Gruzijska Sovjetska Socijalistička Republika

Грузијска Совјетска Социјалистичка Република
Zastava Grb
Himna: Himna Gruzijske SSR
Glavni grad	Tbilisi
Službeni jezik	gruzijski, ruski, abhaski (u Abhaskoj ASSR) i osetinski jezik (u Južno Osetinskoj AO)
Vladavina
Istorija
Stvaranje i nezavisnost	‍
— Osnivanje	25. februara 1921.
— U sastavu Sovjetskog Saveza od	30. decembra 1922.
— Nezavisnost	26. decembra 1991.
Geografija
Površina	‍
— ukupno	69.700 km2 (Deseta u SSSR)
— voda (%)	zanemarivo
Stanovništvo	‍
— 1989.	5.337.600 (Deveta u SSSR)
— gustina	76,58 st./km2
Ekonomija
Valuta	Sovjetska rublja
Ostale informacije
Vremenska zona	UTC +3
Internet domen	‍.su‍
Gruzijska SSR je odlikovana: Ordenom Lenjina

Gruzijska Sovjetska Socijalistička Republika (gruz. საქართველოს საბჭოთა სოციალისტური რესპუბლიკა; rus. Грузинская Советская Социалистическая Республика) je bila jedna od republika koje su sačinjavale Sovjetski Savez. Osnovana je 25. februara 1921. godine. Od 12. marta 1922. do 5. decembra 1936. godine bila je u sastavu Transkavkaske SFSR. Postala je nezavisna nakon raspada Sovjetskog Saveza, 26. decembra 1991. godine.

Istorija

Nakon povlačenja snaga Antante iz Zakavkazja, snage ruske Crvene armije porazile su Gruzijsku Demokratsku Republiku. Nakon toga je 21. februara 1921. godine proglašena Gruzijska Sovjetska Sociajlistička Republika. Drugog marta 1922. godine, donesen je prvi Ustav Gruzijske SSR.

Gruzijska SSR je, od 12. marta 1922. do 5. decembra 1936. godine, bila deo Transkavkaske SFSR, zajedno sa Jermenskom i Azerbejdžanskom SSR. Glavna politička ličnost tog perioda u Gruziji bio je Lavrentij Berija, tada prvi sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Gruzije. Za vreme Berijine vlasti nad tajnom policijom, u periodima 1935—1938, 1942. i 1945—1951. godine stradalo je oko 150.000 osoba.

Drugi svetski rat

Hitlerov plan nakon invazije na Sovjetski Savez, juna 1941. godine, bio je da što pre stigne do gruzijskih polja nafte, ali nemačke snage nisu uspele da dođu do Kavkaza. Iz Gruzije se na strani Crvene armije borilo oko 700.000 vojnika, od kojih je 350.000 poginulo. Određen broj antisovjetski raspoloženih Gruzina borio se i na strani Nemaca, u Gruzijskoj legiji. U ovom razdoblju, Staljin je naredio deportovanje Čečena, Inguša, Karačajaca i Balkara sa severnog Kavkaza iz straha da ne bi sarađivali s okupatorom i ukinuo njihove autonomne republike. Pojedine teritorije tih republika bile su do 1957. godine priključene Gruzijskoj SSR.

Posleratni period

Staljinova podrška rodoljubivom jedinstvu za vreme rata, privremeno je utišala snagu gruzijskog nacionalizma. Jedna od posledica toga bile su studentske demonstracije u Tbilisiju protiv Hruščovljeve politkike destaljinizacije, 9. marta 1956. godine. U suzbijanju demonstracija smrtno je stradalo oko stotinu studenata.

Hruščov je 1950-ih potakao decentralizaciju u sovjetskom gospodarstvu, što su gruzijski partijski funkcioneri iskoristili za sopstvene probitke. Tako je uz zvaničnu državno dirigiranu ekonomiju postojala i prikrivena psevdo-kapitalistička ekonomija. Zbog toga je Gruzija bila jedna od ekonomski uspešnijih sovjetskih država, ali i s visokim stepenom korupcije.

Pošto korupcije u Sovjetskom Savezu skoro da nije i bilo, vlasti u Moskvi odlučile su preduzeti korake u njenom suzbijanju. Najistaknutija ličnost u borbi protiv korupcije bio je Eduard Ševardnadze, gruzijski ministar unutrašnjih poslova od 1964. do 1972. godine. Ševarnadze je uklonio s pozicije Vasila Mžavanadzea, korumpiranog prvog sekretara Gruzijske KP. Nakon toga je Ševarnadze postao novi sekretar gruzijske partije, uz odobravanje Moksve. On je za vreme svoje vladavine, od 1972. do 1985, bio sposoban vođa Gruzije, period u kome je stabilizovao ekonomiju i otpustio hiljade korumpiranih činovnika.

Gruzijski nacionalizam ponovo je izbio na površinu 1978. godine, kada je vlada u Moskvi naredila reviziju ustavnog statusa gruzijskog jezika, kao zvaničnog jezika Gruzije. Pritisnuta demonstracijama 14. aprila 1978, Moskva je iste godine odobrila Ševarnadzeovu ustavnu garanciju. Posle toga je 14. april ustanovljen kao Dan gruzijskog jezika.

Pošto je Ševarnadze 1985. godine postao sovjetski ministar spoljnih poslova, u Gruziji ga je zamenio Jumber Patijašvili. Patijašvili je bio konzervativni komunist, koji nije umeo da se nosi s izazovima Perestrojke. Uticaj nacionalista rastao je do kraja 1980-ih, zbog čega su često dolazili u sukob sa komunistima. Sovjetske trupe su, 9. aprila 1989. godine, prilikom suzbijanja mirnih demonstracija, ubile 20 Gruzina, a stotine su ranjene. Nakon ovog incidenta, čak su i neki gruzijski komunisti počeli da razmatraju da je jedino rešenje tenzija nezavisnost Gruzije.

U republici su, 28. oktobra 1990. godine, održani parlamentarni izbori, a 15. novembra Gruzijska SSR je preimenovana u Republiku Gruziju. Njen tadašnji predsednik, Zvijad Gamsahurdija, proglasio je nezavisnost 9. aprila 1991. godine. Sovjetska vlada nije priznala ovo jendostrano proglašenje nezavisnosti, pa je Gruzija ostala delom Sovjetskog Saveza sve do njegovog zvaničnog raspuštanja 25. decembra 1991. godine.

Funkcioneri Gruzijske SSR

Statua Staljina u njegovom rodnom mestu Goriju (uklonjen 2010, vraćen 2012).

Mapa Gruzijske SSR 1922. godine

Mapa Gruzijske SSR od 1957. do 1991. godine

Predsednici

• Predsednik Revolucionarnog komiteta
  • Mamija Orahelišvili, v.d. (25. februar 1921—6. mart 1921)
  • Filip Maharadze (6. mart 1921—7. jul 1921)
  • Polikarp Mdivani (7. jul 1921—28. februar 1922)
  • Filip Maharadze (28. februar 1922. – oktobar 1922)
  • Ivan Sturua (oktobar 1922. – januar 1923)
  • Mihail Chakaja (22. januar 1923. – jun 1925)
  • Filip Maharadze (jun 1925—14. jun 1927)
  • Lavrentij Kartvelišvili (14. jun 1927. – april 1928)
  • Filip Maharadze (april 1928. – jun 1929)
  • Mihail Chakaja (jun 1929. – decembar 1930)
  • Filip Maharadze (januar 1931. – jul 1938)
• Predsednik Prezidijuma vrhovnog sovjeta
  • Filip Maharadze (10. jul 1938—10. decembar 1941)
  • Georgij Sturua (14. decembar 1941—26. mart 1948)
  • Vasilij Gogua (26. mart 1948—6. april 1952)
  • Zaharij Čhubianišvili (6. april 1952—15. april 1953)
  • Vladimir Chovrebašvili (15. april 1953—29. oktobar 1953)
  • Miron Čubinidze (29. oktobar 1953—17. april 1959)
  • Georgij Dzocenidze (18. april 1959—6. januar 1976)
  • Pavel Gilašvili (26. januar 1976—29. mart 1989)
  • Otar Čerkezija (29. mart 1989—17. novembar 1989)
  • Givi Gumbaridze (17. novembar 1989—14. novembar 1990)
• Predsednik Vrhovnog sovjeta
  • Zvijad Gamsahurdija (14. novembar 1990—14. april 1991)

Premijeri

• Predsednik Veća narodnih komesara
  • Polikarp Mdivani (7. mart 1922. – april 1922)
  • Sergej Kavtaradze (april 1922. – januar 1923)
  • Šalva Elijava (januar 1923. – jun 1927)
  • Lavrentij Kartvelišvili (jun 1927—1929)
  • Filip Maharadze (jun 1929. – januar 1931)
  • Vladimir Suhišvili (januar 1931—22. septembar 1931)
  • German Mgaloblišvili (22. septembar 1931. – jun 1937)
  • Valerian Bakradze (9. jul 1937—15. april 1946)
• Predsednik Veća ministara
  • Valerian Bakradze (15. april 1946. – decembar 1946)
  • Zaharij Čhubianišvili (decembar 1946—6. april 1952)
  • Zaharij Kečhoveli (6. april 1952—16. april 1953)
  • Valerian Bakradze (16. april 1953—20. septembar 1953)
  • Givi Džavahišvili (21. septembar 1953—17. decembar 1975)
  • Zurab Pataridze (7. decembar 1975—5. jun 1982)
  • Dmitrij Kartvelišvili (5. jun 1982—12. april 1986)
  • Otar Čerkezija (12. april 1986—29. mart 1989)
  • Zurab Čheidze (29. mart 1989—14. april 1989)
  • Nodari Čitanava (14. april 1989—15. novembar 1990)
  • Tengiz Siuga (15. novembar 1990—18. avgust 1991)

Vidi još

• Gruzija
• Gruzijska Demokratska Republika
• Komunistička partija Gruzije
• Transkavkaska SFSR

Literatura

• Parrish, Michael (1996). The Lesser Terror: Soviet State Security, 1939-1953. Greenwood Publishing Group. str. 102—. ISBN 978-0-275-95113-9. 
• The Europa World Year Book 2004, Volume I. Europa World Year Book (45th izd.). London: Europa Publications. 2004 [1928]. str. 1806. ISBN 978-1-85743-254-1.