Dimitrije Cincar-Marković

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Dimitrije Cincar-Marković
Lični podaci
Datum rođenja(1849-09-06)6. septembar 1849.
Mesto rođenjaŠabac, Kneževina Srbija
Datum smrti11. jun 1903.(1903-06-11) (53 god.)
Mesto smrtiBeograd, Srbija
ReligijaPravoslavlje
ProfesijaVojno lice
Porodica
SupružnikMarija Cincar-Marković, rođ. Margetić
Porodicabratanac: Aleksandar Cincar-Marković
20. novembar 1902 — 11. jun 1903.
MonarhAleksandar Obrenović
PrethodnikPetar Velimirović
NaslednikJovan Avakumović
Vojna karijera
ObrazovanjeVojna akademija u Beogradu
Služba Kneževina Srbija
 Kraljevina Srbija
1870—1903
VojskaSrpska vojska
RodKonjica
Čin General

Dimitrije Cincar-Marković (Šabac, 6. septembar 1849 — Beograd, 11. jun 1903) bio je srpski general i političar. Cincar-Marković je bio predsednik ministarskog saveta (vlade) Kraljevine Srbije od 20. novembra 1902. do 11. juna 1903, komandant Aktivne vojske, načelnik Glavnog generalštaba, načelnik komande Aktivne vojske, senator u tadašnjoj dvodomnoj skupštini, profesor istorije ratne veštine i strategije na Vojnoj akademiji. Kao najbliži saradnik kralja Milana Obrenovića od 1897. do 1900. dao značajan doprinos velikoj reformi, uvećanju i unapređenju vojske Kraljevine Srbije, što je omogućilo njene ratne uspehe u Balkanskim ratovima. Ubijen je u vojnom puču poznatijem kao majski prevrat 11. juna 1903. godine.

Porodica i poreklo[uredi | uredi izvor]

General Dimitrije Cincar-Marković rođen je 25. avgusta/ 6. septembra 1849. godine u Šapcu. Otac pukovnik Konstantin - Kosta Cincar-Marković, šabački okružni načelnik sin je Cincar-Marka Kostića (1777—1822), vojvode sokoskog i kneza šabačke Posavine, rodonačelnika Cincar-Markovića i usvojenik gospođe Tomanije Obrenović, kćerke lozničkog vojvode Antonija Bogićevića i žene gospodara Jevrema Obrenovića. Majka Neda Cincar-Marković, rođ. Ranković (11. februar 1820 — 8/20. april 1873), rodom iz Kragujevca, kćerka je kapetana Stojana Rankovića, poznatog u vreme Prvog srpskog ustanka pod imenom vojvoda Stojan Aračlija.[1]

Cincar-Markovići su porodično blisko vezani za Obrenoviće. Najužem krugu ove dinastije pripadali su u vreme vladavine kralja Milana i njegovog sina kralja Aleksandra .[2]

Dimitrije je dobio ime po Svetom Dimitriju, jer je krsna slava Cincar-Markovića Mitrovdan. Imao je starijeg brata pukovnika Marka Cincar-Markovića, komandanta žandarmerije Srbije i sestru Anku, udatu za Ivića, bivšeg austrougarskog oficira.

Deda generala Cincar-Markovića, vojvoda Cincar-Marko, rodom je iz Donje Belice kod Ohrida i Struge, odakle je poreklom i njegov brat od strica vojvoda Cincar-Janko, rodonačelnik Cincar-Jankovića.

Školovanje, boravak u Pruskoj, ađutant kneza Milana[uredi | uredi izvor]

Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije završio je u Šapcu, a peti razred gimnazije u Beogradu.

U 7. klasu Artiljerijske škole i vojsku Srbije stupio je 21. oktobra 1865. godine. Petogodišnje školovanje na Artiljerijskoj školi završio je 13. januara 1870. godine, sa odličnim uspehom, kao šesti u rangu od četrnaest pitomaca. Proizveden je u konjičkog potporučnika i određen za vodnika konjičkog eskadrona Stajaće vojske.

Kao državni pitomac od 1872. do 1873. boravio je na vojnom usavršavanju u Pruskoj, gde je služio u konjici u 13. ulanskom puku i 1. hanoverskom puku.

Postavljen je ađutanta kneza Milana Obrenovića 24. februara 1874, da bi 13. aprila 1875. bio imenovan za komandira Gardijskog eskadrona.

Ispit za generalštabnog majora položio je 1885. kada je i preveden iz konjice u generalštabnu struku.

Srpsko-turski i rusko-turski ratovi 1876—1878.[uredi | uredi izvor]

U Prvom srpsko-turskom ratu 1876. učestvovao je kao kapetan 2. klase, ađutant i vršilac poslova generalštabnog oficira na službi u Braničevskoj brigadi 1. poziva Narodne vojske. Uoči rata Stajaća vojska je inkorporirana u Narodnu vojsku.

Konjički kapetan Dimitrije Cincar-Marković, Beograd 1876.

Učestvovao je u bitkama na Velikom Izvoru, kod Knjaževca, na Reavcima, Kurilovu i Šiljegovcu i više puta je odlikovan za hrabrost.

Po okončanju Prvog srpsko-turskog rata od 13. januara 1877. nalazi se na službi u Štabu Konjičke inspekcije. Od 13. aprila je kao kapetan 1. klase na dužnosti ađutanta Štaba Moravskog kora.

U Drugom srpsko-turskom bio je šef Štaba Moravske divizije.

Učestvuje u opsadi Niša i borbama kod turskog utvrđenja Samokovo.

Kretanje u službi[uredi | uredi izvor]

Od novembra 1878. komandir 3. eskadrona konjice Stajaće vojske, a od 13. novembra 1879. komandir 4. eskadrona konjice Stajaće vojske. Od 13. septembra 1880. ađutant komandanta Stajaće vojske, od 13. oktobra na službi u Vojnoistorijskom odeljenju Glavnog generalštaba. U konjičkog majora unapređen je 1. novembra 1882. godine. Od 27. februara 1883. komandir 1. eskadrona, a od 27. oktobra iste godine komandir 2. eskadrona konjice Stajaće vojske.

Od 1884. nalazi se na generalštabnoj dužnosti kao v. d. načelnik Štaba Šumadijske divizije. Iste godine, kao vojni izaslanik, prisustvovao je manevrima austrougarske vojske.

Pošto je februara 1885. položio ispit za generalštabnu struku 28. marta 1885. postavljen je za šefa Unutrašnjeg odseka Operativnog odeljenja Glavnog generalštaba .[3]

Srpsko-bugarski rat 1885. i generalštabna služba[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Srpsko-bugarski rat (1885)

U srpsko-bugarskom ratu 1885. godine učestvovao je kao komandant 11. puka, mobilisanog iz Kragujevca i Šumadije. Ovaj puk je postigao zapažene uspehe 15. i 19. novembra 1885. na početku bitke na Slivnici. Postoje mišljenja da je bila greška vrhovne komande što, nakon postignutog uspeha, nije dopustila gonjenje neprijatelja.

Kasnije kad je došlo do povlačenja srpske vojske, učinjene su mnoge greške. Naređeno je da se zbog opšteg poraza i paničnog povlačenja pojedinih jedinica pronađu tzv. „prstaši“ i da se strelja svaki deseti. Pošto je to naređeno i za 11. puk, major Dimitrije Cincar-Marković je izašao pred svoj puk i odlučno se suprotstavio naređenju kralja Milana: „Veličanstvo, ako takav zahtev ne izvolite povući, onda streljajte prvo mene jer odgovornost za rad puka, a isto tako i za njegovo ljudstvo leži na njegovom komandantu. Ja tvrdim da su moji vojnici uvek savesno vršili svoju dužnost“ [4].

Po završetku rata postavljen je za v. d. Komandanta konjice stalnog kadra.

Od 13. septembra 1885, pored redovnih dužnosti, profesor je na Vojnoj akademiji, gde predaje istoriju ratne veštine i strategiju do 1893. godine.

U čin potpukovnika unapređen je 10. marta 1886. godine. Od februara 1889. komandovao je konjičkom brigadom. Od aprila 1890. vrši dužnost načelnika Operativnog odeljenja Glavnog generalštaba. U čin pukovnika unapređen je 13. novembra 1892. godine, a od 15. maja 1893. postavljen je na položaj komandanta Moravske divizijske oblasti.

Aktivna vojska i reforma vojske[uredi | uredi izvor]

Kralj Aleksandar Obrenović je 1897. odmah po ustanovljenju Aktivne vojske za komandanta Aktivne vojske postavio svog oca kralja Milana koji je, odmah po stupanju na dužnost započeo veliku reformu vojske. Kralj Milan je od kralja Aleksandra dobio neograničena ovlašćenja u vojsci. U okviru reforme vojske i radu aktivne komande kralj Milan je razvio pešadijske pukove stalnog kadra, uvećao oficirski i uopšte starešinski kadar, obraćana je veća pažnja na vojna vežbanja i manevre, započelo je zidanje vojnih građevina, naročito velikih kasarni, znatno je poboljšano naoružanje vojske .[5]

U sastav Aktivne komande inkorporiran je i Glavni generalštab .[6]

Kralj Milan je imenovan za armijskog generala, čin koji do tada nije postojao u srpskoj vojsci.

Pukovnik Dimitrije Cincar-Marković postavljen je na položaj načelnika generalštaba Aktivne vojske 25. decembra 1897.[7]

U čin generala unapređen je 18. decembra 1897.

Rukovodio je uspešnim velikim jesenjim manevrima u okolini Niša 1899. godine .[8], gde su prisutni vojni izaslanici velikih sila i drugih država dali izuzetno pohvalnu ocenu u pogledu materijalne spreme angažovanih trupnih jedinica i sposobnosti njihovih komandanata[9] Ovi značajni manevri potvrdili su uspešnu primenu programa reforme oružanih snaga Srbije, koje je započeo kralj Milan uz pomoć Dimitrija Cincar-Markovića i drugih najistaknutijih predstavnika vojske.

Dana 3. marta 1900. imenovan je za počasnog ađutanta kralja Aleksandra Obrenovića.

Kralj Milan odlazi iz Srbije početkom juna 1900, a „u odsustvu ga u dužnosti komandanta Aktivne vojske“ zastupa načelnik štaba general Dimitrije Cincar-Marković .[10]

Ženidba kralja Aleksandra i Drage Mašin[uredi | uredi izvor]

Zbog objavljivanja veridbe kralja Aleksandra bivšom dvorskom damom njegove majke Dragom Mašin 21. jula 1900, vlada Vladana Đorđevića je podnela ostavku, a kralj Milan odlučio je da se ne vraća u Srbiju.

Posle dugih neuspešnih konsultacija o novoj vladi, u napetoj atmosferi, 24. jula 1900. uveče kralj je pozvao u dvor generala Cincar-Markovića, koji se takođe suprotstavio njegovoj nameri da se oženi Dragom Mašin. Posle razgovora koji je trajao duboko u noć, Cincar-Marković se vratio kući, verujući da postoji mogućnost da kralj odustane od ženidbe. Međutim, sutradan oko 8 sati ujutro kralj Aleksandar je telefonom pozvao Cincar-Markovića i rekao mu: „Gospodine generale, recite dragička! Znate li šta je novo. Ja sam ipak našao ljude koji će po mojoj želji sastaviti vladu i ako vi to ne htedoste učiniti“ [11].

Prema zapisanim i objavljenim svedočanstvima Cincar-Markovićeve udovice dalje se ređaju sledeći događaji.[12] U nameri da još na neki način pokuša da spreči ženidbu, Cincar-Marković, po koga dolaze kočija sa kalemegdanske tvrđave iz Aktivne komande, odmah odlazi kod poglavara Srpske pravoslavne crkve u Srbiji mitropolita Inokentija, koji mu je bio rođak i kum. Međutim, mitropolit sumnja u mogućnost odvraćanja kralja od ženidbe „jer se mnogo vole“ i s obzirom na podršku Rusije, pošto je ruski car pristao da bude kum. Nakon toga, na svoju ruku general Cincar-Marković, tajno je iz Zemuna poslao telegram kralju Milanu sa pozivom da se vrati u Srbiju. Međutim, kralj Milan je odlučio da se više ne vraća u Srbiju.

Poznajući kraljevu prekost i strahujući da ne odluči da ga pritvori, kao što je pritvorio njegovog brata, general Cincar-Marković je, pošto su mu žena i kćerke bile na odmoru u banji Mehadiji [13], dao svom poslužitelju ključeve od pisaćeg stola i uputstva kako da postupi u slučaju da po kraljevoj naredbi bude lišen slobode.

Iako nije bio saglasan sa kraljevom ženidbom, Cincar-Marković, koji je bio zastupnik i v. d. komandanta Aktivne vojske nije bio penzionisan kao neki drugi oficiri.[14], ali nije ni imenovan za komandanta Aktivne vojske. Nakon razrešenja kralja Milana za komandanta Aktivne vojske postavljen je general koji je javno podržao kraljevski par pred oficirskom korom[15]

Iste godine imenovan je za načelnika Glavnog generalštaba, koji je tada izdvojen iz sastava Aktivne komande .[16]

Od 1. septembra 1901. član je Višeg vojnog saveta.

Rukovodi jesenjim manevrima 1901. u okolini Uba.

Za komandanta Aktivne vojske imenovan 29. aprila 1902, što je bio najviši položaj u vojsci. Međutim, aktivna komanda nije više imala onaj uticaj koji je imala u vreme kralja Milana.

Predsednik ministarskog saveta (vlade) Srbije[uredi | uredi izvor]

General Dimitrije Cincar-Marković na molbu kralja Aleksandra Obrenovića obrazovao je vladu 20. novembra 1902. godine. Vlada je ukupno trajala samo 7 meseci, do majskog prevrata 11. juna.

O kraljevim razlozima za imenovanje generala za predsednika vlade, ostavio je svedočanstvo Vladimir Jovanović: „Zamerao je političkim partijama što se ne bore za ideje i načela, nego samo da bi se dograbile državne vlasti, pa je eksploatovanje za lične i koterijske interese i račune, a na štetu opšte stvari. Rekao je da želi da se jednom učini kraj takovom eksploatovanju državne vlasti, te da u toj želji namerava stvoriti jedan patriotski kabinet. Na čelu tog kabineta bio bi jedan general, koji bi, kao dobar vojnik, bio nedostupan političnim intrigama, koje raspaljuju koterijske strasti, te stvaraju duhovnu anarhiju u državi, i stavljaju Srbiju izvan mogućnosti da vrši svoje kulturne zadatke, i odgovori svom narodnom pozivu.[17]

Kralj Aleksandar je 1902 „čika-Miti“, kako ga je od detinjstva zvao, tada komandantu aktivne vojske i senatoru, ponudio mesto predsednika ministarskog saveta (Vlade). Prema svedočenju Živojina Mišića, Cincar-Marković je u početku mislio da će moći da odbije kraljevu ponudu. Cincar-Marković se sa Mišićem kladio u ručak da neće prihvatiti mesto predsednika Vlade, ali je, posle tri dana intenzivnih razgovora sa kraljem na kraju ipak prihvatio.[18] Da Cincar-Marković nije želeo da bude na čelnu nove vlade govori i Vladimir Jovanović, koji u novoj vladi nije hteo da prihvati mesto ministra finansija [19]

Predsednik ministarskog saveta ostao je i u rekonstruisanom kabinetu od 7. aprila 1903. godine. Ministri u vladi bili su general Milovan Pavlović, ministar vojni, Velimir Todorović, rođak Cincar-Markovićev, ministar unutrašnjih poslova, Luka Lazarević, ministar prosvete, Sima Lozanić, ministar inostranih poslova, Ljuba Novaković, ministar narodne privrede, inače rođak Obrenovića, Pavle Denić, ministar građevina, Milovan Marinković, ministar finansija i Antonije Pantović ministar pravde. Zanimljivo je da je od 3. maja, dakle uoči majskog prevrata za ministra prosvete došao Živan Živanović, zet vodećeg zaverenika među oficirima Dragutina Dimitrijevića Apisa.

Komandant celokupne žandarmerije bio je Cincar-Markovićev brat, pukovnik Marko Cincar-Marković .[20]

Poglavar crkve bio je rođak i kum Cincar-Markovića, mitropolit Inokentije[11].

Sa novim dvorskim lekarom dr Demostenom Nikolajevićem - Hadži bio je takođe u srodstvu.

Politička uverenja[uredi | uredi izvor]

Dimitrije Cincar-Marković bio je opredeljen za već utvrđene osnovne pravce državotvorne politike Kraljevine Srbije, koja je pretpostavljala jačanje države, a pogotovo vojske zbog potrebe oslobađanja još neoslobođenih srpskih krajeva, pre svega Kosova i Stare Srbije. Njegove planove i razrade operativnih aktivnosti, među kojima je, do kraja bio urađen nacrt operacija na jugu prema Kosovu, preuzeo je 1904. Radomir Putnik. Cincar-Marković je 1902. bio uveren da je došlo pogodno vreme za napad na Tursku i oslobođenje južne ili Stare Srbije.

Blizak kralju Milanu i Obrenovićima od ranog detinjstva, osećao je, kao oficir, a i lično odgovornost pojačanu molbom kralja Milana koja je izrečena prilikom njihovog poslednjeg susreta, da se brine o njegovom sinu .[21] Istinski lojalan vladaru i monarhiji, želeo je da učini sve što je potrebno da bi se spasla dinastija koja je tada imala samo kralja Aleksandra. Bio je protivan kraljevoj ženidbi, ali nije zaoštrio sukob sa kraljem na način na koji su to učinili neki drugi oficiri[22] Neki od oficira koji su se zamerili kraljici Dragi, zbog čega su bili penzionisani, kao što je bio slučaj generalštabnim pukovnikom Aleksandrom Mašinom, u takvu situaciju su došli zbog neoprezne i suvišne priče u društvu ljudi u koje nisu mogli biti sigurni da su im prijatelji. Cincar-Markovićev rođeni stariji brat pukovnik Marko Cincar-Marković, u to vreme komandant celokupne žandarmerije Srbije, zamerio se kraljici zato što je pisao pesme u kojima je ismevao Dragu Mašin.

Kralj Aleksandar je više puta, najmanje tri puta, od 1900. nagovarao Cincar-Markovića da obrazuje vladu. Cincar-Marković je prihvatio tek krajem 1902. godine, kada je kraljičin položaj bio ozbiljno uzdrman. Tada su okolnosti bile znatno drugačije nego 1900. kada se kralj ženio. Posle kraljičine lažne trudnoće i lekarske potvrde da ne može imati naslednika Aleksandar je „potpuno klonuo“ i davao znake da je počeo da se dvoumi .[23]

Izgleda da je glavni i poslednji uslov za prihvatanje mesta predsednika vlade, bio da kralj pristane na rastavljanje, odnosno razvod sa kraljicom Dragom. Tako je Cincar-Marković bio inicijator poslednjeg pokušaja mirnog udaljenja kraljice Drage 1903. Svedočenju udovice Cincar-Markovića da je on imao načelan dogovor o rešenju pitanja kraljice i prestolonasleđa u vreme kada je prihvatio da obrazuje vladu, mogla bi u prilog da ide i činjenica da prilikom ranijih kraljevih nagovaranja da prihvati mesto predsednika vlade to nije učinio .[24] U svakom slučaju osmislio je plan za udaljenje kraljice iz Srbije i ubedio je kraljicu da otputuje na lečenje u poznatu banju Francensbad, koja se danas nalazi u Češkoj, na granici sa Austrijom.

Neposredni dogovori u pogledu vođenja državne politike i planovi vlade o rešenjima pitanja prestolonasleđa i sl, o kojima se posredno znalo, ostali su nepoznati i nedovoljno istraženi, jer su, između ostalog, skoro sve ključne ličnosti i svedoci poslednjih 7 meseci vladavine Obrenovića ubijeni 11. juna 1903. Za razliku od prethodnih vlada, niko nije ostavio memoare, niti je mogao kasnije da demantuje ili da potvrdi tuđe iskaze ili ocene istoričara. Nova epoha koja je nastupila 1903. godinom, potiskivala je interesovanje za prethodni period, čijem istraživanju nisu doprinosile ni žučne polemike u štampi o zavereničkom pitanju, niti borbe za vlast tajnih oficirskih udruženja, čiji se uticaj na politiku može pratiti sve do 1941. godine.

Osnovne karakteristike i program Cincar-Markovićeve vlade[uredi | uredi izvor]

Posle ostavke vlade Petra Velimirovića obrazovana je Cincar-Markovićeva vlada, koju je štampa odmah nazvala „generalska vlada“. Vlada je obrazovana od radikala, liberala i nestranačkih ličnosti. Po svom sklopu ličila je na ranije „neutralne vlade“ Svetomira Nikolajevića i Vladana Đorđevića, jer je i ona bila sastavljena od političara slabo vezanih za svoje stranke. Političari koji su pristupali ličnom režimu kralja Aleksandra, odvajali su se od svojih dotadašnjih stranaka, gubeći tako vezu sa svojom stranačkom bazom. Sam kralj Aleksandar, u suštini, bio je sklon uvođenju samodržavlja po ugledu na Rusiju i u praksi je pokušavao da kroz demokratske institucije sprovedi svoju zamisao ličnog režima, jer za zvanično uvođenje samodržavlja nije imao dovoljno političke snage i podrške. Između ostalog, zbog toga su mu bliski bili generali, među kojima su veoma retki slučajevi stranački angažovanih i za političke programe tadašnjih stranaka u Srbiji zainteresovanih ličnosti.

U programu vlade od 19. novembra predviđena je bila promena Ustava od 19. aprila 1901, kojom bi se ukinuo Senat odnosno dvodomna skupština. Pošto Senat nije bio nikada popularan kralj se nadao da će njegovim ukidanjem ostaviti dobar utisak na javno mnjenje. U stvari, kralj se lično razočarao u Senat, gde su njemu suprotstavljeni radikali ostvarili većinu, a doživotni senatori koje je kralj lično postavio pokazali su se neposlušnim.

U programu Cincar-Markovićeve vlade, osim povratka na Ustav iz 1888, bilo je i hitno donošenje zakona o činovnicima, sveštenicima (sa pravom na penziju), zakona o zemljoradničkom kreditu, o štampi i dr. Cincar-Marković je nameravao i da ukine dispozicioni fond, odnosno da ostanak fonda bude uslovljen redovnim izdavanjem priznanica na izuzeti novac sa tačno određenim ciljem utroška, kao i sa parlamentarnim nadzorom troškova u vreme kada su pogodne spoljnopolitičke prilike .[25]

Pošto je vlada odmah odgodila zasedanje Skupštine, borba između nje i opozicije vođena je u štampi. Novinar Pera Todorović, bivši radikal, bio je glavni nosilac Cincar-Markovićeve politike pred javnim mnjenjem.

Makedonsko pitanje[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Makedonsko pitanje

Od svih pitanja spoljne politike Srbije najznačajnije bilo je Makedonsko pitanje. U Makedoniji bugarska propaganda nije bila samo borba za školu i crkvu, već je dobila i revolucionarni karakter, jer su spremane čete za podizanje ustanka.

Rusiji i Austrougarskoj, međutim, nije odgovaralo tada remećenje stanja na Balkanu i vršile su uticaj i na Srbiju i na Bugarsku da ne pokreće akcije u Turskoj.

Sprečavanje zajedničke srpsko-bugarske akcije protiv Turske, u vreme kada je Rusija, uoči rusko-japanskog rata, rešavala pitanja na Dalekom istoku, bio je i razlog iznenadne posete ruskom ministra inostranih dela grofa Vladimira Nikolajeviča Lam(b)sdorfa Srbiji februara 1903. Na sastanku u Nišu, odakle je Lamsdorf doputovao iz Sofije, prisustvovali su kralj Aleksandar, general Cincar-Marković, koji je doputovao iz Beograda i ruski ministar. Cincar-Marković je pokušavao na višečasovnom sastanku da uveri Lamsdorfa da je povoljan trenutak za napad na Tursku .[26]

U iščekivanju mogućeg Makedonskog ustanka ubrzane su vojne pripreme. Pod Cincar-Markovićevom vladom naručena je jedna baterija brzometnih topova, 45 miliona patrona za puške, uz to 50.000 šinjela i 40.000 cokula.

Iako za vreme njegove vlade, zbog prijateljskih odnosa između Srbije i Turske i preporuke Rusije, još nije bile počela srpska četnička akcija u Makedoniji, njegova vlada pomagala je srpsko stanovništvo na jugu i to dobrim delom preko Goluba Janića, čija je žena Bosiljka Janić bila Cincar-Markovićeva rođaka. U Cincar-Markovićevoj kući okupljali su se predstavnici organizacija koje su pomagale srpsku akciju u Makedoniji, sa poverenicima sa juga, kao i sa izaslanicima arnautskog vođe Ise Boljetinca [4].

Martovske demonstracije i promena Ustava[uredi | uredi izvor]

Zbog jednog okupljanja trgovačkih pomoćnika, koje je preraslo u veće proteste 5. aprila 1903, žandarmerija i vojska izvedene su na demonstrante i došlo je do sporadičnog pucanja u kom je bilo žrtava.

Veće krvoproliće izbegnuto je u poslednjem trenutku. Kralj i kraljica bili su zaprepašćeni brojem demonstranata. Podstaknut Dragom kralj je pošao na telefon da naredi upotrebu oružja, ali ga je general Cincar-Marković zaustavio .[27]

U javnom mnjenju dvadeset i treći mart ostavio je veliki utisak zbog prekomerne upotrebe sile i ubistva „dece“ - kalfa i učenika.

Dva dana kasnije objavljen je kraljev proglas kojim se Aprilski ustav „na kratko vreme“ i „do dalje naredbe“ obustavlja. Uzevši svu vlast u svoje ruke kralj je raspustio Senat i Skupštinu, poništio sve ukaze o naimenovanju senatora, stavio Državni savet na raspolaganje, ukinuo zakon o izborima Narodnog predstavništva o opštinama i o štampi, naredio nov izbor predsednika i sudija svih sudova osim predsednika Kasacionog suda. Još iste večeri postavljeni su novi senatori i savetnici. I predsednik Senata general Jovan Beli-Marković i predsednik Državnog saveta bili su, po primeru predsednika vlade generali. Uspostavljeni su zakoni o štampi i o opštinama koji su važili osamdesetih godina. To je obnarodovano 7. aprila 1903. Bezustavno stanje trajalo je svega 45 minuta.[28]

Uspeh na majskim izborima[uredi | uredi izvor]

Posle državnog udara od 7. aprila 1903. izbori su raspisani za 1. jun 1903. Na izborima nisu učestvovali radikali, ali je Cincar-Markovićeva vlada dobila više nego očekivanu podršku glasača. Vladini kandidati dobili su podršku 180.000 glasova, što je za 50.000 bilo više od podrške koju je na dve godine ranije održanim izborima dobila naprednjačko-radikalska koalicija. „U četiri oka radikali su priznavali da ja za Cincar-Markovićevu vladu glasalo mnogo više njihovih ljudi nego što se moglo i pomisliti“. Jedan deo radikalskih birača vlast je mogla naterati da iziđu na glasanje, ali nije ih mogla naterati sve. „Narodu su dosadile stranačke terevenke, on je željan mira i reda, kralj sa svojim neutralnim režimom čitao je narodu dušu“ .[29]

Za neuspeh radikalske opozicije uzrok se može tražiti i u njenoj slabosti, jer su mnogi radikalski vođi strahovali za svoje visoke državne službe, na kojima ih je ostavila vlada generala Dimitrija Cincar-Markovića. To je svakako pomoglo uspeh vlade.

U porodici generala Cincar-Markovića uvek se isticao i značaj njegove ličnosti za uspeh na izborima: „Varoško stanovništvo, specijalno beogradska čaršija gajila je vrlo dobro raspoloženje prema generalu, poznavajući ga još iz ranije kao vojnog komandanta nesumnjivo retke sposobnosti i besprekornog karaktera i čvrste ruke, prema kojim osobinama moglo je od njega očekivati bar pametan i sasvim ispravan rad“. U Šumadiji „seoski svet ga je zadržao u najlepšoj uspomeni“ kao komandanta 11. puka, koji je postigao uspeh na početku Slivničke bitke, a suprotstavio se kraljevom naređenju o streljanju vojnika zbog opšteg poraza i bežanja vojske. Na zapadu Srbije, u Podrinju „generalova porodica beše poznata iz starina (u doba narodnih ustanaka njegov deda zv. Cincar Marko Kostić, beše knez šabačke nahije i okoline i na Baurićskom šancu je i komandovao) a posle mnogih bojeva završio svoj život sa sedamnaest rana. A otac generalov Kosta, ceo svoj vek proveo je sa službom u tom kraju, i u Šapcu je kao dugogodišnji okružni načelnik i umro“ [30].

Slobodan Jovanović ističe njegov nesumnjivo veliki ugled u vojsci: „među oficirima uživao veliki glas sa svoje stručne spreme, i smatran je kao unapred određeni generalisim u slučaju rata, nešto od onog poverenja vojske koje je Radomir Putnik stekao tek u Balkanskom ratu, (on je) uživao još za vreme mira“[31].

Plan o udaljenju kraljice Drage[uredi | uredi izvor]

Pošto je uspeo da pokoleba kralja Aleksandra, koji je nakon lažne trudnoće i saznanja da kraljica Draga ne može da ima dece „potpuno klonuo“, Cincar-Marković je ubedio samu kraljicu da, zbog interesa dinastije, izaberu najbolju banju u inostranstvu, gde postoje mogućnosti da se izleči i da dobije dete. U tome mu je pomogao njegov rođak, dvorski lekar, dr Demosten Nikolajević - Hadži.[32]

General Dimitrije Cincar-Marković imao je dogovor sa kraljem da 5/18. juna lično isprati kraljicu Dragu na lečenje u banju Francensbad. Plan je bio da kraljici bude zatvorena granica Srbije, kao što je već bila zatvorena ranije za kralja Milana i kraljicu Nataliju. O naznakama da će se „nešto desiti“ koje mu je kralj Aleksandar rekao prilikom njihove poslednje šetnje u dvorskom parku, svedoči i pukovnik (potonji vojvoda) Živojin Mišić. Za potrebe putovanja u inostranstvo, gde su oficiri po Pravilima službe, putovali, osim u izuzetnim prilikama, u civilnom odelu, Cincar-Marković je kupio civilno odelo. Međutim, ovo putovanje, planirano za 5/18. jun, protiv čijeg osujećenja je planirao niz mera [33], predupredio je prevrat od 29/11. juna. U tom istom civilnom odelu general Cincar-Marković je sahranjen [30].

Saznanja o oficirskoj zaveri[uredi | uredi izvor]

Zavera protiv kralja Aleksandra, koja se spremala čak dve godine, nije bila tajna. Glasovi o zaveri bili su poznati i široj javnosti. Još 1901, posle prvog sastanka zaverenika, kralj je informisan da se oficiri okupljaju. Dva oficira iz zavereničkog kruga 1903. su pritvorena, ali pošto nije bilo dokaza o njihovoj krivici ubrzo su pušteni. Dostave o oficirskoj zaveri učestale su. Policija ih je ozbiljno shvatala, ali ne i generali. General Dimitrije Cincar-Marković, i general Milovan Pavlović, ministar vojni, smatrali su optužbe neosnovanim. Slobodan Jovanović je mišljenja da Cincar-Marković „nije mogao da pojmi“ da bi neko od oficira mogao biti protiv njega: „I (Pavlović) .[34] i Cincar-Marković voleli su vojsku i smatrali su za svoju oficirsku dužnost da je brane od policijskih dostava. Tim generalima odgajanim u pojmovima Milanovog doba, oficirska zavera činila se nešto moralno nemogućno, i oni su zatvarali oči čak i pred jasnim nagoveštajima“ [35] Izgleda da je u samoj noći prevrata 10. juna 1903. kralj Aleksandar imao otvorenu raspravu sa Cincar-Markovićem, od koga je tražio da se pritvori i stavi pred preki sud jedan veći broj oficira, za koje je dobio informacije da su u zaveri. Cincar-Marković je branio oficire, nudeći ostavku.

Majski prevrat i porodična tragedija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Majski prevrat

General Dimitrije Cincar-Marković ubijen je u noći prevrata 10. jun na 11. jun 1903, na kućnom pragu svoje kuće na uglu Krunske i Resavske ulice. Iste noći, pre njega ubijen je na dužnosti u dvoru njegov zet artiljerijski poručnik Jovan Miljković, kraljev ordonans oficir. Drugi zet kapetan Vojin Maksimović, osuđen je 1907, zbog sukoba sa zaverenicima, na 10 godina robije.

Porodična tragedija[uredi | uredi izvor]

U noći majskog prevrata očekivao se porođaj Ružice, kćerke generala Dimitrija Cincar-Markovića, koja je bila udata za artiljerijskog poručnika Jovana Miljkovića, kraljevog ordonans oficira.

U vreme pripreme prevrata, kad su zaverenici pridobili jedan broj oficira i odlučili da se prevrat izvrši u dvoru u Beogradu, pristupili su opreznom traganju za bar jednom pogodnom ličnošću među ađutantima i ordonans oficirima kralja Aleksandra. To je bio najteži deo posla, koji je na sebe preuzeo kapetan Dragutin Dimitrijević Apis. Njegov pokušaj da zadobije kraljevog ordonansa oficira poručnika Jovana Miljkovića nije uspeo, jer, prema rečima Dragiše Vasića: „Ovaj čestiti oficir, drug i redak primer karaktera, odbi smesta okolišnu ponudu njegovu, izjavljujući da će, ako se to desi za njegova dežurstva, po dužnosti braniti kralja. U isto vreme on mu dade oficirsku reč da nikad neće izdati ono što je od njega saznao".[36]

Ne znajući šta se sprema u noći prevrata, 10. juna 1903. poručnik Jovan Miljković vratio se tog dana sa puta iz unutrašnjosti i javio se na dužnost dvorske službe, iako rok odsustva još nije bio ispunjen.

Kralj Aleksandar, znajući da se Miljkovićeva žena porađa, rekao mu je da ga oslobađa od dužnosti da bi bio sa porodicom. Zahvaljujući se kralju na pažnji odgovorio je da će biti lekari uz porodilju i „da se nada u Boga“ da će se sve biti dobro i bez njegovog prisustva.

U dvoru uveče, Miljković, dežurni oficir te noći, večerao je sa kraljevim ađutantom koji je pristupio zaverenicima generalštabnim potpukovnikom Mihailom Naumovićem, unukom Karađorđevog sekretara Nauma Krnara, koji je zajedno sa voždom ubijen u Radovanjskom lugu 13. jula 1817. godine. Naumović je tokom večere Miljkoviću nasipao čašu vinom, u nameri da ga opije. Naumovićev zadatak bio je da zaverenike odvede u spavaću sobu kraljevskog para, pošto su se ključevi nalazili kod njega. Pošto nije uspeo da opije i uspava Miljkovića, kako je bilo predviđeno, on je morao da se svuče i legne da bi tako otklonio sumnju sa sebe.

Kad su zaverenici ušli u dvor, u nameri da, pre svega, sačuva Miljkovića i savlada ga u otporu, Dragutin Dimitrijević Apis se uputio prema sobi ordonansa. Kad je ušao u sobu skočio je na njegovu postelju obgrlio ga i preklinjući ga da se ne protivi: „Jovo“, govorio mu je, „ja sam, Dragutin, budi pametan, budi miran, ne gini ludo“. Ali se Miljković prenuo, i otimajući se istrgnuo je desnu ruku i pokušao da je zavuče ispod uzglavlja i dohvati pištolj. U tom, da sačuva Apisa, za koga je mislio da je u opasnosti, jedan od zaverenika, potporučnik Borivoje Jovanović, ne dvoumeći se, pucao je iz pištolja i prvim metkom pogodio Miljkovića u glavu .[37]

Ubistvo generala Cincar-Markovića[uredi | uredi izvor]

Prema jednom izvoru, pošto zaverenici nisu uspeli da nađu u dvoru kralja i kraljicu, pukovnik Aleksandar Mašin, koji, nakon Apisovog ranjavanja rukovodi zaverenicima, odlučio je da je vreme da se preuzme vlast u državi. Mašin je dao pismenu naredbu da se ubiju predsednik vlade general Dimitrije Cincar-Marković, ministar vojni general Milovan Pavlović, ministar unutrašnjih poslova Velimir Todorović, kao i kraljičina braća artiljerijski poručnik Nikola Lunjevica i konjički potporučnik Nikodije Lunjevica.[38] Izgleda da su oficiri po naređenju, ili samoinicijativno pokušali da ubiju još neke istaknute ličnosti. Zaverenici su strahovali da Cincar-Marković i ministri vojske ili policije, iako opsednuti u svojim kućama, na neki način ne uhvate vezu sa vojskom i policijom. U tom slučaju cela državna mašinerija pokrenula bi se protiv zaverenika, koje bi stigla sudbina atentatora na kneza Mihaila.[39]

Slobodan Jovanović zaključuje da je pukovnik Aleksandar Mašin, koji je dugi niz godina odlično poznavao sve ljude čija je ubistva naredio, imao za cilj obezglavljivanja zakonite vlade, odnosno da je „bez prave potrebe, i iz čiste predostrožnosti, naredio ubistva.[40] Postoje i mišljenja da je Mašin, koji je pre prevrata boravio u Rusiji, imao i određene inostrane veze.[41]

Naređenje o ubistvu generala Dimitrija Cincar-Markovića izvršio je kapetan Svetozar Radaković.

General Cincar-Marković ubijen je na pragu svoje kuće u Krunskoj ulici,[42] naočigled porodice.

Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.

Posledice[uredi | uredi izvor]

Pošto nisu mogli od da sakriju da su joj ubijeni i otac i muž, Cincar-Markovićeva kćerka Ružica Miljković, koja se iste noći porađala, izgubila je dete. Ružica je kasnije bila udata za divizijskog generala Dragoljuba Petrovića, nije imala dece.

Iste noći oficiri su tražili i pašenoga Cincar-Markovićevog Svetozara Gvozdića, državnog savetnika i bivšeg ministra, ali je on uspeo da se preko dvorišta iskrade iz kuće.

Druga Cincar-Markovićeva kćerka Anđelija Cincar-Marković, prema kazivanju u porodici, ubrzo je „umrla je od žalosti“ za ubijenim ocem.

Najstarija Cincar-Markovićeva kćerka Tomanija, po isteku jednogodišnje žalosti za ocem, udala se 1904. godine za verenika kapetana Vojina Maksimovića, koji je 1903. bio na školovanju u Rusiji na Nikolajevskoj generalštabnoj školi.

Kapetan Vojin Maksimović, 1906. u jednom razgovoru zapretio je oficirima zaverenicima. Zbog te pretnje u kojoj je pomenuo datum kada je bila planirana jedna od neuspešnih kontrazavera osuđen je 1907. na 10. godina zatočenja. Iz zatvora je oslobođen početkom ratova nakon 5 godina provedenih u zatvoru.[43]

Po dolasku na presto, kralj Petar Karađorđević pozvao je na razgovor Cincar-Markovićevog tasta Iliju Margetića (1820—1910) i ponudio apanažu iz svojih sredstava za Cincar-Markovićevu porodicu, što nisu prihvatili.[44]

U noći prevrata teško je ranjen ministar unutrašnjih poslova Velimir Todorović, Cincar-Markovićev rođak. Todorović je praunuk kneza Teodosija iz Orašca i unuk, po majci, vojvode Cincar-Janka, kome je Cincar-Marko brat od strica. U Todorovićevu kuću ušli su pijani oficiri koje je predvodio poručnik Milan Marinković. Srušili su petrolejsku lampu i posle u mraku pucali po salonu. Todorović se sakrio iza teških zavesa, pogodili su ga sa nekoliko metaka, ali nije ni reč rekao i tako je uspeo da se spase. Posle mu je godinama suđeno zbog navodne utaje novca od imanja jednog od rođaka Obrenovića, imenjaka Velimira Todorovića, čije je nasledne mase on bio pravni staratelj, pre nego što je postao ministar unutrašnjih poslova.

Porodica[uredi | uredi izvor]

General Dimitrije Cincar-Marković imao je rođenog starijeg brata pukovnika Marka Cincar-Markovića koji je bio komandant žandarmerije Srbije. Međutim, Marko je, kao i skoro ceo oficirski kor u Srbiji, bio protivan ženidbi kralja Aleksandra Dragom Mašin. U napetoj atmosferi u vreme kraljeve ženidbe i posle nje, napisao je nekoliko šaljivih pesama u kojima je kritikovao kraljicu Dragu, što se otkrilo, pa je bio smenjen sa položaja i pritvoren. Pukovnik Marko Cincar-Marković je otac dr Aleksandra Cincar-Markovića, poslednjeg ministra inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije. Imao je još jednog sina Ljubomira Cincar-Markovića koji je bio pitomac Vojne akademije, a poginuo je od posledica pada sa konja, kao i kćerke Jelicu i Zoru.

General Dimitrije Cincar-Marković bio je oženjen Marijom Margetić, kćerkom Ilije Margetića, ministra finansija Kneževine Srbije 1879—1880. godine.[45] i Anđelije Novaković kćerke protojereja-stavrofora Ilije Novakovića (1813—1885) dvorskog sveštenika, duhovnika kneza Mihaila, beogradskog okružnog i vojnog sveštenika, poslanika na Svetoandrejskoj skupštini.[46]

Cincar-Markovićev tast Ilija Margetić (1820—1910), rodom iz Dubrovnika, sin poslednjeg sekretara dubrovačkog kneza, bio je poznat u Beogradu po bogatstvu zbog čega su ga prozvali „vračarski Krez“.[47]

Dimitrije i Marija Cincar-Marković imali su sedmoro dece, četiri sina i tri kćerke.

Sin Milan Cincar-Marković (1877—1929), pravnik, bio je sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova, a Vladimir Cincar-Marković (1889 – 1950), takođe pravnik, diplomata. Vladimir je u braku sa Stanicom Gvozdić imao sina Dimitrija Cincar-Markovića, koga su rođaci i prijatelji u Beogradu zvali „čika-Mita“, kako su nekada zvali i njegovog dedu generala Dimitrija Cincar-Markovića. Generalov unuk Dimitrije Cincar-Marković, sedamdesetih godina 20. veka posetio je Donju Belicu, gde je stekao ustisak da je reč o albanskom mestu.

Najstarija kćerka Tomanija Cincar-Marković, koja je dobila ime po gospođi Tomaniji Obrenović, bila je udata za divizijskog generala Vojina Đ. Maksimovića (1876—1942), koji je 1903. kao kapetan bio na školovanju u Petrogradu u prestižnoj Nikolajevskoj generalštabnoj školi, gde je diplomirao kao treći u rangu. General Vojin Maksimović i Tomanija Maksimović, rođ. Cincar-Marković imali su dva sina i jednu kćerku. Kćerka Vera udala se 1937. za vazduhoplovnog kapetana, pilota-lovca Milana D. Ristića.[48]

Cincar-Markovićeva kćerka Ružica je bila udata za artiljerijskog kapetana Jovana Miljkovića, ordonansa Kralja Aleksandra, koji je poginuo na dužnosti u majskom prevratu 11. juna 1903. Kasnije je bila udata za divizijskog generala Dragoljuba Petrovića (1880—1957), od 1935. do 1937. komandanta Zetske divizijske oblasti vojske Kraljevine Jugoslavije.

Pašenog generala Cincar-Markovića, oženjen kćerkom Ilije Margetića, Milevom Margetić, bio je Svetozar Gvozdić (Požarevac,1848 - Beograd, 1907), ministar privrede 1893, državni savetnik, komesar Narodne banke. Dva Gvozdićeva sina bili su oficiri, konjički potpukovnik Jovan Gvozdić i artiljerijski pukovnik Ilija Gvozdić, a kćerka je bila udata za generala Nikolu Hristića, dvoroupravitelja.

General Dimitrije Cincar-Marković imao je sedmoro dece i četvoro unučadi. Sto godina posle 1903. u Beogradu živi samo jedna njegova praunuka, koja ima sina, učenika osnovne škole.

Savremenici o Cincar-Markoviću[uredi | uredi izvor]

Kralj Milan poklonio je generalu Dimitriju Cincar-Markoviću svoju sliku 3/4 prirodne veličine u akvarelu, koju je još imao Kralj Aleksandar. Na slici svojom rukom je napisao: „Svom prvom izvrsnom saradniku načelniku štaba komande Aktivne vojske generalu Dimitriju Cincar-Markoviću, u znak zahvalnosti i prijateljskih osećaja - komandant Aktivne vojske, armijski general Milan“ .[49]

Todor P. Stanković, bivši generalni konzul u Putnim beleškama po Staroj Srbiji 1871—1898, objavljenim u Beogradu 1910, govoreći o „Arnautašima“, kako naziva Albance srpskog porekla, ostavlja svedočanstvo kakav je utisak na njih ostavio general Cincar-Marković: „Vole i poštuju ljude odmerene, dostojanstvene i junačne. Za ovo poslednje da navedem jedan primer. Zbog učestanih pograničnih nemira ove 1897. godine se je na srpsko-turskoj granici, naspram Prištine, sastala srpsko-turska komisija, koju su sačinjavala ova lica: Komandant morav. diviz. oblasti general Dimitrije Cincar-Marković, turski poslanik u Beogradu Tevfik-paša, generalštabni potpukovnik Sv. Nešić, oba pogranična komesara: pukovnik Ali-bej i potpukovnik Stojan Branković i još neka lica iz vojeneg reda obe države. Arnautaši, koji su imali pristupa, da vide tu komisiju, dugo su po Labu i Golaku govorili o Cincar-Markoviću kao o čoveku odmerenom, dostojanstvenom i kome nema ravna među pašama turskim. Pojavom, ponašanjem, govorom i uopšte svojim držanjem Cincar-Marković je učinio silan utisak na Arnautaše. Jednom prilikom u Prištini, ove iste godine, i sam mi je pukovnik Ali-bej rekao: „Cincar-Marković je veliki čovek“.[50]

General Dimitrije Cincar-Marković je, prema Slobodanu Jovanoviću „među oficirima uživao veliki glas sa svoje stručne spreme, i smatran je kao unapred određeni generalisim u slučaju rata, nešto od onog poverenja vojske koje je Radomir Putnik stekao tek u Balkanskom ratu, (on je) uživao još za vreme mira“[31].

Slobodan Jovanović, koji ga nije lično poznavao, daje jedan prikaz generala Cincar-Markovića: "... visok i krupan, izdaleka nalik na kralja Milana, sa mrgodnim čelom i oborenih brkova poljskog ratnika, on je gledao preko ramena na ceo svet, - i imao je na velikim svečanostima jedan stav gospodstva i junaštva koji je budio uspomene na naše stare „velmože".[31] Slobodan Jovanović nema mnogo simpatija za Cincar-Markovića, stalno ponavljajući kako je bio „ohol“ i „sujetan": „Bio je pun velikih planova - srazmernih njegovoj sujeti - koje je zavaljen u naslonjaču, sa cigaretom u ruci, neprestano valjao u glavi, i koji su se sve više pretvarali u maglu“.

Vladimir Jovanović, otac Slobodana Jovanovića, koji je lično poznavao generala Cincar-Markovića ostavio je sledeće svedočanstvo: „Pa onda je rekao da je kabinet generala Cincar-Markovića samo privremen, i da bi on želio zameniti ga trajnim liberalnim kabinetom.... Rekav meni da i ja tu ostanem, kralj je pozvao generala da preda mnom kaže, kako je on pristao da bude šef tadašnjem kabinetu. General je odgovorio da je on uzeo na sebe odgovornost šefa kabineta samo za vreme dokle mu Nj. V,. Kralj ne nađe zamenika među liberalima".[51]

Vojvoda Živojin Mišić sa istinskim poštovanjem piše u svojim uspomenama o generalu Cincar-Markoviću.

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Uput za manevrovanje trupa, Beograd 1885.
  • Uput za manevrovanje trupa, Beograd 1897.
  • Vođenje trupa i služba po štabovima, Beograd 1886.
  • Francuska stručna ocena nemačke konjice, Ratnik, knj. 5, sv. 3, mart 1882, pp. 323.
  • Rad u glavnom generalštabu. Upoređenje našeg kosičkog pravila sa pruskim i austrijskim, Ratnik, knj. 9, sv. 4, april 1883, pp. 331, knj. 9, sv. 5, maj 1893, pp. 467, knj. 10, sv. 3, juni 1883, pp. 561.
  • U prilog vedžbanju konjičkog puka, Ratnik, knj. 21, sv. 1, avgust 1889, pp. 31.
  • Razmatranje savremene borbe većih konjičkih jedinica, Ratnik, knj. 21, sv. 5, decembar 1889, pp. 530.
  • Vežbanje konjičke brigade u okolini Ćuprije, Ratnik, knj. 23, sv. 1, jul 1890, pp. 17.
  • U prilog naših konjičkih pravila povodom članka „Razmatranje naših konjičkih pravila", Ratnik, knj. 26, sv. 2, februar 1892, pp. 130, knj. 26, sv. 3, mart 1892, pp. 253, knj. 26, sv. 4, april 1892, pp. 331, knj. 26, sv. 5, maj 1892, pp. 466.
  • Razmišljanje o vidovima borbe konjice, Ratnik, knj. 27, sv. 5-6, novembar, decembar 1892, pp. 501.
  • M. H. B. (pseudonim), U prilog praktičnom vežbanju oficira, Ratnik, knj. 31, sv. 5, novembar 1894, pp. 497.
  • Razmišljanja o našoj vojsci, Ratnik, knj. 32, sv. 1, januar 1895, pp. 1, knj. 34, sv. 1, januar 1896, pp. 1, knj. 34, sv. 2, februar 1896, pp. 129.
  • M. H. B. Razmišljanja o vojsci, Ratnik, knj. 48, sv. 1, maj 1901, pp. 1.
  • Malo svetlosti na članak „Jedna misao o našoj aktivnoj konjici", Ratnik, knj. 33, sv. 2, februar 1895, pp. 129.
  • Više svetlosti, Ratnik, knj. 34, sv. 3, mart 1896, pp. 332.
  • O serdaru vojskovođi, Ratnik, knj. 46, sv. 4, decembar 1900, pp. 301.
  • M. H. B. O značaju podoficirskog kora, Ratnik, knj. 50, sv. 4, april 1902, pp. 319.
  • M. Simić, Služba konjice u ratu, prevod, Beograd 1875.
  • Strategijska služba konjice, prevod, Ratnik, knj. 3, sv. 1, januar 1880, pp. 17, knj. 3, sv. 2, februar 1880, pp. 175, knj. 3, sv. 3-4, mart-april 1880, pp. 282.

Odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Domaća odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Odlikovanja Generala Dimitrija Cincar-Markovića [a]
Orden Miloša Velikog
Orden Belog orla Orden Takovskog krsta Orden Takovskog krsta sa mačevima Orden Franca Jozefa
Orden Osmanlije Orden Medžidije Orden Legije časti Orden Gvozdene krune

Srpska:

  • Orden Miloša Velikog 1. i 2. reda
  • Orden belog orla 1. i 4. reda
  • Orden takovskog krsta 1, 2. i 3. reda
  • Orden takovskog krsta sa mačevima 5. reda
  • Zlatna medalja za hrabrost
  • Srebrna medalja za hrabrost
  • Medalja za vojničke vrline
  • Spomenica ratova 1876—1878
  • Spomenica rata 1885—1886
  • Spomenica garde

Inostrana odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Austrougarska:

  • Orden Franca Jozefa 1. reda sa lentom
  • Orden gvozdene krune 3. reda

Francuska:

  • Ordeni legije časti 3. i 4. reda

Turska:

  • Orden Osmanlije 1. reda sa lentom i briljantima
  • Orden Medžidije 1. reda sa lentom

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Spomenice i medalje nisu uključene.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Vid. Marija Cincar-Marković, Pred 29. maj 1903, Politika, 21 – 30. oktobra 1926. M. Milićević, Ljubodrag Popović, Generali vojske Kneževine i Kraljevine Srbije, Beograd 2003, pp. 250.
  2. ^ Pošto je vojvoda Cincar Marko, koji je bio blizak sa vojvodom rudničkim Milanom Obrenovićem i vojvodom Antom Bogićevićem, rano umro, gospođa Tomanija Obrenović, rođ. Bogićević, usvojila je, odnosno primila u kuću i odškolovala Kostu Cincar-Markovića, oca generala Cincar-Markovića. Gospodar Jevrem Obrenović bio je knez šabačke nahije (okruga) od 1818, Cincar-Marko je od 1815. do 1822. knez šabačke posavine, glavne knežine u sastavu šabačke nahije sa sedištem u Šapcu, a njegov sin Kosta je bio dugogodišnji šabački okružni načelnik. Prilikom ubistva kneza Mihala ranjena je gospođa Tomanija, ubijena je njena kćerka Anka Konstantinović i ranjena unuka Katarina Konstantinović, kojom je hteo da se oženi knez Mihailo. Unuk gospodara Jevrema i Tomanije Obrenović je kralj Milan, čiji sin je kralj Aleksandar Obrenović.
  3. ^ Vid. Personalni karton
  4. ^ a b Vid. Marija Cincar-Marković, Pred 29. maj 1903, Politika, 21 – 30. oktobra 1926
  5. ^ Slobodan Jovanović, Vlada kralja Aleksandra Obrenovića, Sabrana dela, knj. 7, Beograd (1990). str. 46-49
  6. ^ O obrazovanju Aktivne komande i njenom značaju za srpsku vojsku vid. Živojin Mišić, Moje uspomene, Beograd (1980). str. 203-210.
  7. ^ "... kralj Milan je i u oceni viših oficira bio dosta nepristrasan, ističući ne prvo mesto oficire koji su se za vreme rata odlikovali. Njegov načelnik štaba general Dimitrije Cincar-Marković uživao je glas teorijski najspremnijeg generalštabnog oficira. Kralj Milan gonio je antidinastičare i radikale, ali iz toga ne treba izvesti da je tražio ulizice, naprotiv, on je voleo da se okruži ljudima od vrednosti. Vid. Slobodan Jovanović, Vlada kralja Aleksandra Obrenovića, Sabrana dela, knj. 7, Beograd 1990, pp. 48.
  8. ^ Živojin Mišić, Moje uspomene, Beograd 1980, pp. 205.
  9. ^ Marija Cincar-Marković, Politika, Pred 29. maj, 21-30. oktobra 1926.
  10. ^ Službeni vojni list (skr. SVL), 10. jun 1900, pp. 483
  11. ^ a b Marija Cincar-Marković, Pred 29. maj, Politika, 22. oktobar 1926, pp. 1
  12. ^ Marija Cincar-Marković, Pred 29. maj, Politika, 20-30. oktobar 1926, pp. 1.
  13. ^ Banja u današnjoj Rumuniji, u Banatu, tada u sastavu Austrougarske
  14. ^ Slobodan Jovanović je mišljenja da bi Cincar-Marković sigurno bio penzionisan, kao i drugi oficiri, da se podjednako čvrsto suprotstavio ženidbi. On smatra da da Cincar-Marković nije pružio dovoljno jak otpor“Slobodan Jovanović, Vlada kralja Aleksandra Obrenovića, Sabrana dela, knj. 7, Beograd 1990, pp. 292.
  15. ^ Posle kraljevog obraćanja oficirima u dvoru povodom svoje ženidbe, nije došlo do uobičajenog pozdrava „Živeli“. Taj događaj dugo se pamtio u Beogradu. Pošto je potrajala neprijatna tišina, prvi je uzviknuo jedan general, koga su potom pratili i drugi. Generala su dugo posle zvali u oficirskom koru „general Živela“. Iako su posle vođene polemike, čak i pismene koji je to bio general, najverovatnije je reč o generalu Mihailu Srećkoviću
  16. ^ Slobodan Jovanović procenjuje da je kralj Aleksandar želeo da drži u stalnoj neizvesnosti i suparništvu dve vodeće ličnosti u vojsci, koje su bile u lošim odnosima generala Cincar-Markovića i generala Mihaila Srećkovića, komandanta Aktivne vojske
  17. ^ Vladimir Jovanović, Uspomene, Beograd 1988, pp. 496.
  18. ^ "Kako je general (Cincar-Marković), redovno bio dobro raspoložen prema meni, jednom prilikom požali mi se kako kralj Aleksandar stalno navaljuje na njega da se primi predsedništva vlade. „Kralj mi“, nastavio je on „time čini jednu veliku neprijatnost i prosto ne znam kako da se izvučem iz te bede“. Na kraju mi reče da se te dužnosti neće nipošto primiti. „Ako kralj to ozbiljno misli, ja tvrdim, gospodine generale, da ćete se vi ipak primiti i voljan sam da se opkladimo u jedan ručak, „odgovorih ja“. Đeneral izgubi opkladu i iz restorana „Srpska kruna“ serviraše nam odličan ručak u kancelariji Glavnog generalštaba, ali mu ovo primanje mandata za obrazovanje vlade, na kraju krajeva, dođe glave“. Živojin Mišić, Moje uspomene, Beograd 1980, pp. 219.
  19. ^ "General Cincar-Marković - kao što me uveravaše - nije želeo da bude na čelnu nove vlade, ali se kraljevoj volji morao pokoriti..." Vladimir Jovanović, Uspomene, Beograd 1988, pp. 496.
  20. ^ Vid. Večernje novosti, br. 195, 1903, Povodom beležaka gospođe Cincar-Marković, Politika, 24. oktobar 1926, pp. 2
  21. ^ „Mito, ja uskoro odlazim na put van Srbije, ali sa nekom potajnom slutnjom, protiv koje se uzalud borim, da se više neću ni vraćati u zemlju. No baš zato ti ostavljam u amanet - kako to narod kaže, mog sina Aleksandra koji je, kao što i sam znaš, dosta nestalan iako i veoma inteligentan, a pritom i same prilike u zemlji nisu dobre.... A na sam dan polaska na železničkoj stanici u salonskom odeljenju svojih specijalnih kola, progovorio je nasamo sa generalom Cincar-Markovićem još nekoliko reči završavajući ih opet sa napomenom: - Molim te, još jednom, pripazi na moga Sašu. Ti znaš njega i njegove slabosti, a poznata ti je isto tako i činjenica „da je Srbija zemlja iznenađenja“. Vid. Marija Cincar-Marković, Politika, Pred 29. maj, 21-30. oktobra 1926
  22. ^ „Predsednik vlade Cincar-Marković, ministar vojni Pavlović, ministar inostranih dela Antonić mislili su sva trojca rđavo o Dragi“ Slobodan Jovanović, Vlada kralja Aleksandra Obrenovića, Sabrana dela, knj. 7, Beograd 1990, pp. 322.
  23. ^ „Što je Cincar-Marković iskoristio“, vid. Marija Cincar-Marković, Politika, Pred 29. maj, 21-30. oktobra 1926
  24. ^ vid. Marija Cincar-Marković, Politika, Pred 29. maj, 21-30. oktobra 1926
  25. ^ Marija Cincar-Marković, Pred 29. maj, Politika, 24. oktobar 1926, pp. 2.
  26. ^ Vid. Marija Cincar-Marković, Pred 29. maj 1903, Politika, 21 – 30. oktobra 1926. Da je sam Lamsdorf imao sumnje u prioritet ruske politike na Dalekom istoku, koju je na čelu ministarstva sprovodio, može se videti iz njegovih poverljivih beleški objavljenih nakon smrti. Konfidencialьnoй zapiski Lamsdorfa, „Vestnike Evropы" (1907, № 4).
  27. ^ Slobodan Jovanović, Vlada kralja Aleksandra Obrenovića, Sabrana dela, knj. 7, Beograd 1990, pp. 302.
  28. ^ Slobodan Jovanović, Vlada kralja Aleksandra Obrenovića, Sabrana dela, knj. 7, Beograd 1990, pp. 306.
  29. ^ Slobodan Jovanović, Vlada kralja Aleksandra Obrenovića, Sabrana dela, knj. 7, Beograd 1990, pp. 311.
  30. ^ a b Vid. Marija Cincar-Marković, Pred 29. maj 1903, Politika, 21 – 30. oktobra 1926.
  31. ^ a b v Slobodan Jovanović, Vlada kralja Aleksandra Obrenovića, Sabrana dela, knj. 7, Beograd 1990, pp. 292.
  32. ^ Vid. Marija Cincar-Marković, Politika, Pred 29. maj, 21-30. oktobra 1926
  33. ^ Planirano je da ukoliko se kralj predomisli u zadnjem času, on bude obezbeđen posebno izabranom stražom. Vid. Marija Cincar-Marković, Pred 29. maj 1903, Politika, 21 – 30. oktobra 1926.
  34. ^ Slobodan Jovanović govori o generalu Lazi Petroviću, ali izgleda da je to greška i da je pre mislio na generala Pavlovića, vid. Povodom beležaka gospođe Cincar-Marković, Politika, 24. oktobar 1926, pp. 2
  35. ^ Slobodan Jovanović, Vlada kralja Aleksandra Obrenovića, Sabrana dela, knj. 7, Beograd 1990, pp. 337-338
  36. ^ Dragiša Vasić, Devetsto treća, Odabrana dela, Beograd 1990, pp. 184.
  37. ^ Dragiša Vasić, Devetsto treća, Odabrana dela, Beograd 1990, pp. 191.
  38. ^ Vid. SVL, 8. jun 1900, pp. 469-470.
  39. ^ Prema Slobodanu Jovanoviću zaverenici su ubili Cincar-Markovića pre ubistva kraljevskog para, dok Dragiša Vasić svedoči da je do ubistva došlo posle smrti kralja i kraljice. Vid. Slobodan Jovanović, Vlada kralja Aleksandra Obrenovića, Sabrana dela, knj. 7, Beograd 1990, pp. 337-338, Dragiša Vasić, Devetsto treća, Odabrana dela, Beograd 1990, pp. 195.
  40. ^ Vid. Slobodan Jovanović, Vlada kralja Aleksandra Obrenovića, Sabrana dela, knj. 7, Beograd 1990, pp. 342-344
  41. ^ "(Pukovnik Mašin) bio je jedan miran Čeh, sa glatkom gospodskom kožom i hladnim mačjim pogledom. Zaverenici će docnije sa divljenjem pričati o prisebnosti sa kojom je izdavao naredbe „kao da komanduje na manevrima“. Austrijski poslanik, koji ga je sutradan video, takođe pominje njegovu mirnoću i vladu nad sobom: „Ispravan i otmen u novoj novcatoj uniformi kao da se sprema za dvorski bal, bez truni prašine na odelu, bez i najmanjeg znaka uzbuđenja i umora na licu“. Vid. Slobodan Jovanović, Vlada kralja Aleksandra Obrenovića, Sabrana dela, knj. 7, Beograd 1990, pp. 342-344
  42. ^ Marija Cincar-Marković, Pred 29. maj, Politika, 21 - 30. oktobra 1926.
  43. ^ Dragiša Vasić, Devetsto treća, Odabrana dela, Beograd 1990, pp. 252-253.
  44. ^ Prema kazivanjima u porodici kralj je tada sa poštovanjem govorio o generalu Cincar-Markoviću i pre nego što je obazrivo ponudio sredstva, konstatovao je da, prema Ustavu nema plemstva u Srbiji, ali da bi njihova porodica imala rešen status i prihode da je drugačije i sl. Kazivanja Vere Maksimović, unuke generala Dimitrija Cincar-Markovića
  45. ^ Vid. Ustavi i vlade 1835—1941, Beograd 1988, pp. 99.
  46. ^ Poznati prota Vaznesenske crkve u Beogradu. Predlagano je Dimitriju Cincar-Markoviću, unuku generalovom, da se komisijski pregleda porodična grobnica gde je položen prota, jer je dugo njegovo telo bilo celo. Preko prote Ilije Novakovića, Cincar-Markovići su u bliskom srodstvu za Žujovićima. Postoji anegdota da je na pomenu knezu Mihailu prota Ilija razbesneo kneza Milana Obrenovića, jer je greškom umesto Mihailovog imena rekao Milan. Na to je mladi knez Milan reagovao rečima „Znam da to želiš, proto“.
  47. ^ Na grbu Margetića je bio „anđeo sa trubom na mostu“. Prema predanju Cincar-Markovića, Margetići su poreklom iz Ugarske, gde je jedan predak izazvao na dvoboj i ubio nekog od mlađih članova vladarske porodice, zbog čega je morao da pobegne u Dalmaciju. Ilija Margetić se, kao i mnogi Dubrovčani njegove generacije, izjašnjavao kao Srbin. Pošto je, zbog svog bogatstva bio česta meta lopova, svoju kuću na Vračaru ogradio je visokom ogradom sa gvozdenim šiljcima
  48. ^ Vid. M. Bjelajac, Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije 1918—1941., Beograd 2004, pp. 201
  49. ^ Marija Cincar-Marković, Pred 29. maj, Politika 21. oktobar 1926, pp. 2
  50. ^ Todor P. Stanković, Putne beleške po Staroj Srbiji 1871—1898, Beograd 1910, pp. 144
  51. ^ Vladimir Jovanović, Uspomene, Beograd 1988, pp. 497.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ivetić, Velimir (2000). Načelnici generalštaba 1876—2000. Beograd: Novinsko-informativni centar VOJSKA. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Komandant Aktivne vojske
v. d. od 23. 1900. do avgust, 1900.
Komandant Aktivne vojske,
v. d. od 16. mart 1902, imenovan 16. april 1902. do avgust, 1902.
Načelnik Glavnog generalštaba
1900—1902.
v. d. generalšt. pukovnik Svetozar T. Nešić
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Димитрије_Цинцар-Марковић&oldid=27554096”