Grigorije Gornjački

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
P christianity.svg Ovaj članak je napisan hagiografskim stilom, a takođe je najverovatnije i istorijski neutemeljen. Ako želite da ga sredite, privedite stil enciklopedijskom kriterijumu, i dodajte mu proverljive i pouzdane reference ili literaturu.

      Pogledajte kako se menja strana za pomoć, ili stranu za razgovor. Uklonite ovu poruku kada završite.

Sveti Grigorije Isihast, ili Zatvornik, poreklom je sa Balkana. Po svetogorskom predanju, a i po mnogim slovenskim i srpskim Sinaksarima, on je bio poreklom Srbin. Rođen je krajem 13. ili početkom 14. veka.

Bio je učenik Svetog Grigorija Sinaita i Svetog Romila Ravaničkog, čije je i Žitije napisao. Osnivač je Svetogorskog manastira Svetog Nikolaja Čudotvorca, poznatog zbog njega pod imenom Grigorijat. Kasnije je prešao u Srbiju i od Svetog Lazara, kneza Srpskog, dobio manastir Ždrelo u Braničevu (kasnije nazvan manastir Gornjak), u kojem i danas počivaju njegove svete mošti. Iz njime napisanog Žitija Sv. Romila Ravaničkog, kao i iz drugih starih knjiga saznajemo još o životu i podvizima prepodobnog Grigorija Ćutljivog.

Početkom četrnaestog veka došao je na Balkan sa Sinajske Gore prepodobni Grigorije Sinait. Nastanivši se u Svetoj gori Atonskoj, u skitu zvanom Magula, naspram Filotejevog manastira, on tu steče dosta učenika među monasima željnim isihastičkog života, to jest molitveno tihovateljskog (ili ćutljivog) života po Bogu i radi Boga. Odatle je prepodobni Grigorije prešao sa grupom svojih učenika u pusto i nepristupačno mesto zvano Hrenteli između današnjih manastira Simonopetre i Svetog Pavla. Tu je osnovao nekoliko kelija, no nije se tu duže zadržao. Zbog čestih napada Turaka, morao je otići iz Svete gore. Posle obilaska Carigrada i nekih drugih mesta, on se sa svojim učenicima nastani u mestu zvanom Parorija u Trakiji, na granici između Vizantije i Bugarske. Tamo je osnovao veliki manastir i stekao mnoštvo učenika. U to vreme njegov učenik postade i prepodobni Romilo, koji sa jednim svojim duhovnim bratom zvanim Ilarion, ostade kod velikog Sinaita sve do njegovog blaženog usnuća u Gospodu (koje bi 27. novembra 1346. godine). Tada se prepodobni Romilo i Ilarion presele iz Parorije u oblast zvanu Zagora, blizu Trnova (u Bugarskoj), gde su se i pre toga podvizavali. Tu Sveti Romilo zamoli Ilariona da ga primi kao svoga poslušnika, našto Ilarion jedva pristade, ispunjujući tako volju Božju i usrdnu molbu brata svoga. Kada potom pobožni car Bugarski Jovan Aleksandar (1331—1371. g.) oslobodi spomenutu Paroriju od napadaja lopova i razbojnika, onda se Sveti Romilo sa svojim duhovnikom Ilarionom vrati u Parorijsku omiljenu mu pustinju i nastani se opet tamo.

Upravo u ovo vreme k njima dvojici dođe iz Carigrada prepodobni Grigorije Ćutljivi. Već u Carigradu, a možda i pre toga, u Svetoj gori, prepodobni Grigorije beše čuo za velikog Grigorija Sinaita i beše postao njegov učenik. No kako se Sinait preseli ka Gospodu, Grigorije zato i dođe kod Svetog Romila da bude njegov učenik, jer je čuo za njegove vrline i isihastički bogougodni život. O tome nam sam Grigorije govori u Žitiju Svetoga Romila koje je napisao. „U to vreme, veli on smireno za sebe, i ja najbedniji među monasima dođoh iz Carigrada na to mesto (u Paroriju), i čuvši za njihovo vrlinsko življenje i savršeno podvizavanje, sagnuh glavu i potčinih se starcu Ilarionu, kojemu je bio potčinjen i sam Prepodobni Romilo“.

Ovde u Paroriji podvizavao se prepodobni Grigorije uz Svetog Romila, dok na te krajeve nisu napali bezbožni Agarjani. Tada su oni obojica sa svojim starcem Ilarionom morali otići ponovo u Zagoru. Potom je Sveti Romilo otišao na Svetu goru, a prepodobni Grigorije i Ilarion ostali su u Zagori. Nakon smrti pak starca Ilariona, Sveti Grigorije otide i sam u Svetu goru, i potraživši i našavši Svetog Romila, sa smirenjem se njemu potčini kao svome duhovnom ocu. I življahu oni u podvizima i vrlinama u mestu zvanom Melana, u blizini Velike Lavre Svetog Atanasija Atonskog. O ovom njihovom zajedničkom životu i podvizima opširnije govori sam prepodobni Grigorije u spomenutom Žitiju Svetog Romila, ali govori tako da on iz prevelikog smirenja svog iznosi samo vrline Svetog Romila, a za sebe kaže kako je tobože imao grehe i strasti, i kako ga je prepodobni Romilo ispravljao u tome i poučavao pravom životu. Pošto prepodobnim ocima Romilu i Grigoriju počeše dolaziti mnogi monasi i posetioci, radi duhovne koristi i pouke, oni se udaljiše u još pustinjskiji kraj Atonske Gore i tamo, načinivši sebi kelije, nastaniše se. Ne prođe zatim mnogo vremena a Agarjani ubiše Srpskog despota Jovana Uglješu, koji u ovo vreme štićaše i pomagaše Svetu goru. Tada među monasima u Svetoj gori, a i među hrišćanima u okolnim krajevima, nastade veliki strah i metež, jer se bojahu od opakih Turaka i njihovih bezbožničkih nasilja. Jer dok življaše ovaj blagočestivi vladar Srpski, on ljubljaše i štićaše Svetogorske monahe, a mnoge njihove manastire on pomagaše i obnavljaše, kao što to i do danas svedoče i potvrđuju mnogi Svetogorski manastiri, koji ovoga Uglješu smatraju za svoga drugog ktitora. Blagočestivi Jovan Uglješa postade tada dobrotvor i ktitor manastira Vatopeda, Hilandara, Simonopetre, Svetog Pavla, pa i samoga manastira Svetog Nikole, nazvanoga Grigorijat, koga započe najpre sveti i veliki Grigorije Sinait, a konačno ga ustroji ovaj prepodobni Grigorije Zatvornik.

Kada uskoro po pogibiji blagovernog vladara Uglješe, Sveti Romilo napusti Svetu goru i pređe u Albaniju, u mesto zvano Avlona (to jest Valona), a potom odatle pređe u Srbiju, kod blagočestivog vladara Srpskog Sv. kneza Lazara, u tamošnji manastir Ravanicu, gde je uskoro i umro, Sveti Grigorije ostade u Svetoj gori i podvizavaše se u usamljenoj keliji, na četvrt sata daleko od njegovog današnjeg manastira Grigorijata. Tu se on podvizavaše u usamljenom molitvenom tihovanju i bogougodnom ćutanju, zbog čega je kasnije i nazvan Ćutljivi. Iako o tome danas nemamo sačuvanih pisanih podataka, jer je manastir Grigorijat potom dva puta doživljavao velike požare, najverovatnije je da je Sveti Grigorije u ovo vreme svoga boravka u Svetoj gori u stvari postao konačni osnivač i ktitor današnjeg manastira Svetog Nikolaja Čudotvorca, podignutog između manastira Simonopetre i manastira Svetog Pavla, blizu onih kelija gde se ranije podvizavao onaj veliki Grigorije Sinait sa svojim učenicima.

Međutim, u Svetoj gori prepodobni Grigorije nije mogao ostati dugo vremena, jer su bezbožni Agarjani ponovo napadali na hrišćanske narode i krajeve, sve do Svete gore. Jedini tada moćni hrišćanski vladar bio je blagočestivi knez Srpski Lazar, koji je vladao u severnijim krajevima Srbije, sa prestonicom u Kruševcu. Njegova se pobožnost i crkvoljubivost pokazala u mnogim stvarima, a naročito u bogougodnom radu njegovom na pomirenju zavađene Srpske i Carigradske Crkve (1375. godine). Beše tada takođe postala poznata i monaholjubivost Svetog kneza Lazara,[7] jer on postade drugi ktitor manastira Hilandara i još nekih drugih manastira na Svetoj gori. U njegovoj pak zemlji, u slobodnoj Srbiji, Lazar beše podigao svoju divnu zadužbinu manastir Ravanicu, gde je, kao što smo videli, hristoljubivo primio pre neku godinu Grigorijevog duhovnog oca, Svetog Romila. Lazar je uz to „mnoge gore i humove svoje države ispunio obiteljima monaških žilišta“, kako za njega pišu tadašnji povesničari, pa je to njegovo monaholjublje postalo poznato na daleko. Sve je ovo bilo poznato i prepodobnom Grigoriju, pa se zato on reši da dođe sa svojim učenicima kod blagočestivog kneza Lazara u Srbiju i nastani se u njegovim mirnim i spokojnim krajevima.

Godine 1379. Lazar beše oslobodio i umirio od tamošnjih buntovnika i neprijatelja severni kraj svoje države, zvani Braničevo, kada baš u to vreme stiže kod njega iz Svete gore prepodobni Grigorije, sa više svojih učenika i monaha, koji potom postadoše poznati u Srbiji kao podvižnici „Sinaiti“. Oni dobiše takav naziv zato što su svi, kao i sam prepodobni Grigorije, bili ranije učenici onog velikog Grigorija Sinajskog, o kome je već bilo reči na početku.

Prepodobni Grigorije zamoli kneza Lazara da mu da neko mirno i usamljeno mesto, gde bi se mogao posvetiti molitvenom bezmolviju i bogorečitom ćutanju. Blagočestivi knez mu tada dade tiho i usamljeno mesto u Ždrelu braničevskom, u podnožju Homoljskih planina na levoj obali reke Mlave.[8] Iznad reke u steni beše jedna pećina, gde se prepodobni Grigorije nastani i tamo molitveno tihovaše. Ovu pećinu on pretvori u crkvu koju posveti Svetom Nikolaju Čudotvorcu, kome beše posvećen i manastir Grigorijat u Svetoj gori. No uskoro zatim blagočestivi knez pomože Prepodobnome da ispod ove pećine podigne divnu crkvu manastira Ždrela, koju zajednički posvetiše Vavedenju Presvete Bogorodice. Tako bi osnovan novi manastir prepodobnog Grigorija, koji i do danas postoji u Braničevu pod imenom Gornjak.[9] Osnivanje novog manastira bi zatim potvrđeno i od svjatjejšeg patrijarha Srpskog kir Spiridona, kao što o tome govori drevna povelja koja se do nedavno čuvala u manastiru Gornjaku. U toj povelji patrijarh Spiridon kaže: „Priide ko smireniju mi čestnjejšij vo inocjeh starec kir Grigorij i so svojimi blagogovjejnimi inoki... Vidje že smirenije mi zapisano i utverždeno gospodinom Knjazom (Lazarom) onoje mjesto, rekše cerkov Presvjatija Bogorodici, so seli i so ljudmi i so vsjem velikim i malim, čestnjejšemu vo inocjeh starcu kir Grigoriju Sinaitu i jegovim kalogerom. Starec bo kir Grigorije so svojimi kalogeri potrudisja o vozdviženiji i sozdaniji hrama togo (Vavedenija Presvjatija Bogorodici), i o inih veščej, s pomoščiju gospodina knjaza Lazara“.[10]

Tako je Sveti Grigorije Ćutljivi, kasnije nazvan i Grigorije Gornjački, produžio svoje bogougodne podvige u Srbiji, sve do svoje smrti. Ostali pak došavši sa njime iz Svete gore monasi Sinaiti nastanili su se po drugim krajevima Lazareve države, i u Srbiji su do danas poznati mnogi manastiri koje su oni osnovali, jer su mnogi od tih Sinaita bili potom proslavljeni od Boga svetošću života i darom čudotvorstva i netruležnosti.

Nije poznato tačno kada i gde je umro. Po nekima, on se pre svoje smrti vratio ponovo na Svetu goru u svoj manastir Grigorijat, i tamo se mirno prestavio u Gospodu, oko 1406. godine. Njegove su svete mošti ostale u Grigorijatu sve do 1761. godine, kada su ih, prilikom tadašnjeg velikog požara, monasi uzeli i preneli u Srbiju, u njegov manastir Gornjak. Po drugima pak, prepodobni Grigorije umro je u manastiru Gornjaku, i pogreben je pokraj gornje pećinske crkvice u Gornjaku. Njegove svete mošti prebivale su neko vreme u tom manaetiru, pa su onda tokom dugih vekova turskog ropstva prenošene i na druga mesta, u manastir Oreškovicu, u manastir Vojlovicu u Banatu i po drugim mestima. Tako je možda deo moštiju Sv. Grigorija dospeo i u njegov manastir Grigorijat na Svetoj gori, odakle je posle taj deo opet vraćen u manastir Gornjak.

Danas se svete mošti Svetog Grigorija nalaze u njegovom manastiru Gornjaku. Za vreme Drugog svetskog rata, zbog opasnosti od Nemaca, one su bile prenete u sabornu crkvu u Požarevac, ali su posle rata opet vraćene u Gornjak. Ove 1977. godine iguman manastira Grigorijata iz Svete gore, arhimandrit Georgije, obratio se pismom episkopu Braničevokom i manastiru Gornjaku sa molbom da podare njegovom manastiru deo moštiju Svetog Grigorija, kao ktitora manastira Grigorijatskog. (Jer, u starom Sinaksaru i Službi ktitoru manastira Grigorijata Prepodobnom Grigoriju, stoji da je on „iz Srbije došao“ i osnovao na Sv. Gori njihov manastir Svetog Nikolaja, a to potvrđuje i opšte svetogoroko predanje i stari slovenski Sinaksari).

Na ovu molbu manastira Grigorijata odgovorio je episkop Braničevski i manastir Gornjak tako što je deo svetih moštiju Svetog Grigorija iz Gornjaka dostavio manastiru Hilandaru, sa molbom da ih o prazniku Vavedenja (ove 1977. godine) preda svečano bratiji Grigorijatskoj, koja dođe na praznik u Hilandar, što je zaista tako i učinjeno. Inače, manastir Grigorijat slavi blaženi spomen prepodobnog Grigorija 7. decembra (sutradan po Svetom Nikoli), a to je i dan smrti Prepodobnoga koji se slavi u manastiru Gornjaku, i pod kojim se spominje u starim Prolozima i Sinaksarima. Još i po ikonama prepodobnog Grigorija, koje se nalaze u manastiru Grigorijatu i u manastiru Gornjaku, vidi se da je to jedan i isti Svetitelj.

Spoljašnje veze[uredi]