Dobrica Ćosić

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Dobrica Ćosić

Dobrica Ćosić (Dobrica Chosich), firct President of Federal Republic of Yugoslavia.jpg

Biografija
Datum rođenja 29. decembar 1921.
Mesto rođenja Velika Drenova (Kraljevina SHS)
Državljanstvo Srbija
Narodnost Srbin
Mandat(i)
1. Predsednik Savezne Republike Jugoslavije
15. jun 19921. jun 1993
Naslednik Zoran Lilić

Standard of the President of Serbia and Montenegro.svg

Dobrica Ćosić (Velika Drenova, Kraljevina SHS, 29. decembar 1921) je srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar i redovni član SANU. Bio je prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije od 1992. do 1993. godine.

Ranije je bio narodni poslanik u skupštinama NR Srbije i SFRJ od 1945. do 1957. godine. Ćosić je ponekad nazivan „ocem nacije“. [1][2]

Biografija[uredi]

Dobrica Ćosić 1961.

Dobrica Ćosić je rođen 29. decembra 1921. godine u selu Velika Drenova kod Trstenika. Školovao se u srednjoj Poljoprivrednoj školi „Sveti Trifun“ u Aleksandrovcu župskom, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata, maturski ispit je položio 16. oktobra 1942. u Srednjoj poljoprivednoj školi u Valjevu.[3] Kasnije je završio Višu političku školu „Đuro Đaković“. U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Rasinskom partizanskom odredu, urednik lista „Mladi borac“ i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle oslobođenja je bio član AGITPROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Za poslanika je prvi put izabran 1945. godine, dobivši oko 6.800 glasova, ispred kandidata Zemljoradničke stranke sa 4.000 i kandidata Demokratske stranke sa 3.000 glasova. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića.

Prvi Ćosićevi prozni radovi nisu skrenuli naročitu pažnju književne kritike. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom Daleko je sunce. Ohrabren početnim književnim uspehom, Ćosić počinje uporno i istrajno da radi na upoznavanju moderne domaće i evropske proze i filozofske i sociološke naučne misli, što mu je omogućilo da svojim budućim delima dospe u vrh srpske književnosti i da značajno pregraniči nacionalne međe. Tako od 1951. godine Dobrica Ćosić postaje slobodan umetnik, književnik koji je napisao kultne romane: Korene“, „Deobe“, „Vreme smrti" (tetralogija), „Vreme zla“ ("Grešnik“, „Otpadnik“, „Vernik“), „Vreme vlasti, ali i mnoge druge. Od 14. februara do 26. aprila, Dobrica Ćosić je, kao član državne delegacije, bio saputnik predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu „Galeb“ kojim su obilazili afričke zemlje. Godine 1968. otvara pitanje Kosova čime izaziva pozornost članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Ćosić godine 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao „srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru“. Godine 1984. osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije. Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje 15. juna 1992. godine. Smenjen je godinu dana kasnije (31. maj 1993) tajnim glasanjem oba veća Saveznog parlamenta posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem.

Ćosić je svoju borbu protiv komunizma nastavio i posle smenjivanja sa mesta predsednika SRJ. Bio je jedan od retkih akademika koji su se osmelili da govore na protestnim skupovima 1996—1997.

Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije je izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva.

Dobrica Ćosić se otvoreno zalagao za podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina.[4] Ćosić se u svojoj knjizi „Kosovo“ (2004) bavi ovom temom. Ovaj predlog je podržao i Noam Čomski u maju 2006. godine. [5]

Povodom Ćosićevog 80-og rođendana čestitke su mu uputili premijer Srbije Zoran Đinđić (nazvavši ga pritom „Srpskim Tomasom Manom“) i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Predsednik Srbije Boris Tadić je decembra 2005. izjavio da se često konsultuje sa Dobricom. Slobodan Milošević je na suđenju u Hagu nazvao Ćosića „najvećim srpskim živim piscem“.

Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. Godine 1954. dobio je ćerku Anu, a ima i dvoje unuka: Milenu (1981) i Nikolu (1982).

Ćosićev književni rad[uredi]

Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom Daleko je sunce 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman Koreni koji je objavljen 1954. godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera. Nakon kultnog romana „Koreni“ sledi delo Sedam dana u Budimpešti (1956), potom roman Deobe (1961), u kome se Ćosić ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema ovog romana je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književno-umetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku.

Godine 1964. Ćosić piše eseje „Akcija“ i 1966. eseje „Odgovornosti“. Te iste godine Ćosić objavljuje tzv. roman parabola koji nosi naziv „Bajka“, a potom ponovo eseje pod nazivom Moć i strepnje (1971). U periodu od 1972. do 1979. godine Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman „Vreme smrti“ u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Tako, nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu „Koreni“, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Godine 1982. objavljuje još eseja pod nazivom Stvarno i moguće, a potom trilogiju Vreme zla (Vernik 1984, Grešnik 1985. i Otpadnik 1986), koja se može odrediti kao politički roman, u kojem Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romaneksni život u Vremenu smrti. Tako je „Vremenom smrti“ i Vremenom zla popunjena praznina između romana „Koreni“ i romana Deobe i ostvarena kontinuirana povest o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Kao kruna svega, 1996. godine dolazi delo Vreme vlasti, u kojem se nastavlja povest započeta romanom „Koreni“.

U periodu od 2001. godine do 2008. godine, Dobrica Ćosić u šest knjiga objavljuje Piščeve zapise. To su pre svega piščevi zapisi pisani u dnevničkoj formi. Prva knjiga obuhvata period od 1951. do 1968. i njena kompozicija je problemsko jedinjenje oko ključnih događaja i ličnosti, sa asocijacijama koje pružaju kontekst pretpostavki i posledica. Jezik je i književno-literarni i filozofsko-istorijski sa analizama kolektivno-psihološkim. Druga knjiga obuhvata period 19691980. godine koji je Ćosić proveo u opoziciji Titovom režimu, a treća od 1981. do 1991. godine, odnosno godine u kojima je Ćosić bio nosilac ili učesnik gotovo svih opozicionih inicijativa u Srbiji. Četvrta knjiga Piščevih zapisa, za razliku od prethodne tri koje obuhvataju period od četiri decenije, ova se ograničava na period od samo dve godine (19921993), u kojima su zbivanja bila veoma burna i dramatična. Ova knjiga je uzbudljiv prikaz faktičkog perioda Ćosićevog državničkog života i njegovih ideja i predstavlja upečatljiv primer istorijske ekspozicije u velikoj drami kraja minulog veka.

Godine 2002. izlazi Ćosićevo delo Pisci moga veka, a od 2002. do 2003. godine piše i objavljuje u dve knjige Srpsko pitanje. Godine 2004. izlazi knjiga Kosovo, 2005. godine Prijatelji, zatim 2007. Vreme vlasti 2, koji nadograđuje priču o porodicama Katić i Dačić, obuhvatajući vreme vladavine Josipa Broza Tita, koji se inače u romanu pojavljuje kao literarno uobličen junak, a završava 1998. godine, kada su, kako je Ćosić jednom prilikom to rekao, Vokerovi verifikatori okupirali Kosovo. Pretposlednji Ćosićev roman izašao 2009. godine i nosi naziv Vreme zmija,. U ovom romanu reč je o dnevničkim beleškama koje su nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine. Poslednji roman je izašao 2011. godine „U tuđem veku"; U tuđem veku je dnevnik bivšeg predsednika Savezne Republika Jugoslavije i književnika Dobrice Ćosića. On u dnevniku iznosi svoje stavove prema aktuelnim društveno-političkim temama u Srbiji i svetu.

Nagrade i priznanja[uredi]

Dobrica Ćosić je prvi dobitnik Ninove nagrade 1954. za roman Koreni, a drugi put bio je njen lauerat 1961. godine za trilogiju Deobe. Uz Oskara Daviča i Živojina Pavlovića, jedan je od trojice književnika koji su ovu nagradu dobili više puta.

Udruženje književnika Srbije je Ćosiću 1986. dodelilo nagradu Udruženja za izuzetan značaj ja književno stvaralaštvo.

Povelju Zadužbine Jakova Ignjatovića iz Budimpešte 1989. Ćosiću je uručio ugledni srpski pisac iz Mađarske Stojan D. Vujičić.

Njegoševa nagrada uručena mu je 1990. godine na Cetinju za troknjižje Vreme zla.

Dva puta je dobio tradicionalnu godišnju nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju domaću knjigu: 1990. godine za roman Vernik i 1996. za roman Vreme vlasti. Jedan je od samo tri pisca (uz Slobodana Selenića i Ljiljanu Habjanović-Đurović) koji je ovu nagradu dobio više puta. Ova nagrada Ćosiću, iz političkih razloga, nije uručena osamdesetih godina za romane Grešnik i Otpadnik, iako su ti romani bili najčitaniji romani u zemlji. Ćosić je 1990. ovu nagradu odbio da primi.

Povodom 70-og rođendana, Ćosić je 1991. dobio specijalnu Vukovu nagradu.

Manje od mesec dana po smenjivanju sa mesta predsednika SRJ, 24. juna 1993, Ćosiću je dodeljena književna nagrada „Zlatni krst kneza Lazara“.

Roman Vreme vlasti višestruko je nagrađivan: nagradom Kočićevo pero (1996), koju dodeljuje Zadužbina „Petar Kočić“, nagradom Laza Kostić (1996), koju je Ćosić odbio da primi, nagradom koja nosi ime njegovog prijatelja Meše Selimovića (1997), nagradom Petar Kočić (1997), koju dodeljuje manifestacija „Kočićev zbor“, Kočićeva nagrada 1998, zatim već pomenutom nagradom NBS za najčitaniju domaću knjigu, a ugledni švajcarski list Nuvo Kotidien je, na osnovu ankete među čitaocima u toj zemlji, početkom maja meseca 1996. ovaj roman proglasio jednim od sedam najboljih evropskih romana. Za ovu knjigu dodeljena mu je i prva nagrada Svetozar Ćorović (1997).

Godine 1998. Ćosiću je u Kruševčakom pozorištu uručen „Zlatni krst despota Stefana Lazarevića“.

Dana 18. maja 2010. u Moskvi Ćosić je postao prvi dobitnik nagrade „Puškin“ za izuzetne zasluge u književnosti, u okviru Prvog slovenskog foruma umetnosti Zlatni vitez. Predsednik tog foruma, poznati ruski glumac Nikolaj Burljajev, nazvao je Ćosića „legendarnom ličnošću“ i kazao da je po svom stvaralaštvu Tomas Man okarakterisao početak 20. veka, a kraj tog veka — Dobrica Ćosić. Tom prilikom predsednik udruženja pisaca Rusije Valerij Ganičev, uručio je Ćosiću i nagradu Zlatni vitez za književno stvaralaštvo. [6][7]

Dana 17. juna 2010. godine, Ćosiću je, u Ambasadi Rusije u Beogradu uručena jubilarna medalja „65 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945. godine“. Ovo priznanje uručio mu je ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, po ukazu ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva. Uručivanju nagrade prisustvovali su patrijarh srpski Irinej, predsednik Srbije Boris Tadić, ministri u Vladi Republike Srbije Vuk Jeremić i Ivica Dačić, predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, predstavnici Islamske zajednice i druge zvanice. [8][9] Ćosić je ovu medalju poklonio Vojnom muzeju u Beogradu.[10]

Dobrica Ćosić je nominovan za Nobelovu nagradu tri puta: 1983. i 1989. godine od strane francuskih i britanskih institucija. [11][12] i 2011.[13][14] 6. oktobra 2011. godine, došlo je do višečasovne kontroverze, kada je više medija, uključujući RTS, B92, ali i britanski "Gardijan", prenelo pogrešnu vest da je Ćosić zapravo dobio Nobelovu nagradu.[15] Kada se saznalo da je pravi dobitnik švedski pesnik Tomas Transtremer, odgovornost za ovu dezinformaciju je preuzela grupa „Samoorganizovani veb aktivisti“, koja se protivi navodnom „opasnom uticaju političara i pisca Dobrice Ćosića“.[15]

Odeljenje za književnost i jezik Srpske akademije nauka i umetnosti predložilo je 1972. godine Ćosića za Oktobarsku nagradu Beograda za prvi deo romana Vreme smrti. Izvršni odbor gradske konferencije Socijalističkog saveza i Predsedništvo Gradskog veća Sindikata Beograda usprotivili su se ovome, jer je Ćosić tih godina već bio u žestokom sukobu sa politikom Saveza komunista Jugoslavije. Ćosić nagradu nije dobio.

Dela[uredi]

Dela o Ćosiću[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ „Palanačka filozofija“, Radio Slobodna Evropa, 24. avgust 2005
  2. ^ „Treba li Srbi da se poklone papi“, Republika
  3. ^ Mr Miloš Mitrović: „Iz života valjevske Srednje poljoprivredne škole“, str. 106, u publikaciji „Kolubara, veliki narodni kalendar za prostu 2003. godinu“, Valjevo, 2003. godine
  4. ^ Ćosić: Trajno i pravedno rešenje za Kosovo - razgraničenje, RTV
  5. ^ NIN, 11.5.2006. Naslovna Strana: „Dobrica Ćosić i Noam Čomski: Da li je podela rešenje“
  6. ^ [1] Blic, 18. maj 2010.
  7. ^ [2], Press, 18. maj 2010.
  8. ^ [3], Blic, 18. jun 2010
  9. ^ [4], Kurir, 18. maj 2010.
  10. ^ [5], Kurir, 22. jun 2010.
  11. ^ [6], B92, 29. jun 2009.
  12. ^ [7], Press, 11. oktobar 2010.
  13. ^ „Добрица Ћосић предложен за Нобелову награду („Курир“, 14. јануар 2011)“. Kurir-info.rs Приступљено 12. 12. 2011.. 
  14. ^ „Ћосић кандидат за Нобелову награду („Курир“, 1. фебруар 2011)“. Kurir-info.rs Приступљено 12. 12. 2011.. 
  15. ^ a b „Vesti - Pometnja zbog Nobela i Ćosića“. B92. 6. 10. 2011. Приступљено 12. 12. 2011.. 
  16. ^ B. Đ. (19. 10. 2011.). „Представљена нова књига Добрице Ћосића („Вечерње новости“, 2. јун 2011)“. Novosti.rs Приступљено 12. 12. 2011.. 
  17. ^ Ćosić: Srbima, Hrvatima i Bošnjacima potrebno pomirenje (Politika-Tanjug, 6. mart 2012)

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :