Drugi balkanski rat

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Drugi balkanski rat
Deo
Srpska vojska u Kratovu
Srpska vojska u Kratovu
Vreme: 29. jun 1913. – 31. jul 1913.
Lokacija: Makedonija, Dobrudža, Trakija
Uzrok rata: spor oko podele teritorija
Rezultat: poraz Bugarske
Promene u teritoriji:
Sukobljene strane
Kraljevina Grčka
Kraljevina Grčka
Kraljevina Srbija
Kraljevina Srbija
Kraljevina Crna Gora
Kraljevina Crna Gora
Rumunija
Kraljevina Rumunija
Ottoman flag
Osmansko carstvo
Bugarska
Kraljevina Bugarska
Zapovednici
Kraljevina Grčka Konstantin I Grčki,
Kraljevina Srbija Petar I Karađorđević
Kraljevina Crna Gora Nikola I Petrović
Rumunija Karol I Rumunski
Rumunija Ferdinand Rumunski,
Ottoman flag Mehmed V
Bugarska Mihail Savov,
Bugarska Nikola Ivanov,
Bugarska Vasil Kutinčev,
Bugarska Radko Dimitriev,
Jačina
Kraljevina Grčka 150.000 - 230.000 ljudi,
Kraljevina Srbija 220.000 - 350.000 ljudi,
Kraljevina Crna Gora 12.000 ljudi,
Rumunija 300.000 - 500.000 ljudi,
Ottoman flag 250.000 ljudi,
Bugarska 500.000 - 600.000 ljudi
Gubici
nepoznato Bugarska 65.000 poginulih, 100.000 ranjenih
{{{podaci}}}

Drugi balkanski rat je vođen 1913. između Bugarske sa jedne i Srbije, Grčke i Turske sa druge strane. Ishod rata je učinio Srbiju, saveznicu Rusije, važnom regionalnom silom, uzbunivši Austrougarsku i na taj način indirektno dao važan povod za Prvi svetski rat.

Rat na dotadašnje saveznike, započeo je opštim noćnim napadom Bugara na srpsku vojsku, bez prethodne objave rata.[1] Većina bugarske armije je bila koncentrisana prema srpskoj vojsci na reci Bregalnici.

Balkanski ratovi[uredi]

Tokom Balkanskih ratova, Balkanska liga (Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska) je prvo osvojila Makedoniju i deo Trakije koje je držalo Osmansko carstvo, a zatim se sukobila zbog podele teritorija.

Prvi balkanski rat se završio Londonskim sporazumom, koji je potpisan 30. maja 1913. Balkanska liga je izbacila Osmansko carstvo iz Evrope, sa izuzetkom Čataldže i Galipoljskog poluostrva. Srbiji je Londonskim ugovorom oduzet izlaz na Jadransko more preko Albanije, tako da je ona kao država koja je ponela najveći teret u Prvom balkanskom ratu, tražila od Bugarske delove Makedonije.

Ipak, pre nego što je sporazum postpisan, Grčka i Srbija su stvorile vojni savez usmeren protiv Bugarske kojim bi podelili sporne krajeve Makedonije među sobom. Bugarska je mislila da su njena teritorijalna proširenja nedovoljna. Još jedan problem za Bugarsku je bio stav Rumunije. Oni su tražili bugarsku tvrđavu Silistriju na Dunavu kao cenu za neutralnost u Prvom balkanskom ratu. To je bila cena koju Bugari nisu bili spremni da plate.

Ruska arbitraža predviđena sporazumom iz 1912. je sporo napredovala. Rusi nisu želeli da izgube nijednog od svojih saveznika na Balkanu (Srbiju i Bugarsku). Dok su pregovori sporo napredovali, sukobi niskog intenziteta su se nastavili u Makedoniji uglavnom između srpskih i bugarskih vojnika. Bugarska vojska je naredila ograničene napade 29/30. juna protiv srpskih i grčkih položaja, očigledno da bi ojačala pregovarački položaj svoje vlade.

Bugarskoj je rat dao šansu da prisvoji celu Makedoniju i da dominira Balkanom. Za Srbiju i Grčku rat je značio mogućnost podele Makedonije i sprečavanje bugarske premoći.

Pred početak rata[uredi]

Predsednik srpske vlade, Nikola Pašić, u pismu predsedniku bugarske vlade Gešovu, traži reviziju ranijeg dogovora oko podele Makedonije. Razlozi za to su sledeći :

  1. - Bugarska nije poslala ugovorom predviđeni kontigent trupa na vardarsko bojište, pa je Srbija sama podnela sve žrtve na ovom bojištu;
  2. - Srbija je, pokoravajući se odluci velikih sila, napustila jadransko primorje i na taj način žrtvovala svoju neospornu teritoriju da bi sačuvala sebe i Bugarsku;
  3. - Srbija je, na molbu bugarske vlade, poslala preko 50.000 vojnika sa teškom artiljerijom na maričko bojište, iako to po ugovoru nije bilo predviđeno;
  4. - posle izvršenja svog ratnog zadatka, Srbija više od tri meseca stoji sa celom svojom vojskom na strani Bugarske pomažući joj da dobije Jedrene i teritorije na koje nije pretendovala prilikom sklapanja srpsko-bugarskog ugovora.


Početak Drugog balkanskog rata[uredi]

Bugarski plan likvidacije srpskih oficira

Dan pre početka napada Bugari su imali plan da likvidiraju deo srpskih oficira kod Štipa. U nedelju, dan pre početka napada, iz Štipa, koji je bio u rukama Bugara, preko mosta na Bregalnici na srpsku stranu stižu bugarski oficiri. Tamo su pozvali srpske oficire da dođu u Štip na zajedničko slikanje, sa zlonamernim planom likvidacije pred sam početak rata.[2]

Napad

Glavni bugarski napad je planiran protiv Srbije sa njenom Prvom, Trećom, Četvrtom i Petom armijom, dok je Drugoj armiji poveren zadatak da napadne grčke položaje kod Đevđelije i Soluna. Bugara je bilo manje na grčkom frontu i 30. juna sukobi niskog intenziteta su se pretvorili u grčke napade duž fronta. Bugarske snage su se odmah povukle sa svojih pozicija severno od Soluna (osim izolovanog garnizona u Solunu koji je bio osvojen) na odbrambene položaje kod Kukuša. Plan da se koncentrisanim napadom brzo uništi srpska vojska u centralnoj Makedoniji nije uspeo i Bugari su zaustavljeni.

Bitka kod Kukuša[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Bitka kod Kukuša

Bugarska 2. armija u južnoj Makedoniji kojom je komandovao general Ivanov je držala liniju od Dojranskog jezera na jugoistok preko jezera Langaza (današnje Jezero Koronija) i Bešika (današnje Volvi), do luke Kavala u Egejskom moru. Pošto je armija bila ovde još od maja (borila se u opsadi Jedrena u Prvom balkanskom ratu), njeni vojnici su bili izmoreni i verovatno nisu brojali više od 40.000 ljudi u dve slabe divizije. Grci su tvrdili da se njima suprotstavilo najmanje 80.000 ljudi.

Grčka vojska, pod komandom kralja Konstantina, je imala devet pešadijskih divizija i jednu konjičku diviziju (ukupno 120.000 ljudi), tako da ih je bilo više od bugarskih snaga u odnosu dva ili tri prema jedan.

Kod Kukuša su Bugari sagradili jaku odbranu, uključujući zarobljene turske topove koji su dominirali ravnicom. 3. jula, grčka Četvrta, Druga i Peta divizija su krenule u juriš uz podršku artiljerije. Pretrpeli su teške gubitke, ali su sledećeg dana osvojili rovove. U međuvremenu, sa leve bugarske strane, Sedma divizija je osvojila Nigritu, a Prva i Šesta divizija Lahanu. Sa desne strane je pala Đevđelija i vrh Matsikova. To je za posledicu imalo da bugarska linija za povlačenje kod Dojrana bude ugrožena i Ivanovljeva armija je započela očajničko povlačenje koje je povremeno pretilo da postane nekontrolisano. Pojačanje u obliku 14. divizije je došlo prekasno i pridružilo se povlačenju prema Strumici i bugarskoj granici. Grci su osvojili Dojransko jezero 5. jula, ali nisu uspeli da preseku bugarsko povlačenje u klancu Strume. 11. jula, Grci su se pridružili Srbima i napredovali su uz reku Strumu dok nisu stigli do klanca Kresna 24. jula. Na tom mestu izmoreni Grci su stigli do kraja svojih logističkih sistema i zaustavili su se.

Poginuli Bugari u Balkanskim ratovima.

Bugari su priznali oko 7.000 žrtava kod Kukuša. Još 6.000 zarobljeno uz 130 topova. Grci takođe pretrpeli teške gubitke sa 8.700 žrtava. Ovo je bila odlučujuća pobeda na ovom frontu i najveći grčki uspeh u oba Balkanska rata.

Srpski oficiri na Vezirovom mostu u Albaniji juna 1913.

Bregalnica, Kalimanci i klanac Kresna[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Bregalnička bitka i Bitka kod Kalimancija

Na frontu u centralnoj Makedoniji, srpske snage su potisnule Bugare na istok u Bregalničkoj bici (30. jun-9. jul.) U međuvremenu, na severu su Bugari počeli da napreduju prema Pirotu i naterili srpske komandante da pošalju pojačanje svojoj 2. armiji koja je branila Pirot i Niš. Ovo je omogućilo Bugarima da zaustave srpsku ofanzivu u Makedoniji kod Kalimancija 18. jula.

Nakon što se se stanje na srpskom frontu smirilo, Bugarska je premestila svoju Prvu armiju u podršku Drugoj armiji koja se odupirala Grcima kod klanca Kresna. Konstantin je odbio predlog svoje vlade za primirje, tražeći odlučnu pobedu na bojištu.

29. jula, konsolidovana bugarska vojska je pokrenula napade na oba krila primoravši Grke nazad uz doline reka Strume i Meste. Konstantin se suočavao sa uništenjem poput Rimljana u Kanskoj bici i tražio je pomoć od Srba. Na njegovu nesreću, Srbi nisu bili u položaju da pošalju pomoć posle Kalimancija i zato je kralj Konstantin tražio od svoje vlade da traži primirje. Grci su imali oko 10.000 žrtava u toku deset dana borbe. Bugarska vlada je jednako tražila mir i zato je Konstantin spasen od uništenja.

Kraj rata[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Bukureški mir 1913.

Uprkos stabilizovanja fronta u Makedoniji, želja bugarske vlade za mir je nastala zbog događaja koji su bili daleko od Makedonije. Rumuni su napali 10. jula, zauzevši spornu Dobrudžu i ugrožavajući Sofiju sa severa. Da stvar bude još gora, Turci su iskoristili situaciju da povrate svoje bivše posede u Trakiji, uključujući i Jedrene, koji su Bugari napustili 23. jula bez ispaljenog metka. Turska i rumunska vojska nisu imale žrtve u borbi, iako su obe armije teško patile zbog ponovnog izbijanja kolere.

Primirje je potpisano 31. jula, a pitanja teritorija su rešena sporazumima iz Bukurešta i Carigrada. Bugarska je izgubila većinu teritorija zadobijenih u Prvom balkanskom ratu, uključujući Dobrudžu, većinu Makedonije, Trakije i egejske obale, sa izuzetkom luke Dedegač. Srbija je postala dominantna sila na Balkanu, a Grčka je dobila Solun i njegovu okolinu, zajedno sa većinom obale zapadne Trakije. To je bio samo privremeno rešenje - 10 meseci kasnije borbe su obnovljene s početkom Prvog svetskog rata.

U septembru 1913. izbio je prvi oružani sukob na srpsko-albanskoj granici.[3]

Neke činjenice[uredi]

Prisluškivanje

Tokom Drugog balkanskog rata Srbija je već imala bežične telegrafske sprave, za koje Bugari nisu znali. Tako je jedno vreme srpska vojska prisluškivala bugarske telegrafe. To je trajalo sve dok ih Bugari nisu otkrili, jer je bilo zabranjeno emitovanje na srpskim bežičnim telegrafima. Zbog te greške Bugari nisu, do otkrića, ni koristili šifrovanje poruka.

Izvori[uredi]

  1. ^ Jaša Tomić:Rat u Maćedoniji i Bugarskoj; pp. 98
  2. ^ Jaša Tomić:Rat u Maćedoniji i Bugarskoj; pp. 97
  3. ^ Prvi albanski napadi na srpsku državu („Politika“, 22. septembar 2013)

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]