Drumski saobraćaj
Drumski saobraćaj je saobraćaj koji se odvija na putevima. Učesnici u drumskom saobraćaju se mogu kretati pešice, jašući životinje i uz pomoć raznih vozila. Drumski saobraćaj je regulisan saobraćajnim propisima koje moraju poštovati svi učesnici u saobraćaju. Osnovna pravila drumskog saobraćaja su usvojena 1968. godine na Bečkoj konvenciji o drumskom saobraćaju. Nisu sve države usvojile ovu konvenciju, a i među njenim potpisnicama se javljaju odstupanja.
Drumski transport predstavlja vid transporta kao najmasovniji oblik transporta za prevoz putnika i tereta, na kratka i srednja rastojanja. osnovne karakteristike ovog transporta su:
- pozitivne
- velika manevarska sposobnost
- izražena mobilnost
- autonomnost transportnih sredstava
- visoka brzina dostave
- dostava „Od vrata do vrata“
- široki spektar primene
- Negativne
- velika ulaganja
- značajna energetska potrošnja
- niska produktivnost
- zagađenje životne sredine
Organizacija[uredi | uredi izvor]
U mnogim delovima sveta, saobraćaj je, uopšte uzevši, organizovan. To podrazumeva petlje, saobraćajne signale i znake na raskršćima tako da olakša protok vozila. U saobraćaju mogu učestvovati vozila na motorni pogon, vozila bez sopstvenog pogona (bicikli) i pešaci. Saobraćajnim signalima mogućno je usaglašavanje i sa ostalim vidovima saobraćaja.
Organizovan saobraćaj drastično smanjuje vreme putovanja. Iako vozila čekaju na raskrsnicama, ušteda u vremenu je velika. Organizovan saobraćaj može preći u dezorganizovan nastupanjem vanrednog događaja, bilo da su u pitanju radovi na putu, neka nezgoda, ili prepreka, kao što je životinja koja se nađe na putu, ruševine i sl. Na izuzetno prometnim auto-putevima ometanje može potrajati sve dok se saobraćaj ne proredi. Viljem Biti proučavao je ova ometanja nazvavši ih „saobraćajni talasi“.[1]
Simulacija organizovanog saobraćaja uključuje proučavanje stohastičkih procesa, kao i primenu jednačina matematičke fizike na saobraćajni tok.
Glavne osobenosti[uredi | uredi izvor]
Vrste puteva[uredi | uredi izvor]
Putevi se prema maksimalnoj brzini i nekim drugim faktorima dele na: auto-puteve, motoputeve, ostale puteve i zemljane puteve.
Auto-putevi su vrsta puteva prilagođeni da se na njima obavlja što brži i bezbedniji saobraćaj. Imaju dve ili više saobraćajnih traka, a kolovozne trake su fizički odvojene jedne od druge, tako da ne preti opasnost od vozila iz susednog smera. Pored toga sa obe strane puta postoji i zaustavna traka za prinudno zaustavljanje vozila. Ukrštanja sa drugim putevima i železničkim prugama izvedena su ispod ili iznad nivoa auto-puta. Ne postoje pešački prelazi, već pešaci moraju da koriste podzemne ili nadzemne pešačke prelaze. Na delovima auto-puta gde postoji opasnost od utrčavanja divljih i domaćih životinja, stavljaju se zaštitne ograde. Maksimalna dozvoljena brzina varira od države do države. Najčešće je ta brzina ograničena na 120 km/h.
Putevi rezervisani za saobraćaj motornih vozila mogu imati iste elemente kao i auto-put, ali to nije obavezno. Oni se grade sa širim kolovozima. Na auto-putevima i putevima rezervisanim za motorna vozila zabranjeno je voziti traktore, radne mašine, bicikle, zaprege i druga slična vozila.
Zemljani putevi su putevi bez izgrađenog kolovoza. Pod ovim putevima se ubrajaju i putevi koji imaju prirodnu kamenu ili peskovitu površinu.
Saobraćajni znaci[uredi | uredi izvor]
Saobraćajni znaci služe da učesnicima u drumskom saobraćaju stave do znanja opasnosti i ograničenja koja postoje na putu, kao i da daju potrebna obaveštenja zarad bržeg i urednijeg odvijanja saobraćaja. Učesnici u saobraćaju su dužni da se striktno pridržavaju ograničenja, zabrana i obaveza.
Saobraćajni znaci se dela na:
- znakove opasnosti
- znakove izričitih naredbi
- znakove obaveštenja
- svetlosne saobraćajne znake
- oznake na kolovozu
- svetlosne i druge oznake na putu.
Preticanje[uredi | uredi izvor]
Pod preticanjem se smatra prolaženje vozilom pored drugog vozila koje se kreće u istom smeru, dok je obilaženje prolaženje vozilom pored zaustavljenog ili parkiranog vozila ili drugog objekta koji se nalazi na saobraćajnoj traci kojom se vozilo kreće.
Na putevima koji imaju dve ili više saobraćajnih traka, postoje “brže” i “sporije” trake. U većini zemalja se bržim trakama smatraju unutrašnje trake, dok je u Ujedinjenom Kraljevstvu brža traka spolja. Na primer, u zemlji u kojoj se vozi desnom stranom, trake levo su brže trake, dok su sporije desno. Preticanje je uvek dozvoljeno sa leve strane, a ponekad sa desne strane (u slučaju da sa sigurnošću možemo da tvrdimo da vozilo koje pretičemo sa desne strane ima nameru da skrene levo). Obično se od vozača očekuje da se voze sporijom trakom osim ako ne pretiču, ali se često koriste obe trake ako je saobraćaj gust.
Smer[uredi | uredi izvor]
Saobraćaj koji se odvija u različitim smerovima treba da bude odvojen tako da ne ometa kretanje vozila iz suprotnog smera. Osnovno pitanje koje se ovde postavlja jeste koja će se strana puta koristiti za kretanje. U nešto komplikovanijim slučajevima, kakvi postoje u svim velikim gradovima, ovaj koncept je produbljen: pojedine ulice su označene kao jednosmerne i sva vozila koja ih koriste moraju se kretati u jednom smeru. Vozač, koji želi da se vrati na mesto sa koga je pošao, mora se u povratku koristiti drugim ulicama. Postojanje jednosmernih ulica, uprkos neugodnostima koje donosi određenom broju vozača individualnih putničkih automobila, može značajno poboljšati protok saobraćaja budući da omogućava brže kretanje vozilima i nastoji da pojednostavi raskrsnice. Vozačima koji ne poznaju grad jednosmerne ulice mogu predstavljati problem. U poslednje vreme situaciju znatno olakšavaju kompjuterski programi koji imaju ulogu svojevrsnih mapa i koji imaju umemorisane i jednosmerne ulice[traži se izvor].
Trake[uredi | uredi izvor]
Kada je ulica dovoljno široka da može da omogući kretanje više vozila, jednog pored drugog, normalno je da se saobraćaj izdeli u više traka, tj. paralelnih saobraćajnih koridora. Postoji razlika između kolovozne i saobraćajne trake. Naime, dvosmerna ulica ima dve kolovozne trake, a svaka od njih može imati po jednu ili više saobraćajnih traka. Neke države na putevima grade oniže betonske zidove kako bi jasno razdvojile dve kolovozne trake. U drugim zemljama, pak, trake uopšte nisu obeležene, pa ih se vozači pridržavaju prema stečenom iskustvu u vožnji.
Na putevima sa više saobraćajnih traka, vozači se mogu prestrojavati po svojoj slobodnoj volji, ali to moraju činiti tako da ne ugrožavaju ostale učesnike u saobraćaju. Način vožnje razlikuje se od zemlje do zemlje. U nekim zemljama, vozač će istrajavati u svojoj nameri da se vozi određenom saobraćajnom trakom, dok će u drugim očekivati od ostalih učesnika u saobraćaju da se često prestrojavaju ispred i iza njega.
Ograničenje brzine[uredi | uredi izvor]
Što je veća brzina vozila, teže je izbeći sudar i veća je šteta ako se sudar desi. Zato mnoge države sveta ograničavaju maksimalnu brzinu na putevima na svojoj teritoriji. Vozila ne bi smela da voze brzinom veće od dozvoljene.
Da bi se naterali vozači da poštuju ograničenja brzine, uvedena su dva načina kontrole. Prvi je da policija patrolira putevima i koristi specijalne uređaje (obično radare) da izmere brzinu vozila i zaustave svako koje se uhvati da ne poštuje ograničenje brzine. Drugi način je su kompjuterizovani sistemi za merenje brzine koji se postavljaju širom grada, koji automatski detektuju prekršioce i fotografišu registarske tablice, što se kasnije koristi za slanje kazne.
Sistem razvijen u Nemačkoj je zeleni talas, koji pokazuje optimalnu brzinu da bi se uvek prolazilo na zeleno svetlo na semaforu na tom putu. Veća ili manja brzina od te dovode do toga da se vozač češće zaustavlja na crvenom svetlu.
Pravo prvenstva[uredi | uredi izvor]
Vozila često dolaze u konflikt interesa kada se nađu jedno drugom na putu, tj. kada im se nameravani pravci ukrste. Glavno pravilo koje reguliše ovaj problem zove se prvenstvo prolaza[2]. Ono određuje koji vozač ima pravo da prvi koristi sporni deo puta, a koji je dužan da sačeka.
Različite zemlje imaju različita pravila kojima regulišu prvenstvo prolaza, ali uobičajena praksa je da jedan od puteva (obično manji put) ima oznaku koja stavlja do znanja da treba ustupiti prvenstvo prolaska drugim vozilima. To može biti znak STOP ili okrenuti trougao, isprekidane linije iscrtane na kolovozu ili neka druga naprava. Vozač koji se kreće putem sa znakom STOP mora se zaustaviti na raskrsnici, na koju stupa tek pošto se prethodno uverio da se nijedno vozilo ne kreće putem na koji se uključuje. U pojedinim slučajevima, na samom ulasku u raskrsnicu, iscrtan je pešački prelaz, što znači da vozač najpre mora propustiti pešake pre nego što nastavi dalje.
Pitanje prvenstva prolaska može se razrešiti primenom tzv. pravila desne strane (franc. priorité-a-droite). Ovo pravilo, zapravo, govori o tome da prvenstvo prolaza ima vozilo koje nam dolazi s desne strane. Ovo pravilo je dvosmisleno, ali ima primenu kod tzv. T raskrsnica, gde, začudo, vozila koja se kreću pravo, segmentom slova T koji se nalazi na vrhu, moraju propustiti ona vozila koja dolaze iz pravca vertikalnog kraka slova T.
U savremenim gradovima, saobraćaj na prometnim raskrsnicama reguliše se svetlosnim signalima. Primena ovog rešenja zasniva se na ideji da saobraćaju na svakom putnom pravcu treba dati delić vremena kako bi organizovano prešao preko raskrsnice. Koliki će interval vremena biti dodeljen svakom putnom pravcu, zavisi isključivo od obima i intenziteta saobraćaja na njemu.
| Znak | Mesto | Obaveze vozača |
|
Ukrštanje puteva podjednake važnosti | Ustupiti pravo prvenstva vozilu koje vam dolazi sa desne strane |
 
|
raskrsnica | propustiti vozilo koje se kreće po putu sa prvenstvom prolaza; kod znaka STOP obavezno je zaustavljanje |
|
Raskrsnica | Put sa prvenstvom prolaza, imate pravo prvenstva prolaza |
|
suženi deo puta | ustupiti prvenstvo vozilu koje dolazi iz suprotnog smera |
|
pešački prelaz | ustupiti prvenstvo pešaku koji se nalazi na pešačkom prelazu |
|
biciklistički prelaz | ustupiti prvenstvo biciklisti koji se nalazi na prelazu |
 
|
prelaz preko pruge | ustupiti prvenstvo vozilu koje se kreće po šinama |
Pešački prelaz[uredi | uredi izvor]
Pešaci često moraju da prelaze sa jedne strane ulice na drugu i tako se isprečiti vozilima na drumu. Na mnogim mestima pešaci moraju da paze da prelaze put kada nema saobraćaja koji ih može ugroziti. Na prometnijim mestima se obično nalaze pešački prelazi, koji se označavaju linijama na putu na mestima gde se očekuje da će pešaci prelaziti.
Izgled pešačkog prelaza može znatno da se razlikuje od mesta do mesta, ali dva najčešća izgleda su red paralelnih belih linija ili dve duge horizontalne bele linije. Prvi način označavanja je uobičajen, pošto je uočljiviji na tamnoj podlozi.
Neke pešačke prelaze često prate semafori, koji zaustavljaju vozila u regularnim intervalima da bi pešaci mogli da prođu. U nekim državama postoje inteligentni semafori, kod kojih pešak mora da pritisne dugme da bi najavio svoju nameru da pređe ulicu. Semafor će iskoristiti tu informaciju da zakaže zaustavljanje saobraćaja, a ako nema pešaka koji žele da pređu ulicu, signal neće zaustavljati saobraćaj bez smisla.
Pešački prelazi bez semafora su takođe česti. U ovom slučaju saobraćajni propisi dozvoljavaju pešaku da pređe na pešačkom prelazu, a vozila moraju da se zaustave.
Neka pravosuđa zabranjuju prelazak puta bilo gde osim pešačkog prelaza. U nekim drugim zemljama, pešaci imaju pravo da prelaze drum gde oni požele i imaju viša prava od vozila dok prelaze.
U većini zemalja, smatra se da raskrsnice imaju pešačke prelaze, čak i ako nisu obojene, sve dok se putevi sreću približno pod pravim uglom. Primer jedne od država u kom ovo pravilo ne važi je Ujedinjeno Kraljevstvo.
U Beogradu su 1936. pešački prelazi bili označeni belim linijama, ali pošto su se one brzo brisale, sledeće godine su zamenjene metalnim klinovima, po ugledu na Pariz. Prvi klinovi su postavljeni kod "Ruskog cara".[3]
Železnički prelazi u nivou druma[uredi | uredi izvor]
Zbog bezbednosnih razloga, železnički prelazi se često opremaju branicima, saobraćajnim znacima koji pokazuju udaljenost od pruge i svetlosnim znacima koji trepte kada prolazi voz.
Inteligentni transportni sistemi[uredi | uredi izvor]
Inteligentni transportni sistem (ITS) je sistem sastavljen od hardvera, softvera i onih koji njima rukuju, koji omogućuje bolje nadgledanje i kontrolu saobraćaja radi optimiziranja saobraćajnog toka. Broj pređenih kilometara, u toku jedne godine, nastavlja vrtoglavo da raste, a dužina izgrađenih puteva jednostavno ne može da uhvati korak s tom tendencijom. To dovodi do sve većih zastoja u saobraćaju. Kao jedno od najjeftinijih rešenja u pogledu optimiziranja saobraćaja, ITS objedinjuje brojne tehnologije koje imaju za cilj smanjenje zastoja u saobraćaju praćenjem saobraćajnih tokova posredstvom video-kamera i senzora. Zahvaljujući povratnim informacijama, saobraćaj se preusmerava davanjem obaveštenja preko tekstualnih poruka ili radio-talasa[traži se izvor].
Savremena tehnologija može pomoći i vozaču povećavanjem sigurnosti i efikasnosti saobraćaja. Jedan od sistema koji ovo omogućava je Driver Assistance, koji se oslanja na senzore koji prate ono što okružuje vozilo, pomažu u nepovoljnim uslovima, registruju ostale učesnike u saobraćaju (na osnovu toplote koju pešak na prelazu emituje, daje se znak vozaču), pomažu u gužvi, automatski parkiraju vozilo, automatski upozoravaju na opasnost od sudara, a postoji mogućnost i automatske kontrole nad automobilom i vozačem u slučaju da izgubi kontrolu nad vozilom.
Postoji i inteligentni sistem koji se montira u vozilo, a sastoji iz kamere postavljene pored retrovizora automobila, kompjutera na tabli i pomoćnih kamera za posmatranje samog vozača. Neprekidno se prikazuje put, prate se slike, identifikuju znaci i moguće je preuzimanje komandi, ukoliko se, na primer detektuje znak za ograničenje brzine koji vozač nije ispoštovao.
Razmenu informacija između automobila omogućila bi jedinstvena IT mreža na putevima, koja bi bila zasnovana na bežičnoj LAN mreži (standardi 802.11a/b/g) i protokolu IP verzija 6 (Internet protokol verzije 6), u kojoj bi se svakom vozilu dodeljivale funkcije predajnika i prijemnika, rutera i lokatora. Komunikacija bi bila omogućena na razdaljini od nekoliko stotina metara, i uspostavljala bi se ad hok, čim se dođe na određenu udaljenost, čime bi se olakšao protok vozila, smanjila zagušenja, sprečile opasnosti i otklonili bar neki nedostaci i problemi u saobraćaju.
Buka[uredi | uredi izvor]
Urbano planiranje mora uzeti u obzir nivo buke koju generišu određeni vidovi saobraćaja (drumski, železnički, vazdušni). U Francuskoj, na primer, sve saobraćajnice podeljene su, prema nivou buke, u pet kategorija. Ovo se mora uzeti u obzir pri određivanju kriterijuma zvučne izolacije koje moraju da ispunjavaju zgrade u neposrednoj blizini saobraćajnice.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ (jezik: engleski) TRAFFIC WAVES
- ^ „Pravo prvenstva prolaza”. Vozite.com. Pristupljeno 13. 3. 2012.
- ^ "Politika", 13. mart 1937
