Евгеније Оњегин (roman)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Evgenije Onjegin
prvo izdanje (1833. godina)
Nastanak
Orig. naslovEvgeniй Onegin
AutorAleksandar Puškin
ZemljaRuska Imperija
Jezikruski jezik
Sadržaj
LokalizacijaRuska Imperija; od 1819. do 1825.[1]
Izdavanje
Datum1833.

Evgenije Onjegin[2] (rus. Евгений Онегин, pre pravopisne reforme Евгеній Онѣгинъ) roman je u stihu Aleksandra Sergejeviča Puškina. Pisanje dela je otpočeto u maju 1823, a završeno 1831. Pevanja su konsekventno izdavana od 1825. do 1832. godine, dok je jednotomno izdanje, koje se uzima za prvo, izdato 1833.[3] Sam autor je doživeo sudbinu svog lika Vladimira Lenskog — naime, i Puškin je umro u dvoboju.

Pregled[uredi | uredi izvor]

Puškin se u Evgeniju Onjeginu značajno odvaja od svojih romantičarskih nazora. Sa formalne strane, u romanu se zapaža uticaj Bajronovih dela Čajlda Harolda i Don Žuana. Karakteristike romantizma ogledaju se i u tome što je pisac stalno prisutan u delu, iskazujući sud o svojim junacima i predviđajući njihovu budućnost.[1]

Evgenije Onjegin je napisan u stihovima, u strofi s karakterističnim četvorostopnim jambom bez određene cezure. U zavisnosti od toga da li je rima muška ili ženska, jamb obuhvata deset ili osam stihova. Strofa je posebna, „onjeginska“, sa četrnaest stihova rimovanih po shemi аbabccddeffegg (ženske su a, c i e). U vreme nastanka dela, prozni roman se smatrao nižom književnom vrstom, dok stihovi omogućavaju harmoniju emocionalnih utisaka i estetskog efekta.[1]

U romanu je oslikan čitav ruski život dvadesetih godina devetnaestog veka. Zastupljeni su svi društveni slojevi, od plemića do mužika, čitava skala prizora, od balova u Moskvi do pejzaža ruskog sela. No, poentu romana čini realističan opis problema ruske vladajuće klase prikazan kroz likove dva tipična ruska mlada plemića pesnikovog doba, Lenskog i Onjegina. U tom smislu, Puškinov roman se razlikuje od Bajronovog Don Žuana, koji je po žanru avanturističko-ljubavan.[1]

Pevanja romana izlazila su konsekventno (1825—1832) i nailazila na nisko mišljenje kritike, koja nije mogla naći opravdanje za protivrečnosti i postupke glavnog junaka. Najoštriji napadi bili su usmereni protiv narodnih elemenata ubačenih u delo. Jednotomno izdanje izašlo je 1833. godine. Evgenije Onjegin i njegovi likovi imali su značajan uticaj na ruske pisce poput Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, Mihaila Jurjeviča Ljermontova i drugih savremenika i Puškinovih naslednika.[1]

Na srpski jezik, Puškin je u srpskim književnim časopisima pominjan i prevođen još za života. U narednom periodu, dela su samo preštampavana i čitana u izvornom obliku, dok su u izradi savremenih prevoda ovog dela učestvovali pesnici kao što su Jovan Jovanović Zmaj, Milan Ćurčin i Desanka Maksimović. Prema mišljenju srpskog istoričara književnosti Milorada Pavića, na ovaj način je Puškinovo najbolje delo postalo svojina i srpske književnosti.[1]

Radnja[uredi | uredi izvor]

 UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis radnje!

Siže se vrti oko neostvarene ljubavi velegradskog momka Evgenija Onjegina i devojke sa sela Tatjane Larine.

Onjegin se rodio pored Neve. Njegov otac je proćerdao porodični imetak. Evgenije je dobio osrednje obrazovanje, od svega je znao po malo, ali je u zavođenju bio virtuoz. Otišao je na seosko imanje da sa stricem koji umire i ostavlja mu ogromno bogatstvo provede poslednje dane. Tu se u njega zaljubila Larina, koja mu je svoja osećanja iznela u pismu. Međutim, Onjegin ju je odbio.

Na proslavi Tanjinog imendana, njena sestra Olga je očijukala sa Evgenijem, a on je prihvatio flert iz dosade. Lenski, Olgin verenik, pozvao je Onjegina na dvoboj i tom prilikom poginuo. Ubrzo potom, Olga se udala za nekog ulana i otišla sa njegovim pukom. Nešto kasnije, i Tanja se udala za jednog moskovskog kneza. Za to vreme je Onjegin besciljno lutao svetom.

Slika ruskog slikara Ilje Rjepina

Kad je ponovo sreo Tanju, ona se mnogo promenila. Postala je dama koja ume da sakrije osećanja — pri prvom susretu nije pokazala ni zbunjenost, ni iznenađenje. Nakon toga, Evgenije je patio i pisao pisma. Došlo je do razgovora između njih i tom prilikom je Tanja postavila svoje čuveno pitanje koje predstavlja najbolju kritiku Onjeginovog lika: zašto je sada progoni kad mu se nije dopadala pre, van taštine i dvorske svite (ovde se vidi junakova protivrečnost)?

Tatjana Larina je jedan od najlepših ženskih likova u istoriji svetske književnosti. Ona jedina u Puškinovom romanu prihvata svoju, ne baš srećnu sudbinu, ne gubeći ni ravnotežu ni dostojanstvo. Posle Tanjinih reči, Onjegin je shvatio svoje licemerje, kao i ulogu svoje klase u društvenom životu Rusije: takvi nemaju nikakvu budućnost.

Evgenije Onjegin je tip takozvanog „suvišnog čoveka“, tip koji se kasnije javio i u delima drugih ruskih pisaca. „Suvišan čovek“ je neprilagodljivi individualista koji nije u stanju da realizuje svoje relativno velike potencijale u svetu na koji gleda sa dozom kriticizma. Onjeginova nesreća leži, dakle, u raskoraku između želja i mogućnosti.

Antipod Onjeginovom liku je Lenski, koji je takođe tragičan junak. Za razliku od Onjegina, on je bio veoma obrazovan, studirao je u prestižnom nemačkom univerzitetu u Getingenu. Obožavao je Kanta i Getea, ali nažalost nije poznavao pravi život. Uzrok njegove nesreće leži u idealizovanju stvarnosti. Tako ga je prvi životni problem sa kojim se suočio odveo u smrt.

Prevodi[uredi | uredi izvor]

Engleski[uredi | uredi izvor]

Volter V. Arntov prevod iz 1963. godine (ISBN 0-87501-106-3) je napisan pridržavajući se stroge šeme rime onješke strofe i dobio je Nagradu Bolingen za prevod. To se i dalje se smatra jednim od najboljih prevoda.

Vladimir Nabokov je žestoko kritikovao Arntov prevod, kao što je kritikovao i mnoge prethodne (i kasnije) prevode. Glavna Nabokova kritika Arntovog i drugih prevoda je da su žrtvovali doslovnost i tačnost radi očuvanja melodije i rime.

Shodno tome, 1964. objavio je svoj prevod, koji se sastojao od četiri toma, koji su se skrupulozno prilagodili tom smislu, u potpunosti izbegavajući melodiju i rimu. Prvi tom sadrži Nabokov uvod i tekst prevoda. Uvod govori o strukturi romana, Onjeginovoj strofi u kojoj je napisan i Puškinovom mišljenju o Onjeginu (koristeći Puškinova pisma prijateljima); on takođe daje detaljan prikaz vremena tokom kog je Puškin napisao Onjegina i različite forme u kojima su se različiti delovi pojavljivali u publikaciji pre Puškinove smrti (nakon čega dolazi do ogromnog porasta broja različitih izdanja). Drugi i treći tom se sastoje od vrlo detaljnih i rigoroznih beleški vezanih za tekst. Četvrti tom sadrži faksimil izdanja iz 1837. godine. Rasprava o Onjeginovoj strofi u prvom tomu sadrži pesmu O prevođenju „Evgenija Onjegina”, koja se prvi put pojavila u štampi u časopisu Njujorker 8. januara 1955. godine, a napisana je u dve Onjeginove strofe.[4] Nabokov reprodukuje pesmu kako bi čitalac njegovog prevoda stekao izvesno iskustvo sa ovom jedinstvenom formom, i kao dodatnu odbrana njegove odluke da svoj prevod napiše u prozi.

Nabokovljev bliski prijatelj Edmund Vilson recenzirao je Nabokov prevod u Njujorškom pregledu knjiga, što je izazvalo razmenu pisama i trajni sukob između njih.[5]

Francuski[uredi | uredi izvor]

Postoji najmanje osam objavljenih prevoda Evgenija Onjegina na francuskom jeziku. Najnoviji se pojavio 2005. godine: prevodilac Andre Markovic poštuje Puškinove originalne strofe.[6] Među ostalim prevodima su Pol Bju (1868), Gaston Perot (1902, u stihu), Nata Mino (koja je dobila nagradu Pri Neli Saks, koja se dodeljuje za najbolji prevod poezije na francuski jezik), Rože Legra, Moris Kulon, Mišel Bajat, i Žan-Luis Bakes (koji nisu očuvali strofe).[7][8][9][10][11][12][13] Kao dvadesetogodišnjak, bivši francuski predsednik Žak Širak takođe je napisao prevod, koji nikada nije objavljen.[14][15]

Nemački[uredi | uredi izvor]

Postoji najmanje desetak objavljenih prevoda Onjegina na nemački.

  • Carl Friedrich von der Borg, Eugenius Onegin, čiji prvi deo je objavljen u "Der Refraktor. Ein Centralblatt Deutschen Lebens in Russland", Dorpat, 1836, u pet serija, počevši sa 14. izdanjen 1. avgusta 1836, i okončavajući se sa 18. izdanjem 29. avgusta 1836.
  • R. Lippert, Verlag von Wilhelm Engelmann, Leipzig 1840
  • Friedrich von Bodenstedt, Verlag der Deckerschen Geheimen Ober-Hofbuchdruckerei, Berlin 1854
  • Adolf Seubert, Reclam, Leipzig 1872/73
  • Dr. Blumenthal, Moscow 1878
  • Dr. Alexis Lupus, nur das 1. Kapitel, Leipzig and St. Petersburg 1899
  • Theodor Commichau, Verlag G. Müller, Munich and Leipzig 1916
  • Theodor Commichau and Arthur Luther, 1923
  • Theodor Commichau, Arthur Luther and Maximilian Schick, SWA-Verlag, Leipzig and Berlin 1947
  • Elfriede Eckardt-Skalberg, Verlag Bühler, Baden-Baden 1947
  • Johannes von Guenther, Reclam, Leipzig 1949
  • Theodor Commichau and Konrad Schmidt, Weimar 1958
  • Theodor Commichau and Martin Remané, Reclam, Leipzig 1965
  • Manfred von der Ropp and Felix Zielinski, Winkler, Munich 1972
  • Kay Borowsky, Reclam, Stuttgart 1972 (prevod u prozi)
  • Rolf-Dietrich Keil, Wilhelm Schmitz Verlag, Gießen 1980
  • Ulrich Busch, Manesse Verlag, Zurich 1981
  • Sabine Baumann, unter Mitarbeit von Christiane Körner, Stroemfeld, Frankfurt am Main 2009
  • Viktor Eduard Prieb, Goldene Rakete, Berlin 2018.

Italijanski[uredi | uredi izvor]

Postoji nekoliko italijanskih prevoda Onjegina. Jednu od najranijih objavio je G. Kason 1906. Etore Lo Gato je roman preveo dva puta, 1922. u prozi i 1950. na hendeka slogovima.[16] Noviji prevodi su oni koje je uradio Điovani Đudiči (prva verzija 1975, druga 1990. u redovima nejednake dužine) i Pja Pera (1996).[17]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ Pavić 1981, str. 7–17
  2. ^ Prema Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske iz 2010, ruskom imenu Евгений odgovara srpski oblik Jevgenij. Međutim, isti priručnik napominje da srpskoj jezičkoj tradiciji nije stran ni fonetizam Evgenije, sa konkretnim primerom Evgenije Onjegin.
  3. ^ Đorđević 2012, str. 39.
  4. ^ Nabokov, Vladimir (8. 1. 1955). „On Translating "Eugene Onegin"”. The New Yorker. str. 34. Arhivirano iz originala 6. 4. 2008. g. Pristupljeno 18. 10. 2008.  (Poem is reproduced here Arhivirano 2004-12-21 na sajtu Wayback Machine
  5. ^ Wilson, Edmund (15. 6. 1965). „The Strange Case of Pushkin and Nabokov”. The New York Review of Books. 4 (12). Arhivirano iz originala 28. 9. 2008. g. Pristupljeno 18. 10. 2008. 
  6. ^ Pushkin, Aleksandr (2005). Eugène Onéguine. (translation by André Markovicz). Actes Sud, 2005. ISBN 978-2-7427-5700-8. 
  7. ^ Pushkin, Aleksandr. Eugène Onéguine (na jeziku: French). (translation by Paul Béesau). Paris, A. Franck, 1868. OCLC 23735163. 
  8. ^ Pushkin, Aleksandr. Eugène Onéguine (na jeziku: French). (translation by Gaston Pérot). Paris etc. : Tallandier, 1902. OCLC 65764005. 
  9. ^ Pushkin, Aleksandr (1998). Eugène Oniéguine (na jeziku: French). (translation by Nata Minor). Éditions du Seuil, 1997. ISBN 2-02-032956-5. 
  10. ^ Pushkin, Aleksandr (1994). Eugène Oniéguine (na jeziku: French). (translation by Roger Legras). L'Age d'Homme, 1994. ISBN 978-2-8251-0495-8. 
  11. ^ Pushkin, Aleksandr (1980). Eugène Oniéguine (na jeziku: French). (translation by Maurice Colin). Paris : Belles Lettres, 1980. ISBN 978-2-251-63059-5. OCLC 7838242. 
  12. ^ Pushkin, Aleksandr. Eugène Oniéguine (na jeziku: French). (translation by Michel Bayat). Compagnie du livre français, 1975. OCLC 82573703. 
  13. ^ Pushkin, Aleksandr (1967—1968). Eugène Onéguine (na jeziku: French). (translation by Jean-Louis Backès). Paris. OCLC 32350412. 
  14. ^ „Russie : Chirac, décoré, salue la "voie de la démocratie"” (na jeziku: French). Nouvel Observateur. 23. 6. 2008. Arhivirano iz originala 13. 6. 2008. g. Pristupljeno 18. 10. 2008. 
  15. ^ Tondre, Jacques Michel (2000). Jacques Chirac dans le texte (na jeziku: French). Paris : Ramsay. ISBN 978-2-84114-490-7. OCLC 47023639.  (Relevant excerpt Arhivirano 2007-12-13 na sajtu Wayback Machine)
  16. ^ Pushkin, Aleksandr. Eugenio Onieghin; romanzo in versi (na jeziku: Italian). (translation by Ettore Lo Gatto). Sansoni, 1967. OCLC 21023463. 
  17. ^ Pushkin, Aleksandr (1999). Eugenio Onieghin di Aleksandr S. Puskin in versi italiani (na jeziku: Italian). (translation by Giovanni Giudici). Garzanti, 1999. ISBN 978-88-11-66927-2. OCLC 41951692. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ruska književnost, Beograd: Nolit, 1976.
  • Pavić, Milorad (1981). „Predgovor”. Evgenije Onjegin. Beograd: Prosveta, Nolit, ZUNS. str. 7—17. 
  • Đorđević, Časlav (2012). Književnost i srpski jezik 2. Novi Sad: D-Đorđević. str. 39. 
  • Aleksandr Pushkin, London 1964, Princeton 1975, Eugene Onegin a novel in verse. Translated from Russian with a commentary by Vladimir Nabokov ISBN 0-691-01905-3
  • Alexander Pushkin, Penguin 1979 Eugene Onegin a novel in verse. Translated by Charles Johnston, Introduction and notes by Michael Basker, with a preface by John Bayley (Revised Edition) ISBN 0-14-044803-9
  • Alexandr Pushkin, Basic Books; New Ed edition, Eugene Onegin: A Novel in Verse Translated by Douglas Hofstadter ISBN 0-465-02094-1
  • Yuri Lotman, Puškin. Biografiя pisatelя. Statьi i zametki. Available online: [1]. Contains detailed annotations about Eugene Onegin.
  • A.A. Beliy, «Génie ou neige», "Voprosy literaturi", n. 1, Moscow 2008, p. 115; contains annotations about Eugene Onegin.

Spoljašnje[uredi | uredi izvor]

Evgenije Onjegin na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Евгеније_Оњегин_(роман)&oldid=27556202”