pristupljeno 9. 4. 2013.
  57. ^ Country Analyses, Transitions Online: Belgrade’s Srebrenica Connection, Aleksandar Mitić, 6. jun 2005. g.
  58. ^ Dejan Anastasijević: Srbija i Srebrenica. Stazama Škorpiona. Vreme br. 753
  59. ^ Peric Zimonjic, Vesna (11 April 2007). "Serb 'Scorpions' guilty of Srebrenica massacre", The Independent. Retrieved on 31 July 2008.
  60. ^ Report about Case Srebrenica – Banja Luka, 2002
  61. ^ Imaginary Massacres? TIME magazine
  62. ^ Tanja Topić (1. 7. 2004.). „Otvaranje najmračnije stranice“ (на Serbian). Vreme. 
  63. ^ VREME BR 704, 1. JUL 2004: Otvaranje najmračnije stranice, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  64. ^ "Bosnian Serbs issue apology for massacre", AP, 11 November 2004, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  65. ^ La Serbie présente ses excuses pour le massacre de Srebrenica, Pristupljeno 1. 4. 2013.

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :