Dejvid Livingston

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Dejvid Livingston
Dejvid Livingston 1864.
Datum rođenja(1813-03-19)19. mart 1813.
Mesto rođenjaBlantajer
 Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti1. maj 1873.(1873-05-01) (60 god.)
Mesto smrtikod jezera Bangveulu[1]

Dejvid Livingston (engl. David Livingstone; Blantajer, 19. mart 1813 — kod jezera Bangveulu, 1. maj 1873)[2] je bio škotski lekar, misionar i istraživač Afrike.[3] U periodu 1841 — 1873, otkrio i ispitao prostrane oblasti južne, istočne i srednje Afrike i najviše doprineo njenom istraživanju. Prvi istraživao, od 1849, pustinju Kalahari i basen reke Zambezi i otkrio Viktorijine vodopade 1855. (Mosioatunja), zatim jezero Njasu (Malavi) i druga, a od 1867. i izvorište reke Kongo za koje nije znao da je Kongo nego je smatrao da je otkrio izvor Nila.[4]

Po njemu su nazvani i Livingstonovi vodopadi u donjem toku reke Kongo (brzaci/katarakti), između luke Matadi i Kinšase u Istočnom Kongu. Kako se poslednjih godina života, dok je istraživao istočnu Afriku, dugo bio izgubio svaki trag njegovoj ekspediciji, 1871. je krenula ekspedicija Henri Morton Stenlija, koja ga je pronašla na istočnoj obali jezera Tanganjika u gradu Udžidži, na putu ka izvorištu Nila.

Umro je 1. maja 1873. u selu crnačkog poglavice Čitamboa zbog iscrpljenosti, malarije i dizenterije. Kao najveći britanski istraživač sahranjen je u Vestminsterskoj opatiji u Londonu nakon što su njegovi vjerni pratioci Čuma i Susi preneli njegov balzamovani leš iz Afrike u Veliku Britaniju.[5][6]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Livingstonovo rodno mesto Blantir
Dejvid Livingstoniva rodna kuća, sa nameštajem njegovog vremena

Livingston je rođen 19. marta 1813. u industrijskom mestu Blantajer u Škotskoj, u stambenoj zgradi za radnike fabrike pamuka na obali reke Klajd ispod mosta koji prelazi u Botvel.[7] On je bio drugo od sedmoro dece koju su imali Nil Livingston (1788–1856) i njegova supruga Agnes (devojački Hanter; 1782–1865). Dejvid je bio zaposlen od svije desete godine u fabrici pamuka Henri Montajt & Ko. u Blantajer Vorks. On i njegov brat Džon radili su dvanaestosatne smene kao komadari, vezujući raskinute pamučne niti na predilicama.

Nil Livingston je bio učitelj nedeljne škole i titotalista koji je idući od vrata do vrata kao prodavac čaja delio hrišćanske traktate. On je ekstenzivno čitao knjige o teologiji, putovanjima i misionarskim poduhvatima. To je ostavilo utisak na mladog Dejvida, koji je postao strastveni čitalac, ali je takođe voleo da prikuplja životinjske, biljne i geološke primerke u lokalnim krečnjačkim kamenolomima. Nil se bojao da naučne knjige podrivaju hrišćanstvo i pokušao je da prisili svog sina da čita samo teologiju, ali Dejvidovo duboko interesovanje za prirodu i nauku ga je navelo da istraži odnos između religije i nauke.[8] Godine 1832, pročitao je delo Filozofija buduće države, koje je napisao je Tomas Dik, i pronašao je obrazloženje koje mu je bilo potrebno da uravnoteži veru i nauku i, osim Biblije, ova knjiga je verovatno bila njegov najveći filozofski uticaj.[9]

Drugi značajni uticaji u njegovom ranom životu bili su Tomas Berk, blantajerski evanđelista, i Dejvid Hog, njegov učitelj u nedeljnoj školi.[9] U petnaestoj godini, Dejvid je napustio škotsku crkvu i prešao u lokalnu kongregacionu crkvu, pod uticajem propovednika poput Ralfa Vardlava, koji je negirao predodređivačka ograničenja spasenja. Pod uticajem revivalističkih učenja u Sjedinjenim Državama, Livingston je u potpunosti prihvatio tvrdnju Čarlsa Finija, profesora teologije na Oberlin koledžu u Ohaju, da je „Duh Sveti otvoren svima koji ga pitaju“. Za Livingstona je ovo značilo oslobađanje od straha od večnog prokletstva.[10] Livingstonovo čitanje Apela crkvama Britanije i Amerike u ime Kine misionara Karla Guclafa omogućilo mu je da ubedi svog oca da medicinske studije mogu da unaprede verske ciljeve.[11]

Livingstonova iskustva u fabrici pamuka H. Montajt u Blantajeru takođe su bila važna od njegove desete do dvadest šeste godine, gde je radio prvo kao komadar, a kasnije kao prediličar. Ovoj monotoni rad bio je neophodan za izdržavanje njegove osiromašene porodice, ali ga je naučilo istrajnosti, izdržljivosti i prirodnoj empatiji za sve koji rade, što se izražavalo redovima iz egalitarne pesme Rabi Berna: „When man to man, the world o'er/Shall brothers be for a' that”, koje je ponekad pevušio.[a]

Obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Lingvington je pohađao seosku školu u Blantajeru, zajedno sa nekolicinom druge mlinske dece koja su to izdržala uprkos 14-satnom radnom danu (6:00 - 20:00). Uticaj porodice sa snažnom, stalnom posvećenošću studiranju ojačao je njegovo obrazovanje. Pročitavši Guclafov apel za medicinske misionare u Kini 1834. godine, počeo je da štedi novac za upis na Andersonov univerzitet u Glazgovu 1836. godine (danas Univerzitet Stratklajda), kao i da pohađa grčka i teološka predavanja na Univerzitetu u Glazgovu.[12]

Da bi upisao medicinsku školu, bilo mu je potrebno poznavanje latinskog jezika. Podučavao ga je lokalni rimokatolik, Daniel Galager. Kasnije u životu, Galager je postao sveštenik i osnovao treću najstariju katoličku crkvu u Glazgovu: St Simons, Partik. U kafeu te crkve visi slika Galagera i Livingstona, autora Roja Petrija.[13] Uporedo sa drugim studijama, on je pohađao božanska predavanja Vardlava, vođe u ovo vreme snažne kampanje u gradu protiv ropstva.

Ubrzo nakon toga, prijavio se za članstvo u Londonskom misionarskom društvu (engl. London Missionary Society, LMS) i primljen je na misionarsku obuku. On je bio student Medicinske škole bolnice Čering Kros 1838–40, gde je nastava pokrivali medicinsku praksu, akušerstvo i botaniku. Tokom ovog perioda takođe je proveo vreme na misionarskoj obuci u Londonu u Ongaru, Eseks, da bi postao ministar u okviru Kongregacijske unije koja je služila pod LMS-om. Tokom obuke u okviru LMS-a, sveštenik Ričard Sesil je njega i druge studente podučavao grčkom, latinskom, hebrejskom i teologiji.[10] Uprkos njegove impresivne ličnosti, on je bio običan propovednik, kojeg je Sesil opisao kao „dostojnog, ali daleko od brilijantnog“,[10] a LMS bi ga odbio da mu direktor nije pružio drugu priliku da položi kurs.[9] On se kvalifikovao za diplomu fakulteta (danas kraljevskog koledža) za lekare i hirurge u Glazgovu 16. novembra 1840, a kasnije je postao počasni saradnik fakulteta, 5. januara 1857.[14]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ovo osećanje danas bi bilo izraženo na sledeći način: „svi ljudi širom sveta su braća i sestre, uprkos svemu“.[9]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „David Livingstone (1813–1873)”. BBC - History - Historic Figures. 2014. Pristupljeno 2018-07-12. 
  2. ^ „BBC - History - Historic Figures: David Livingstone (1813 - 1873)”. www.bbc.co.uk (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-17. 
  3. ^ „Why don't many British tourists visit Victoria Falls?”. BBC News (na jeziku: engleski). 2017-09-03. Pristupljeno 2021-01-17. 
  4. ^ „David Livingstone | Biography, Expeditions, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2023-12-23. Pristupljeno 2024-01-30. 
  5. ^ „Cigar Aficionado | Archives | British Style”. 2010-08-17. Arhivirano iz originala 17. 08. 2010. g. Pristupljeno 2021-01-17. 
  6. ^ pixeltocode.uk, PixelToCode. „David Livingstone”. Westminster Abbey (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-17. 
  7. ^ „David Livingstone Centre: Birthplace Of Famous Scot”. Arhivirano iz originala 12. 2. 2007. g. Pristupljeno 12. 7. 2018. 
  8. ^ Ross 2006, str. 6
  9. ^ a b v g Blaikie, William Garden (1880). The Personal Life of David Livingstone... Chiefly from His Unpublished Journals and Correspondence in the Possession of His Family. London: John Murray — preko Project Gutenberg. 
  10. ^ a b v Jeal, Tim (2013). Livingstone: Revised and Expanded Edition. Yale University Press. str. 13. ISBN 978-0-300-19100-4. 
  11. ^  Vetch, Robert Hamilton (1893). „Livingstone, David”. Ur.: Lee, Sidney. Rečnik nacionalne biografije. 33. London: Smith, Elder & Co. 
  12. ^ „The University of Glasgow Story: David Livingstone”. University of Glasgow. n.d. Arhivirano iz originala 12. 07. 2018. g. Pristupljeno 2018-07-12. 
  13. ^ „David Livingstone a brief history”. hamiltonurc.org.uk. 6. 9. 2011. Pristupljeno 30. 10. 2019. 
  14. ^ Duncan, Alexander (1896). Memorials of the Faculty of Physicians and Surgeons of Glasgow, 1599–1850. Glasgow: MacLehose. str. 100, 293. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Dejvid Livingston na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дејвид_Ливингстон&oldid=27552688”