Drugi srpski ustanak

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Drugi srpski ustanak
Deo
Kompozicija „Takovski ustanak“, delo Petra Ubavkića. Rađena za svetsku izložbu u Parizu 1900. godine. Postavljena u Beogradu 2004. godine. Na kompoziciji su prikazani knez Miloš i arhimandrit Melentije.
Kompozicija „Takovski ustanak“, delo Petra Ubavkića. Rađena za svetsku izložbu u Parizu 1900. godine. Postavljena u Beogradu 2004. godine. Na kompoziciji su prikazani knez Miloš i arhimandrit Melentije.
Vreme: 24. april 181526. jul 1817.
Lokacija: Srbija
Uzrok rata:
Rezultat: Osnivanje autonomne Kneževine Srbije
Promene u teritoriji:
Sukobljene strane
Civil Flag of Serbia.svg Srpski ustanici
Ottoman flag Osmansko carstvo
Zapovednici
Miloš Obrenović Marašli Ali-paša
Jačina
maks maks
Gubici
{{{podaci}}}

Drugi srpski ustanak predstavlja drugu fazu Srpske revolucije (po nekim istoričarima treću, ukoliko se u revolucionarne aktivnosti računa i Hadži-Prodanova buna iz 1814. godine) protiv Osmanskog carstva, koja je izbila kratko po okončanju Prvog srpskog ustanka. Drugi srpski ustanak je doveo do srpske autonomije u okviru Osmanskog carstva i uspostavljanja Kneževine Srbije, koja je imala svoju skupštinu, ustav i vladarsku dinastiju.

Pozadina[uredi]

Knez Miloš Obrenović vođa Drugog srpskog ustanka
Srbija nakon Drugog srpskog ustanka

Posle propasti Prvog srpskog ustanka, srpski narod se našao u gorem položaju. Turci su nastavljali sa ubijanjem ljudi, paljenjem sela i maltretiranjem. Mnoge srpske porodice su pobegle preko granice u Srem i Banat.

Veliki vezir Huršid-paša je proglasio amnestiju za srpske ustanike. Mesec dana kasnije je postavio dvanaest oborknezova u dvanaest nahija Beogradskog pašaluka. Zajedno sa narodom kome su stajali na čelu, Turcima su se predale neke vojvode i knezovi iz Prvog srpskog ustanka: arhimandrit Gligorije Radoičić, Miloš Obrenović, Lazar Mutap, Arsenije Loma, Milić Drinčić, Pavle Pljakić i Stanoje Glavaš.

U Beogradu je uspostavljena vlast Sulejman-paše Skopljaka. Početak njegove vlasti je obeležen terorom, nasilnim skupljanjem oružja, uvođenjem kuluka za opravku gradova i puteva, surovim uterivanjem nameta i feudalnih obaveza. Ovakva situacija je izazvala ponovno pojavljivanje hajduka, koji su i dalje održavali ratno stanje u zemlji. U Srbiji su sa velikim interesovanjem praćeni međunarodni događaji, pogotovo posle vojnog uspeha Rusije protiv Napoleona. Prota Mateja Nenadović je uputio molbu ruskom caru Aleksandru da se Srbija pripoji Rusiji ili da dobije položaj kakve su imale Moldavija i Vlaška pod ruskim protektoratom. Došlo je ponovo do susreta knezova koji su dobili onakvu ulogu koju su imali uoči prethodnog ustanka. Pomoću prote Mateje srpski knezovi su uputili molbe za pomoć Austriji, Rusiji i ostalim evropskim silama koje su učestvovale na Bečkom kongresu.

Miloš Obrenović je bio najznačajnija srpska ličnost u Beogradskom pašaluku posle pada ustaničke Srbije. Posle sloma ustanka predao se Ali-agi Serčesmi, a kasnije je postavljen za oborkneza Rudničke nahije. Sulejman-paša Skopljak je u Obrenoviću pronašao saradnika i postavio ga je za baš-kneza Kragujevačke, Rudničke i Čačanske nahije.

Odnosi između Porte i Srba su se još više zaoštrili. Uprkos obavezama koji su za Turke proizilazile iz osme tačke Bukureškog mira, turska uprava u Srbiji je dalje nastavila sa dahijskim načinom vladavine, nasiljem, nacionalnim ugnjetavanjem i ekonomskom eksploatacijom.

Upravo zbog takve situacije izbilo je nekoliko buna, da bi u jesen 1814. godine, u okolini Čačka spontano izbila Hadži Prodanova buna. Buna se proširila i na susedne nahije. Buna je izbila u jesen, što je Milošu Obrenoviću dalo razlog da odbije da se stavi na čelo bune. Čak je sa nekoliko srpskih knezova pomogao njeno gušenje. Pobunjenici su se kod Knića sukobili sa vojskom Miloša Obrenovića i njegovog pobratima Ašim-bega. Iako su pobunjenici odneli pobedu, Miloš Obrenović i Ašim-beg su ostali na bojištu, što je kod pobunjenika izazvalo zabunu, pa su se povukli svojim kućama. Posle propasti bune, Hadži-Prodan Gligorijević je pobegao u Austriju.

Ustanak[uredi]

Takovski sabor[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Sastanak u Takovu
Istorija Srbije
Coat of arms of Serbia.svg

Ovaj članak je deo serije o
istoriji Srbije

Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi
Kategorija: Istorija Srbije

Sulejman-paša je i nakon Hadži-Prodanove bune nastavio sa terorom. Pripreme za sledeću bunu počele još dok je Sulejman-paša držao Miloša Obrenovića u Beogradu. Miloš je izdejstvovao svoju slobodu pod izgovorom skupljanja novca za otkup srpskog roblja.

Drugi srpski ustanak je počeo spontano. Lokalne srpske starešine su počele da ubijaju Turke koji su skupljali porez, a Arsenije Loma je opseo Rudnik. Na crkveni praznik Cveti 12. aprila (23. aprila po gregorijanskom kalendaru) 1815. u Takovu su se okupile neke srpske starešine. Starešine su zamolile Miloša Obrenovića da bude vođa ustanka, što je on, uz kolebanje, prihvatio.

Borbe[uredi]

Oružane borbe su trajale oko 4 meseca. Drugi srpski ustanak je za razliku od Prvog ustanka od početka bio uperen protiv legalne vlasti, koju je predstavljao Sulejman-paša. Porta je na ustanike poslala dve vojske sa područja Carstva i jednu iz Beogradskog pašaluka. Ustanici su opseli Čačak i držali ga pod opsadom narednih četrdesetak dana. Miloš Obrenović je opsadu Čačka ostavio svom bratu Jovanu Obrenoviću, Miliću Drinčiću i Jovana Dobraču, a sa svojom vojskom je krenuo na sever i sukobio se sa Turcima kod Paleža i odneo pobedu, zarobivši uz to i dva topa. Posle bitke na Paležu ustanici su uspostavili vezu sa emigracijom u Austriji. U Srbiju su se od vojvoda vratili Petar Nikolajević Moler, Pavle Cukić, Stojan Čupić, Sima Katić i Sima Nenadović.

Iz Paleža Obrenović je krenuo ka Valjevu koje je pod opsadom držao Pavle Cukić i zajedno su ga osvojili. Obrenović, Cukić i Nenadović su nastavili ka Čačku. Turci su napali ustanike na Ljubiću, ali su ih oni odbili i prešli Zapadnu Moravu i podigli šančeve na obali.

Posle ovog poraza, Porta upućuje kaznene vojne jedinice iz Niša i Bosne prema južnoj i zapadnoj granici Srbije, gde su se koncentrisale ustaničke snage. Bosanska vojska je pretrpela poraz na Dublju, a vojska iz Niša na Ljubiću.

Kraj ustanka[uredi]

Oružani sukobi sa turskom vojskom nisu imale onaj intezitet i one razmere kao u Prvom ustanku. Dosta je uticala i situacija na ruskom frontu i Napoleonov poraz; postojala je mogućnost ruske intervencije na osnovu osme tačke Bukureškog ugovora, pa je Porta započela pregovore sa Srbima. Došlo je do pregovora Marašli Ali-paše i Kuršid-paše sa Milošem Obrenovićem i zaključivanja usmenog dogovora Marašli Ali-paše i Miloša 25. oktobra 1815.

Tako je prekinuta oružana borba, mada to nije prekinulo ustaničke borbe za ostvarenje ciljeva postavljenih 1804. i 1815. godine. Ono dobija samo nove oblike koji odgovaraju novonastaloj situaciji - dugotrajni diplomatski pregovori uz pomoć Rusije. Turska je sporazum shvatila kao konačni prekid borbe i ustanka, ali za Miloša Obrenovića i ustanike sporazum je predstavljao osnovu za dalje proširenje povlastica i polaznu tačku u daljoj borbi za ostvarivanje konačnih ciljeva ustanka - rušenje turske feudalne vladavine i uspostavljanje sopstvene vlasti.

Povlastice koje su dobijene sporazumom (skupljanje danka od strane Srba, obezbeđenje od zloupotrebe spahija i drugih turskih činovnika, postavljanje knezova po nahijama, osnovanje Narodne kancelarije u Beogradu...) davale su Srbima izvesnu samoupravu, koja je omogućavala dalji ekonomsko-društveni i politički razvoj.

Posledice[uredi]

Kneževina Srbija 1833. godine

Posle pobede Rusije nad Turskom, Jedrenskim mirom 1828. godine, rešeno je i srpsko pitanje. Izdata su dva naročita sultanova pisma - hatišerifi 1830. i 1833. godine, kojima su se potvrđivala samoupravna prava kneževine Srbije. Jednom posebnom odredbom od 1833. godine, feudalne obaveze su uračunate u godišnji danak koji je Srbija plaćala Porti. Ovim formalno je bilo rešeno agrarno pitanje i uništeni su feudalni odnosi i turska vlast u Srbiji.

Vidi još[uredi]

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]