Debela Berta

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Debela Berta
Mesto porekla Nemačko carstvo
Specifikacije
Težina43.000
Dužina5.88
Dužina cevi12
Težina granate820
Kalibar420
Elevacija+40, +75
Polje dejstva4
Početna brzina400

Debela Berta (nem. Dicke Bertha) je naziv za supertešku haubicu, koju je neposredno pred početak Prvog svetskog rata razvio poznati nemački proizvođač oružja Koncern Krup. Njena zvanična oznaka bila je L/12 (cev je bila 12 kalibara dugačka), 42 cm, tip M-Gerät 14 (M-oprema 14), Kurze Marine-Kanone („kratki mornarički top“, naziv koji je trebalo da sakrije pravu namenu ovog oruđa).[1][2]

Ime[uredi | uredi izvor]

Glavnu ulogu u projektovanju haubice odigrao je šef Krupovog projektantskog biroa, prof. Fric Rausenberger (Fritz Rausenberger), kao i njegov prethodnih direktor Dreger (Dräger). Mnogi izvori navode da je ime „Berta“ haubica dobila po Berti Krup (Bertha Krupp), naslednici i vlasnici Krupove industrijske imperije.[1] Ipak, ne prihvataju svi ovo objašnjenje.[3] Tokom rata, Nemci su joj nadenuli i mnoge druge nadimke.[3] („Dicke“, što na nemačkom znači debela ili velika, navodno nije imalo nikakve veze sa fizičkim izgledom G-đe Krup.[4]) Ime „Debela Berta“ Saveznici su kasnije koristili za sve velike nemačke topove, kao što je železnički top „Dugi Maks“ (Langer Max) i top velikog dometa poznatiji kao „Pariski top“. Međutim, nadimak „Debela Berta“ odnosio se isključivo na haubicu sa oznakom 42-cm M-Gerät.[3][5]

Razvoj[uredi | uredi izvor]

Ideja za razvoj ovakve haubice proizišla je iz iskustava koje su Nemci (i Austrijanci) izvukli iz Rusko-japanskog rata 1904—1905. Tokom rata, Japanci su demontirali sa fiksnih postolja nekoliko svojih haubica kalibra 28 cm, koje su bile namenjene za obalsku odbranu i upotrebili ih prilikom opsade Port Artura. Ovakva primena teških topova iznenadila je tadašnju stručnu vojnu javnost jer se do tada smatralo da najteži opsadni topovi koji se mogu transportovati vučom, zbog velike težine ne mogu prelaziti kalibar od 20 cm. Ipak, većina evropskih zemalja nije naučila japansku lekciju — osim već pomenute Nemačke i Austrije (Austrija je razvila čitavu seriju pokretnih teških topova kao što su 30.5 cm „Vitka Ema“ - Schlanke Emma haubica, 38 cm „Barbara“ Barbara i „Gudrun“ Gudrun haubice i sopstvenu haubicu kalibra 42 cm.[6]

Tokom ranih 1900-ih, Krup je započeo razvoj čitave serije pokretnih teških minobacača i haubica, čiji kalibar se kretao od 28 cm do 30.5 cm. Kao osnova za razvoj poslužilo je iskustvo koje je Krup stekao prilikom izrade teških minobacača za obalsku odbranu (Küstenmörser), kao što je Beta-Gerät kalibra 30.5 cm, koji je prvi put uveden u naoružanje 1897. godine (druge nacije, uključujući Veliku Britaniju i SAD su takođe razvile slična oruđa)[5]

Nova verzija haubice Beta-Gerät kalibra 39.5 cm, koja je bila znatno superiornija u odnosu na model 1897 je razvijena 1908. godine, ali je APK (Artillerieprüfungskommission - artiljerijski komitet za testiranje) zaključio da je njena vatrena moć nedovoljna zbog čega je zatražio od Krupa da razvije veći top sa vatrenom moći dovoljnom da uspešno uništi savremene fortifikacijske objekte. Krup je prvo razmatrao mogućnost da novo oruđe bude kalibra 35 cm, ali se ubrzo odlučio za veći kalibar od 42 cm, zato što je najmanja granata koja je ispunjavala zahteve APK bila tog kalibra. Prvo oruđe kalibra 42 cm je bila teška haubica L/16 Gamma-Gerät, koja je zapravo predstavljala povećanu verziju haubice Beta-Gerät.[5] Neuobičajeno za Krup, kod oba oruđa i Bete i Game odustalo se od do tada korišćenog kliznog zatvarača cevi, a u korist zatvarača sa isprekidanim navojem kakav se već koristio u Britaniji i Francuskoj.

Nemačka teška haubica L/16 Gamma-Gerät, prethodnik Debele Berte.

Gama je ispaljivala granatu tešku 1.160 kg. Bila je teška 150 tona i zapravo je bila ono što su Nemci nazivali Bettungsgeschütz, tj. top koji je imao fiksno postolje koje se postavljalo na betonsku osnovu, za šta je bilo potrebno nekoliko dana. Transport se vršio železnicom i to u delovima koji su bili raspoređeni na 10 železničkih vagona - šest za samo oruđe i četiri vagona za materijal neophodan za postolje.

Transportovanje Game i njena priprema za dejstvo zahtevali su dosta vremena i ljudskih resursa. Zbog toga je APK zatražila od Krupa da razvije pokretnu verziju i naručila je jedan primerak haubice 15. jula 1912. godine.[5] Pre nego što je prvi primerak isporučen u decembru 1913, APK je u februaru 1913. naručila još jedan primerak. Prva haubica je u martu 1914. godine predstavljena caru Vilhelmu II koji je bio veoma impresioniran novim oruđem. Drugi primerak isporučen je u junu 1914.[5]

Nova haubica je bila pokretno oruđe montirano na masivni konvencionalni lafet sa dva točka. Novo oruđe se značajno razlikovalo od Gamma-Gerät. Cev je bila za 4 kalibra kraća nego kod Game, a Krup se opredelio za stari tip klizećeg zatvarača cevi. Zbog tanjih zidova, cev je bila znatno lakša od Gamine i ispaljivala je lakše granate težine oko 830 kg. Ukupna težina iznosila je 43 tone, znatno manje nego Gama i nije zahtevala betonsko postolje. Razvijeni su posebni čelični podmetači sa lučno izdignutim krajevima, koji su postavljani pod točkove da bi ograničili trzaj prilikom opaljenja. Podmetači su takođe bili fiksirani za podlogu dugim klinovima koji su pomagali da se oruđe zadrži na mestu. Da bi se sprečilo da se oruđe zaglibi na blatnjavim putevima, točkovi su bili opremljeni specijalnim dodacima Radgürteln koji su izgledali kao stope a čija namena je bila da se ravnomerno rasporedi pritisak na podlogu. Krup i Dajmler su takođe razvili i poseban artiljerijski traktor za Bertu, ali su za vuču korišćeni i traktori Podeus koji su transportovali haubicu u pet odvojenih delova.[5]

Borbena upotreba[uredi | uredi izvor]

Neeksplodirana nemačka granata kalibra 42 cm koja je pala na Beogradsku tvrđavu tokom artiljerijskog bombardovanja Beograda, u oktobru 1915. Postavka Vojnog muzeja u Beogradu, Srbija.

Na početku Prvog svetskog rata Nemačka je imala samo dve operativne haubice M-Geräte, mada su do tada navodno proizvedene i dve dodatne cevi sa nosačima.[7] Dve operativne haubice M-Geräte su činile Bateriju br. 3 kratkocevnih mornaričkih topova kalibra 42 cm (Kurze Marine Kanone Batterie (KMK) No. 3) - kontingent se sastojao od četiri Gamma Geräte raspoređenih u dve baterije, dok je još jedna Gama postala operativna dve nedelje nakon početka rata i činila je „polovinu baterije“.[3] Korišćene su za uništenje belgijskih tvrđava u Liježu, Namiru i Antverpenu i francuske tvrđave Mobež (Maubeuge) kao i drugih tvrđava u severnoj Francuskoj. Berta se pokazala veoma efikasnom protiv starijih fortifikacijskih objekata kao što su belgijske tvrđave koje je 1880-ih projektovao Brialmon (Brialmont), uništivši nekoliko za samo par dana.[5] Prva granata iz M-Gerät ispaljena je 12. avgusta na belgijsku tvrđavu Pontiz (Pontisse), u predgrađu Liježa.[7] Najveći uspeh pokazala je prilikom dejstva protiv obližnje tvrđave Lonsin (Loncin) koja je eksplodirala nakon direktnog pogotka u skladište municije. Ovakav uspeh M-Geräte može se pripisati ne samo izuzetnoj razornoj moći ovog oruđa već i činjenici da je beton korišćen za izradu belgijskih utvrđenja bio lošeg kvaliteta i bez čelične armature.[5]

Zahvaljujući svojim početnim uspesima u osvajanju tvrđave Lijež, Debela Berta je stekla ozbiljnu reputaciju na obe strane fronta. Nemačka štampa je pisala o njoj sa neskrivenim entuzijazmom i proglasila ju je „čudesnim oružjem“ (Wunderwaffe).

[5] Međutim, kada je korišćena tokom nemačkog napada na tvrđavu Verden, u februaru 1916, pokazala se manje efikasnom, zato što je u izradi francuskih fortifikacijskih objekata upotrebljen armirani beton, koji je bio znatno otporniji na Bertine granate. Samo je utvrđenje Vo (Vaux) ozbiljno oštećeno, a njegova posada se predala nakon što je jedan od pogodaka uništio kompletne zalihe vode.

Ukupno je proizvedeno 12 haubica M-Gerät; pored dve koje su bile u operativnoj upotrebi na početku Prvog svetskog rata, tokom rata je proizvedeno još 10 primeraka.[7][8] Ova brojka ne obuhvata dve cevi koje su bile proizvedene pre početka rata,[7] dok je ukupno proizvedeno 20 cevi, iako neki izvori tvrde da je proizvedeno 18.[2] Tokom rata nekoliko Berti je uništeno kada su njihove cevi eksplodirale zbog loše municije. U kasnijoj fazi Prvog svetskog rata proizvedena je duža cev manjeg kalibra za oznakom L/30 30.5 cm koja je trebalo da obezbedi veći domet i lakši transport i kojom su zamenjene cevi kalibra 42 cm. Ova oruđa nazvana su Schwere Kartaune ili Beta-M-Gerät.[5][9]

Sačuvani primerci i replike[uredi | uredi izvor]

Dve Debele Berte su zarobljene na kraju rata.[2] Jedna je transportovana u SAD i testirana je u Aberdinskom opitnom centru (Aberdeen Proving Ground). Haubica je kasnije izložena u Muzeju artiljerije SAD (United States Army Ordnance Museum)[10] samo da bi 1950. godine bila prodata u staro gvožđe. Sudbina druge zarobljene haubice nije poznata.

Tvrdnja da je još jedna Berta sačuvana u Krupovom opitnom poligonu u Mepenu (Meppen) Nemačka i da je korišćena tokom Drugog svetskog rata, prilikom opsade Sevastopolja je rezultat zablude. Istina je da je jedna haubica Gamma-Gerät sklopljena u Mepenu nakon Prvog svetskog rata, od delova koje je sakupio Krup[2] i da je korišćena tokom Drugog svetskog rada zajedno sa modernim topovima velikog kalibra kao što su Merzer „Karl“ (Mörser Karl) i teški Gustav (Schwerer Gustav).

Drvenu maketu Debele Berte u punoj razmeri napravio je Emil Čerubin 1932. godine. Izlagana je na različitim mestima u Nacističkoj Nemačkoj sve do 1939. Pojavila se i na nemačkim razglednicama.[11] Čerubin je tokom Prvog svetskog rata bio deo posade koja je opsluživala Debelu Bertu. Kasnije je svoj talenat usmerio ka izradi drvenih modela za muzeje, pozorišta i u druge svrhe. Takođe je izradio drvene modele Debele Berte i Pariskog topa u razmeri 1/4.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Bull, G. V.; Murphy, C. H. Paris Kanonen - the Paris Guns (Wilhelmgeschütze) and Project HARP. E.S. Mittler & Sohn Gmbh. ISBN 978-3-8132-0304-2. 
  2. ^ a b v g Lusar, Rudolf. Riesengeschütze und schwere Brummer einst und jetzt. München: J.F. Lehmanns Verlag. ISBN 978-3-469-00363-8. 
  3. ^ a b v g Willy Ley, "German Siege Guns of the Two World Wars", Journal of Coastal Artillery, Feb, (1943). str. 13-20
  4. ^ Crowdy 2007, str. 137
  5. ^ a b v g d đ e ž z i Jäger, Herbert. German Artillery of World War One. The Crowood Press. ISBN 978-1-86126-403-9. 
  6. ^ Prasil 1997.
  7. ^ a b v g Taube 1981, str. 21
  8. ^ Brose 2004, str. 228, 172
  9. ^ Turra, Axel. Dicke Bertha – Ein 42-cm-Steilfeuergeschütz wird zur Legende. Podzun-Pallas Verlag. ISBN 978-3-7909-0753-7. 
  10. ^ The World War I "Brummer". Museum Ordnance: The Magazine for the U.S. Army Ordnance Museum. novembar 1992. 
  11. ^ Raimund Lorenz: Die "Dicke Berta" aus Vluynbusch, Museumverein Neukirchen-Vluyn

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Debela Berta na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дебела_Берта&oldid=27573592”