Demon

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ukoliko ste tražili naselje u Francuskoj, pogledajte članak Demon (naselje).
Ukoliko ste tražili niža božanstva u grčkoj mitologiji, pogledajte članak Demon (antička mitologija).
Lilit je ženski demon sukubus
Statua demona u Katedrali Bamberg, u Nemačkoj.

Demon je u religiji, narodnim predanjima i mitologiji natprirodno biće, ponekad Božija tvorevina koje je uopšteno opisano kao zloduh (mada van monoteističkih vera ne mora biti zao) ili bes. Veruje se da se demon može prizvati i kontrolisati, što se uglavnom postiže magijskim ritualima. Takođe se često pominje da demon „opseda“ nekoga ili da je ušao u njegovo telo, pod čime se podrazumeva da je za postupke te osobe odgovoran demon ili više njih, a ne sama osoba.

U staroj Grčkoj reč demon (stgrč. δαίμων [daímon] – „duh“, „više biće“) nije imala negativnu konotaciju:[1][2] Platon, na primer, u Gozbi kao demona označava čak i Erosa (ili Erota), starogrčko božanstvo vezano za ljubav i žudnju. Sa druge strane, u monoteizmu demoni su uvek zlih namera i kušaju ili opsedaju čoveka. Ekvivalenti dobrih starogrčkih demona mogli bi se možda donekle pronaći među hrišćanskim anđelima, jer su bića stvorena od Boga. Najpoznatije pominjanje demona u hrišćanstvu verovatno je u Novom zavetu, kada Hrist isteruje demone iz posednutog čoveka poslavši ih u krdo svinja mesto u ništavilo, time oslobađajući čoveka, i pokazujući samilost čak i prema demonima.[3]

U današnje doba se verovanje u demone često smatra sujeverjem, mada postoje mnoge religije koje propagiraju veru u njihovo postojanje, kao i ona verovanja koja ih shvataju kao metafore ili simbole, a ne stvarna bića. Verovanje u demonske sile danas je najizraženije u neopaganizmu.

Drevni Egipat[uredi | uredi izvor]

Demon sa ovnovskom glavom. Ruke su verovatno ispružene da drže dve zmije. Iz kraljevske grobnice u Dolina kraljeva, Teba, Egipat. Kraj 18. dinastije, oko 1325. p. n. e.

Božanstva i demoni mogu da deluju kao posrednici za isporuku poruka ljudima.[4] Stoga oni dele neku sličnost sa grčkim dajmonionom. Tačna definicija „demona“ u egiptologiji predstavljala je veliki problem za savremenu nauku, pošto su granice između božanstva i demona ponekad zamagljene, a staroegipatskom jeziku nedostaje termin za današnji pojam „demon“.[5][6] Međutim, magijski spisi ukazuju na to da su stari Egipćani priznavali postojanje zlonamernih demona naglašavajući imena demona crvenim mastilom.[6] Smatra se da su demoni u ovoj kulturi podređeni i povezani sa određenim božanstvom, ali su možda povremeno delovali nezavisno od božanske volje. Postojanje demona se može dovesti u vezu sa carstvom haosa, izvan stvorenog sveta.[5] Ali čak i ova negativna konotacija se ne može poreći u svetlu magijskih tekstova. Uloga demona u odnosu na ljudski svet ostaje ambivalentna i u velikoj meri zavisi od konteksta.

Drevni egipatski demoni se mogu podeliti u dve klase: „čuvari“ i „lutalice“.[7][8] „Čuvari“ su vezani za određeno mesto; njihova demonska aktivnost je topografski definisana i njihova funkcija može biti blagonaklona prema onima koji imaju tajno znanje da se suoče s njima.[9] Demoni koji štite podzemni svet mogu sprečiti ljudske duše da uđu u raj. Samo poznavanjem pravih čari pokojnik može da uđe u Ozirisove dvorane.[10] Ovde je agresivna priroda demona čuvara motivisana potrebom da zaštite svoja prebivališta, a ne njihovom zlom suštinom. Shodno tome, demoni su čuvali sveta mesta ili kapije u donji svet. Tokom ptolemejskog i rimskog perioda, čuvari su se pomerili ka ulozi zaštitnog duha i bili su u fokusu lokalnih i privatnih kultova.

„Lutalice” se povezuju sa posedanjem, mentalnim bolestima, smrću i pošastima. Mnogi od njih služe kao dželati za glavna božanstva, kao što su Ra ili Oziris, kada im je naređeno da kazne ljude na zemlji ili u donjem svetu.[9] Lutalice takođe mogu biti agenti haosa, koji proizilaze iz sveta izvan stvaranja da bi izazvali nesreću i patnju bez ikakvih božanskih uputstava, vođeni samo zlim motivima. Uticaji lutalica mogu se odbiti i zadržati na granicama ljudskog sveta upotrebom magije, ali nikada ne mogu biti uništeni. Potkategorija „lutalica” su demoni iz noćnih mora, za koje se verovalo da izazivaju noćne more ulaskom u ljudsko telo.[5]

Mesopotamija[uredi | uredi izvor]

Otisak drevnog sumerskog cilindričnog pečata koji prikazuje boga Dumuzida kako ga u podzemnom svetu muče gala demoni

Drevni Mesopotamijci su verovali da je podzemni svet bio dom mnogih demona,[11] koji se ponekad nazivaju „potomcima aralija“.[11] Ovi demoni su ponekad mogli da napuste podzemni svet i terorišu smrtnike na zemlji.[11] Jedna klasa demona za koje se verovalo da borave u podzemnom svetu bila je poznata kao gala;[12] njihova primarna svrha je izgleda bila da odvuku nesrećne smrtnike nazad u Kur.[12] Oni se često pominju u magijskim tekstovima,[13] a neki ih opisuju kao sedam po broju.[13] Nekoliko sačuvanih pesama opisuje galu koja vuče boga Dumuzida u podzemni svet.[14] Međutim, kao i drugi demoni, gala je takođe mogla da bude dobronamerna[14] i, u himni kralja Gudea od Lagaša (oko 2144 – 2124. p. n. e.), manji bog po imenu Ig-alima je opisan kao „velika gala Girsu“.[14]

Lamaštu je bila demonska boginja sa „glavom lava, zubima magarca, golim grudima, dlakavim telom, rukama umrljanim (krvlju?), dugim prstima i noktima, i stopalima Anzua“.[15] Verovalo se da se hrani krvlju ljudskih beba[15] i naširoko je okrivljavana kao uzrok pobačaja i iznenadne smrti odojčadi.[15] Iako je Lamaštu tradicionalno identifikovana kao demonkinja,[15] činjenica da je mogla sama da izazove zlo bez dozvole drugih božanstava snažno ukazuje na to da se na nju gledalo kao na boginju samu po sebi.[15] Mesopotamijski narodi su se od nje štitili pomoću amajlija i talismana.[15] Verovalo se da se kreće u svom čamcu po reci podzemnog sveta[15] i bila je povezana sa magarcima.[15] Verovalo se da je Anova ćerka.[15]

Pazuzu je demonski bog koji je bio dobro poznat Vaviloncima i Asircima tokom prvog milenijuma pre nove ere.[16] On je prikazan sa „prilično psećim licem sa nenormalno izbuljenim očima, ljuskavim telom, penisom zmijske glave, kandžama ptice i obično krilima“.[16] Verovalo se da je sin boga Hanbija.[17] Obično su ga smatrali zlim,[16] ali je ponekad mogao biti i dobrotvoran entitet koji je štitio od vetrova koji nose kugu[16] i smatralo se da može da natera Lamaštu nazad u podzemni svet.[18] Amuleti sa njegovim likom bili su postavljeni u stanovima da bi zaštitili bebe od Lamaštu,[18] a trudnice su često nosile amajlije sa njegovom glavom kao zaštitu od nje.[18]

Šulpaeovo ime znači „mladački sjaj”, ali on nije bio zamišljen kao mladalački bog.[19] Prema jednoj tradiciji, on je bio suprug Ninhursag, što je tradicija koja je u suprotnosti sa uobičajenim prikazivanjem Enkija kao Ninhursagovog supruga.[19][20] U jednoj sumerskoj pesmi, prinose Šul-pa-e u podzemnom svetu, a u kasnijoj mitologiji on je bio jedan od demona podzemnog sveta.[19]

Prema Jevrejskoj enciklopediji, prvobitno objavljenoj u 12 tomova od 1901. do 1906. godine, „U haldejskoj mitologiji sedam zlih božanstava je bilo poznato kao šedu, demoni oluje, predstavljeni u obliku nalik volu.“[21] Oni su bili predstavljeni kao krilati bikovi, izvedeni od kolosalnih bikova koji su korišteni kao zaštitni džinovi kraljevskih palata.[22]

Demoni u hrišćanstvu[uredi | uredi izvor]

Hrišćanstvo propoveda da demoni postoje i da imaju određenu moć, ali da samo od volje čoveka zavisi da li će ga demon nadvladati ili ne. Verujući, čovek ima veću vlast od demona, jer kao zaštitnika ima Boga, Njegove svetitelje i anđele. Onaj čovek koji napusti Boga i odbacio zaštitu anđela čuvara, uvek dobije jednog ili više demona pratioca.

Sveti Ignjatije Brjančaninov o njima govori: "... očajnička zloba čini karakter palih anđela; njihova lica su slična nakaznim licima zločinaca među ljudima". Demoni su unakazili sebe uništavanjem dobra u sebi, rađanjem i razvojem zla u sebi. To se odrazilo i na njihovom spoljašnjem izgledu. Iz tog razloga Sveto pismo ih naziva zverima, a glavnog od njih zmijom (Otk. 12,9). Ne predaj zverima dušu koja se ispoveda Tebi (Ps. 73,19). "Njihov prirodni izgled je užasno strašan i ružan; tako je video Jov đavola kao nakazno čudovište i prikazao ga je strašnom verbalnom slikom" (Jov 39,42).

Sveto Pismo govori da demoni imaju ista čula koja ima i čovek: vid, sluh, njuh; ono im pripisuje sposobnost da govore; palim duhovima pripisuje nedostatke pale ljudske prirode, nemost i gluvoću. Sam Gospod nazvao je jednog demona gluvim i nemim. "Duše nemi i gluvi, Ja ti zapovedam" (Mk. 9,25). Prilikom drugog isceljenja čoveka opsednutog demonom, u Jevanđelju po Luki stoji da je taj demon bio nem (Lk. 11,14).

Imaju sposobnost da brzo savladavaju prostor kao i anđeli. U Jevanđelju po Mateju stoji da je đavo, kušajući Gospoda Isusa Hrista, uzeo ga u sveti grad i stavio ga na krov hrama, a zatim Ga je uzeo na vrlo visoku goru (Mt. 4,1-11).

Poput anđela, oni takođe imaju moć da vrše zapanjujuće promene u vidljivoj prirodi. U knjizi o Jovu stoji da je pod dejstvom đavola oganj, koji se ljudskim pogledima učinio kako je bačen s neba, spalio Jovova stada ovaca zajedno s pastirima, kao i da je usled manipulacija nečistog duha počeo uragan koji je srušio kuću u kojoj su bila okupljena Jovova deca, te su ona poginula (Jov 1,9). U knjizi Tovitovoj napisano je o demonu Asmodeju koji je ubio sedmoricu muževa za koje je redom bila udavana Sara, kći Raguilova (Tov. 3,8).

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Liddell, Henry George; Scott, Robert. „δαιμόνιον”. A Greek–English Lexicon. Perseus. 
  2. ^ „Demon”. Merriam-Webster Dictionary. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 12. 4. 2012. 
  3. ^ See, for example, the course synopsis and bibliography for "Magic, Science, Religion: The Development of the Western Esoteric Traditions" Arhivirano 2014-11-29 na sajtu Wayback Machine, at Central European University, Budapest.
  4. ^ Rita Lucarelli Demons (Benevolent and Malevolent Ucla Encyclopedia of egyptology 2010 p.3
  5. ^ а б в Rita Lucarelli Demons (Benevolent and Malevolent Ucla Encyclopedia of egyptology 2010 p. 2
  6. ^ а б Siam Bhayro, Catherine Rider Demons and Illness from Antiquity to the Early-Modern Period BRILL . 2017. ISBN 978-9-004-33854-8. str. 53.
  7. ^ Rita Lucarelli Demons (Benevolent and Malevolent Ucla Encyclopedia of egyptology 2010 p. 3
  8. ^ Siam Bhayro, Catherine Rider Demons and Illness from Antiquity to the Early-Modern Period BRILL . 2017. ISBN 978-9-004-33854-8. str. 55.
  9. ^ a b Rita Lucarelli Demons (Benevolent and Malevolent Ucla Encyclopedia of egyptology 2010 p. 4
  10. ^ Dorian Gieseler Greenbaum The Daimon in Hellenistic Astrology: Origins and Influence BRILL . 2015. ISBN 9789004306219. str. 120.
  11. ^ a b v Black & Green 1992, str. 180.
  12. ^ a b Black & Green 1992, str. 85.
  13. ^ a b Black & Green 1992, str. 85–86.
  14. ^ a b v Black & Green 1992, str. 86.
  15. ^ a b v g d đ e ž z Black & Green 1992, str. 116.
  16. ^ a b v g Black & Green 1992, str. 147.
  17. ^ Black & Green 1992, str. 148.
  18. ^ a b v Black & Green 1992, str. 147–148.
  19. ^ a b v Black & Green 1992, str. 173.
  20. ^ George 1999, str. 225.
  21. ^ Hirsch, Emil G.; Gottheil, Richard; Kohler, Kaufmann; Broydé, Isaac (1906). „Demonology”. Jewish Encyclopedia. Arhivirano iz originala 2014-11-07. g. Pristupljeno 2014-10-29. 
  22. ^ See Delitzsch, Assyrisches Handwörterbuch. pp. 60, 253, 261, 646; Jensen, Assyr.-Babyl. Mythen und Epen, 1900, p. 453; Archibald Sayce, l.c. pp. 441, 450, 463; Lenormant, l.c. pp. 48–51.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Demon na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Демон&oldid=27550402”