Glasovna promena

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

Glasovne promene ili alternacije su niz promena glasova (gubljenje, pojavljivanje, sažimanje) koje se dešavaju u mnogim jezicima.[1] Rezultat glasovnih promena je pojavljivanje drugog glasa u rečima na mestu nekog glasa koji se logički očekuje da se tu pojavi.[2] Na primer, množina imenice učenik je učenici, a ne učeniki, jer dolazi do glasovne promene kojom očekivani ploziv /k/ postaje afrikat /ts/. U svim glasovnim promenama postoje izuzeci, a one mogu biti izražene u pismu (kao u južnoslovenskim), ali najčešće nisu (kao u istočnoslovenskim, zapadnoslovenskim, ali i drugim jezicima).[3]

Slovenski jezici[uredi]

Samoglasničke (južni)
Suglasničke (južni)
Samoglasničke (drugi)
Suglasničke (drugi)


Južnoslovenski[uredi]

U srpskom jeziku, od glasovnih promena koje se javljaju u južnoslovenskim jezicima u načelu ne postoje nepostojano E i O, ali su priznati u kajkavskim imenima (Tkalec-Tkalca umesto Tkalec-Tkaleca).[4] Ostale su deo književnog i govornog jezika, sa izuzetkom ijekavskog jotovanja (đevojka, međed), koje, iako postoji u govoru, nije priznato za deo književnog jezika. Priznato je, pak, u Pravopisu crnogorskoga jezika izdatom 10. jula 2009, a koji kod ove promene dozvoljava dublete (i djevojka i đevojka).

Reč sa velikim brojem promena je nominativ množine reči podmladak. Dodavanjem za množinu namenjenog sufiksa -i, dobije se oblik podmladaki. Zatim sledi prva alternacija, sibilarizacija, kojom se dobija podmladaci. Nepostojanim A dolazi se do podmladci. Glasovi se jednače po zvučnosti, dajući tako reč podmlatci. Kako glas c /ts/ već sadrži element glasa t /t/, vrši se gubljenje suglasnika tc /tts/c /ts/ i dobija se konačna reč podmlaci.[5]

Komparativ prideva tesan dodavanjem za to namenjenog sufiksa -ji glasi tesanji. Prostim jotovanjem grupa nj postaje nj i daje oblik tesanji. Nepostojanim A dolazi se do tesnji, od čega se jednačenjem po mestu tvorbe dobija konačna reč tešnji.[6]

Oblici moga-tvoga i slični nastali su sažimanjem i asimilacijom. Osnove za ovo su mojega-tvojega, gde se j radi lakšeg izgovora odbacilo (moega-tvoega). Došlo je do asimilacije i oblika mooga-tvooga, što se kasnije saželo u moga-tvoga.[7] Suprotna asimilaciji je disimilacija, pri kojoj se izbegava nagomilavanje istog samoglasnika srednje visine (O i E). Tako se kaže poljem i Milošev (preglas, promena O u E), ali i sprejovi i ježom. Množina domaćih reči je izuzetak (kejevi, rodovi).[8]

Palatalizacija je prosta suglasnička promena (radnik-radniče, vrag-vraže, duh-duše). Ako postoje dubleti sa i bez završnog samoglasnika, taj vokal je pokretan (sad-sada, kad-kada). Prevojem se smenjuju samoglasnici u oblicima jedne promenjive reči (teći-tok-oticati). Promena L u O opisuje istorijsku zamenu došal-došao (ali u drugim rodovima došla, došlo).[9]

Iste promene postoje u hrvatskom i ostalim srpskom jeziku blisko srodnim jezicima. U bugarskom se jednjačenje po zvučnosti ne zapisuje (община za opština umesto izjednačenog опщина). Ne beleži se ni u slovenačkom (Radko za Ratko umesto Ratko). Stanje kao u srpskom je u makedonskom jeziku, dok staroslovenski promene uopšte ne beleži (ni jednačenja, ni jotovanje, ni druge).

Istočni i zapadni[uredi]

Istočnoslovenski i zapadnoslovenski jezici, fonološki gledano, sadrže glasovne promene navedene u južnoslovenskim, ali one većinom nisu izražene u pismu. Na primer, reč blr. Стоўбцы nema fonetski gledano težak izgovor [ˈstowbt͡sɨ], već izjednačen [ˈstowpt͡sɨ], te taj grad zapravo i jeste Stovpci. S druge strane, kao u srpskom, i u ruskom se kaže oni пеку, ali ti печёшь. Alternacije, koje se jednostavno nazivaju (fonetskim) dešavanjima ili fenomenima (npr. rus. [фонетическое] явление; polj. zjawisko [fonetyczne]), isto kao kod južnoslovenskih mogu biti samoglasničke (vokalizmi) i suglasničke (konsonantizmi).

Sem istorijskih promena, koje su se dogodile praslovenskom jeziku, od koga su nastali svi slovenski jezici, pa i oni zapadni — lužičkosrpski (gornji i donji), poljski (sa kašupskim i slovinjskim), slovački, češki i izumrli polapski — sve alternacije u zapadnosloveskim jezicima identične su onima iz južnih i, iako prisutne u govoru, ne zapisuju se. Za razliku od njih, u istočnim jezicima postoji nekoliko promena nepostojećih u drugim grupama. One odlikuju dijalekte ruskog i beloruski jezik.

Fenomeni obično idu u parovima. Jedan od njih je par akanje-okanje (rus. аканье-оканье, blr. аканне-оканне). Prva osobina odlikuje južnoruske i srednjoruske dijalekte, kao i ceo beloruski jezik, dok druga odlikuje severnoruske dijalekte. Tako se reč pravopis, zapravo grcizam ortografija, zapisano rus. орфография i blr. арфаграфія u oba jezika izgovara arfagrafija, dok je u okanjskim severnoruskim dijalektima sa izgovorom orfografija. Ova promena se vidi u beloruskom zapisu.[10]

Razlika ekanje-ikanje-jakanje-jokanje (rus. эканье-иканье-яканье-ёканье) nastala je zamenom glasa jat. U prvom slučaju, reči семена-цветок izgovaraju se kao što je i napisano. U drugom je sa kratkim I (gotovo zatvoreni gotovo prednji nelabijalizovani vokal) — simina-cvitok ([sʲɪ.mʲɪˈna]; [tsvʲɪˈtok]). U trećem slučaju je sjamjana—cvjatok, a u četvrtom sjomjona-cvjotok. Ekanje i ikanje su književni izgovori u ruskom. Ekanjski dijalekti su južnoruski, ikanjski srednjoruski, a jokanjski severnoruski. U beloruskom je književno jakanje, što se vidi i u zapisu blr. семяна-цвяток.[11]

Sličan ikanju je itavizam (ukr. ітавізм) prisutan u ukrajinskom jeziku. Prema njemu je staro месяц-медь (mesjac, med) evoluiralo u današnje місяць-мідь (misjac, mid — mesec, bakar/med). U ruskom nije došlo do vokalizacije L, ali je u beloruskom i ukrajinskom L prešlo u V. Tako se na ruskom vuk kaže neizmenjeno rus. волк [voɫk], ali na ukrajinskom glasi ukr. вовк [wowk], a beloruskom blr. воўк [vowk]. Ova promena, zapisana tzv. tamnim ł, postoji i u poljskom gde se polj. słowo izgovara [ˈswɔvɔ] (svovo).[12]

Obezvučavanje poslednjeg suglasnika česta je pojava u slovenskim jezicima. Nema je u srpskom i ukrajinskom, ali je u drugim jezicima izražena. Tako se, na primer, Volgograd zapravo izgovara Valgagrat [vəlɡɐˈɡrat]. U hrvatskom jeziku se pojava može uočiti u neformalnom pozdravu bok, što je, prema jednoj od teorija, zapravo skraćena verzija bog ti pomogao. Pozdrav je prvobitno skraćen samo na bog, a kasnije, prema kajkavskom narečju, obezvučen u bok. Slično tome je kajkavsko vrak naspram književnog vrag.[13]

Cokanje (rus. цоканье) naziv je za pojavu da se reči tipa rus. чай umesto kao čaj izgovaraju kao cjaj, a na samom istoku Srednje Rusije kao caj. Nasuprot njemu je čokanje (rus. чоканье) u kojem se reči tipa rus. улица umesto kao ulica izgovaraju kao uliča. I cokanje i čokanje su karakteristika različitih ruskih dijalekata, dok književni izgovor pomiruje ove dve pojave — svaki glas, pa i c i č, izgovara se kako je napisan. Tako je književni izgovor, kao u srpskom, čaj i ulica.[14][15] Proces cokanja sličan je onome koji je u srspkom od prideva č(e)rn, čaran napravio današnji oblik crn.

Cekanje (rus. цеканье; blr. цеканне) pojava je da se t izgovara kao c. Zapisuje se u beloruskom u kojem postoje цень-ціхі-цябе-несці-цяпер namesto ruskih тень-тихий-тебе-нести-теперь. Ima ga i u poljskom u kome je nešto tiho zapravo ciho (polj. cicho). Isto funkcioniše i dzekanje (rus. дзеканье; blr. дзеканне), prema kojem je srpsko htela-hodati u beloruskom хацела-хадзіць (hacjela-hadzic), a poljskom chciała-chodzić (šćala-hođić), naspram ruskog хотела-ходить (hatjela-hadit). Afrikatizacija mekih [tʲ] i [dʲ] nije odstupanje od norme, a procenjuje se da se izgovor [tsʲ] i [dzʲ] može čuti kod 70% govornika ruskog jezika.[16][17]

Reference[uredi]

  1. Campbell, L. (2004). Historical linguistics: an introduction. The MIT Press.
  2. Hock, H. H. (1991). Principles of Historical Linguistics. Mouton De Gruyter.
  3. McDorman, R. E. (1999). Labial Instability in Sound Change. Organizational Knowledge Press.
  4. „Транскрипција“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 177-. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  5. Pešikan, Jerković & Pižurica (2010), str. 412.
  6. Pešikan, Jerković & Pižurica (2010), str. 467.
  7. Alexander (2006), str. 52.
  8. „Гласовне промене“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 50. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  9. „Гласовне промене“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 51. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  10. Бромлей С. В. и др. (2005). Русская диалектология. Москва: Издательский центр «Академия». стр. 37-. ISBN 978-5-7695-2007-5. 
  11. „Словарь лингвистических терминов“. Школьный диалектологический атлас Приступљено 21. 4. 2013.. 
  12. Gussman (2007).
  13. „Bog ili bok“. Bujica riječi Приступљено 21. 4. 2013.. 
  14. „Различение или совпадение ч и ц. Archived from the original on 2. 1. 2012. Приступљено 21. 4. 2013.. 
  15. „Легенда карты — ч и ц““. Archived from the original on 1. 2. 2012. Приступљено 21. 4. 2013.. 
  16. Богданова Н. В. (2001). Живые фонетические процессы в русском языке. Санкт-Петербург: СПбГУ. стр. 51-. 
  17. Кузнецова А. М. (1971). Несколько замечаний по поводу ассибиляции согласных [t’], [d’] в славянских языках. стр. 162—166. 

Literatura[uredi]

  • Богданова Н. В. (2001). Живые фонетические процессы в русском языке. Санкт-Петербург: СПбГУ. стр. 51. 
  • Кузнецова А. М. (1971). Несколько замечаний по поводу ассибиляции согласных [t’], [d’] в славянских языках. стр. 162—166. 
  • Gussman, Edmund (2007). The Phonology of Polish. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926747-7. 
  • Бромлей С. В. и др. (2005). Русская диалектология. Москва: Издательский центр «Академия». стр. 37. ISBN 978-5-7695-2007-5. 
  • „Гласовне промене“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 51. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  • „Гласовне промене“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 50. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  • Alexander, Ronelle (2006). Bosnian, Croatian, Serbian, a Grammar. University of Wisconsin Press. стр. 52. ISBN 978-02-9921-194-3. 
  • Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). „Речник“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. ISBN 978-86-7946-079-0.