Evro

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
  Evrozona
  EVM II
  U EVM II ali bez obaveze uvođenja evra
  EU članice u obavezi da uvedu evro
  Monetarni sporazum
  Jednostrano koriste

Evro (simbol: €, međunarodna oznaka: EUR, šifra valute: 978) je zvanična valuta Ekonomske i monetarne unije Evropske unije i jedinstvena valuta oko 300 miliona građana 20 zemalja Unije:

koje čine Evrozonu.[1][2] Ovu valutu isto tako zvanično koriste institucije Evropske unije i četiri druge Evropske zemlje, kao i unilateralno dve druge, te je konsekventno dnevno koristi oko 337 miliona Evropljana. (ažurirano: 2015.)[3] Izvan Evrope, brojne prekomorske teritorije EU zemalja takođe koriste evro kao svoju valutu.

100 euro
147 × 82 mm
147 × 82 mm
200 euro
153 × 82 mm
153 × 82 mm

Dodatno, 210 miliona ljudi širom sveta (po podacima iz 2013) koristi valute vezane za evro. Evro je druga najveća rezervna valuta kao i druga najviše korištena valuta nakon američkog dolara.[4][5][6] (Ažurirano: januar 2017.) Sa više od €1.109.000.000.000 u cirkulaciji, evro ima jednu od najviših kombinovanih vrednosti novčanica i kovanica na svetu, u kom pogledu je premašio američki dolar.[7][note 1]

Ime evro je zvanično prihvaćeno 16. decembra 1995. u Madridu.[8] Evro je uveden u svetsko finansijsko tržište kao računovodstvena valuta 1. januara 1999, zamenjujući bivšu Evropsku valutnu jedinicu (ECU) sa odnosom od 1:1 (US $1.1743). Fizičke novčanice i kovanice evra su ušle u cirkulaciju 1. januara 2002, čineći ga valutom u svakodnevnoj upotrebi svojih originalnih država članica, a do maja 2002. evro je u potpunosti zamenio bivše valute.[9] Mada je vrednost evra naknadno znatno opala do 0,8252 američkih dolara tokom dve godine (26. oktobar 2000), on u prodaji vredeo više od američkog dolara od kraja 2002, a vrhunac je dostigao sa 1,6038 američkih dolara dana 18. jula 2008.[10] Od poznog dela 2009. godine, evro je utonuo u evropsku dužničku krizu, što je dovelo do kreiranja Evropskog fonda za finansijsku stabilnost kao i drugih reformi u cilju stabilizacije valute. Jula 2012, evro je pao ispod 1,21, američkih dolara prvi put u dve godine, usled zabrinutosti oko grčkog duga i španskog problematičnog bankarskog sektora.[11] Juna 2017, evro-dolar kurs iznosi ~ US$1,13.[12]

Ekonomski i monetarni savez (EMU) najznačajniji je vid novčane reorganizacije u Evropi od doba Rimskog carstva. Iako se uvođenje Evra može smatrati jednostavno načinom usavršavanja Zajedničkog evropskog tržišta i podržavanja slobodne trgovinu među članova Evrozone, Evro je takođe značajan deo Evropskog projekta za političku integraciju. Evrom upravlja Evropski sistem centralnih banaka (ESCB), koji se sastoji od Evropske centralne banke (ECB) i Evrozonskih centralnih banaka koje upravljaju u državama. ECB, koja je smeštena u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj, ima isključivu moć da uspostavi novčanu politiku; ostali ESCB članovi učestvuju u štampanju, kovanju, i raspodeli novčanica i kovanica, i delovanju Evrozonskog sistemu isplate.

Inflacija u 2009. je iznosila -0,1%.

Administracija[uredi | uredi izvor]

Evropska centralna banka ima svoje sedište u Frankfurtu (Nemačka) i ona rukovodi monetarnom politikom evropske oblasti.
Glavni članci: Evropska centralna banka, Ugovor o Evropskoj uniji i Evrogrupa

Evrom upravlja Evropska centralna banka (ECB) sa sedištem u Frankfurtu i Evrosistem (koji se sastoji od centralnih banaka zemalja evrozone). Kao nezavisna centralna banka, ECB ima potpuna ovlaštenja da određuje monetarnu politiku. Evrosistem učestvuje u štampanju, kovanju i distribuciji novčanica i kovanica u svim zemljama članicama, i funkcionisanju platnih sistema u evrozoni.

Ugovor o Evropskoj uniji iz 1992. obavezuje većinu EU zemalja članica da prihvate evro nakon što zadovolje određene monetarne i budžetske konvergacione kriterijume, mada sve države nisu to uradile. Ujedinjeno Kraljevstvo i Danska su ugovorile izuzeće,[13] dok je Švedska (koja je pristupila EU 1995. godine, nakon što je potpisan Mastrihtski ugovor) odbila evro 2003. putem referenduma, i izbegla je obavezu usvajanja evra putem neispunjavanja monetarnih i budžetski zahteva. Sve nacije koje su pristupile EU nakon 1993 su se obavezale da adaptiraju evro u dogledno vreme.

Izdavanje modaliteta za novčanice[uredi | uredi izvor]

Od 1. januara 2002, nacionalne centralne banke (NCB) i ECB izdaju evro novčanice na zajedničkoj bazi.[14] Evro novčanice ne pokazuju koja centralna banka ih je izdala. Nacionalne centralne banke Evrosistema moraju prihvatiti evro novčanice stavljene u opticaj od strane drugih članova Evrosistema i te novčanice se ne repatrizuju. ECB izdaje 8% ukupne vrednosti novčanica izdatih u Evrosistemu.[14] U praksi, ECB novčanice se stavljaju u opticaj posredstvom nacionalnih centralnih banaka, čime nastaju odgovarajuće obaveze prema ECB. Ove obaveze obuhvataju kamatu na glavnu stopu refinansiranja ECB. Preostalih 92% evro novčanica izdaju nacionalne banke srazmerno njihovim deonicama ECB ključa kapitala,[14] koje se izračunavaju korišćenjem nacionalnog učešća stanovništva Evropske unije (EU) i nacionalnog udela u BDP EU, ravnomerno ponderisano.[15]

Mastrihtski kriterijumi o konvergenciji[uredi | uredi izvor]

Sve članice Unije mogu prihvatiti evro ako ispune određene (ekonomske) uslove, koji su definisani po Ugovoru iz Mastrihta 1992. godine:

  • stabilnost cena
  • finansijski položaj u javnom sektoru (finansijski deficit manji od 3% BDP-a)
  • visoka stabilnost domaće valute
  • konvergencija prosečnih domaćih kamata u odnosu na prosek troje zemalja članica sa najmanjim kamatama
  • pravni propisi o finansijskim institucijama koji garantuju nezavisnost nacionalne centralne banke i prilagođenost njenom uključenju u sistem evropske centralne banke (ECB)
  • realna konvergencija nacionalne ekonomije

U izveštavanju srpskih dnevnih ne-ekonomskih glasila se ekonomsko finansijski Mastriht kriterijumi za uvođenje evra ne spominju i time se stvara pogrešan utisak, da je uvođenje evra isključivo politička stvar.

Pakt stabilnosti (Dablin, 1996. g) reguliše nacionalne ekonomsko finansijske mere u zemljama članicama Evrozone. Namenjen je održavanju ekonomske stabilnosti valute (evra).

Kovanice[uredi | uredi izvor]

Lica kovanica evra su iste za sve države, dok se naličja razlikuju od države do države. Kovanice postoje u sledećim apoenima:

  • 1 cent
  • 2 centa
  • 5 centi
  • 10 centi
  • 20 centi
  • 50 centi
  • 1 evro
  • 2 evra

Novčanice[uredi | uredi izvor]

Evro novčanice / kovanice
Nova serija evro novčanica zvana Europa

Postoji sedam evro novčanica, sve su različite veličine i boje.

  • 5 evra - siva boja - 120 h 62 mm - na njoj je predstavljen klasični period (pre 5. veka)
  • 10 evra - crvena boja - 127 h 67 mm - na njoj je predstavljen stil romanike (11–12. vek)
  • 20 evra - plava boja - 133 h 72 mm - na njoj je predstavljen stil gotike (12–14. vek)
  • 50 evra - smeđa i narandžasta boja - 140 h 77 mm - na njoj je predstavljen stil renesanse (14–16. vek)
  • 100 evra - zelena boja - 147 h 82 mm (U seriji Evropa - 147 h 77 mm) - na njoj je predstavljen stil baroka i rokokoa (17–18. vek)
  • 200 evra - žuta boja - 153 h 82 mm (U seriji Evropa - 153 h 77 mm) - na njoj je predstavljena arhitektura od čelika i stakla iz industrijske revolucije (18–19. vek)
  • 500 evra - ljubičasta boja - 160 h 82 mm (U seriji Evropa ne postoji) - na njoj je predstavljena savremena evropska arhitektura. (20.-21. vek)

Dizajn[uredi | uredi izvor]

Na prednjoj strani novčanica nalaze se kapije koje predstavljaju otvorenost i gostoprimstvo zemalja članica EU, dok se na poleđini nalaze mostovi koji simbolizuju zajedništvo i međusobnu saradnju zemalja. Znak evra je stilizovano slovo E koje podseća na ćirilično slovo „C” sa dve crte na sredini (€).

Znak evra

Simbolika na novčanicama[uredi | uredi izvor]

  1. Mostovi, prozori i prolazi su simboli evropskog duha, otvorenosti i saradnje.
  2. 12 zvezdica Evropske unije su simboli dinamičnosti i harmonije današnje Evrope.
  3. Mostovi služe isto komunikaciji i kooperaciji Evrope sa ostatkom sveta.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Istorija evra

Uvod[uredi | uredi izvor]

Prethodne nacionalne valute evrozone
Valuta Kod
(ISO 4217) 		Kurs[16] Fiksiran Sproveden
Austrija Austrijski šiling ATS 13,7603 1998-12-31 1999-01-01
Belgija Belgijski franak BEF 1998-12-31 1999-01-01
Kipar Kiparska funta CYP 0,585274 2007-07-10 2008-01-01
Holandija Holandski gulden NLG 2,20371 1998-12-31 1999-01-01
Estonija Estonska kruna EEK 15,6466 2010-07-13 2011-01-01
Finska Finska marka FIM 5,94573 1998-12-31 1999-01-01
Francuska Francuski franak FRF 6,55957 1998-12-31 1999-01-01
Njemačka Nemačka marka DEM 1,95583 1998-12-31 1999-01-01
Grčka Grčka drahma GRD 340,750 2000-06-19 2001-01-01
Hrvatska Hrvatska kuna HRK 7,53450 2022-12-31 2023-01-01
Irska Irska funta IEP 0,787564 1998-12-31 1999-01-01
Italija Italijanska lira ITL 1.936,27 1998-12-31 1999-01-01
Letonija Letonski lat LVL 0,702804 2013-07-09 2014-01-01
Litvanija Litvanski litas LTL 3,45280 2014-07-23 2015-01-01
Luksemburg Luksemburški franak LUF 40,3399 1998-12-31 1999-01-01
Malta Malteška lira MTL 0,429300 2007-07-10 2008-01-01
Monako Monegaški franak MCF 6,55957 1998-12-31 1999-01-01
Portugalija Portugalski eskudo PTE 200,482 1998-12-31 1999-01-01
San Marino Sanmarinska lira SML 1.936,27 1998-12-31 1999-01-01
Slovačka Slovačka kruna SKK 30,1260 2008-07-08 2009-01-01
Slovenija Slovenački tolar SIT 239,640 2006-07-11 2007-01-01
Španija Španska pezeta ESP 166,386 1998-12-31 1999-01-01
Vatikan Vatikanska lira VAL 1.936,27 1998-12-31 1999-01-01

Evro je uspostavljen prema odredbama ugovora o Evropskoj uniji iz 1992. Da bi učestvovale u valuti, države članice treba da zadovolje stroge kriterijume, kao što je budžetski deficit od manje od tri procenta njihovog BDP, dužnički odnos od manje od šezdeset procenata BDP (oba od kojih su ultimativno bili široko interpretirani nakon uvođenja), niska inflacija, i kamatne stope koje su bliske EU proseku. U Mastrihtskom ugovoru, Ujedinjenom Kraljevstvu i Danskoj su odobrena izuzeća po njihovom zahtevu da ne prođu kroz fazu monetarne unije koja dovodi do uvođenja evra.

Ekonomisti koji su pomogli ili doprineli u kreiranju evra su Fred Arditi, Nil Dauling, Vim Dujzenberg, Robert Mandel, Tomaso Padoa-Škjopa i Robert Tolison. (Za makroekonomsku teoriju, pogledajte ispod.)

Ime „euro” je zvanično prihvaćeno u Madridu 16. decembra 1995.[8] Belgijskom esperantisti Germejnu Pirlotu, bivšem učitelju francuskog i istorije se pripisuje zasluga za imenovanje nove valute, pošto je on poslao pismo tadašnjem predsedniku Evropske unije, Žaku Santeru, u kome je predložio ime „evro” 4. avgusta 1995.[17]

Usled razlika u nacionalnim konvencijama za zaokruživanje i značajne cifre, sve konverzije između nacionalnih valuta su morale da se izvode koristeći proces triangulacije preko evra. Definitivne vrednosti jednog evra u smislu deviznog kursa pri kome su valute ušle u evro su prikazane sa desne strane.

Odnose je odredio Savet Evropske unije,[note 2] na bazi preporuke Evropske komisije bazirane na tržišnim odnosima na dan 31. decembra 1998. Oni su postavljeni tako da je jedna jedinica evropske valute (ECU) jednaka jednom evru. Jedinica evropske valute je bila računovodstvena jedinica koja se koristila u EU, a bazirana na valutama država članica; ona nije bila valuta sama po sebi. Odnosi nisu mogli biti uspostavljeni ranije, pošto je ECU zavisna od deviznog kursa neevropskih valuta u vreme zatvaranja (prvenstveno britanske funte) tog dana.

Procedura korištena za fiksiranje deviznog kursa između grčke drahme i evra je bila drugačija, pošto je evro tada već dve godine bio u opticaju. Dok su devizni kursevi inicijalnih jedanaest valuta određeni samo nekoliko sati pre uvođenja evra, devizni kurs grčke drahme je bio fiksiran nekoliko meseci unapred.[note 3]

Valuta je bila uvedena u nefizičkoj formi (putnički čekovi, elektronski transferi, bankarstvo, itd.) u ponoć 1. januara 1999, kad su nacionalne valute zemalja članica evrozone nezavisno prestale da postoje. Njihovi devizni kursevi su zaključani u fiksnom međusobnom odnosu. Evro je stoga postao naslednik jedinice evropske valute (ECU). Novčanice i kovanice starih valuta su međutim ostale u upotrebi kao zakonsko sredstvo plaćanja dok nove evro novčanice i kovanice nisu uvedene 1. januara 2002.

Period razmene tokom koga su novčanice i kovanice bivših valuta bili zamenjeni za evro je trajao dva meseca, do 28. februara 2002. Zvanični datum kad su nacionalne valute prestale da služe kao zakonska sredstva plaćanja je varirao među zemljama članicama. Najraniji datum je bio u Nemačkoj, gde je marka zvanično izašla iz upotrebe 31. decembra 2001, mada je period razmene trajao još dva meseca. Nakon što su stare valute prestale da budu zakonsko sredstvo plaćanja, njih su i dalje primale nacionalne centralne banke tokom perioda u opsegu od nekoliko godina do beskonačnosti (nekoliko godina za Austriju, Nemačku, Irsku, Estoniju i Letoniju u vidu novčanica i kovanica, i doveka za Belgiju, Luksemburg, Sloveniju i Slovačku u vidu novčanica). Kovanice koje su najranije postale nekonvertibilni su bili portugalski eskudosi, koji su prestali da imaju monetarnu vrednost nakon 31. decembra 2002, mada je mogućnost razmene novčanica ostala otvorena do 2022.

Izvori: EC convergence reports 1996-2014, Italian lira [mrtva veza], Spanish peseta, Portuguese escudo, Finnish markka, Greek drachma, UK pound

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ažurirano: 26. april 2013. (2013-04-26): Total EUR currency (coins and banknotes) in circulation 771.5 (banknotes) + 21.032 (coins) =792.53 billion EUR * 1.48 (exchange rate) = 1,080 billion USD Total USD currency (coins and banknotes) in circulation 859 billion USD
  2. ^ na bazi Regulacije saveta 2866/98 (EC) od 31. decembra 1998.
  3. ^ by Council Regulation 1478/2000 (EC) of 19 June 2000

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Rosenberg, Matt (23. 5. 2010). „Euro Countries: 22 Countries use the Euro as their Official Currency”. About.com. Arhivirano iz originala 06. 09. 2015. g. Pristupljeno 27. 12. 2010. 
  2. ^ „EU ministers back Estonia bid to join euro”. BBC News. 8. 6. 2010. Pristupljeno 19. 7. 2010. 
  3. ^ „The euro”. europa.eu. 2. 11. 2015. 
  4. ^ „Triennial Central Bank Survey 2007” (PDF). BIS. 19. 12. 2007. Pristupljeno 25. 7. 2009. 
  5. ^ Aristovnik, Aleksander; Čeč, Tanja (30. 3. 2010). „Compositional Analysis of Foreign Currency Reserves in the 1999–2007 Period. The Euro vs. The Dollar As Leading Reserve Currency” (PDF). Munich Personal RePEc Archive, Paper No. 14350. Pristupljeno 27. 12. 2010. 
  6. ^ Boesler, Matthew (1. 11. 2013). „There Are Only Two Real Threats To The US Dollar's Status As The International Reserve Currency”. Business Insider. Pristupljeno 8. 12. 2013. 
  7. ^ „Banknotes and coins circulation”. European Central Bank. Pristupljeno 14. 3. 2017. 
  8. ^ a b „Madrid European Council (12/95): Conclusions”. European Parliament. Pristupljeno 14. 2. 2009. 
  9. ^ „Initial changeover (2002)”. European Central Bank. Pristupljeno 5. 3. 2011. 
  10. ^ „Exchange Rate Average (US Dollar, Euro) – X-Rates”. X-rates.com. Pristupljeno 12. 3. 2013. 
  11. ^ „Global markets tumble on Spain, Italy worries”. Reuters. The Economic Times Mumbai. 31. 5. 2012. Arhivirano iz originala 07. 03. 2016. g. Pristupljeno 7. 3. 2016. 
  12. ^ EUR to USD Exchange Rate - Bloomberg Markets
  13. ^ „The Euro”. European Commission. Pristupljeno 29. 1. 2009. 
  14. ^ a b v Scheller, Hanspeter K. (2006). The European Central Bank: History, Role and Functions (pdf) (2nd izd.). str. 103. ISBN 978-92-899-0027-0. „Since 1 January 2002, the NCBs and the ECB have issued euro banknotes on a joint basis.” 
  15. ^ „Capital Subscription”. European Central Bank. Pristupljeno 18. 12. 2011. „The NCBs' shares in this capital are calculated using a key which reflects the respective country's share in the total population and gross domestic product of the EU – in equal weightings. The ECB adjusts the shares every five years and whenever a new country joins the EU. The adjustment is done on the basis of data provided by the European Commission.” 
  16. ^ „Fixed Euro conversion rates”. European Central Bank. Pristupljeno 6. 8. 2011. 
  17. ^ „Germain Pirlot 'uitvinder' van de euro” (na jeziku: Dutch). De Zeewacht. 16. 2. 2007. Arhivirano iz originala 30. 06. 2013. g. Pristupljeno 21. 5. 2012. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Bartram, Söhnke M.; Taylor, Stephen J.; Wang, Yaw-Huei (2007). „The Euro and European Financial Market Dependence”. Journal of Banking and Finance. 51 (5): 1461—1481. SSRN 924333 Slobodan pristup. 
  • Bartram, Söhnke M.; Karolyi, G. Andrew (2006). „The Impact of the Introduction of the Euro on Foreign Exchange Rate Risk Exposures”. Journal of Empirical Finance. 13 (4–5): 519—549. SSRN 299641 Slobodan pristup. doi:10.1016/j.jempfin.2006.01.002. 
  • Baldwin, Richard; Wyplosz, Charles (2004). The Economics of European Integration. New York: McGraw Hill. ISBN 978-0-07-710394-1. 
  • Buti, Marco; Deroose, Servaas; Gaspar, Vitor; Nogueira Martins, João (2010). The Euro. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-92-79-09842-0. 
  • Jordan, Helmuth (2010). „Fehlschlag Euro”. Dorrance Publishing. Arhivirano iz originala 16. 9. 2010. g. Pristupljeno 9. 6. 2017. 
  • Simonazzi, A.; Vianello, F. (2001). „Financial Liberalization, the European Single Currency and the Problem of Unemployment”. Ur.: Franzini, R.; Pizzuti, R.F. Globalization, Institutions and Social Cohesion. Springer. ISBN 978-3-540-67741-3. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Евро&oldid=27548796”