Daltonizam

Daltonizam
Sinonimi	Slepoća za boje, deficijencija boja, oštećen vid u boji
Primer slike Išihara testa. Broj „74“ bi trebalo jasno da vide osobe sa normalnim raspoznavanjem boja. Posmatrači sa dihromatijom ili anomaličnom trihromatijom najčešće vide „21“, a posmatrači sa ahromatijom najčešće ne vide ništa.
Specijalnosti	Oftalmologija
Simptomi	Umanjena sposobnost raspoznavanja boja
Trajanje	Dugoročno
Uzroci	Genetički (nasledni obično X-povezano)
Dijagnostički metod	Išihara test
Lečenje	Prilagođavanje nastavnih metoda, mobilne aplikacije
Frekvencija	Crveno-zeleno: 8% muškaraca, 0,5% žena (severnoevropsko poreklo)

Daltonizam (deficijencija vida u boji) smanjena je sposobnost da se vidi boja ili razlike u boji. To može otežati zadatke poput odabira zrelog voća, izbora odeće i očitavanja semafora. Daltonizam može da oteža neke obrazovne aktivnosti. Međutim, problemi su uglavnom mali i većina osoba slepih za boje se prilagođava. Ljudi sa potpunim slepilom za boje (ahromatopsija) takođe mogu da se osećaju neprijatno u svetlim okruženjima i imaju smanjenu oštrinu vida.

Najčešći uzrok slepila za boje je nasledni problem u razvoju jednog ili više od tri seta konusnih ćelija očiju koji osećaju boju. Među ljudima je veća verovatnoća da će muškarci biti slepi za boje od žena, jer su geni odgovorni za većinu oblika daltonizma na X hromozomu. Žene imaju dva X hromozoma, te se defekt jednog obično nadoknađuje drugim. Žene koje nisu slepe za boje mogu nositi gene za daltonizam i prenositi ih na svoju decu. Muškarci imaju samo jedan X hromozom i stoga uvek izražavaju genetski poremećaj ako imaju recesivni gen. Daltonizam takođe može biti posledica fizičkog ili hemijskog oštećenja oka, optičkog nerva ili delova mozga. Dijagnoza se obično vrši pomoću Išihara testa za boje; ostale metode uključuju genetičko testiranje.

Ne postoji lek za daltonizam. Dijagnoza može omogućiti nastavniku osobe da promeni nastavnu metodu kako bi kompenzovao za hendikep. Specijalna sočiva mogu pomoći ljudima sa crveno-zelenim daltonizmom pri jakom svetlu. Mobilne aplikacije mogu pomoći ljudima da identifikuju boje.

Crveno-zelena slepoća je najčešći oblik, a zatim sledi plavo-žuta slepoća i potpuna slepoća. Crveno-zeleno slepilo za boje pogađa do 8% muškaraca i 0,5% žena severnoevropskog porekla. Sposobnost da se vidi boja takođe se smanjuje u starosti. U nekim zemljama, slepilo za boje može ljude učiniti nepodobnim za određene poslove, kao što su piloti aviona, mašinovođe, rukovaoci dizalica i ljudi u oružanim snagama. Efekat daltonizma na umetničke sposobnosti je kontroverzan. Sposobnost crtanja nije promenjena, i veruje se da su brojni poznati umetnici bili slepi za boje.

Opis

Na mrežnjači oka nalaze se nervni završeci - fotoreceptori za tri osnovne talasne dužine svetlosti koje dele u različite kanale koji odgovaraju crvenoj, zelenoj i plavoj boji. Kod osoba koje ne raspoznaju boje postoji poremećaj u receptorima - podela se ne odvija pravilno pa one stoga ne prepoznaju boje ili zamene jednu boju za drugu.

Čovek ima pet čula putem kojih prima informacije iz spoljašnje sredine. Najviše informacija se dobija putem čula vida (čak 90%). Daltonizam dovodi do primanja nepouzdanih informacija što utiče na kvalitet života ljudi koji su pogođeni ovim poremećajem.

U svetu živi oko 8% muškaraca i 0,5% žena sa ovim poremećajem. Ljudi sa ovim poremećajem trpe posledice u svim oblastima života i ne mogu da rade u preko 150 različitih zanimanja.

Ova anomalija je nasledna i postoji od rođenja. Prenosi se sa roditelja na potomstvo, kao i druge nasledne osobine koje određuju telesne karakteristike pojedinca. Veoma retko, daltonizam može biti posledica oštećenja očnog živca ili mrežnjače oka.

Zdrave osobe razlikuju oko 2.000 boja, a daltonisti daleko manje. Kod muškaraca je poremećaj 16 puta učestaliji nego kod žena što se objašnjava načinom nasleđivanja. S obzirom da se poremećaj nasleđuje preko X (iks) hromozoma muškarci uvek imaju daltonizam ukoliko naslede defektni X hromozom, za razliku od žena kod kojih se poremećaj ispoljava samo ukoliko su oba X hromozoma defektna. Ako su promene prisutne samo na jednom od tih hromozoma, onda su one nosioci bolesti i daltonizam se kod njih ne ispoljava, ali mogu da ga prenesu na potomstvo.

Osnovi

Talasna dužina osnovnih boja svetlosnog spektra

Prvi naučni članak na temu daltonizma, Izvanredne činjenice koje se odnose na viđenje boja, objavio je engleski hemičar Džon Dalton 1798. nakon što je uočio sopstvenu nesposobnost za razlikovanje crvene boje. Po njemu se i opšte stanje nedostatka sposobnosti razlikovanja boja još i danas označava kao daltonizam, iako se taj termin sada koristi samo za deuteranopiju.

Slepilo za boje pogađa relativno veliki broj pojedinaca, pretežno protanopija i deuteranopija, koje su najčešće forme. Kod osoba severnoevropskog porekla, čak 8% posto muškaraca i 0,4% žena ima nedostatak kongenitalne boja. Ljudska retina obično sadrži dve vrste fotoreceptivnih ćelija: štapići (aktivni pri slabom svetlu) i konusne ćelije (aktivan na normalnom dnevnom). Normalno, postoje tri vrste konusnih ćelija (štapića, čunjića), od kojih svaka sadrži drugačiji pigment, koji se aktivira kada pigmenti apsorbiraju svetlost. Spektarska osetljivost čuneva se među njima razlikuje: jedni su najosetljiviji na kratke talasne dužine, drugi na srednje, a treći na duge talasne dužine u vidljivom spektru, uz sopstveni vrhunac osetljivosti u plavom, zelenom, žutom i crvenom područjima spektra. Apsorpcija spektra tri sistema se preklapa, te se kombinovanjem pokrije celi vidljivi raspon spektra. Ovi receptori su poznati kao čunići kratke (S), srednje (M) i duge (L) talasne dužine, ali su takođe često nazivaju i plavi, zeleni i crveni čunjevi, iako je ova terminologija je netačna.

Svaki od receptora čula vida odgovara na širok spektar talasnih dužina. Na primer, dugotalasni „crveni” receptor ima svoj vrhunac osetljivosti u žuto-zelenom području, neki put od kraja crvenog (najduži talasi) dela vidljivog spektra. Osetljivost čula vida na normalnu boju zapravo zavisi od preklapanja između apsorpcije raspona tri sistema: različite boje se priznaju kada su različite vrste konusa stimulisane u različitim stupnjevima. Crveno svetlo, na primer, stimulira čunjeve za dugotalasne dužine mnogo jače nego bilo koji od drugih, a smanjenje talasne dužine uzrokuje da se sve više stimulišu druga dva konusna sistema.

Tipovi daltonizma

Dugine boje kako ih vide osobe bez poremećaja prepoznavanja boja. Dugine boje kako ih vide osobe sa protanopijom. Dugine boje kako ih vide osobe sa deuteranopijom. Dugine boje kako ih vide osobe sa tritanopijom.

U modernoj medicini poznata su tri tipa daltonizma:

• protanopija - kad osoba ne prepoznaje crvenu boju,
• deuteranopija - kad osoba ne prepoznaje zelenu boju i
• tritanopija - kad osoba ne prepoznaje plavu boju.

Monohromatizam

Monohromatizam – poznat i kao "totalni daltonizam" ili totatlno slepilo za boje – je nedostatak sposobnosti razlikovanja boja čitavog spektra, te se takve osobe vide crno-belo, tj. monohromati od boja razlikuju samo raspon nijansi od bledo sivih do crnih. To je posledica poremećaja ili potpunog odsustva fotosenzitivnih čunjića (čepića) za sve nijanse. Monohromatima nedostaju dva ili sva tri pigmentna konusa za viđenje, te se njihovo uočavanje i lakoća vida svodi se na jednu dimenziju.

• Monohromatizam štapića (ahromatopsija) je izuzetno redak, neprogresivni oblik nesposobnosti da se razlikuju bilo koje boje, što je posledica odsustva ili nefunkcioniranja retinskih čepića. To je povezano sa osetljivošću na svetlost (fotofobija), nevoljnim oscilacijama oka (nistagmus) i slabim vidom.
• Monohromatizam čunjića je retko slepilo za boje, sa relativno normalnim vidom, elektroretinogramom, i elektrookulogramom. Ovi monohromati takođe mogu biti rezultat više od jedne vrste dvobojnog (dihromatskog) daltonizma. Smatra se da osobe sa, na primer, protanopijom i tritanopijom imaju ovaj monohrommatitam. Budući je monohromatizam čepića posledica nedostatka/oštećenja više od jednog konusa u retinskom okruženju, ima dve ekvivalentne vrste dihromatizma.

Dihromatizam

Ilustracija rasporeda čepića u slepoj mrlji (fovea) osobe sa naormalnim viđenjem boja (levo) i kod protanopa. Može se uočiti da centar u fovei ima vrlo malo čunjića osetljivih na plavo.

Simulacija normalne (gore) i dihromatske (ispod) percepcije crvenih i zelenih jabuka

• Dihromatizam je umereno teško slepilo za boje u kojem je jedan od tri osnovna mehanizma boja odsutan ili nije u funkciji. To je nasledna, a, u slučaju protanopije ili deuteranopije, polno vezana osobina, što znači da se uglavnom javlja kod muškaraca. Dihromatima nedostaje jedan od tipova pigmentnih čunjića pa se viđenje boja svodi na dve dimenzije. Dihromatizmi su označeni osnovu toga da li je pogođen „prvi” (grč. prot – pozivajući se na crveni fotoreceptor), „drugi” (deuter – zeleno), ili „treći” (trit – plavo) fotoreceptor.

Verzija originalnih tablica ovog testa (Šinobu Išihara) je dizajnirana da se odvija u sobi adekvatno osvetljenom dnevnom svetlošću. Prisustvo direktne sunčeve svetlosti ili veštačkog svetla može proizvesti neke razlike u rezultatima zbog izvesnih promena u izgledu nijansi boja. Elektronska verzija može pokazati neke razlike, jer su slike optimizovane za veb-baziranu isporuku sa rezolucijom za monitor 800x600 i ekran u boji 256 ili više. Rezultate ovog testa ne treba smatrati konačnim medicinskim testom viđenje boja, i samo služe za ilustraciju testiranja. Za medicinsku dijagnostiku relevantni su rezultati koji se dobiju testiranjem na anomaloskop.

Uslovi testiranja pomoću Išuharinih tablica:

• posmatranje tablica pod dnevnim svetlom;
• tablice se gledaju pod uglom od 90°;
• udaljenost tablica oko 75 cm od posmatrača (obično dužina ruke) tako da test slika bude u visini očiju;
• registrira se odgovor koji je dat u roku od tri sekunde.

Obično nije potrebno u svim slučajevima da se koristi čitav niz slika. U ispitivanjima velikih razmera. test se može pojednostaviti na 6 test-tabli: jedan od testova 2 ili 3, jedan od testova 4, 5, 6 ili 7, jedan od testova 8 ili 9, jedan od testova 10, 11, 12 ili 13 i jedan od testova 14 ili 15.

Nedostaci viđenja crvenog i zelenog dela spektra

Većina slučajeva nedostatka kolornog vida se odlikuju nedostacima u viđenju u crveno-zelenom delu spektra, koji se može svrstati u dve grupe.

1. Protan tip može se ispoljavati kao:

• protanopija – apsolutno sljepilo ili
• protanomalija – parcijalno slepilo, a

2. Deutan kao:

• deuteranopija – apsolutno ili
• deuteranomalija – delimično slepilo.

U protanopiji vidljivi raspon spektra je kraći na crvenom kraju, u odnosu na normalno viđenje, a taj deo spektra koji se u normalnom viđenju vidi kao plavo-zelen, protanopima se čini sivim.

U deuteranopiji, deo spektra koji je za normalno viđenje zelen vidi se kao siv. Purpurno-crvena također se vidi kao siva.

Kod protanomalije i deuteranomalije, nijedan deo spektra se ne pojavljuje kao sivi, ali njegov deo koji se pojavljuje kod protanopa kao siv, kod protanomelije će izgledati, a kod deuteranomalije će se siva boja deuteranopa izgledati nejasno sivkasto.

Nedostatak viđenja nijansi plave i žute boje je jasniji nego kod crvene i zelene.

Protanopija je je teška vrsta nedostatka kolornog vida uzrokovana potpunim izostankom crvenih fotoreceptora u mrežnjači). Protanopi teško vide razliku između plave i zelene boje, kao i između crvene i zelene. To je oblik dihromatizma u kojem se subjekt može samo doživljavati na talasnim dužinama 400-650 nm, umesto uobičajenih 700 nm. Čisto crvena se ne vidi, a umesto nje se pojavljuju crne; ljubičaste boje se ne mogu razlikovati od plavih. Tamnonarandžastao crvena može izgledati kao vrlo zatamnjena žuta, a sve narandžasto-žuto-zelene nijanse preduge talasne dužine za stimuliranje plavih receptora pojavljuju se kao sličano žute nijanse. To je nasledno, polno X-vezano svojstvo, prisutnno u oko 1% muškaraca.

Deuteranopija je vrsta nedostatka kolornog vida gde su odsutni fotoreceptori za zeleni deo spektra. To utiče na diskriminaciju nijansi na isti način kao i kod protanopa, ali bez efekta zatamnjenja. Kao i protanopija, ovo je nasledna, polno X-vezana osobina, koja se javlja u oko 1% muške populacije.

• Tritanopija je vrlo redak poremećaj kolornog vida u kojem postoje samo dva tipa pigmentnih konusa i totalno odsustvo receptora za plavi deo spektra u retini. Plave nijanse se vide kao zelenkaste, žute i narandžaste kao ružičaste, a ljubičaste boje izgledaju bordo. Lokus za ovu vrstu slepila za boje se nalazi na hromozomu 7. Za razliku od protanopija i deuteranopija, tritanopija i tritanomalija nisu polno vezane osobine i mogu se dobiti, a ne naslediti, a mogu se preokrenuti u nekim slučajevima.

Anomalni trihromatizam

Anomalni trihromatizam je čest tip naslednih nedostataka viđenja boja, a javlja se kada je jedan od tri pigmentna čepića promenjen u spektarskoj osetljivosti.

• Protanomalija je blagi poremećaj nijansiranje crvenih boja, usled slabe osetljivosti retinskih receptora (bliže odgovoru receptora za zelenu), što rezultira u lošoj diskriminaciji crveno-zelenih nijansi. To je nasledni, X-vezani poremećaj, prisutna u 1% muškaraca. Razlika od protanopije je da su u ovom slučaju prisutni L-čepići, ali u kvaru, dok si kod protanopije L-konusi potpuno nestali.
• Deuteranomalija je uzrokovana sličnim pomakom u receptorima za zelenu boju i daleko je najčešći tip nedostatka kolornog vida. Blago utiče na nijansiranje crveno-zelenog dela spektra u oko 5% evropskih muškaraca. To je nasledna, a X-vezana osobina. Od protanopije se razlikuje po tome što u ovom slučaju na zeleno osetljivi čepići nisu nestali (kao kod protanopije), nego su neosetljivi.
• Tritanomalija je redak, nasledni nedostatak viđenja boja koji utiče na diskriminaciju plavo-zelena i žuto-crvena/roza nijansi. Gen za ovo svojstvo se nalazi na hromozomu 7.

Posledice daltonizma

U detinjstvu daltonizam predstavlja veliki hendikep, što se u ovom dobu u velikoj meri odražava na uspeh deteta u učenju i psihološkom razvoju.

U saobraćaju daltonisti predstavljaju opasnost kako za sebe, tako i za okolinu. Učestale su saobraćajne nezgode u kojima je uzrok nesreće nepravilno uočavanje boja. Događa se da daltonisti prelaze preko pruge uprkos crvenom svetlu.

Literatura

• Kaiser, Peter K.; Boynton, Robert M. (1996). Human color vision. Washington, DC: Optical Society of America. ISBN 978-1-55752-461-4. OCLC 472932250. 
• McIntyre, Donald (2002). Colour blindness: causes and effects. Chester: Dalton Publishing. ISBN 978-0-9541886-0-3. OCLC 49204679. 
• Rubin, Melvin L.; Cassin, Barbara; Solomon, Sheila (1984). Dictionary of eye terminology. Gainesville, Fla: Triad Pub. Co. ISBN 978-0-937404-07-2. OCLC 10375427. 
• Shevell, Steven K. (2003). The science of color. Amsterdam: Elsevier. ISBN 978-0-444-51251-2. OCLC 52271315. 
• Hilbert, David; Byrne, Alexander (1997). Readings on color. Cambridge, Mass: MIT Press. ISBN 978-0-262-52231-1. OCLC 35762680. 
• Stiles, W. S.; Wyszecki, Günter (2000). Color science: concepts and methods, quantitative data and formulae. Chichester: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-39918-6. OCLC 799532137. 
• Kuchenbecker, J.; Broschmann, D. (2014). Plates for color vision testing. New York: Thieme. ISBN 978-3-13-175481-3. 

Spoljašnje veze

Klasifikacija	D ICD-10: H53.5 ICD-9-CM: 368.5 MeSH: D003117 DiseasesDB: 2999
Spoljašnji resursi	MedlinePlus: 001002

• Daltonizam na sajtu Curlie
• "A Glossary of Color Science." Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. oktobar 2015)

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).