Gong

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kolekcija gong instrumenata u gamelanskom ansamblu – Indonezijska ambasada u Kanberi

Gong je muzički instrument koji spada u grupu perkusija, a vodi poreklo iz istočne i jugoistočne Azije. Instrument je u obliku ravnog, kružnog metalnog diska ili tanjira, koji se udara maljicom. Gong svoje korene vodi još iz bronzanog doba, oko 3500 godina pre nove ere. Naziv gong potiče sa ostrva Java u Indoneziji. Naučna i arheološka istraživanja su potvrdila da su Burma, Kina, Java i Anam nekada bila 4 vodeća centra za proizvodnju gonga.[1] Gong je kasnije pronašao svoj put do Zapadnog sveta u 18. veku, kada je korišćen u simfonijskom orkestru zapadnog stila.[2]

Gong instrumenti se najčešće dele u 3 vrste: Obešen gong je manje ili više ravan, kružni disk od metala, okačen vertikalno pomoću kanapa koji prolazi kroz rupe blizu gornje ivice. Ispupčen gong ima uzdignut centar i često je okačen i svira se vertikalno. Gong-činija je, kako ime kaže, u obliku činije, i on naleže na jastuče. Mogu se svrstati u kategoriju zvona. Najčešće se prave od bronze ili mesinga, ali postoji i mnogo drugih legura koje se koriste.

Gong proizvodi 2 različita tipa zvuka. Gong sa prilično ravnom površinom vibrira u višestrukom modu, dajući više „tresak” nego podesan ton. On se ponekad naziva tam-tam, kako bi se razlikovao od gonga koji je ispupčen i koji daje štimovanu notu. U indonezijskim ansamblima gamelana, pojedini ispupčeni gongovi su namerno napravljeni tako da dodatno generišu otkucaj u opsegu od 1 do 5 herca. Upotreba termina „gong” za oba ova tipa instrumenta je uobičajena.

Vrste[uredi | uredi izvor]

Javansko-balijski stil gonga, koji visi u okviru

Obešen gong svira se pomoću čekića. Postoje dva osnovna tipa: jedan je ravan disk, sa izvrnutom ivicom, ili bez nje; drugi je gong sa uzdignutim centrom. Uopšteno, što je veći gong, veći je i mekši čekić. U zapadnoj simfonijskoj muzici, ravan gong se naziva tam-tam, kako bi se razlikovao od ispupčenih modela. U ovom slučaju naziv „gong” rezervisan je samo za ispupčeni model. Gong je bio kineski instrument gotovo čitav milenijum. Njegova prva upotreba smatra se da je bila za signaliziranje zemljoradnicima na polju, pošto su neki gongovi glasni toliko da se mogu čuti i na 8 km. U Japanu, tradicionalno su se koristili za početak takmičenja u sumo rvanju.

Veliki ravni gongovi mogu se ’pripremiti’, i to laganim udaranjem pre glavnog udarca, čime se značajno poboljšava zvuk i uzrokuje da instrument „prozbori” ranije, sa kraćim kašnjenjem da zvuk „procveta”. Održavanje ovog prvobitnog, pripremnog udarca nečujnim, zahteva dosta veštine. Najmanji obešeni gongovi sviraju se štapićima bambusa ili čak palicama za bubnjeve zapadnog stila. Moderna klasična i avangardna muzika, koje zahtevaju različite zvuke, često će koristiti frikcione maljice (čime se dobijaju zavijeni zvuci i harmonici), gudala (čime se dobijaju dugi tonovi i visoki gornji tonovi), i razne udarne alatke (drvo/plastika/metal) za postizanje željenih tonova.

Kameni gong predstavlja veliku stenu koja se udara manjim kamenjem, kako bi se stvorio metalni rezonantni zvuk.

Tradicionalni obešen gong[uredi | uredi izvor]

Čau gong (Tam-tam)[uredi | uredi izvor]

Prepoznatljiv „kineski” gong (čau gong, prečnika 25 cm)

Do sada najpoznatiji većini zapadnjaka je čau-gong. Veliki čau gong, nazvan tam-tam[3], postao je deo simfonijskog orkestra. Nekada se naziva i kineski gong, ali činjenica je da je to samo jedan od mnogih tipova obešenih gongova koji su u vezi sa Kinom. Čau-gong je napravljen od legure bakra, bronze ili mesinga. Skoro je u potpunosti ravan, izuzev ivice koja je izvrnuta tako da formira plitki cilindar. Na gongu veličine 25 cm, na primer, ivica se prostire za oko 1 centimetar normalno u odnosu na površinu. Glavna površina je blago udubljena kada se posmatra iz smera u kome je ivica izvrnuta. Centralna tačka i ivica čau-gonga sa obe strane ostaju premazani crnim bakarnim oksidom, koji se formira tokom proizvodnje. Ostatak je poliran kako bi se premaz uklonio. Čau gong je veličine koja varira od 18 do 203 cm u prečniku.

Najstariji čau gong je iz grobnice pronađene u Autonomnoj oblasti Guangsi naroda Džuang, u Kini. Datira iz rane Zapadne dinastije Han. Oni su bili poznati po svom intenzivnom i duhovnom udaranju u bubnjeve, u ritualima i plemenskim sastancima. Tradicionalno, čau gong se koristio kako bi očistio put za važne činovnike i povorke, poput današnje policijske sirene. Ponekad je broj udaraca korišćen da ukaže na starešinstvo činovnika. U tom slučaju, dva činovnika koja se neočekivano susreću na putu bi, pre sastanka, znali ko se od njih dvojice treba pokloniti prvi.

Upotreba gonga u simfonijskom orkestru[uredi | uredi izvor]

Tam-tam je kao orkestralni instrument prvi put predstavio kompozitor Fransoa Žozef Gosek, 1790. godine, a ubrzo su ga pokupili i Gaspare Spontini i Žan-Fransoa Lesueur.[4] Ektor Berlioz razvio je instrument kroz svoju kompozitorsku karijeru i u delu Nauka o instrumentaciji preporučio njegovo korišćenje „za scene žalosti ili za dramatični prikaz ekstremnog horora.”[4] Ostali kompozitori koji su usvojili tam-tam u operskoj kući su Đoakino Rosini, Vinčenco Belini, i Rihard Vagner;[5] Rosini u finalnom delu trećeg akta opere Armida (1817),[6] Belini u operi Norma (1831) i Vagner u operi Rijenci (1842). Kroz nekoliko decenija, tam-tam je postao važan član sekcije perkusija u modernom simfonijskom orkestru. Dobija na značaju u simfonijama čiji su tvorci Petar Čajkovski,[7] Gustav Maler,[8] Dmitrij Šostakovič,[9] i u manjoj meri Sergej Rahmanjinov i Sergej Prokofjev. Đakomo Pučini je koristio gong i tam-tam instrumente u svojim operama. Igor Stravinski znatno je proširio tehnike sviranja tam-tama u svom baletu Posvećenje proleća, tako da uključuje kratke, brzo prigušene note, brzi krešendo i prelaze udaračem za triangl preko prednjeg dela instrumenta. Karlhajnc Štokhauzen koristio je tam-tam veličine jednog i po metra (proizvođača Paisti) u svom delu Trenuci.

Ispupčen gong[uredi | uredi izvor]

Veliki ispupčeni gong u budističkom hramu, u Tajlandu

Ispupčen gong ima uzdignut centar na sredini, često napravljen od više različitih metala nego ostali gong instrumenti, sa različitim stepenom kvaliteta i rezonance. Ima ton koji je sa manje treperenja, za razliku od drugih gong instrumenata, i dva posebna zvuka, u zavisnosti od toga da li se udari na samom centru ili pored njega. Najčešće su, ali ne uvek, naštimovani na različite visine tona.

Veličina ispupčenog gonga kreće se od 15 do 51 cm ili više. Setovi manjih, naštimovanih ispupčenih gongova se mogu koristiti za sviranje u melodiji.

Ispupčen gong se koristi u kineskim hramovima za bogosluženje.

U indonezijskim gamelanskim ansamblima, instrumenti, koji po klasifikaciji predstavljaju gong, dolaze u različitim veličinama, sa različitim funkcijama i drugačijim nazivima. Na primer, u centralnom javanskom gamelanu najveći gong nosi naziv gong adženg, raspona veličine do jednog metra u prečniku, koji ima najdublju visinu tona i ne svira se često. Sledeći, manji gong je gong suvukan ili sajem, koji ima malo veću visinu tona i zamenjuje gong adženg u komadima gde su potezi gonga blizu jedan drugom. Kempul je još manji, sa većom visinom tona i svira se dosta češće. Gong adženg i pokoji gong suvukan imaju otkucajnu notu.

Proizvođači gonga[uredi | uredi izvor]

Pored mnogih tradicionalnih i vekovima starih proizvođača u mestima kao što su Kina, Tibet, Burma, Koreja, Indonezija i Filipini, gong se od 20. veka takođe proizvodio i u Evropi i Americi.

Kompanija Paisti smatra se najvećim proizvođačem gonga izvan Azije. Ova švajcarska kompanija poseduje fabriku u Nemačkoj, gde se proizvode instrumenti. Takođe u Nemačkoj, za kompaniju Majnl, gong proizvodi nekadašnji radnik Paistija, Broder Otkin, koji ima čak svoj sopstveni, brendirani lanac gong instrumenata. Italijanska kompanija UFIP se proizvodnjom bavi u fabrici koja je smeštena u gradu Pistoja. Majkl Paisti, izvan većeg porodičnog biznisa, samostalno proizvodi gong u Lucernu, [Švajcarska]. Drugi nezavisni proizvođači gonga u Evropi su Velšmen Stiv Habak, trenutno sa sedištem u Holandiji, Mat Nolan u Velikoj Britaniji, Žoao Pais-Filipej u Portugalu, a novi proizvođač u Bresingamu, Disu, Norfolku i Velikoj Britaniji je Mičel Milas. On dolazi iz Poljske; gong je počeo da pravi 2010. godine, ali od 2015. se specijalizuje za besprekorni i spektakularni umetnički gong.[10]

U Severnoj Americi, kompanija Sejbijan proizvodi gong u manjem broju, a Zildžijan prodaje brendirani gong, mada su ih u prošlosti i pravili, ali trenutna proizvodnja deluje kineskog porekla. Rajan Šeledi je nezavisni proizvođač gonga, sa sedištem na Srednjem zapadu Sjedinjenih Država.[11]

Neke od manjih turskih, džimbalskih kompanija su takođe zabeležene kada je u pitanju proizvodnja gonga, ali najviše sporedno, imajući u vidu njihov glavni biznis ručnog zakucavanja činela.

Gong – uopšteno[uredi | uredi izvor]

Veličina gonga varira od 50 do 150 cm u prečniku. Izrađen je od bronzane legure, koja je sastavljena iz maksimum 22 dela kalaja do 78 bakarnih delova, ali u mnogim slučajevima je proporcija kalaja drastično manja. Ova legura je prilično krhka nakon što se izlije i odloži da se postepeno hladi, ali se može otpustiti i užariti na poseban način, kako bi se ovo ublažilo. Kada se iznenadno ohladi od crvenog usijanja, legura postaje toliko mekana, da se može zakucavati i raditi na strugu, a onda ojačati zagrevanjem. Inače, gong poseduje sve kvalitete i boju zvuka tipičnu za kineske instrumente. Sastav legure bronze, koja se koristi za izradu gonga, je sledeći: 76,52% bakra, 22,43% kalaja, 0,26% olova, 0,23% cinka i 0,81% gvožđa. U proizvodnji turskih činela, tipično je da se pored ovih elemenata nalaze sumpor i silicijum.

Turske činele i gamelanski gong dele beta fazu bronze kao metalurške korene. Tranzicije grafikona faze mešanja kalaja i bakra pokazuju dosta uski trougao na 21-24% kalaja i 780 °C. Ovo je tajna svih prethodnih izrada bronzanih instrumenata. Kada se bronza pomeša i zagreje, ona svetli narandžasto-crveno, što ukazuje na to da je zagrejana do granice beta faze kada metal treba potopiti u hladnu vodu, kako bi se legura zaključala u beta fazi izrade činela. Gong se onda udara okruglom, tvrdom, kožom-prekrivenom podlogom, koja je postavljena na kratki štap ili dršku. Emituje izrazito dubok i pun zvuk koji se može menjati posebnim načinima udaranja diska. Njegove složene vibracije izbijaju u talasasti niz tonova, koji mogu biti i piskavi i duboki. U Kini i Japanu gong se koristi u verskim obredima, državnim povorkama, na venčanju, i drugim festivalima.

Upotreba u orkestru[uredi | uredi izvor]

Gong se u orkestru koristio kako bi pojačao utisak strave i užasa u melodramskim scenama. Tam-tam je prvi put u zapadni orkestar uveo Fransoa Žozef Gosek, u posmrtnom maršu, komponovanom po smrti Onora Miraboa, 1791. godine. Gaspare Spontini je koristio tam-tam u zaključku drugog akta opere La Vestale (1807). Berlioz je zahtevao 4 tam-tam-a u svojoj kompoziciji Rekvijem (1837). Tam-tam se takođe koristio u pogrebnoj muzici, sviranoj kada su ostaci Napoleona vraćeni u Francusku, 1840. godine. Majerber je iskoristio instrument u sceni vaskrsenja tri monahinje, u operi Robert Đavo. Četiri tam-tam-a su korišćena u operskom teatru u Bajrojtu, u operi Parsifal, kako bi se pojačali instrumenti zvona, premda nije data naznaka u kompoziciji. U modernijoj muzici se tam-tam koristio od strane kompozitora kao što su Karlhajnc Štokhauzen, u delu Mikrofonija I (1964—65), i Džordž Kram, u delu Makrokosmos III: Muzika letnje večeri (1974). U ovoj kompoziciji Kram je proširio opseg boje zvuka tam-tam-a, sledeći performans korišćenjem „kontrabas-gudala sa kalafonijumom” i na taj način svirajući tam-tam. Ovo je proizvelo jezivo harmonični zvuk. Štokhauzen je uspeo da stvori još zanimljivih zvukova pomoću ručnih mikrofona i širokog spektra tehnika grebanja, tapkanja, trljanja i udaranja, sa neuobičajenim predmetima kao što su plastični sudovi, tajmeri za jaja i kartonske cevi. Takođe, gong se može potopiti u kadu sa vodom nakon udara. Ovo ima poseban naziv, „vodeni gong”, i koristi se u pojedinim orkestralnim komadima.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Blades, James (1992). Percussion Instruments and Their History. Bold Strummer Ltd. str. 93. ISBN 978-0933224612. 
  2. ^ „Gongs Catalog” (PDF). Paiste. 
  3. ^ Moris Goldberg u svom delu Modern School... Guide for The Artist Percussionist (Chappell & Co., Inc., New York, New York, 1955), govori da „u modernom simfonijskom orkestru imena gong i tam-tam znače isto; u naučnim krugovima se tam-tam smatra žargonskim izrazom, preuzetim iz afričke reči koja znači bubanj”; kasnije je povezan s gongom neodređene visine i kao takav usvojen od gotovo svih kompozitora koji koriste termin, tako da se on sada koristi.
  4. ^ a b Macdonald, Hugh (2002). Berlioz's Orchestration Treatise: A Translation and Commentary. Cambridge Musical Texts and Monographs. Cambridge University Press. str. 286. ISBN 978-1-139-43300-6. 
  5. ^ Iako su, u modernim performansima 20. veka i kasnije, dirigenti ponekad prilagođavali tam-tam u orkestru za nastupe Alceste (Gluk) i Orfeo ed Euridice (kao one korišćene u istorijskoj produkciji Metropoliten opere), o njemu nema traga u originalnim partiturama kompozitora, tako da se pre može smatrati delom dopune, nego željom samog kompozitora.
  6. ^ „Instrumentation used in ''Armida'' by Rossini”. Humanities.uchicago.edu. Arhivirano iz originala 26. 09. 2013. g. Pristupljeno 11. 7. 2013. 
  7. ^ Simfonija br. 6
  8. ^ Simfonija br. 6 i Das Lied von der Erde
  9. ^ Simfonija br. 4, br. 8, br. 10, br. 11 i br. 13
  10. ^ „Meditation through Light and Sound - Art Gongs”. artgongs.com. Arhivirano iz originala 08. 05. 2019. g. Pristupljeno 19. 05. 2019. 
  11. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 08. 08. 2016. g. Pristupljeno 19. 05. 2019. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Blades, James (1992). Percussion Instruments and Their History. Bold Strummer Ltd. str. 93. ISBN 978-0933224612. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Gong na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гонг&oldid=26853082”