Golicanje
| Golicanje | |
|---|---|
 | |
| Klasifikacija i spoljašnji resursi |
Golicanje je nadražaj osetljivih nervnih završetaka ispod površine kože koji kod većine ljudi izaziva smeh a kod manjeg broja neprijatan osećaj.[1] Fenomen golicanja među prvima je otkrio evolucionista Čarls Darvin, koji je uočio da se žrtva golicanja pomera kako bi uklonila „ranjive“ delove tala od nadražaja. On je smatrao da je to evolucijski mehanizam koji štiti jedinku od grabežljivaca [2]
Podela[uredi | uredi izvor]
U 1897, psiholozi Stenli Sal i Artur Alen opisali su „golicanje“ kao dva različita fenomena, ili dva različita tipa reagovanja na nadražaj[3].
- Prvi tip golicanja
Nastaje usled veoma laganih kretanja preko kože. Ovaj tip golicanje, koji se zove knismezis (engl. Knismesis). Generalno ne proizvodi smeh i ponekad je praćen osećajem svrabežom. Ovaj tip golicanja zahteva nizak nivo stimulacije na osetljive delove tela, a može biti izazvan svetlostnim i električnim nadražajima struje. On takođe može biti izazvan puzanjem insekata ili parazita, što tera na češanje i grebanje i samim tim uklanjanje štetočine sa tela.
- Drugi tip golicanja
Ovaj tip golicanja generalno izaziva smeh, je „teži“ oblik golicanje, i proizvod je višekratne primene intenzivnijih pritiska na „škakljive“ oblasti, najčešće tokom igre. Poznat je pod nazivom gargalezis (engl. Gargalesis). Takvi osećaji mogu biti prijatni ili uzbuđujući, ali ponekad se smatraju i veoma neprijatnim, naročito u slučaju nepopustljivih i teških golicanje.
Hipergargalestezija je stanje ekstremna osetljivosti na golicanje [4]. Kod osoba koje golicanje doživljavaju kao zadovoljstvo ono izaziva mnogo izraženiji osećaj što je osoba starija životne dobi. Koliki će biti intenzitet golicanja ili koliko će golicanje biti „golicljivo“, zavisi od toga ko golica.
Samogolicanje[uredi | uredi izvor]
Istraživanja su pokazala razliku u slikovnim prikazima moždane aktivnosti između golicanja drugih i ljudi koji su golicali sami sebe. Kod samogolicanja najverovatnije mozak unapred zna šta će se dogoditi i organizmu govori da taj nadražaj ignoriše. Kod ljudi koji su sami sebe golicali istraživanja su pokazala da je mali mozak taj koji učestvuje u planiranju i slanju hitnih poruka u druge delove mozga upozoravajući ih da se spreme na nadražaj dodirom i golicanje. Tako dolazimo do zaključka da ljudski mozak razvrstava razne nadražaje na; važne i manje važne [5].
Da ne postoji samokontrola organizma nad osećajem golicanja, život čoveka bi bio jako otežan pa i nemoguć, ako bi tabani doživljavali osećaj golicanja svaki put kada bi se spustili na zemlju.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Etimologija reči „golicanje“
- ^ Selden, Samuel T. (2004): Tickle. J Am Acad Dermatol Vol. 50, No. 1: pp. 93–97.
- ^ Hall, G. S., and A. Allin. (1897) The psychology of tickling, laughing and the comic. The American Journal of Psychology 9:1–42.
- ^ Corsini, Raymond J. (1999): The Dictionary of Psychology. Psychology Press: pp. 457.
- ^ Pol Hajni, Mogu li krave silaziti niz stepenice? Izdavač Logos art, Beograd 2007
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Telegraph (UK) Article on "robot tickling experiment"
- Boston Globe Online - Why are some people not ticklish?
- Article 'Is it possible for someone to be tickled to death?'
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
