Glasovna promena

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

Glasovne promene ili alternacije su niz promena glasova (gubljenje, pojavljivanje, sažimanje) koje se dešavaju u mnogim jezicima.[1] Rezultat glasovnih promena je pojavljivanje drugog glasa u rečima na mestu nekog glasa koji se logički očekuje da se tu pojavi.[2] Na primer, množina imenice učenik je učenici, a ne učeniki, jer dolazi do glasovne promene kojom očekivani ploziv /k/ postaje afrikat /ts/. U svim glasovnim promenama postoje izuzeci, a one mogu biti izražene u pismu (kao u južnoslovenskim), ali najčešće nisu (kao u istočnoslovenskim, zapadnoslovenskim, ali i drugim jezicima).[3]

Slovenski jezici[uredi]

Samoglasničke (južni)
Suglasničke (južni)
Samoglasničke (drugi)
Suglasničke (drugi)


Južnoslovenski[uredi]

U srpskom jeziku, od glasovnih promena koje se javljaju u južnoslovenskim jezicima u načelu ne postoje nepostojano E i O, ali su priznati u kajkavskim imenima (Tkalec-Tkalca umesto Tkalec-Tkaleca).[4] Ostale su deo književnog i govornog jezika, sa izuzetkom ijekavskog jotovanja (đevojka, međed), koje, iako postoji u govoru, nije priznato za deo književnog jezika. Priznato je, pak, u Pravopisu crnogorskoga jezika izdatom 10. jula 2009, a koji kod ove promene dozvoljava dublete (i djevojka i đevojka).

Reč sa velikim brojem promena je nominativ množine reči podmladak. Dodavanjem za množinu namenjenog sufiksa -i, dobije se oblik podmladaki. Zatim sledi prva alternacija, sibilarizacija, kojom se dobija podmladaci. Nepostojanim A dolazi se do podmladci. Glasovi se jednače po zvučnosti, dajući tako reč podmlatci. Kako glas c /ts/ već sadrži element glasa t /t/, vrši se gubljenje suglasnika tc /tts/c /ts/ i dobija se konačna reč podmlaci.[5]

Komparativ prideva tesan dodavanjem za to namenjenog sufiksa -ji glasi tesanji. Prostim jotovanjem grupa nj postaje nj i daje oblik tesanji. Nepostojanim A dolazi se do tesnji, od čega se jednačenjem po mestu tvorbe dobija konačna reč tešnji.[6]

Oblici moga-tvoga i slični nastali su sažimanjem i asimilacijom. Osnove za ovo su mojega-tvojega, gde se j radi lakšeg izgovora odbacilo (moega-tvoega). Došlo je do asimilacije i oblika mooga-tvooga, što se kasnije saželo u moga-tvoga.[7] Suprotna asimilaciji je disimilacija, pri kojoj se izbegava nagomilavanje istog samoglasnika srednje visine (O i E). Tako se kaže poljem i Milošev (preglas, promena O u E), ali i sprejovi i ježom. Množina domaćih reči je izuzetak (kejevi, rodovi).[8]

Palatalizacija je prosta suglasnička promena (radnik-radniče, vrag-vraže, duh-duše). Ako postoje dubleti sa i bez završnog samoglasnika, taj vokal je pokretan (sad-sada, kad-kada). Prevojem se smenjuju samoglasnici u oblicima jedne promenjive reči (teći-tok-oticati). Promena L u O opisuje istorijsku zamenu došal-došao (ali u drugim rodovima došla, došlo).[9]

Iste promene postoje u hrvatskom i ostalim srpskom jeziku blisko srodnim jezicima. U bugarskom se jednjačenje po zvučnosti ne zapisuje (община za opština umesto izjednačenog опщина). Ne beleži se ni u slovenačkom (Radko za Ratko umesto Ratko). Stanje kao u srpskom je u makedonskom jeziku, dok staroslovenski promene uopšte ne beleži (ni jednačenja, ni jotovanje, ni druge).

Istočni i zapadni[uredi]

Istočnoslovenski i zapadnoslovenski jezici, fonološki gledano, sadrže glasovne promene navedene u južnoslovenskim, ali one većinom nisu izražene u pismu. Na primer, reč blr. Стоўбцы nema fonetski gledano težak izgovor [ˈstowbt͡sɨ], već izjednačen [ˈstowpt͡sɨ], te taj grad zapravo i jeste Stovpci. S druge strane, kao u srpskom, i u ruskom se kaže oni пеку, ali ti печёшь. Alternacije, koje se jednostavno nazivaju (fonetskim) dešavanjima ili fenomenima (npr. rus. [фонетическое] явление; polj. zjawisko [fonetyczne]), isto kao kod južnoslovenskih mogu biti samoglasničke (vokalizmi) i suglasničke (konsonantizmi).

Sem istorijskih promena, koje su se dogodile praslovenskom jeziku, od koga su nastali svi slovenski jezici, pa i oni zapadni — lužičkosrpski (gornji i donji), poljski (sa kašupskim i slovinjskim), slovački, češki i izumrli polapski — sve alternacije u zapadnosloveskim jezicima identične su onima iz južnih i, iako prisutne u govoru, ne zapisuju se. Za razliku od njih, u istočnim jezicima postoji nekoliko promena nepostojećih u drugim grupama. One odlikuju dijalekte ruskog i beloruski jezik.

Fenomeni obično idu u parovima. Jedan od njih je par akanje-okanje (rus. аканье-оканье, blr. аканне-оканне). Prva osobina odlikuje južnoruske i srednjoruske dijalekte, kao i ceo beloruski jezik, dok druga odlikuje severnoruske dijalekte. Tako se reč pravopis, zapravo grcizam ortografija, zapisano rus. орфография i blr. арфаграфія u oba jezika izgovara arfagrafija, dok je u okanjskim severnoruskim dijalektima sa izgovorom orfografija. Ova promena se vidi u beloruskom zapisu.[10]

Razlika ekanje-ikanje-jakanje-jokanje (rus. эканье-иканье-яканье-ёканье) nastala je zamenom glasa jat. U prvom slučaju, reči семена-цветок izgovaraju se kao što je i napisano. U drugom je sa kratkim I (gotovo zatvoreni gotovo prednji nelabijalizovani vokal) — simina-cvitok ([sʲɪ.mʲɪˈna]; [tsvʲɪˈtok]). U trećem slučaju je sjamjana—cvjatok, a u četvrtom sjomjona-cvjotok. Ekanje i ikanje su književni izgovori u ruskom. Ekanjski dijalekti su južnoruski, ikanjski srednjoruski, a jokanjski severnoruski. U beloruskom je književno jakanje, što se vidi i u zapisu blr. семяна-цвяток.[11]

Sličan ikanju je itavizam (ukr. ітавізм) prisutan u ukrajinskom jeziku. Prema njemu je staro месяц-медь (mesjac, med) evoluiralo u današnje місяць-мідь (misjac, mid — mesec, bakar/med). U ruskom nije došlo do vokalizacije L, ali je u beloruskom i ukrajinskom L prešlo u V. Tako se na ruskom vuk kaže neizmenjeno rus. волк [voɫk], ali na ukrajinskom glasi ukr. вовк [wowk], a beloruskom blr. воўк [vowk]. Ova promena, zapisana tzv. tamnim ł, postoji i u poljskom gde se polj. słowo izgovara [ˈswɔvɔ] (svovo).[12]

Obezvučavanje poslednjeg suglasnika česta je pojava u slovenskim jezicima. Nema je u srpskom i ukrajinskom, ali je u drugim jezicima izražena. Tako se, na primer, Volgograd zapravo izgovara Valgagrat [vəlɡɐˈɡrat]. U hrvatskom jeziku se pojava može uočiti u neformalnom pozdravu bok, što je, prema jednoj od teorija, zapravo skraćena verzija bog ti pomogao. Pozdrav je prvobitno skraćen samo na bog, a kasnije, prema kajkavskom narečju, obezvučen u bok. Slično tome je kajkavsko vrak naspram književnog vrag.[13]

Cokanje (rus. цоканье) naziv je za pojavu da se reči tipa rus. чай umesto kao čaj izgovaraju kao cjaj, a na samom istoku Srednje Rusije kao caj. Nasuprot njemu je čokanje (rus. чоканье) u kojem se reči tipa rus. улица umesto kao ulica izgovaraju kao uliča. I cokanje i čokanje su karakteristika različitih ruskih dijalekata, dok književni izgovor pomiruje ove dve pojave — svaki glas, pa i c i č, izgovara se kako je napisan. Tako je književni izgovor, kao u srpskom, čaj i ulica.[14][15] Proces cokanja sličan je onome koji je u srspkom od prideva č(e)rn, čaran napravio današnji oblik crn.

Cekanje (rus. цеканье; blr. цеканне) pojava je da se t izgovara kao c. Zapisuje se u beloruskom u kojem postoje цень-ціхі-цябе-несці-цяпер namesto ruskih тень-тихий-тебе-нести-теперь. Ima ga i u poljskom u kome je nešto tiho zapravo ciho (polj. cicho). Isto funkcioniše i dzekanje (rus. дзеканье; blr. дзеканне), prema kojem je srpsko htela-hodati u beloruskom хацела-хадзіць (hacjela-hadzic), a poljskom chciała-chodzić (šćala-hođić), naspram ruskog хотела-ходить (hatjela-hadit). Afrikatizacija mekih [tʲ] i [dʲ] nije odstupanje od norme, a procenjuje se da se izgovor [tsʲ] i [dzʲ] može čuti kod 70% govornika ruskog jezika.[16][17]

Reference[uredi]

  1. ^ Campbell, L. (2004). Historical linguistics: an introduction. The MIT Press.
  2. ^ Hock, H. H. (1991). Principles of Historical Linguistics. Mouton De Gruyter.
  3. ^ McDorman, R. E. (1999). Labial Instability in Sound Change. Organizational Knowledge Press.
  4. ^ „Транскрипција“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 177-. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  5. ^ Pešikan, Jerković & Pižurica (2010), str. 412.
  6. ^ Pešikan, Jerković & Pižurica (2010), str. 467.
  7. ^ Alexander (2006), str. 52.
  8. ^ „Гласовне промене“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 50. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  9. ^ „Гласовне промене“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 51. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  10. ^ Бромлей С. В. и др. (2005). Русская диалектология. Москва: Издательский центр «Академия». стр. 37-. ISBN 978-5-7695-2007-5. 
  11. ^ „Словарь лингвистических терминов“. Школьный диалектологический атлас Приступљено 21. 4. 2013.. 
  12. ^ Gussman (2007).
  13. ^ „Bog ili bok“. Bujica riječi Приступљено 21. 4. 2013.. 
  14. ^ „Различение или совпадение ч и ц. Archived from the original on 2. 1. 2012. Приступљено 21. 4. 2013.. 
  15. ^ „Легенда карты — ч и ц““. Archived from the original on 1. 2. 2012. Приступљено 21. 4. 2013.. 
  16. ^ Богданова Н. В. (2001). Живые фонетические процессы в русском языке. Санкт-Петербург: СПбГУ. стр. 51-. 
  17. ^ Кузнецова А. М. (1971). Несколько замечаний по поводу ассибиляции согласных [t’], [d’] в славянских языках. стр. 162—166. 

Literatura[uredi]

  • Богданова Н. В. (2001). Живые фонетические процессы в русском языке. Санкт-Петербург: СПбГУ. стр. 51. 
  • Кузнецова А. М. (1971). Несколько замечаний по поводу ассибиляции согласных [t’], [d’] в славянских языках. стр. 162—166. 
  • Gussman, Edmund (2007). The Phonology of Polish. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926747-7. 
  • Бромлей С. В. и др. (2005). Русская диалектология. Москва: Издательский центр «Академия». стр. 37. ISBN 978-5-7695-2007-5. 
  • „Гласовне промене“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 51. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  • „Гласовне промене“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 50. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  • Alexander, Ronelle (2006). Bosnian, Croatian, Serbian, a Grammar. University of Wisconsin Press. стр. 52. ISBN 978-02-9921-194-3. 
  • Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). „Речник“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. ISBN 978-86-7946-079-0.