Deda Mraz

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Ilustracija Deda Mraza 1881, Tomas Nast

Deda Mraz, takođe Božić Bata, je izmišljeni lik koji donosi deci poklone na Badnje veče, Božić ili na dan Svetog Nikole (u zapadnoj kulturi) ili za Novu godinu (u istočnoevropskim državama). Verzije i ime ovog lika variraju među različitim kulturama, religijama i narodima.

Poreklo ovog lika je iz starih religija germanskih i slovenskih naroda. Pokrštavanjem ovih naroda, njihova verovanja su kombinovana sa likom hrišćanskog episkopa Nikole.

Uobičajena predstava Deda Mraza na Zapadu je da je on stariji bradati čovek obučen u crveni kaput koji leti sa saonicama koje vuku irvasi sa torbom punom poklona za dobru decu. Njegov dom se nalazi na Severnom polu ili u Laponiji. Ruska varijanta Deda Mraza nema irvase i saonice, a kao njegov pratilac i pomoćnik uzima se lik Snjeguročke.

Poreklo[uredi]

Saturnalije[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Saturnalija

Saturnalija je bio rimski praznik u čast Saturna, boga zemljoradnje. Ona se obeležavala nekoliko dana u decembru oko dana zimske kratkodnevice. Saturnalija je obeležavana pijanim orgijama, glupiranjem i zamenom uloga, tako da su robovi tih dana postajali gospodari, a njihovi gospodari su ih služili. Tit Livije navodi da se Saturnalija počela slaviti 217. p. n. e.,[1] kao način za održavanje morala koji je opao usled rimskih poraza od Hanibala u Drugom punskom ratu.

Važna odlika ovog praznika je bilo darivanje, čime su hteli da obezbede bogatu letinu sledeće godine.

Rani hrišćanski uzori[uredi]

Srednjovekovna freska sa likom svetog Nikole iz crkve Bojana kod Sofije.

Sveti Nikola je jedna od inspiracija za Deda Mraza. On je bio episkop Mire u Likiji, pokrajine vizantijske Anadolije.

Prema predanju, Nikola je vaskrsao troje dece, koje je lokalni mesar zaklao u vreme gladi, pa se otuda slavi kao zaštitnik dece. Pored toga je i zaštitnik mornara. Ali Nikola je najčuveniji po svojim poklonima sirotinji, a naročito davanjem miraza trima osiromašenim kćerkama pobožnog hrišćanina da ne bi postale robinje i prostitutke.[2] Nikola je ubacio kroz prozor vreću sa zlatnicima. Tokom vekova, priča se menjala, tako da je u jednoj verziji Nikola ubacio vreću sa zlatnicima kroz dimnjak, koji su upali u čarape koje su se sušile.

U starosti se razboleo i preminuo 6. decembra 343. godine. Sveti Nikola se i slavi toga dana, što je u stvari 19. decembar po novom kalendaru.

Uticaji germanskog paganizma i foklora[uredi]

Slika Odina koju je naslikao Georg von Rosen 1886. godine.

Brojne paralele su povučene između Deda Mraza i Odina, glavnog božanstva germanskih naroda pre njihovog pokrštavanja. Pošto su mnogi od ovih elemenata nevezani sa hrišćanstvo, postoje teorije o paganskom poreklu raznih običaja.[3]

Odin je ponekad spominjan, kako predvodi veliku grupu lovaca kroz nebo tokom germanskog praznika Jola.[4] Dve knjige sa Islanda, Poetska Eda, sastavljena u 13. veku iz prethodnih izvora, i Prozna Eda, koju je u 13. veku napisao Snori Sturluson, opisuju Odina kako jašnje osmonogog konja po imenu Sleipnir koji može da preskoči velike razdaljine, što je podstaklo poređenja sa Deda Mrazovim irvasima.[5] Dalje, Odin je nazivan brojnim imenima u skandinavskoj poeziji, od kojih neka opisuju njegov izgled ili ulogu. Među njima su Síðgrani,[6] Síðskeggr,[7] Langbarðr,[8] (sva znače „dugobradi“) i Jólnir[9] („Jolska figura“).

Prema Filis Siker, deca bi ostavila svoje čizme napunjene šargarepama, slamom ili šećerom kod dimnjaka da ih pojede Slepnir. Odin bi zatim nagradio ljubaznost te dece zamenivši hranu za Slepnira poklonima ili slatkišima. Ona tvrdi da je ovaj običaj opstao u Nemačkoj, Belgiji i Holandiji posle prihvatanja hrišćanstva i postao je povezan sa svetim Nikolom, a može se i danas videti kako deca u nekim kućama ostavljaju čarape kod dimnjaka.[10] Ovaj običaj je došao u Sjedinjene Države kroz holandsku koloniju Novi Amsterdam, pre britanskog osvajanja u 17. veku u evoluirao je u kačenje čarapa na kamin.

U bivšim delovima Austrougarske, deci se daju slatkiši na dan svetog Nikole (6. decembar po gregorijanskom kalendaru. Brojni drugi uticaji svetkovina paganskih Germana su se ugradili u moderno proslavljanje Božića i Nove godine, kao što su božićna šunka, jolski balvan i novogodišnja jelka.

Prethrišćanski običaji stanovnika Alpa[uredi]

Čovek u kostimu Krampusa

Krampus se predstavlja kao pratilac svetog Nikole. Njegovo poreklo je iz tradicija stanovnika alpskih oblasti iz predhrišćanskog perioda. Za razliku od svetog Nikole koji deli poklone, Krampus je demon koji upozorava i plaši nevaljalu decu. U obim oblastima, mladići se tradicionalno oblače u kostime Krampusa u prve dve nedelje decembra (posebno u veče 5. decembra, dan pre dana svetog Nikole po gregorijanskom kalendaru) i tumaraju ulicama plašeći decu sa zarđalim okovima i zvonima

Nemački uticaji[uredi]

Kristkind na nirnberškom božićnom vašaru 2009.

U 16. veku, reformacija Martina Lutera izazvala je antikatolički pokret u Nemačkoj. Pošto protestanti ne slave svece, bila im je potrebna nova božićna tradicija, pa je Beba Isus (Christkind) postao taj koji donosi poklone. Ipak vremenom je postalo besmisleno da beba donosi poklone, pa je Isusa Hrista zamenila vila. Do 19. veka Kristkind je nosio zlatni plašt po ugledu na nirnberškog zlatnog anđela. U drugim nemačkim gradovima nosi belo odelo i zvezdani venac. Svakoj devojčici predstavlja veliki čast da je izaberu za Kristkinda.

Međutim, deca pevaju Kristikindu pesme posvećene svetom Nikoli, što ukazuje na preplitanje ove dve verske figure.

Otac Božić (Vajnahtman) se takođe pojavljuje u severnim evangelističkim delovima Nemačke. Zanimljivo je da se uprkos svom protestanskom poreklu, Kristkind više slavi među katoličkim stanovništvom, dok je Otac Božić rasprostranjeniji među protestantima.

Holandski uticaji[uredi]

Holandski Sinterklas u odeći koje podseća na odeću biskupa i Crni Pit 2005. godine

U Holandiji i Belgiji, Sveti Nikola (Sinterklas) ima pomoćnike koji se zovu Crni Pit (Zwarte Piet na holandskom ili Père Fouettard na francuskom).

Njegov praznik 6. decembra uz davanje poklona se proširio na mnoge države. Međutim, u Holandiji slave u veče 5. decembra, na proslavi koja se zove pakjesavond. Tokom protestanske reformacije u 16. i 17. veku, mnogi protestanti su zamenili donosioca poklona da Detetom Hristom (Christkindl), a datum za poklanjanje poklona se premestio sa 6. decembra na Badnje veče.[11]

Tradicija o svetom Nikoli ima mnogo paralela sa germanskom mitologijom, posebno sa bogom Odinom. Ovo uključuje bradu, šešir i koplje (danas štap) i torbu koju drže njegove sluge da uhvate nestašnu decu. I Sveti Nikola jaše belog konja kao i Odinovog Sleipnira koji može da leti kroz vazduh. Pisma od slatkiša koje Crni Petar daje deci asociraju na Odinovo stvaranje runskih slova. Pesme koje se recituju tokom proslave i pesme koje pevaju deci se posvećene su Odinu kao bogu poezije.

Postoje razne objašnjenja o poreklu pomagača. Najstariji objašnjenje je da pomagači simbolizuju dva gavrana Hugina i Munina koji su bili Odinovi vesnici. U kasnijim pričama Odinovi pomagači predstavljaju pobeđenog đavola- Đavola su pobedili ili Odin ili njegov pomoćnik Norvi, crni otac noći. Norvi je obično prikazan sa granom od breze isto kao i Crni Pit.

Druga, savremenija priča je da je Sinterklas oslobodio etiopskog dečaka-roba Pita sa mirske tržnice, i da je dečak bio toliko zahvalan da je odlučio da ostane sa Svetim Nikolom kao pomagač. Crni Petar imaju otprilike isti odnos prema holandskom Sinterklasu kao i američki vilenjaci prema Deda Mrazu. Prema predanju, Sinterklas ima svoje Crne Pitove za svaki zadatak: postoje Crni Pitovi koji navode brod od Španije do Holandije i Crni Pitovi koji se penju na krovove i spuštaju poklone kroz dimnjak, ili se sami spuštaju kroz dimnjak. Crni Petar ima crno lica jer se spušta niz garav dimnjaci. On drži alate za čišćenje dimnjaka (platnenu torbu i granu breze).[12] Tokom godina ovoj priči su pridodate i druge, tako na primer Crni Pit zadužen za navigaciju može da vodi u pogrešnom pravcu. Ovo pruža razloge za smeh na godišnjim paradama Sinterklasa koji dolaze u Holandiju, ili se koristi da se pohvali napredak dece u školi tako što Crni Pit daje pogrešan odgovor, prosto pitanje kao što je „koliko je 2+2?“, tako da dete ima priliku da kaže tačan odgovor.

Pokloni koji se daju u toku praznika često praćeni pesmama, koja ismevaju događaje u poslednjih godinu dana koji su povezani sa primaocem.

Stenova slika „Praznik Svetog Nikole “.

Verovanje da Deda Mraz ulazi u kuće kroz dimnjak može poticati od priče o Sinterklasu kako baca novac kroz prozor, a u novijoj verziji priče, baca novac niz dimnjak ako naiđe na zaključane prozore. Na slici holandskog slikara Jana Stena „Praznik svetog Nikole“, odrasle osobe i mala deca gledaju na dimnjak sa nevericom, dok se druga deca igraju sa svojim igračkama. Ognjište je poštovano kao svetinja i izvor dobročinstva, a u popularnom verovanju vilenjaci i vile donose poklone kroz ovaj prolaz. Ulazak Deda Mraza u domove na Božićno veče je postalo deo američke tradicije kroz Murovo delu „Deda Mrazova poseta“, u kojem ga pisac opisuje kao vilenjaka.[13]

Britanski uticaji[uredi]

Skrudžov drugi posetilac - Duh sadašnjeg Božića, obojena verzija originalne ilustracije Džona Liča koji ju je naslikao za roman Čarlsa DikensaBožićna pesma“ (1843).

Starinske predstave darivaoca poklona iz crkvene istorije, među koje spada i Sveti Nikola, su spojene sa britanskim likom Oca Božića, da stvori lik poznat Britancima i Amerikancima kao Santa Claus. U Britaniji Otac Božić potiče najkasnije iz 17. veka, a njegove preživele slike iz tog doba ga prikazuju kao veselog debelog bradatog muškarca obučenog u dugu, zelenu odeću od krzna. On je predstavlja duh dobrog veselja za Božića, a u romanu Čarlsa Dikensa „Božićna pesma“ je predstavljen kao Duh sadašnjeg Božića, kao veliki srdačni čovek u zelenom kaputu sa krznenim ivicama koji vodi Ebinezera Skrudža kroz uskomešane londonske ulice za sadašnje božićno jutro.

Jolska koza u Švedskoj 2006.

I u drugim zemljama, lik svetog Nikole je, takođe pomešan sa lokalnim folklorom. Kao primer preživelog paganskog lika, u nordijskim zemljama prvobitni donosilac poklona u vreme Božića je bila Jolska koza.

Međutim, tokom 1840-ih, u nordijskim pričama vilenjak pod imenu „Tomte“ ili „Nis“ je počeo da isporučuju božićne poklone u Danskoj. Tomte je bio predstavljen kao nizak, bradati muškarac obučen u sivu odeću i sa crvenim šeširom. Ova nova verzija vekovnog folklornih stvorenje je očigledno bio inspirisan Deda Mraza tradicije koje su sada širi i na Skandinaviju. Do kraja 19. veka ova tradicija se takođe proširila i na Norvešku i Švedsku, gde je zamenila Jolsku kozu. Isto se dogodilo u Finskoj, ali je ova više ljudska figura zadržalo ime Jolska koza. Iako je tradicija o Jolskoj kozi kao donosiocu poklona sada već izumrla, koza od slame još uvek čest božićni ukras u celoj Skandinaviji.

Američke varijacije[uredi]

U britanskim kolonijama Severne Amerike i kasnije u Sjedinjenim Američkim Država, britanski i holandske verzije davaoca poklona su dalje objedinjene. Na primer, u „Istoriji Njujorka“ (1809) Vošintona Irvina Sinterklas je preimenovan u Santa Klausa (ovo ime je prvi put američka štampa koristila 1773.), ali je izgubio svoj biskupsku nošnju i bio je prvi put naslikan kao debeljuškati holandski mornar sa lulom u zelenom zimskom kaputu. Irvingova knjiga je bila satira holandske kulture u Njujorku, pa je veći deo nje šaljive prirode.

Američki dečji producent Džonatan Met u ulozi Deda Mraza

Godine 1821, knjiga Novogodišnji poklon „za one male od pet do dvanaest“ je objavljena u Njujorku. U njoj se nalazi Old Santeclaus, poema anonimnog autora koja opisuje starog čoveka u saonicama koje vuku irvasi koji donosi poklone deci. Neke moderne ideje su naizgled postale kanonske posle objavljivanja poeme anonimnog autora „Posete od svetog Nikole“ (danas poznatija kao „Noć pre Božića“) u mestu Troj u državi Njujork 23. decembra 1823. Pesma je kasnije pripisana Klementu Klarku Muru. Mnogi od Deda Mrazovih modernih atributa su ustanovljeni u ovoj pesmi, kao što su kao vožnja na sankama koje sleću na krovove, ulazak kroz dimnjak i puna torba igračaka. Sveti Nikola je opisan kao „bucmast i debeo, pravi veseli stari vilenjak“ sa „malim okruglim stomakom“ koji se „trese kao puna zdela želea kada se smeje“, uprkos tome što „minijaturne sanke“ i „mali irvasi“ još uvek pokazuju da je Deda Mraz takođe malen.

Kako su godine prolazile, Deda Mraz je u popularnoj kulturi evoluirao u veliku, krupnu osobu. Jedan od prvih umetnika koji je definisao moderni izgled Deda Mraza je Tomas Nast, američki karikaturista iz 19. veka. Godine 1863, slika Deda Mraza koji je naslikao Nast pojavila se u nedeljniku Harpers vikli.

Priča da Deda Mraz živi na Severnom polu takođe može biti Nastovo delo. Njegova slika Božića u izdanju Harper viklija od 29. decembra 1866. je bila kolaž gravira pod nazivom Deda Mraz i njegova dela, što je uključivalo i natpis „Santa Claussville, N.P“.

Knjiga za decu Lajmana Frenka Boma Život i avanture Deda Mraza iz 1902. je dalje popularisala Deda Mraza. Većina priča o Deda Mrazu nije bila ustaljena u to vreme, što je dozvolilo Baumu da dodeli svom Neklausu raznovrsne besmrtne pomoćnike, dom u Smejućoj dolini Hohaho i deset irvasa, koji ne mogu da lete, ali koji prelaze velike razdaljine skokom. Deda Mraz je stekao besmrtnost, zahvaljujući glasovima onih koji su bili prirodno besmrtni. Ova knjiga je takođe objasnila Deda Mrazove motive za njegov rad - srećno detinjstvo među besmrtnima. Kada mu je besmrtni Ak, glavni drvoseča sveta, pokazao jad i bedu dece u spoljašnjem svetu, Deda Mraz je tražio način da vrati radost u život sve dece, izmislivši igračke kao glavno sredstvo za postizanje tog cilja.

Izgled i pojava Deda Mraza je dodatno popularisana kroz crteže Hadana Sandblama na božićnim reklamnim posterima Koka-Kole iz 1930ih. Ovo je podstaklo pogrešno verovanje da je Deda Mraza izmislila Koka-kola ili da Deda Mraz nosi crvenu i belu odeću jer su to boje Koka-kole. Koka-kola nije bila prvi proizvođač bezalkoholnih pića koja je koristila moderni izgled Deda Mraza u svojim reklamama. Vajt rok beveredžes je koristila Deda Mraza da prodaje kiselu vodu 1915. godine, a zatim u reklamama za svoje slatko piće začinjeno đumbirom iz 1923. godine.

Čovek obučen u kostim Deda Mraza prikuplja novac da Volontere Amerike na trotoaru u Čikagu 1902. godine

Sliku o Deda Mrazu kao dobronamernom liku je ojačala njegova povezanost sa dobrotvorstvom i čovekoljubljem, posebno od organizacija kao što je Vojska spasa. Volonteri obučeni kao Deda Mraz su obično postali učesnici kampanja za prikupljanja sredstava za pomoć siromašnim porodicama u vreme Božića.

Ideja o supruzi Deda Mraza isto može delo američkih pisaca polovinom 19. veka. Pesnikinja Ketrin Li Bejts je 1889. godine popularisala gospođu Mraz u pesmi „Dobri Deda Mraz na vožnji sankama“ (Goody Santa Claus on a Sleigh Ride). Popularna pesma Džordža Melakrino „Gospođa Deda Mraz“ (Mrs. Santa Claus) iz 1956. godine i knjiga za decu „Kako je gospođa Deda Mraza spasila Božić“ (How Mrs. Santa Claus Saved Christmas) Filis Makginli su pomogle u standardizovanju lika i uloge ovog izmišljenog pratioca Deda Mraza.

U nekih slikama sa početka 20. veka, Deda Mraz je prikazivan kako on lično pravi svoje igračke maloj radionici. Na kraju, pojavila se ideja da je imao brojne vilenjake koji su zaduženi za izradu igračaka, ali i dalje su igračke ručno izrađivali vilenjaci na tradicionalni način.

Koncept Deda Mraza je nastavio da inspiriše pisce i umetnike, kao što je romana Siberija Kvina „Putevi“ (Roads), koja se oslanja na istorijske legende da ispriča priču o Deda Mrazu i poreklu Božića. Drugi savremeni dodacima priči i Deda Mrazu su „Rudolf, irvas crvenog nosa“, pesma koja je postala popularna po pesmi Džina Otrija, na tekst Montgomerija Varda.

U današnjoj uobičajenoj američkoj verziji Deda Mrazove sanke po celom svetu vuku devet irvasa. Njihova najčešća imena su: Dešer (Dasher) - najbrži, Denser (Dancer) - plesač, Pranser (Prancer) - brz zadnjim nogama, Viksen (Vixen) - polarna lisica, Kometa (Comet) - kometa, Kupidon (Cupid) - Kupidon, Doner (Donner) - grom, Blicen (Blitzen) - munja, Rudolf (Rudolph) - poznatiji kao irvas sa svetlećim crvenim nosem.

Slovenski uticaji[uredi]

Snežna figura Deda Mraza u Samari.

Kod Slovena, Deda Mraz je nekada bio zli čarobnjak koji je voleo da zaleđuje ljude. Zajedničke osobine ovih bogova su odredile i početno verovanje u Deda Mraza - on je u početku otimao decu i odvodio ih u svom džinovskom džaku. Da bi otkupili decu, roditelji su morali da mu daju poklone. Ipak, sa protokom vremena, sve se okrenulo naopačke; pod uticajem hrišćanstva, lik Deda Mraza je izmenjen, postao je ljubazan i počeo je da daje poklone deci. Zatim je usvoji neke odlike holandskog Sinterklasa.[14]

Od 19. veka atribute i legende o Deda Mrazu su oblikovali književni uticaji. Deda Mraz je, zajedno sa Snjeguročkom, bio je oblikovan od vilenjaka u ono što je danas. Bajka „Snjeguročka“ ruskog pisca Aleksandra Ostrovskog je u tom pogledu imala veliki uticaj, zajedno sa istoimenom operom Nikolaja Rimskog-Korsakova zasnovanom na tom delu.[15][16]

Do kraja 19. veka Deda Mraz je postao najpopularniji među raznim mitskim figurama koje su bile zadužene za darivanje poklona za Novu godinu. Deda Mraz je savršeno odgovarao ruskoj tradiciji, tako da postoji rasprostranjeno pogrešno mišljenje da je on vekovima poznat Rusima.[14]

Deda Mraz u plavom kaputu

Godine 1915. Sveti sinod Ruske pravoslavne crkve je pozvao na bojkot novogodišnjih jelki, pošto je ova tradicija poticala iz Nemačke, sa kojom je Rusija bila u ratu. U Sovjetskom Savezu novogodišnje jelke su bile zabranjene do 1935. godine jer su smatrane „buržujskim i religioznim verovanjem“.[17] Deda Mraz je 1928. bio proglađen za „saveznika popova i kulaka“.[18] I pored svega toga, slika Deda Mraza je svoj konačni oblik dobila u Sovjetskom Savezu. Deda Mraz je postao glavni simbol Nove godine koja je zamenila Božić kao najomiljeniji praznik predrevolucionarne Rusije. Ukrašavanje novogodišnje jelke je ponovo oživelo posle pisma Pavela Postiševa, objavljenog u Pravdi 28. decembra 1935. u kojem je zatražio da se novogodišnje jele postave u škole, domove za decu, pionirske palate, dečje klubove, pozorišta i bioskope.[17] Postišev je verovao da je poreklo običaja, koje je u svakom slučaju poticalo iz predhrišćanskog perioda, manje važno od radosti koje on može pružiti sovjetskoj deci.[18] Deda Mraz je 1937. godine prvi put došao u moskovski Dom saveza. U potonjim godinama, pozivanje na ukrašavanje novogodišnje jelke u Domu saveza je postalo pitanje prestiža za sovjetsku decu. Izgled sovjetskog Deda Mraza su definisali sovjetski filmski radnici tokom 1930ih. Boja Deda Mrazove odeće se menjala nekoliko puta. Da ne bi bio poistovećivan sa Santa Klausom, boja odeće je često bila plava. Josif Staljin je naredio da Deda Mrazovi u Domu saveza nose samo plave kapute.[19]

I u drugim zemljama Sovjetskog Saveza, istočnog bloka i u SFRJ uveden je lik Deda Mraza umesto tadašnjih nesekularnih likova, a darivanje poklona se vršilo pred Novu godinu. Posle 1989. u Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj ruska varijanta Deda Mraza je iščezla i zamenjena je njegovim predratnim ekvivalentima. U Hrvatskoj i Sloveniji kao donosioci poklona paralelno postoje Djed Mraz (Dedek Mraz), Sveti Nikola (Miklavž) i Djed Božićnjak (Božiček).[20][21]

Dom[uredi]

Restaurisana tradicionalna grendlandska kuća na ostrvu Umanak koja za decu iz Danske predstavlja Deda Mrazov dvorac i gde oni njemu šalju pisma.

Deda Mrazov dom tradicionalno obuhvata i radionicu gde pravi poklone - često uz pomoć vilenjaka ili drugih natprirodnih bića - koje deli dobroj deci na Božić. Neke priče i legende spominju cela sela oko njegove kuće i radionice, koje naseljavaju njegovi pomoćnici.

U severnoameričkoj tradiciji, Deda Mraz živi na Severnom polu, koja prema Pošti Kanade leži unutar teritorije koja je njena nadležnost, sa kućom čiji je poštanski broj H0H 0H0.[22]

Takođe postoji grad pod imenom Nort Pol na Aljasci, u kom se nalazi turistička atrakcija poznata kao „Deda Mrazova kuća“. Poštanska služba SAD koristi ZIP kod ovog grada 99705 kao svoj promotivni poštanski broj za Deda Mraza.

Svaka nordijska zemlja tvrdi da se dom Deda Mraza nalazi u granica njihove teritorije. Norveška tvrdi da Deda Mraz „živi“ u Drobaku. U Danskoj se govori da on živi na Grenlandu (u blizini ostrva Umanaka). U Finskoj planina Korvatunturi se dugo naziva Deda Mrazovim domom. Dva tematska park Deda Mrazovo selo i Dedin park se nalaze u blizini grada Rovaniemija. U Rusiji zvanični dom Deda Mraza se nalazi u gradu Veliki Ustjug.

Običaji[uredi]

Dete u Deda Mrazovom krilu

Širom sveta postoje različiti običaji vezani za Deda Mraza koji se izvode da bi deca dobila poklone. Neki običaji (kao što su poseta mestima gde se organizuje dodela poklona) vrše se u nedeljama ili danima koje prethode Božiću i Novoj godini, dok se drugi, kao što je priprema zakuske za Deda Mraza, su specifični samo za Badnje veče. Drugi običaji, kao što su kačenje čarapa koje treba da budu napunjene poklonima su starinski običaji, dok su radarsko „praćenje“ Deda Mrazovih sanki kroz noć koje vrše američki NORAD i ruski GLONASS novijeg datuma.

Deda Mraz se pojavljuje u nedeljama pred Božić u robnim kućama ili tržnim centrima, ili na veseljima. Zasluge za ovu praksu su pripisane Džejmsu Edgaru, koji je počeo da radi to 1890. u robnoj kući u Broktonu. Deda Mraza glumi gluma, često uz pomoć ostalih glumaca (često zaposlenih u tržnom centru) obučenih u vilenjake ili druga stvorenja iz priča vezanih za Deda Mraza. Deda Mrazova uloga je da promoviše prodavnicu koja deli male poklone deci, ili da obezbedi sezonski doživljaj deci slušajući njihove želje dok im ona sede u krilu, ponekad uz slikanje. Ako deca otkriju da je taj Deda Mraz lažan, glumci obično odgovore da oni samo pomažu pravom Deda Mrazu koji je izuzetno zauzet u to doba godine. Na porodičnim veseljima, Deda Mraza ponekad glumi muška glava kuće ili neki drugi odrasli član porodice.

Pisanje pisama Deda Mrazu je postao običaj kod dece. Ova pisma obično sadrže spisak željenih igračaka i potvrde o dobrom ponašanju Mnoge poštanske službe dozvoljavaju slanje pisama Deda Mrazu, a na njih odgovaraju radnici pošte ili spoljni saradnici, kao što su članovi dobrotovornih organizacija. Prema Svetskom poštanskom savezu, Poštanska služba SAD ima najstariji organizovani pokušaj odgovaranja na pisama Deda Mrazu od strane nekog nacionalnog poštanskog sistema. Ova praksa je počela 1912. godine, a od 1940. godine se naziva „Operacija Deda Mraz“ čiji je cilj da su pisma Deda Mrazu prosleđena dobrotvornim organizacijama, velikim korporacijama, lokalnim poslodavcima i pojedincima kako bi se ispunili dečji snovi.

Kritike[uredi]

Izvod iz 'Ispitivanja i suđenje starom Ocu Božiću(1686) Džosije Kinga, objavljeno ubrzo pošto je Božić je ponovo postao praznik Engleskoj.

Iako Deda Mraz ima svoje poreklo i u hrišćanstvu, on je vremenom postao sekularna predstava Božića. Stoga, neki protestanti ne vole sekularnu prirodu Deda Mraza i materijalističku prirodu koje poklanjanje poklona daje ovom prazniku. Ovakva osuda Božića nije fenomen vezan samo za 20. vek, već potiče od protestanskih grupa iz 16. veka i bila je dominantna među puritancima iz 17. veka u Engleskoj i kolonijalnoj Americi koji su zabranjivali praznik ili kao paganski ili kao katolički, jer se u Novom zavetu ne pominje tačan datum Hristovog rođenja. Božić je sa Engleskom restauracijom postao legalan, ali puritanski otpor ovom prazniku je u Novoj Engleskoj opstao skoro dva veka.[23]

Posle Restauracija monarhije i bez puritanaca koji više nisu imali uticaj u Engleskoj,[24] zabrana Božića je satirično opisano u delima kao što je „Ispitivanje i suđenje starom Ocu Božiću“ Džosije Kinga.

Danski sveštenik Pol Nedergaard iz Kopenhagena je izazvao kontroverzu kada je 1958. godine izjavio da je Deda Mraz „paganski goblin“, jer se lik Deda Mraza koristio na materijalu za prikupljanje priloga jedne danske dobrotvorne organizacije. Još jedna istaknuta verska grupa koja iz sličnih razloga odbija da slavi Deda Mraza ili Božić su Jehovini svedoci. Brojne druge hrišćanske grupe su istakle različita mišljenje o Deda Mrazu, koji se kreću od prihvatanja do odbacivanja.[25][26]

Neki hrišćani vole da praznik usredsrede na stvarno rođenje Isusa, priznajući da Božić potiču iz paganskih festivala kao što su rimske Saturnalije i germanski Jol koje je asimiliralo rano hrišćanstvo. Deo protestanata iz istih razloga više praktikuje sekularizovanu verziju praznika, verujući da je potiskivanje Hristovog rođenja u Božić pogrešno.[27]

Među druge razloge za kritikovanje Deda Mraza su briga o komercijalnoj strani praznika i negativan uticaj na decu zbog laganja o postojanju Deda Mraza.

Slični običaji[uredi]

Španski običaji[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Tri kralja
Tri kralja u jednom tržnom centru u Španiji

U Španiji i nekadašnjim španskim kolonijama pokloni se deci daju na praznik Bogojavljenje, dolazak trojice mudraca (ili trojice kraljeva), koji pada 12 dana posle Božića, 6. januara po gregorijanskom kalendaru. Po Novom zavetu, trojica mudraca je došlo sa istoka na kamilama prateći zvezdu i donelo malom Isusu poklone. U ovim zemljama, tri mudraca dobijaju pisma sa željama od dece i donose poklone deci noć pred ovaj praznik. U Španiji, svaki od mudraca predstavlja po jedan kontinent poznat u vreme Hristovog rođenja: Evropu (Melkijor), Aziju (Kaspar) i Afriku (Baltazar). U nekim krajevima, deca pripremaju piće za svakog mudraca i hranu za kamile, po verovanju da je ovo jedina noć u godini kada oni jedu.

Italija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Befana
Lutke Befane

U Italiji deci poklone donosi veštica Befana svakog 6. januara, takođe na Bogojavljenje. Po legendi, trojica mudraca su pitala jednu staricu da im objasni kako da stignu do mesta Hristovog rođenja. Nije znala da im odgovori, ali im je ponudila prenoćište. Odbila da im se pridruži u potrazi, ali se kasnije predomislila, međutim nije mogla da ih stigne. Poklone koje je spremila za Isusa delila je deci koju je usput sretala.

Befana se takođe spušta niz dimnjak. Od nje se očekuje i da kazni decu koja su bila nevaljala tako što će im umesto poklona doneti ugalj. Danas se umesto pravog uglja deci daju slatkiši koji podsećaju na ugalj, kao simbolični gest.

Zbog stranih uticaja, Befana je u Italiji postala i pratilac Deda Mraza.

Galerija[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ „Saturnalia“. Penelope.uchicago.edu Приступљено 25. 12. 2010.. 
  2. ^ „Santa Claus: The real man behind the myth“. MSNBC. 22. 12. 2009. Приступљено 27. 12. 2009.. 
  3. ^ McKnight, George Harley (1917). St. Nicholas: His Legend and His Rôle in the Christmas Celebration and Other Popular Customs. G.P. Putman's sons. 
  4. ^ THE ENCYCLOPEDIA AMERICANA. 1920. стр. 307-. 
  5. ^ Collier's Encyclopedia (1986) (pp. 414)
  6. ^ Alvíssmál (6)
  7. ^ Gylfaginning, Grímnismál (48), Nafnaþulur, Óðins nöfn (6)
  8. ^ Nafnaþulur i Óðins nöfn (7)
  9. ^ Óðins nöfn (7)
  10. ^ Siefker, Phyllis. Santa Claus, Last of the Wild Men: The Origins and Evolution of Saint Nicholas, Spanning 50,000 Years (chap. 9, esp. 171-173) (2006). ISBN 978-0-7864-2958-5.
  11. ^ Forbes, Bruce David, Christmas (2007). a candid history. University of California Press. стр. 68-79. 978-0-520-25104-5. 
  12. ^ Anno: Zwarte Pieten, Groene Pieten; Retrieved on 2007-12-07
  13. ^ Walsh (2001).
  14. ^ a b „Of Russian origin: Ded Moroz“ (на en). RT.com Приступљено 26. 11. 2010.. 
  15. ^ „Christmas Customs in Eastern Europe: Eastern Europe's Traditional Christmas Celebrations by Kerry Kubilius“ (на en). About.com Приступљено 26. 11. 2010.. 
  16. ^ „Ded Moroz, the Russian Santa: Ded Moroz, or 'Grandfather Frost' is Russia's Santa Claus by Kerry Kubilius“ (на en). About.com Приступљено 26. 11. 2010.. 
  17. ^ a b ((ru))Fir Markets
  18. ^ a b Petrone (2000), str. 85.
  19. ^ „9 Holiday Characters From Around the World by Ethan Trex, 4 Dec 2010“ (на en). Mental Floss Приступљено 7. 12. 2010.. 
  20. ^ „Slovenia's Christmas Traditions: Christmas in Slovenia by Kerry Kubilius“ (на en). About.com Приступљено 26. 11. 2010.. 
  21. ^ „Croatia Christmas Traditions: Christmas in Croatia by Kerry Kubilius“ (на en). About.com Приступљено 26. 11. 2010.. 
  22. ^ Canada Post. „Canada Post - Employment Opportunities - Traditions“. Web.archive.org. Archived from the original on 8. 4. 2008. Приступљено 21. 12. 2010.. 
  23. ^ „When Christmas Was Banned - The early colonies and Christmas“. 
  24. ^ „BBC - History - Ten Ages of Christmas“. Web.archive.org. 13. 3. 2005. Приступљено 21. 12. 2010.. 
  25. ^ Santa Claus: The great imposter, Terry Watkins, Dial-the-Truth Ministries.
  26. ^ To Santa or Not to Santa, Sylvia Cochran, Families Online Magazine.
  27. ^ [1], G.I. Williamson, A Puritan's Mind.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]