Dunav

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Dunav
Dunav na granici Mađarske i Slovačke
Dunav na granici Mađarske i Slovačke
Osnovne karakteristike
Dužina 2.888 km
Površina basena 817,000 km²
Prosečan protok 4,000 m³/s
Vodotok
Izvor Nemačka
Visina izvora 1.078 m
Ušće Crno more
Geografske karakteristike
Zemlje sliva Zastava Rumunije Rumunija (28.9%),
Zastava Mađarske Mađarska (11.7%),
Zastava Austrije Austrija (10.3%),
Zastava Srbije Srbija (10.3%),
Zastava Nemačke Nemačka (7.5%),
Zastava Slovačke Slovačka (5.8%),
Zastava Bugarske Bugarska (5.2%),
Zastava Bosne i Hercegovine Bosna i Hercegovina (4.8%),
Zastava Hrvatske Hrvatska (4.5%),
Zastava Ukrajine Ukrajina (3.8%),
Zastava Češke Republike Češka (2.6%),
Zastava Slovenije Slovenija (2.2%),
Zastava Moldavije Moldavija (1.7%),
Zastava Švajcarske Švajcarska (0.32%),
Zastava Italije Italija (0.15%),
Zastava Poljske Poljska (0.09%)
Sliv Dunava
Sliv Dunava

Dunav (nem. Donau, sl. Dunaj, mađ. Duna, ukrajinski Dunaй, rum. Dunărea, tur. Tuna, engl. The Danube) je najduža reka u Evropskoj uniji i druga reka po dužini u Evropi nakon Volge. Nastaje u Švarcvaldu od svojih izvorišnih krakova Berge i Brigah kod grada Donauešingena. Dunav je dugačak oko 2850 km, protiče kroz nekoliko centralnoevropskih glavnih gradova, pre nego što se ulije u Crno more kroz deltu Dunava u Rumuniji i Ukrajini.

Dunav je u istoriji bio jedna od najstalnijih granica Rimskog carstva. Reka protiče kroz ili čini granicu 10 država: Nemačku, Austriju, Slovačku, Mađarsku, Hrvatsku, Srbiju, Rumuniju, Bugarsku, Moldaviju i Ukrajinu.

Izvor[uredi]

Mesto na kome Breg i Brigah grade Dunav

Dunav počinje od Donauešingena gde se spajaju dve manje reke Breg i Brigah pa odatle Dunav nosi naziv Donau. Međutim na mermernoj ploči u Firstenberškom parku kod Donauešingena, koja je mnogo starija od monografskog zapisa mesta, na samom vrelu reke Brigah (slika), piše: CAPUT DANUBII, tj. Glava Dunava.

Dužina Dunava kroz Srbiju iznosi 588 km.

Etimologija[uredi]

Njen latinski naziv je Danubius. Etimološki se radi ο kovanici (k), koja proističe od reči Διος-Ζευς (Dios-Zevs), čiji je bukalički oblik Δαν, Ζαν (Dan, Zan), sve izvedeno od korena δι, δίος (di, dios)-sjajan, „sjaj nebeski“.

U mitologiji, Zevs ili Dias je Hronov i Rejin sin, kralj bogova i ljudi, bog neba i začetnik svih prirodnih pojava. Genitiv od Δαν (Dan) je Δανου (Danou). Drugi član imena Danubius je bius koji je proizišao od reči βίος bios, latinski vivus, tj. život, posebno ljudski život.

Hidrografija[uredi]

Sliv Dunava je jedan od najvećih u Evropi

Dunav je jedina velika evropska reka koja teče od zapada prema istoku. Nakon puta od 2850 kilometara[1] reka se uliva u Crno more u području delte Dunava (4 300 km²) u Rumuniji i Ukrajini. Za razliku od ostalih reka, dužina Dunava meri se od ušća do izvora, a polaznom tačkom smatra se svetionik u Sulini na Crnom moru. Sliv Dunava ima površinu od 805.000 km²[1].

Pritoke koje se nalaze većinom u Alpima ulivaju se s desne strane. Od izvora do ušća, najveće pritoke Dunava su:

Geologija[uredi]

Poniranje Dunava u Nacionalnom parku Gornji Dunav; suvo korito reke najčešće tokom letnjih meseci (Donauversickerung)

Geološki gledano Dunav je mnogo stariji od Rajne čiji je uticajni sliv parira dunavskom u istočnoj Nemačkoj. Budući da je Rajna jedina alpska reka koja teče severno prema Severnom moru, može se povući nevidljiva crta koja podeljuje delove istočne Nemačke i koja se ponekad naziva Evropsko razvođe.

Pre zadnjeg ledenog doba u pleistocenu, Rajna je izvirala u jugozapadnom delu Švarcvalda, a vode s Alpa koje danas ulaze u Rajnu su tekle u izvorni Dunav (Urdonau). Delovi ove bivše reke koja je bila puno veća od današnjeg Dunava mogu se videti u kanjonima Švapske Jure. Nakon formiranja erozijom gornje rajnske doline, većina alpskih voda je počela teći u Rajnu, zbog čega je današnji gornji Dunav mnogo manji od prijašnjeg.

Budući da Švapsku Juru karakteriše porozni krečnjak i budući da je razdaljina položaja Rajne niža od razdaljine položaja Dunava, podvodne reke odnose mnogo vode iz Dunava u Rajnu. Tokom leta, kad je u Dunav malo vode, reka zna potpuno nestati u podzemne kanale na dva mesta u Švapskoj Jurij koja se nazivaju Donauversickerung, tj. nestajanje Dunava. Voda se vraća na površinu 12 kilometara južno od Ahtopfa, severno od Bodenskog jezera čime ulazi i u Rajnu. Budući da ogromne količine podvodne vode nagrizaju krečnjak, pretpostavlja se da će gornji tok Dunava jednog dana i potpuno nestati u korist Rajne.

Geografija[uredi]

Dunav kod Novog Sada.

Početak Dunava čine dve rečice u Švarcvaldu, Breg i Brigaš. Izvor Brega je blizu Furtvangena, na 1.078 metara visine. Budući da ova rečica prelazi duži put, geografski se smatra izvorom Dunava. Dve rečice spajaju se u Donauešingenu gde se, u parku dvorca, nalazi fontana iz 19. veka zvana „Donauquelle“ koja simbolizuje službeni izvor reke.[2] Dunav iz Baden-Virtemberga, gde prolazi kroz Sigmaringen i Ulm, ulazi preko Bavarske (Regenzburg i Pasau) u severnu Austriju (prolazeći kroz Linz i Beč), pa kroz jug Slovačke gde prolazi kroz Bratislavu, prelazi preko Mađarske (kroz Budimpeštu) od severa prema jugu i ulazi u istočnu Hrvatsku (prolazeći kraj Vukovara) i severnu Srbiju. Prolazeći kroz Beograd, reka kasnije stvara granicu između Srbije i Rumunije, pa kasnije i između Rumunije i Bugarske, nakon čega se uliva u Crno more u Rumuniji, stvarajući veliku deltu na granici s Ukrajinom. Republika Moldavija je 1990. godine, dobila pristup na otprilike 300 metara leve obale reke kod Giurgiliestja (između gradova Galati i Reni).

Delta Dunava je zaštićena prirodna regija u Rumuniji i Ukrajini gde se nalazi šuma Letea. Deltu je Unesko označio kao svetsku baštinu 1991. godine. Rumunija koja je 1984. godine, otvorila kanal od 64 kilometra od Crnevode do Crnog mora, čime je skratila put od 400 kilometara, izrazila je zabrinutost zbog ekoloških posledica izgradnje kanala Dunav-Crno more s ukrajinske strane.

Udio pojedinih zemalja u dunavskom slivu je sljedeći:

Udeo dunavskih zemlja
Zemlja ukupna dužina desna obala obe obale leva obala
km  % Dužina toka km  % km  % dužina toka
Nemačka 687,00 658,6 23 2888,77–2230,20 658,6 36 687,0 24 2888,77–2201,77
Austrija 357,50 357,5 12 2230,20–1872,70 321,5 18 321,5 11 2201,77–1880,26
Slovačka 172,06 22,5 1 1872,70–1850,20 22,5 1 172,1 6 1880,26–1708,20
Mađarska 417,20 417,2 14 1850,20–1433,00 275,2 15 275,2 10 1708,20–1433,00
Hrvatska 137,50 137,5 5 1433,00–1295,50 0,0 0 0,0 0
Srbija 587,35 449,9 16 1295,50–845,65 220,5 12 358,0 12 1433,00–1075,00
Rumunija 1075,00 374,1 13 374,10–0,00 319,6 18 1020,5 35 1075,00–134,14
79,63–0,00
Bugarska 471,55 471,6 16 845,65–374,10 0,0 0 0,0 0
Moldavija 0,57 0,0 0 0,0 0 0,6 0 134,14–133,57
Ukrajina 53,94 0,0 0 0,0 0 53,9 2 133,57–79,63
Panoramska fotografija Dunava slikana u Ritopeku.
Panoramska fotografija Dunava slikana u Zemunu.

Dunav u antičkoj književnosti[uredi]

Tacit kaže da Dunav izvire na laganim, blagim padinama planine Abnobe, prolazi kroz mnoge narode, i najzad se, u šest rukavca, probija u Crno more, a sedmi rukavac se gubi u močvarama.

Abnoba je današnji Švarcvald. Na pitanje gde je izvor Dunava, stari geografi su davali različite odgovore; uostalom, ni danas nije sasvim jasno, jer voda iz „izvora Dunava“ u Donauešingenu ne teče dalje samostalno, već se uliva (podzemnim kanalom) u reku Brigah.

Tok reke Dunav

Po Herodotu, gornji deo ove reke, od Timoka do izvora zvao se Δανουβιος (Danouvios), dok je donji deo Ιστρος (Istros). Ova onomastika je takođe kovanica od reči 'ιςτια ili 'εστία (istia ili estia)-ognjište, što znači na ognjištu gostoljubivo primiti ili hraniti i drugog člana ili dela, od reči ρεο, ροος, ρους (reo, roos, rous)-struja, reka, lat. rivus. Danubius dakle znači Zevsova, reka života, „božanska reka“, odnosno „kraljica svih reka“. Istovetan je i značaj imena Istros, reka hraniteljica. Iz ovoga se može zaključiti da je Dunav personifikacija boga Diosa ili Zevsa u gornjem toku, posebno Srednjeg Podunavlja, dok je Istros personifikacija boginje Hestije, najstarije Hronove i Rejine kćeri.

Hestija je jedno od dvanaest olimpskih božanstava i personifikacija vatre na ognjištu, što asocira na ognjišta Lepenskog Vira. Zevs joj je dodelio počasno mesto u središtu svake kuće, kao i u svim hramovima, gde su joj prinošene žrtve. Zevsa-Diosa (Dunav) hrane i snabdevaju nektarom i ambrozijom mnogobrojne rečne lepotice-nimfe tj. pritoke sa leve i desne strane, a to su pritoke Srednjeg Podunavlja.

Režim plovidbe[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Međunarodno rečno pravo

Režim plovidbe do Prvog svetskog rata[uredi]

Načela o slobodi plovidbe na međunarodnim rekama, doneta na Bečkom kongresu 1815, primenjena su na Dunav Pariskim ugovorom iz 1856. Da bi se obezbedila primena ovih načela, Pariski ugovor predvideo je formiranje dveju komisija: privremene, pod nazivom Evropska komisija čiji je mandat imao da traje dve godine, i stalne, Pribrežne komisije. U Evropsku komisiju ušli su predstavnici velikih sila: Francuske, Austrije, Velike Britanije, Pruske, Rusije, Pijemonta i Turske i njena nadležnost prostirala se od ušća Iskara. U Pribrežnu komisiju ušli su predstavnici Austrije, Bavarske, Turske i Virtemberga, kao i komesari triju podunavskih kneževina — Vlaške, Moldavije i Srbije, čije je naimenovanje odobravala Porta. Nadležnost ove komisije prostirala se na ceo plovni tok Dunava.

Evropskoj komisiji stavljeno je u zadatak raščišćavanje delte Dunava, kako bi se omogućila plovidba za veće brodove, a Pribrežna komisija imala je zadatak da donese pravila o plovidbi, rečnoj policiji, da okloni sve smetnje koje onemogućavaju primenu načela Bečkog kongresa, i da nakon dve godine preuzme sve poslove iz nadležnosti Evropske komisije. Međutim, Pribrežna komisija potisnuta je u pozadinu,a Evropskoj komisiji stalno je produžavan mandat i proširivana nadležnost. Na taj način Evropska komisija postala je stalno telo koje je imalo pravo da donosi uredbe, naplaćuje takse, vrši policijski nadzor, zaključuje zajmove, kažnjava prestupe; imala je svoju zastavu, a njeni članovi uživali su diplomatski imunitet. Velike sile obezbedile su na taj način sebi kontrolu i pravo neposrednog upravljanja, čime su grubo povređena prava pribrežnih država.

Rešenje dunavskog pitanja u to vreme odražavalo je u osnovi političke odnose u Evropi. Pariskim kongresom okončan je Krimski rat, u kome su se sukobile oprečne imperijalističke težnje velikih sila po pitanju Balkana i Podunavlja. Rusija je potisnuta sa Dunava, a čak je i njeno pravo na Crnom moru bilo ograničeno, budući da joj je zabranjeno da tu drži svoju ratnu mornaricu i da održava i izgrađuje vojna utvrđenja. S druge strane, politički i eknomski uticaj Austrije sve se više osećao, ne samo na Dunavu, nego i u pojedinim oblastima Balkana. Konačno treba istaći »da je Engleska nastojala da učvrsti svoj politički uticaj u Podunavlju i na taj način olakša postepeno ekonomsko prodiranje u te zemlje«. Pribrežne zemlje, pre svega Rumunija i Srbija, bile su isuviše slabe da se suprotstave pritisku velikih sila, odnosno zaštite svoja suverena prava. Prema tome, politički momenti igrali su presudnu ulogu u rešavanju dunavskog pitanja u to vreme.

Režim plovidbe između dva rata[uredi]

Režim plovidbe između dva rata bio je regulisan ugovorima o miru iz 1919. i 1920. i definitivnim statutom Dunava od 23. jula 1921. godine. U pogledu pravnog regulisanja, svi ovi akti su samo sankcionisali odredbe Pariskog ugovora iz 1856, pa i proširili prava velikih sila. Međutim, sa političke strane, situacija je iz temelja izmenjena. Simultana propast Austo-Ugarske, carske Rusije i Otomanske imperije, dovela je zapadnoevropske sile u dominirajuću poziciju na Dunavu.

Statut je garantovao slobodu plovidbe na Dunavu od Ulma do ušća za sve brodove, bez obzira čiju zastavu nose, i to ne samo na Dunavu, no i njegovim pritokama Moravi i Taji, na delu koji čini granicu između Austrije i Čehoslovačke, Dravi od Barča, Tisi od Samoša i Morišu od Arada, kao i na plovnim kanalima koji bi se u budućnosti eventualno izradili.

Uprava nad Dunavom bila je poverena dvema komisijama: Evropskoj, koja je imala ista ovlašćenja kao i pre Prvog svetskog rata, i Međunarodnoj dunavskoj komisiji. U Evropsku komisiju ušle su Engleska, Italija, Francuska i Rumunij, a odstranjene su pobeđena Nemačka i Rusija. Ova komisija imala je široka zakonodavna, sudska, administrativna i finansijska ovlašćenj, te je njoj bilo i povereno obezbeđenje slobode plovidbe. Nadležnost ove komisije prostirala se od Braile do mora.

Međunarodnu dunavsku komisiju sačinjavali su predstavnici pribrežnih država, kao i predstavnici Francuske, Velike Britanije i Italije. Njena nadležnost prostirala se od Ulma do Braile, ali njena uloga svodila se uglavnom na pravo nadzora. Dunavski statut iz 1921. izmenjen je Sinajskim sporazumom od 18. avgusta 1938, a nešto kasnije upotpunjen Bukureškim ugovorom od 1. marta 1939. Ova dva ugovora izmenila su u osnovi režim plovidbe, i to na način suprotan slovu Statuta it 1921. Reviziju Statuta uslovile su tadašnje političke krize u Evropi.

Vekovne težnje Nemačke prodora na Istok (Drang nach Osten) posle okupacije Austrije 1938. izgledale su Trećem nemačkom rajhu blizu ostvarenja. Maja meseca 1938. Nemačka je donela zakon kojim je predvidela amelioraciju i izgradnju kanala koji bi spajao Rajnu i Dunav. Istovremeno je predviđeno da se Dunav osposobi za plovidbu od mađarske granice. Ceo taj plan trebalo je da bude završen do 1945. godine. Na međunarodnom planu Nemačka je istupila sa parolom »Dunav podunavskim narodima«. Rumunija, već odavno nezadovoljna svojom ulogom u Evropskoj komisiji pridružila se revizionističkoj politici. U borbi oko grupacije dvaju tabora pred Drugi svetski rat, odnosno pridobijanja pojedinih zemalja, Velika Britanija i Francuska pristale su konačno na zahtev Rumunije. Kao rezultat toga došlo je do potpisivanja Sinajskog sporazuma. Rumunsko ministarstvo inostranih poslova izdalo je tim povodom saopštenje u kome se ističe da Statut od 1921. nije bio u skladu sa suverenošću Rumunije, pa je otuda nadomešten Sinajskim sporazumom. Evropska dunavska komisija i njeni službenici, u smislu člana 1. navedenog sporazuma, prestali su da vrše svoja prava, a sama Komisija je izgubila nadležnost po nizu administrativnih pitanja.

Nekoliko meseci posle toga 1. marta 1939, potpisan je u Bukureštu Sporazum o prijemu Nemačke u Evropsku dunavsku komisiju i pristupanju Nemačke i Italije Sinajskom sporazumu. Revizija Statuta iz 1921. izvršena je suprotno njegovim izričitim odredbama, naročito članu 42, koji predviđa da Statut može biti revidiran samo na zahtev dve trećine država potpisnica. Takav postupak izazvao je reakciju niza zemalja, međutim, zvaničan protest potekao je jedino od Jugoslavije, koja je u svojoj noti od 12. aprila 1939. godine istakla da Sinajski i Bukureški sporazum predstavlja za nju, res inter alios acta.

Jula meseca 1940. na osnovu ultimatuma Sovjetskog saveza, Rumunija je predala Besarabiju SSSR-u, koji je na taj način postao pribrežna država. Nešto kasnije potpisan je u Beču Protokol o učešću Sovjetskog saveza u administraciji gornjeg toka Dunava. U toku Drugog svetskog rata punu kontrolu nad Dunavom imala je Nemačka.

Potrebno je konačno ukazati na činjenicu da je u periodu između dva rata, a posebno u godinama neposredno pre Drugog svetskog rata, promet na Dunavu daleko zaostajao za prometom na drugim evropskim rekama, što je bila posledica prirodnih prepreka koje nisu mogle biti otklonjene usled političkih sukoba.

Režim plovidbe posle Drugog svetskog rata do danas[uredi]

Skela Begeč-Banoštor.

Regulisanje plovidbe na Dunavu posle Drugog svetskog rata ušlo je u krug pitanja od prvorazrednog značaja. U članu 34. ugovora o miru sa Bugarskom, čl. 38. sa Mađarskom, čl. 36. sa Rumunijom istaknuto je da će plovidba na Dunavu biti otvorena za trgovinu svih zemalja. Isto načelo došlo je do izražaja i u Rezoluciji Ekonomsko-socijalnog saveta Ujedinjenih nacija od 28. januara 1947. godine.

Na zasedanju ministara spoljnih poslova velikih sila, održanom u Njujorku decembra 1946, izdata je zajednička deklaracija u kojoj se predlaže sazivanje konferencije koja bi regulisala pitanje plovidbe na Dunavu. Poziv je upućen svim pribrežnim zemljama: Sovjetskom savezu, Ukrajini, Bugarskoj, Rumuniji, Jugoslaviji, Čehoslovačkoj i Mađarskoj, kao i trima velikim silama SAD, Velikoj Britaniji i Francuskoj.

Na konferenciji koja je održana u Beogradu, jula-avgusta 1948, pojavila su se razmimoilaženja između učesnika. Zapadne sile izašle su sa teuom da je Statut iz 1921. na snazi te da ga je moguće menjati samo saglasnošću svih država potpisnica. Nasuprot tome, predstavnici prebrežnih država tvrdili su da Statut iz 1921. nije na snazi te da konferencija ima carte blanch i pravo da reguliše dunavski problem nezavisno od dotadašnjih pravnih akata. Ukazali su pri tome da je Statut izmenjen bez saglasnosti država potpisnica i drugo, da je Statut u suprotnosti sa odredbama Završnog agka Bečkog kongresa. Prava koja su velike sile stekle Statutom iz 1921, a ranije Pariskim ugovorom, vodila su prvenstveno računa o interesima velikih sila, a ne i interesima prebrižnih država. Prihvatanjem načela slobode plovidbe na međunarodnim rekama, međunarodna zajednica pošla je od ekonomskih momenata i potreba međunarodne trgovine. Međutim, velike sile, kroz svoj položaj u komisijama, koristile su ta prava, u velikoj meri, u cilju političke dominacije.

Na Beogradskoj konferenciji, 18. avgusta 1948. usvojena je Konvoencija o prežimu plovidbe na Dunavu, na bazi predloga koji je na samoj konferenciji podneo Sovjetski savez, uz neke manje ispravke. Konvenciju su potpisale: Bugarska, Čehoslovačka, Rumunija, Jugolslavija, Mađarska, SSSR i Ukrajina, a naknadno 1960. prišla je Austrija, koja je na konferenciji bila samo posmatrač, budući da u to vreme nije bio rešen njen posleratni status. SAD su glasale protiv konvencije, a predstavnici Francuske i Velike Britanije odbili su da učestvuju u glasanju, ističući da Statut iz 1921. smatraju još uvek važećim. Savezna Republika Nemačka je jednina podunavska zemlja koja nije bila članica Konvencije iz 1948, sve do rušenja Berlinskog zida i raspada Istočnog bloka.

Osnovna načela Konvencije iz 1948.[uredi]

Polazeći od potrebe jačanja ekonomskih i kulturnih veza između država, konvencija u čl. 1. proklamuje načelo slobode za državljane, trgovačke brodove i robu svih država »na bazi ravnopravnosti, u pogledu lučkih i plovidbenih taksi, kao i u pogledu uslova trgovičke plovidbe«. S druge strane, vodeći računa o interesima pribrežnih zemalja i njenim suverenim pravima, Konvencija zabranjuje plovidbu ratnih brodova nepribrežnih zemalja. Što se tiče plovidbe ratnih brodova podunavskih zemalja, oni mogu ploviti samo u svojim teritorijalnim vodama, a u tuđe vode mogu uploviti samo uz prethodnu saglasnost odnosne države. Na taj način načelo slobode plovidbe, u čijem osnovu leži ideja o sveopštem ekonomskom interesu, dovedena je u sklad sa potrebama bezbednosti pribrežnih država.

Režim ustanovljen pomenutom Konvencijom, za razliku od režima kojie je važio u periodu između dva rata, odnosi se samo na plovni deo Dunava od Ulma do Crnog mora, a u delti samo na rukavac Suline, a ne i na celu deltu, niti na pritoke Dunava.

Stalo se pri tome na stanovište da plovni putevi koji spajaju samo dve zemlje nisu od posebnog, opšteg interesa pa ih otuda treba rešavati na bazi dvostranih ugovora. Tako je, na primer, 1955. Jugoslavija zaključila sporazum sa Mađarskom o plovidbi rekom Tisom.

Pravo kabotaže, »mesni promet, pilotaža« rezervisano je isključivo za pribrežne zemlje. Strani brodovi koji plove Dunavom imaju pravo ulaska u luke, istovara i utovara robe, ukrcavanja i iskrcavanja putnika, samo na osnovu propisa odnosne pribrežne zemlje. Sanitarnu, carinsku i policijsku službu na Dunavu vrše podunavske zemlje.

Galerija[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ a b Le Danube, Encyclopaedia Universalis 10, članak Andréa Blanca i Pierrea Carrièrea
  2. ^ Članak Paula Moranda o Dunavu u Au fil des fleuves, Reader Diges, 1972., str. 47.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :