Dejvid Rikardo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Давид Рикардо)

David Rikardo
Lični podaci
Datum rođenja(1772-04-19)19. april 1772.
Mesto rođenjaLondon, Velika Britanija
Datum smrti11. septembar 1823.(1823-09-11) (51 god.)
Mesto smrtiLondon, Ujedinjeno Kraljevstvo
Nacionalnost UK
Rad
ŠkolaKlasična ekonomija
InstitucijaHarvard
OblastKlasična ekonomija
Komperativna prednost
UzorAdam Smit
Džeremi Bentam
UticajRikardov socijalista
Karl Marks
Piero Srafa
Robert Baro
DoprinosiRikardijanska ekvivalencija
teorija radne vrednosti
komperativna prednost
Zakon padajućih prinosa[1]

David Rikardo (engl. David Ricardo; London, 19. april 1772 — London, 11. septembar 1823), bio je britanski ekonomista, kome je često pripisivana zasluga da je sistematizovao ekonomiku i jedan od najuticajnijih klasičnih ekonomista.[2][3] Takođe je bio uspešan poslovni čovek, finansijer i špekulant, i stekao je značajno bogatstvo.

Lični život[uredi | uredi izvor]

David Rikardo je rođen u Londonu, kao treće od sedamnaestoro dece u sefardskoj Jevrejskoj porodici, koja je emigrirala iz Holandije u Englesku malo pre njegovog rođenja.[4] Sa 14 godina, Rikardo se pridružio ocu na Londonskoj berzi.

Rikardo je odbacio ortodoksna jevrejska verovanja svoje porodice i pobegao sa kvekerkom, Prisilom En Vilkinson, kad je imao 21 godinu. Njegov otac je bio toliko nesrećan zbog ovoga, da se odrekao Davida i nikada više nije progovorio sa njim. Otprilike u isto vreme Rikardo je postao unitarijanac.

Rikardo je na berzi stekao prilično bogatstvo, što mu je omogućilo da se penzioniše iz posla 1814, kada mu je bilo 42 godine. Tada se preselio u Gatkom Park i kupio imanje u Glosterširu.

Godine 1819, Rikardo je postao član Britanskog parlamenta, kao predstavnik Portarlingtona, opštine u Irskoj. Bio je član parlamenta sve do svoje smrti. Kao član parlamenta, Rikardo se zalagao za slobodnu trgovinu i ukidanje žitnih zakona.

Umro je u Gatkomb Parku kada je imao 51 godinu.

Rikardo je bio blizak prijatelj Džejmsa Mila, koji ga je ohrabrivao u političkim ambicijama i pisanju o ekonomiji. Među ostalima, prijatelji su mu je bili Tomas Maltus, čije ideje o rastu stanovništva je prihvatio i Džeremi Bentam.

Ideje[uredi | uredi izvor]

Works, 1852

Rikardo se zainteresovao za ekonomiju nakon što je pročitao Bogatstvo naroda Adama Smita 1799. godine. On je napisao je svoj prvi ekonomski članak sa 37 godina, prvo u The Morning Chronicle zagovarajući smanjenje izdavanja novčanica Engleske banke, a zatim je objavio članak 1810. godine o visokoj ceni poluga, kao vidu dokaza depresijacije novca.[5] Takođe je bio abolicionista, govoreći na sastanku Suda Istočnoindijske kompanije u martu 1823, gde je rekao da smatra da je ropstvo mrlja na karakteru nacije.[6]

Neke od njegovih publikacija su:

  • Visoka cena zlata, dokaz o depresiranju banknota (1810), gde se zalaže za usvajanje metalne valute
  • Esej o uticaju niske cene žita na profite akcija (1815), gde je tvrdio da bi ukidanje žitnih zakona vodilo redistribuciji bogatstva ka produktivnim članovima društva (na štetu rentijera)
  • Principi političke ekonomije i oporezivanja (1817), analiza koja zaključuje da zemljišna renta raste kako se stanovništvo uvećava. Ovde je takođe predložio teoriju komparativnih prednosti, koja je pokazala da sve zemlje mogu imati koristi od slobodne trgovine, čak iako su manje efikasne u proizvodnji svih vrsta robe od svojih trgovinskih partnera.

Druge ideje koje se vezuju za Rikarda su:

  • Rikardijanska jednakost, ideja koja tvrdi da pod određenim okolnostima izbor vlade da plati za potrošnju koristeći bilo poreze, bilo deficitarnu potrošnju može biti bez uticaja na ekonomiju.
  • Gvozdeni zakon o najamninama, koji tvrdi da će realni dohodak radnika ostati blizu nivoa opstanka, uprkos bilo kojim pokušajima da se najamnine podignu.

Teorija komparativnih prednosti[uredi | uredi izvor]

A. Smit je u teoriji apsolutnih prednosti dokazao da se isplati specijalizacija i izvoz robe koja se u zemlji proizvodi efikasnije nego u inostranstvu. Rikardo postavlja pitanje šta bi se dogodilo kad bi jedna zemlja imala apsolutnu prednost u proizvodnji svih proizvoda?

Pretpostavke ove teorije su:

  • razmatraju se dva proizvoda
  • razmena se obavlja između dva proizvoda
  • postoje stalni troškovi proizvodnje
  • jednoličan je sastav kapitala
  • zanemariju se transportni troškovi
  • apstrahuje se novac kao sredstvo razmene

Teorija komparativnih prednosti nastoji da objasni strukturu međunarodne razmene. Bavi se određivanjem dobara koje će neka zemlja učesnica spoljašnje trgovine izvoziti i uvoziti u određenom trenutku. Postoje dve su verzije teorije komparativnih prednosti koje dominiraju u razvoju savremene teorije.

Rikardo razloge specijalizacije i razmene vidi u različitoj produktivnosti proizvodnih faktora. Ovo je načelo formulisao 1817. godine Dejvid Rikardo na modelu dve zemalje koje proizvode dva ista proizvoda s različitim troškovima proizvodnje. Pretpostavio je za razliku od Smita da jedna od dve zemlje ima apsolutnu prednost u proizvodnji oba proizvoda. Prema tom načelu svaka zemlja uživa korist ako se specijalizuje za proizvodnju i izvoz onih dobara koje može proizvesti uz relativno niže troškove.

Rikardo je smatrao kako je trgovina među zemljama određena onim u čemu je svaka zemlja relativno bolja. Rikardo ističe da isto pravilo, koje rukovidi relevantnom vrednošću robe u jednoj zemlji, ne rukovodi relativnom vrednošću robe koja se zamenjuje između dve zemlje ili više njih u sistemu potuno slobodne trgovine. Na primer količina vina koju Portugalija mora dobiti u zamenu za englesko platno, nije određena odnosnim količinama rada uloženim u jednu ili drugu robu, kao što bi to bilo kad bi one bile proizvedene u Engleskoj ili Portugaliji. Na primeru trgovine ove dve zemlje i dva proizvoda Rikardo dokazuje da bi bilo dobro za Portugaliju da izvozi vino u zamenu za platno, čak i u slučaju da se platno može proizvoditi u Portugaliji uz manja ulaganja nego u Engleskoj.

Dejvid Rikardo napisao je „Načela političke ekonomije i oporezivanja” 1817. godine. Posvećuje se pitanju raspodele bogatstva, a ne njegovog stvaranja, smatrajući da je Smit sasvim dobro rešio problem stvaranja bogatstva. Rikardo zastupa radnu teoriju vrednosti. Roba, ako je korisna, dobija prometnu vrednost iz dva razloga: njena retkost i količina rada koja je potrebna za njenu proizvodnju.

Uticaj i intelektualno nasleđe[uredi | uredi izvor]

Ideje Dejvida Rikarda imale su ogroman uticaj na kasniji razvoj ekonomije. Američki ekonomisti rangiraju Rikarda kao drugog najuticajnijeg ekonomskog mislioca, iza Adama Smita, pre dvadesetog veka.[7]

Rikardijanski socijalisti[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Rikardijanski socijalizam

Rikardovi spisi su fascinirali brojne rane socijaliste tokom 1820-ih, koji su smatrali da njegova teorija vrednosti ima radikalne implikacije. Oni su tvrdili da, s obzirom na radnu teoriju vrednosti, rad proizvodi celokupan proizvod, a profit koji kapitalisti dobijaju rezultat je eksploatacije radnika..[8] Među njima su Tomas Hodžskin, Vilijam Tompson, Džon Fransis Brej i Persi Rejvenston.

Neorikardijanska teorija trgovine[uredi | uredi izvor]

Inspirisan Pjerom Srafom, pojavila se nova struja teorije trgovine i nazvana neorikardijanska teorija trgovine. Glavni doprinosioci su Ijan Stidman i Stenli Metlalf. Oni su kritikovali neoklasičnu teoriju međunarodne trgovine, odnosno Hekšer–Olinov model na bazi toga da pojam kapitala kao primarnog faktora nema metod za njegovo merenje pre određivanja profitne stope (stoga je razmatranje zarobljeno u logičkom začaranom krugu).[9][10] Ovo je bio drugi deo Kembridžške kontroverze o kapitalu, ovoga puta u polju međunarodne trgovine.[11] Deporter i Raviks smatraju da neorikardijanski doprinos ostao bez efektivnog uticaja na neoklasičnu teoriju trgovine, jer nije mogao da ponudi „istinski alternativni pristup sa klasične tačke gledišta.“[12]

Teorija evolucionog rasta[uredi | uredi izvor]

Iz neorikardijanske škole je izniklo nekoliko prepoznatljivih grupa. Jedna je teorija evolucionog rasta, koju su razvili Luiđi Pasineti, J.S. Metkalf, Pjer Paolo Savioti, i Koen Frenken i drugi.[13][14]

Pasineti[15][16] je tvrdio da potražnja za bilo kojom robom dolazi do stupnja stagnacije i često opadanja, te da je uvođenje novih roba (roba i usluga) neophodno je da bi se izbegla ekonomska stagnacija.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Miller, Roger LeRoy. Economics Today. Fifteenth Edition. Boston, MA: Pearson Education. p. 559
  2. ^ Sowell, Thomas (2006). On classical economics. New Haven, CT: Yale University Press.
  3. ^ „David Ricardo | Policonomics”. 30. 1. 2012. 
  4. ^ Heertje, Arnold (2004). „The Dutch and Portuguese-Jewish background of David Ricardo”. European Journal of the History of Economic Thought. 11 (2): 281—94. doi:10.1080/0967256042000209288. 
  5. ^ Hayek, Friedrich (1991). „The Restriction Period, 1797–1821, and the Bullion Debate”. The Trend of Economic Thinking. str. 199–200. ISBN 978-0865977426. 
  6. ^ King, John (2013). David Ricardo. Palgrave Macmillan. str. 48. 
  7. ^ Davis, William L., Bob Figgins, David Hedengren, and Daniel B. Klein. "Economics Professors' Favorite Economic Thinkers, Journals and Blogs (along with Party and Policy Views)," Econ Journal Watch 8(2): 126–146, May 2011 [1].
  8. ^ Landreth Colander 1989 History of Economic Thought Second Edition, pp. 137.
  9. ^ Steedman, Ian, ur. (1979). Fundamental Issues in Trade Theory. London: MacMillan. ISBN 0-333-25834-7. 
  10. ^ Steedman, Ian (1979). Trade Amongst Growing EconomiesNeophodna slobodna registracija. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 0-521-22671-6. 
  11. ^ Edwards, Chris (1985). „§ 3.2 The 'Sraffian' Approach to Trade Theory”. The Fragmented World: Competing Perspectives on Trade, Money, and Crisis. London and New York: Methuen & Co. str. 48—51. ISBN 0-416-73390-5. 
  12. ^ Christophe Depoortère, Joël Thomas Ravix; "The classical theory of international trade after Sraffa". Cahiers d'économie Politique / Papers in Political Economy (69): 203–234, February 2015.
  13. ^ Pasinetti, Luisi 1981 Structural change and economic growth, Cambridge University Press. J.S. Metcalfe and P.P. Saviotti (eds.), 1991, Evolutionary Theories of Economic and Technological Change, Harwood, 275 pages. J.S. Metcalfe 1998, Evolutionary Economics and Creative Destruction, Routledge, London. Frenken, K., Van Oort, F.G., Verburg, T., Boschma, R.A. (2004). Variety and Regional Economic Growth in the Netherlands – Final Report (The Hague: Ministry of Economic Affairs), 58 p.
  14. ^ Saviotti, Pier Paolo; Frenken, Koen (2008), „Export variety and the economic performance of countries”, Journal of Evolutionary Economics, 18 (2): 201—218, S2CID 154150526, doi:10.1007/s00191-007-0081-5, hdl:1874/387420 Slobodan pristup 
  15. ^ Pasinetti, Luigi L. (1981), Structural change and economic growth: a theoretical essay on the dynamics of the wealth of nations, Cambridge, UK: Cambridge University Press, ISBN 0-521-27410-9 
  16. ^ Pasinetti, Luigi L. (1993), Structural economic dynamics: a theory of the economic consequences of human learning, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 0-521-43282-0 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дејвид_Рикардо&oldid=27548242”