Geocentrični sistem sveta
Geocentrični sistem sveta predstavlja model sveta u kome se u samom centru nalazi Zemlja, dok sva ostala nebeska tela kruže oko nje. Ovaj sistem sveta razvili su starogrčki filozofi Aristotel i Ptolemej, a zahvaljujući hrišćanskoj crkvi održao se više od 15 vekova.
Prema modelu koji je Ptolemej predstavio u svom delu 'Almagest' Zemlja predstavlja ravnu ploču oko koje se nalaze sfere, po jedna sfera za svaku planetu (zvezde lutalice), Sunce, Mesec i poslednja za zvezde nekretnice. U svom Zborniku, Ptolemej je govorio je da su zvezde zakačene za nebesku sferu, da se Zemlja nalazi u njenom centru, a da Sunce i planete (tzv. lutalice) kruže oko Zemlje. Ptolemejev geocentrični model sveta objašnjavao je kretanje planeta koristeći kombinaciju krugova. Ptolemej je dopunio Aristotelovu kosmološku teoriju, uvodeći epicikle, radi objašnjenja „zamršenih“ kretanja planeta, tj. neravnomernog kretanje planeta po nebeskom svodu gde prave petlje, krećući se naizmenično direktno i retrogradno (napred-nazad). Epicikl je u stvari, kružnica po kojoj se kreće planeta, a centar epicikla se opet kružno ravnomerno okreće oko Zemlje, ondnosno centra sistema.
Dva zapažanja podržala su ideju da je Zemlja centar univerzuma:
- Prvo, čini se da se Sunce s bilo koje tačke Zemlje okreće oko Zemlje jednom dnevno. Iako Mesec i planete imaju svoja kretanja, čini se da se takođe okreću oko Zemlje otprilike jednom dnevno. Činilo se da su zvezde fiksirane na nebeskoj sferi koja se okreće jednom dnevno oko [[Učestvujte u takmičenju „Krila” od 1. do 30. septembra.
Nebeski pol|ose]] koja prolazi kroz geografske polove Zemlje.[1]
- Drugo, izgledalo je da se Zemlja ne miče iz perspektive posmatrača vezanog za zemlju; oseća se čvrsto, stabilno i nepomično.
Antički grčki, antički rimski i srednjovekovni filozofi obično su kombinovali geocentrični model sa sfernom Zemljom, za razliku od starijeg modela ravne Zemlje koji se podrazumeva u nekim mitologijama.[n 1][n 2][6] Na slici je prikazana drevna jevrejska vavilonska uranografija ravne Zemlja sa krutim kupolastim nadstrešnicom koja se zove nebeski svod (רקיע- rāqîa').[n 3][n 4][n 5] Međutim, grčki astronom i matematičar Aristarh sa Samosa (oko 310. - 230. pne) razvio heliocentrični model postavljajući sve tada poznate planete u njihov ispravan redosled oko Sunca.[16] Stari Grci su verovali da su kretanja planeta kružna, što je stav koji u zapadnoj kulturi nije osporavan sve do 17. veka, kada je Johan Kepler postulirao da su orbite heliocentrične i eliptične (prvi Keplerov zakon kretanja planeta). Godine 1687, Njutn je pokazao da se eliptične orbite mogu izvesti iz njegovih zakona gravitacije.
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Egipatski univerzum bio je u suštini sličan vavilonskom univerzumu; prikazan je kao pravougaona kutija orijentacije sever-jug i blago udubljene površine, sa Egiptom u centru. Pogrobna ideja o sličnom primitivnom stanju hebrejske astronomije može se steći iz biblijskih spisa, poput priče o stvaranju (Postanak) i različitih psalama koji uzvisuju nebeski svod, zvezde, sunce i zemlju. Jevreji su videli Zemlju kao gotovo ravnu površinu koja se sastoji od čvrstog i tečnog dela, a nebo kao područje svetlosti u kome se kreću nebeska tela. Zemlja je počivala na temeljima i nije se mogla pomerati osim Jehovinom voljom (kao u zemljotresu). Prema Hebrejima, Sunce i Mesec su bili samo na maloj udaljenosti jedan od drugog. [2]
- ^ Slika univerzuma u talmudskim tekstovima ima Zemlju u centru stvaranja sa nebom kao hemisferom raširenom nad njom. Zemlja se obično opisuje kao disk okružen vodom. Kozmološke i metafizičke spekulacije nisu se smele kultivirati u javnosti, niti su bile zapisivane. Umesto toga, smatrane su kao „tajne Tore koje se ne mogu preneti svima i svakome“.[3] Iako proučavanje Božje kreacije nije bilo zabranjeno, spekulacije o tome „šta je gore, šta je ispod, šta je pre, a šta je posle“[4] bile su ograničene na intelektualnu elitu.[5]
- ^ „nebeski svod-podela koju je Bog napravio, prema P izveštaju o stvaranju, da obuzda kosmičku vodu i formira nebo.[7] Hebrejska kosmologija zamišljala je ravnu Zemlju, nad kojom je bio kupolasti nebeski svod, podržan planinama iznad Zemlje i okružen vodama. Otvori ili brane[8] dozvoljavali su da voda pada kao kiša. Nebeski svod bila su nebesa na kojima je Bog postavio Sunce[9] i zvezde[10] četvrtog dana stvaranja. Bilo je više vode ispod Zemlj,[11] i tokom Potopa dva velika okeana su se spojila i prekrila Zemlju; šeol je bio na dnu Zemlje.[12]"[13]
- ^ Kosmografska struktura koju pretpostavlja ovaj tekst je drevni, tradicionalni model ravne Zemlje, koji je bio uobičajen na celom Bliskom istoku i koji se zadržao u jevrejskoj tradiciji zbog svog mesta u religijski autoritativnim biblijskim materijalima.[14]
- ^ Tokom Drugog hramskog perioda od 516. p. n. e. do 70. godine, Jevreji - i na kraju hrišćani - počeli su da opisuju univerzum novim izrazima. Model univerzuma nasleđen od hebrejske Biblije i drevnog Bliskog istoka ravne Zemlje potpuno okružene vodom sa nebeskim carstvom bogova koji se izvijaju iznad horizonta do horizonta postao je zastareo. U prošlosti je nebesko carstvo bilo samo za bogove. To je bilo mesto gde su bogovi odredili sve događaje na Zemlji, i njihove su odluke bile neopozive. Jaz između bogova i ljudi nije mogao biti veći. Evolucija jevrejske kosmografije tokom drugog hramskog perioda pratila je razvoje helenističke astronomije.[15]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Kuhn 1957, str. 5–20.
- ^ Abetti, Giorgia (2012). „Cosmology”. Encyclopedia Americana (Online izd.). Grolier.
- ^ Ketubot 112a
- ^ Mishnah Hagigah: 2
- ^ Tirosh-Samuelson, Hava (2003). „Topic Overview: Judaism”. Ur.: van Huyssteen, J. Wentzel Vrede. Encyclopedia of Science and Religion. 2. New York: Macmillan Reference USA. str. 477—83.
- ^ Gandz, Solomon (1953). „The distribution of land and sea on the Earth's surface according to Hebrew sources”. Proceedings of the American Academy for Jewish Research. 22: 23—53. JSTOR 3622241. doi:10.2307/3622241. „Like the Midrash and the Talmud, the Targum does not think of a globe of the spherical earth, around which the sun revolves in 24 hours, but of a flat disk of the earth, above which the sun completes its semicircle in an average of 12 hours.”
- ^ Genesis 1:6–8
- ^ windows, Gen. 7: 11
- ^ Psalms 19:4
- ^ Genesis 1:4
- ^ Genesis 1:7
- ^ Isa. 14: 9; Num. 16: 30
- ^ Browning, W. R. F. (1997). „firmament”. Dictionary of the Bible (Oxford Reference Online izd.). Oxford University Press.
- ^ Wright 2000, str. 155.
- ^ Wright 2000, str. 201.
- ^ Draper, John William (2007) [1874]. „History of the Conflict Between Religion and Science”. Ur.: Joshi, S. T. The Agnostic Reader. Prometheus. str. 172–173. ISBN 978-1-59102-533-7.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Crowe, Michael J. (1990). Theories of the World from Antiquity to the Copernican Revolution
. Mineola, NY: Dover Publications. ISBN 0486261735. - Dreyer, J.L.E. (1953). A History of Astronomy from Thales to Kepler. New York: Dover Publications.
- Evans, James (1998). The History and Practice of Ancient Astronomy. New York: Oxford University Press.
- Grant, Edward (1984-01-01). „In Defense of the Earth's Centrality and Immobility: Scholastic Reaction to Copernicanism in the Seventeenth Century”. Transactions of the American Philosophical Society. New Series. 74 (4): 1—69. ISSN 0065-9746. JSTOR 1006444. doi:10.2307/1006444.
- Heath, Thomas (1913). Aristarchus of Samos. Oxford: Clarendon Press.
- Hoyle, Fred (1973). Nicolaus Copernicus.
- Koestler, Arthur (1986) [1959]. The Sleepwalkers: A History of Man's Changing Vision of the Universe. Penguin Books. ISBN 014055212X. 1990 reprint: ISBN 0140192468.
- Kuhn, Thomas S. (1957). The Copernican Revolution. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 0674171039.
- Linton, Christopher M. (2004). From Eudoxus to Einstein—A History of Mathematical Astronomy. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521827508.
- Walker, Christopher, ur. (1996). Astronomy Before the Telescope. London: British Museum Press. ISBN 0714117463.
- Wright, J. Edward (2000). The Early History Of Heaven. Oxford University Press. Google Books
- Crowe, Michael J. (2001). Theories of the World from Antiquity to the Copernican Revolution. Mineola, New York: Dover Publications, Inc. ISBN 0-486-41444-2.
- di Bono, Mario (1995). „Copernicus, Amico, Fracastoro and Ṭūsï's Device: Observations on the Use and Transmission of a Model”. Journal for the History of Astronomy. xxvi: 133—54. Bibcode:1995JHA....26..133D.
- Drake, Stillman (1970). Galileo Studies. Ann Arbor: The University of Michigan Press. ISBN 0-472-08283-3.
- Esposito, John L. (1999). The Oxford history of Islam. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-510799-9.
- Gingerich, Owen (2004). The Book Nobody Read. London: William Heinemann. ISBN 0-434-01315-3.
- Gingerich, Owen (jun 2011), „Galileo, the Impact of the Telescope, and the Birth of Modern Astronomy” (PDF), Proceedings of the American Philosophical Society, Philadelphia PA, 155 (2): 134—141, Arhivirano iz originala (PDF) 2015-03-19. g., Pristupljeno 2016-04-13
- Goddu, André (2010). Copernicus and the Aristotelian tradition. Leiden, Netherlands: Brill. ISBN 978-90-04-18107-6.
- Huff, Toby E (2010). Intellectual Curiosity and the Scientific Revolution: A Global Perspective. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-17052-9.
- Koestler, Arthur (1989). The Sleepwalkers. Arkana. ISBN 978-0-14-019246-9.
- Kuhn, Thomas S. (1985). The Copernican Revolution—Planetary Astronomy in the Development of Western Thought. Cambridge, Mississippi: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-17103-9.
- Linton, Christopher M. (2004). From Eudoxus to Einstein—A History of Mathematical Astronomy. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82750-8.
- McCluskey, S. C. (1998). Astronomies and Cultures in Early Medieval Europe. Cambridge: CUP.
- Raju, C. K. (2007). Cultural foundations of mathematics: the nature of mathematical proof and the transmission of the calculus from India to Europe in the 16th c. CE. Pearson Education India. ISBN 978-81-317-0871-2.
- Saliba, George (2009), „Islamic reception of Greek astronomy” (PDF), in Valls-Gabaud & Boskenberg (2009), 260, str. 149—65, Bibcode:2011IAUS..260..149S, doi:10.1017/S1743921311002237
- Sharratt, Michael (1994). Galileo: Decisive Innovator. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-56671-1.
- Valls-Gabaud, D.; Boskenberg, A., ur. (2009). The Role of Astronomy in Society and Culture. Proceedings IAU Symposium No. 260.
- Veselovsky, I.N. (1973). „Copernicus and Naṣīr al-Dīn al-Ṭūsī”. Journal for the History of Astronomy. iv: 128—30. Bibcode:1973JHA.....4..128V. S2CID 118453340. doi:10.1177/002182867300400205.
- Selley, Richard C.; Cocks, L. Robin M.; Plimer, Ian R., ur. (2005). „Biblical Geology”. Encyclopedia of Geology. 1. Amsterdam: Elsevier. str. 253.
- Applebaum, Wilbur (2009). „Astronomy and Cosmology: Cosmology”. Ur.: Lerner, K. Lee; Lerner, Brenda Wilmoth. Scientific Thought: In Context. 1. Detroit: Gale. str. 20—31.
