Edip
Edip, grčki (Οιδιπους) (lat. Oedipus), heroj iz grčke mitologije, sin Laja, kralja Tebe i Jokaste.[1] Prorečeno je da će ubiti svog oca i oženiti se majkom.
Mitologija[uredi | uredi izvor]
Pošto je njegovom ocu Laju prorečeno da će biti ubijen od svog rođenog sina i da će kraljicu uzeti za ženu, tri dana nakon rođenja sina, Laj je uzeo novorođenče i probušio mu noge i zavezao ih i tako zavezanog ga odneo na jednu divlju planinu (Kitara) i tamo ga ostavio kod jednog pastira. Iz sažaljenja prema tom novorođenčetu taj pastir ga je dao svom prijatelju koji je takođe bio pastir i čuvao stado kralja Poliba iz Korinta.
Taj drugi pastir ga je odneo na dvor kralja Poliba i njegove žene Merope koji su Edipa kasnije usvojili. Po svojim oteklim nogama je dobio ime „Edipus“ - otečeno stopalo. U Korintu je rastao bez ikakvog saznanja o svom poreklu.
Jednog dana uputio se ka Delfskom proročištu da bi saznao istinu o sebi. Tamo mu je prorečeno da će ubiti svoga oca i da će oženiti svoju majku. Ne znajući da mu to nisu pravi roditelji i zbog straha da ne učini neko zlo svojoj porodici, Edip napušta Korint i odlazi za Tebu.
Na putu ka Tebi na jednoj raskrsnici susreće se sa Lajom koji je bio u pratnji svojih čuvara. Laj je mislio da je Edip neki razbojnik i nije hteo da ga pusti da prođe. Edip se razbesneo i u ljutini ubio Laja i većinu njegovih pratioca, osim jednog koji se dao u bekstvo. Time se ostvarilo jedno od dva proročanstva koja su mu prorečena.
Na ulazu u Tebu Edip je naišao na Sfingu koja je terorisala stanovništvo Tebe i proždirala prolaznike koji nisu znali da reše njene zagonetke. Edip je, međutim, rešio njenu zagonetku i Sfinga se bacila u more. Za nagradu Edip je proglašen Lajevim naslednikom i postao vladar Tebe a kraljicu Jokastu (svoju majku) je dobio za ženu. Time se ispunjava i drugo proročanstvo.
Jokasta mu je rodila četvoro dece, prvo dva sina blizanca Etoklea i Polinikea, zatim dve kćerke, stariju Antigonu i mlađu Ismenu.
Dugo godina živeli su srećno i pravedno vladali Tebom, dok se jednog dana nije pojavila zaraza koju su bogovi poslali, a od koje nije bilo leka. Nezadovoljni Tebanci se obratiše kralju za pomoć, pošto im je već jednom pomogao u slučaju sa Sfingom. Edip šalje Jokastinog brata, svog ujaka Kreonta u Delfe da sazna istinu o zarazi. Proročanstvo iz Delfa objavljuje da treba da se pronađe ubica kralja Laja, i da se obelodani taj zločin, da bi se Teba oslobodila te zaraze.
Edip želi sam da otkrije taj zločin, i tako dolazi do saznanja da je on taj koji je ubio svoga oca kralja Laja i oženio svoju majku Jokastu. Kada je Jokasta to doznala, odmah se obesila, a Edip je sam sebi iskopao oči. Kreont, brat Jokastin postaje kralj Tebe i proteruje Edipa iz grada. Tako oslepljen Edip u pratnji svoje starije kćerke Antigone luta nekoliko godina po svetu dok nije umro u Kolonu, jednoj svetoj šumi pored Atine.
Sofokle je u više svojih tragedija vešto opisao Edipa. Zigmund Frojd je u svojoj psihoanalitičkoj teoriji pojavu u ranom detinjstvu nazvao Edipovim kompleksom.
Drevni izvori (5. vek p. n. e.)[uredi | uredi izvor]
Većina, ako ne i svo, naše znanje o Edipu potiče iz 5. veka p. n. e. Iako se ove priče uglavnom bave njegovim padom, i dalje se pojavljuju različiti detalji o tome kako je Edip došao na vlast.
Kralj Laj iz Tebe čuje za proročanstvo da će ga njegov sin dojenče jednog dana ubiti.[2] On probode Edipova stopala i ostavi ga da umre, ali ga nađe pastir i odnese.[3] Godinama kasnije, Edip, ne znajući da je usvojen, napušta dom u strahu od istog proročanstva da će ubiti oca i oženiti majku.[4] Laj odlazi da pronađe rešenje za misteriozne zagonetke Sfinge.[5] Kao što je i prorečeno, Edip i Laj ukrštaju puteve, ali se ne prepoznaju. Dolazi do borbe, a Edip ubija Laja i većinu njegovih čuvara.[6] Edip nastavlja da pobedi Sfingu rešavajući zagonetku, te postane kralj.[7] On se oženi udovicom kraljicom Jokastom, ne znajući da mu je ona majka. Kuga se sručila na narod Tebe. Kada je otkrio istinu, Edip je sebe oslepio, a Jokasta se obesila.[8] Nakon što Edip više nije kralj, Edipovi braća-sinovi se međusobno ubijaju.
Sofoklove tebanske drame[uredi | uredi izvor]
Tri sačuvana dela Sofoklovih „Tebanskih drama“ sastoje se od: Kralja Edipa (koji se naziva i Edip Tiranin ili Edip Kralj), Edip u Kolonu i Antigona. Sve tri drame se tiču sudbine grada Tebe, tokom i posle vladavine kralja Edipa,[9] i često su objavljivane pod jednim koricama.[10]
Prvobitno, Sofokle je napisao drame za tri odvojena festivalska takmičenja, u razmaku od mnogo godina. Tebanske drame ne samo da nisu prava trilogija (tri drame predstavljene kao neprekidni narativ), one čak nisu ni namerna serija i sadrže neke nedoslednosti među njima.[9]
Sofokle je takođe napisao i druge drame fokusirane na Tebu, pre svega Epigoni, od kojih su sačuvani samo fragmenti.[11]
Euripidovi Fenis, Hrizip i Edip[uredi | uredi izvor]
Na početku Euripidove Fenise, Jokasta se priseća priče o Edipu. Uopšteno govoreći, predstava prepliće zaplete Sedam protiv Tebe i Antigone. Predstava se razlikuje od ostalih priča u dva glavna aspekta. Prvo, detaljno opisuje zašto su se Laj i Edip posvađali: Laj je naredio Edipu da se skloni s puta kako bi njegova kočija mogla da prođe, ali ponosni Edip je odbio da se pomeri. Drugo, Jokasta se u drami nije ubila otkrićem svog incesta – inače ne bi mogla da igra prolog, iz razumljivih razloga – niti je Edip pobegao u izgnanstvo, već su ostali u Tebi samo da bi odložili svoju propast do fatalnog duela njihovih sinova/braće/nećaka Eteokla i Polinika: Jokasta izvrši samoubistvo nad beživotnim telima dvoje dece, a Antigona prati Edipa u izgnanstvo.
U Hrisipu, Euripid razvija pozadinsku priču o prokletstvu: Lajev greh je bio da je kidnapovao Hrisipa, Pelopovog sina, da bi ga napao, što je izazvalo osvetu bogova celoj njegovoj porodici. Laj je bio Hrisipov tutor, a silovanje njegovog učenika bilo je ozbiljno kršenje njegovog položaja gosta i učitelja u kući kraljevske porodice koja ga je u to vreme ugostila. Postojeće vaze pokazuju bes koji lebdi nad razvratnim Lajem dok otima žrtvu silovanja.[12] Furije su se osvetile za narušavanje dobrog reda u domaćinstvu, što se najjasnije može videti u tekstovima kao što su Eshilovi „Nosioci libacije“.
Euripid je napisao i Edipa, od kojeg je sačuvano samo nekoliko fragmenata.[13] Prvi red prologa podsećao je na Lajevu oholu akciju začeća sina protiv Apolonove zapovesti. U nekom trenutku radnje drame, lik se upustio u poduži i detaljan opis Sfinge i njene zagonetke – sačuvane u pet fragmenata iz Oksirinhusa, P. Oksi. 2459 (što je objavio Erik Gardner Tarner 1962).[14] Tragedija je sadržala i mnoge moralne maksime na temu braka, sačuvane u Stobejskom zborniku. Najupečatljivije linije, međutim, navode da je u ovoj drami Edip bio zaslepljen od strane Lajevih pratilaca i da se to dogodilo pre nego što je otkriven njegov identitet kao Lajevog sina, što označava značajne razlike sa sofoklijevskim tretmanom mita, koji se danas smatra kao 'standardna' verzija. Učinjeno je mnogo pokušaja da se rekonstruiše radnja drame, ali nijedan od njih nije više nego hipotetički, zbog oskudnih ostataka koji su preživeli iz njenog teksta i zbog potpunog odsustva drevnih opisa ili rezimea – iako se sugerisalo da deo Higinovog pripovedanja o mitu o Edipu mogao zapravo da potiče iz Euripidove drame. Neki odjeci Euripidovog Edipa takođe su praćeni u sceni Senekinog Edipa (vidi dole), u kojoj sam Edip opisuje Jokasti svoju avanturu sa Sfingom.[15]
Drugi dramski pisci[uredi | uredi izvor]
Najmanje tri druga autora iz 5. veka pre nove ere koji su bili mlađi od Sofokla napisali su drame o Edipu. Tu spadaju Ahej iz Eretrije, Nikomah i stariji Ksenokle.[16]
Edipov kompleks[uredi | uredi izvor]
Zigmund Frojd je koristio naziv „Edipov kompleks” da objasni nastanak određenih neuroza u detinjstvu. Definiše se kao nesvesna želja muškog deteta za isključivom ljubavlju svoje majke. Ova želja uključuje ljubomoru prema ocu i nesvesnu želju za smrću tog roditelja, kao i nesvesnu želju za seksualnim odnosom sa majkom. Sam Edip, kako je prikazan u mitu, nije imao ovu neurozu – barem ne prema Jokasti, koju je upoznao tek kao odrasla osoba (ako ništa drugo, takva osećanja bi bila usmerena na Merope – ali nema ni nagoveštaja o tome). Frojd je zaključio da je drevna grčka publika, koja je čula ispričanu priču ili videla drame zasnovane na njoj, znala da Edip zapravo ubija svog oca i ženi njegovu majku; stoga je priča koja se neprestano pričala i igrala odražavala preokupaciju ovom temom.[17]
Termin edipizam se u medicini koristi za ozbiljne samopovrede oka, izuzetno redak oblik teškog samopovređivanja.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Zamarovski 1985, str. 75.
- ^ Euripides, Phoenissae
- ^ Sophocles, Oedipus Rex 1220–1226; Euripides, Phoenissae
- ^ Sophocles, Oedipus Rex 1026–1030; Euripides, Phoenissae
- ^ Sophocles, Oedipus Rex 132–137
- ^ Pindar, Second Olympian Ode; Sophocles, Oedipus Rex 473–488; Euripides, Phoenissae
- ^ Sophocles, Oedipus Rex 136, 1578; Euripides, Phoenissae
- ^ Sophocles, Oedipus Rex 1316
- ^ a b Sophocles. Sophocles I: Oedipus the King, Oedipus at Colonus, Antigone. 2nd ed. Grene, David and Lattimore, Richard, eds. Chicago: University of Chicago, 1991. pp. 1–2.
- ^ see: "Sophocles: The Theban Plays", Penguin Books, 1947; Sophocles I: Oedipus the King, Oedipus at Colonus, Antigone, University of Chicago, 1991; Sophocles: The Theban Plays: Antigone/King Oidipous/Oidipous at Colonus, Focus Publishing/R. Pullins Company, 2002; Sophocles, The Oedipus Cycle: Oedipus Rex, Oedipus at Colonus, Antigone, Harvest Books, 2002; Sophocles, Works, Loeb Classical Library, Vol I. London, W. Heinemann; New York, Macmillan, 1912 (often reprinted) – the 1994 Loeb, however, prints Sophocles in chronological order.
- ^ Murray, Matthew, "Newly Readable Oxyrhynchus Papyri Reveal Works by Sophocles, Lucian, and Others Archived 11 April 2006 at the Wayback Machine", Theatermania, 18 April 2005. Retrieved 9 July 2007.
- ^ The Reign of the Phallus: Sexual Politics in Ancient Athenas by Eva Keuls (Berkeley and Los Angeles, 1993) p. 292.
- ^ R. Kannicht, Tragicorum Graecorum Fragmenta (TrGF) vol. 5.1, Göttingen 2004; see also F. Jouan – H. Van Looy, "Euripide. tome 8.2 – Fragments", Paris 2000
- ^ Reviewed by Hugh Lloyd-Jones in "Gnomon" 35 (1963), pp. 446–447
- ^ Joachim Dingel, in "Museum Helveticum" 27 (1970), 90–96
- ^ Burian, P. (2009). „Inconclusive Conclusion: the Ending(s) of Oedipus Tyrannus”. Ur.: Goldhill, S.; Hall, E. Sophocles and the Greek Tragic Tradition. Cambridge University Press. str. 100. ISBN 978-0-521-88785-4.
- ^ Bettelheim, Bruno (1983). Freud and Man's Soul
. Knopf. ISBN 0-394-52481-0.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Zamarovski, Vojteh (1985). Junaci antičkih mitova: Leksikon grčke i rimske mitologije. Zagreb.
- Brown, A.L. "The End of the Seven against Thebes" The Classical Quarterly 26.2 (1976) 206–19.
- Carloni, Glauco and Nobili, Daniela. La Mamma Cattiva: fenomenologia, antropologia e clinica del figlicidio (Rimini, 2004).
- Dallas, Ian, Oedipus and Dionysus, Freiburg Press, Granada . 1991. ISBN 1-874216-02-9..
- Graves, Robert, The Greek Myths
- Lowell, Edmunds, Oedipus. (Gods and Heroes of the Ancient World), London/New York: Routledge. 2006. ISBN 978-0-415-32935-4..
- Smith, William; Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, London (1873). "Oe'dipus"
- Gaillard, T. Tony, Transgenerational Healing of Oedipus at Colonus, Genesis Editions (2020), Geneva, . ISBN 9782940540358. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć), Excerpt on academia.edu - Nagera, Humberto, ur. (2012). „Oedipus complex (pp. 64ff.)”. Basic Psychoanalytic Concepts on the Libido Theory. London: Karnac Books. ISBN 978-1-781-81098-9.
- Laplanche, Jean; Pontalis, Jean-Bertrand (1988). „Oedipus complex (pp. 282ff.)”. The Language of Psycho-analysis (reprint, revised izd.). London: Karnac Books. ISBN 978-0-946-43949-2.
- Freud, Sigmund (1989). Gay, Peter, ur. The Freud Reader (1st izd.). New York: W.W. Norton. str. 664–665. ISBN 0393026868. OCLC 19125772.
- Auchincloss, Elizabeth (2015). The Psychoanalytic Model of the Mind. American Psychiatric Publishing. str. 110.
- Auchincloss, Elizabeth (2012). Psychoanalytic Terms and Concepts. American Psychoanalytic Association. str. 180.
- Laplanche, Jean; Pontalis, J.B. (1973). The language of psycho-analysis. New York: W.W. Norton. str. 152. ISBN 0393011054. OCLC 741058.
- Jung, C. G. (1915). The Theory of Psychoanalysis. Nervous and mental disease monograph series, no. 19. New York: Nervous and Mental Disease Publishing Co.
- Apollodorus, The Library with an English Translation by Sir James George Frazer, F.B.A., F.R.S. in 2 Volumes, Cambridge, MA, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1921. ISBN 0-674-99135-4.. Online version at the Perseus Digital Library. Greek text available from the same website.
- Kerenyi, Karl (1959). The Heroes of the Greeks. New York/London: Thames and Hudson.
- Pausanias, Description of Greece with an English Translation by W.H.S. Jones, Litt.D., and H.A. Ormerod, M.A., in 4 Volumes. Cambridge, MA, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1918. ISBN 0-674-99328-4.. Online version at the Perseus Digital Library
- Pausanias, Graeciae Descriptio. 3 vols. Leipzig, Teubner. 1903. Greek text available at the Perseus Digital Library.
- Tripp, Edward (1970). „Pelops at Olympia”. Crowell's Handbook of Classical Mythology. New York: Thomas Crowell Company. str. 93–103. ISBN 9780690226089.
- Pequigney, Joseph (2002). „Classical Mythology”. glbtq.com. str. 4. Arhivirano iz originala 1. 12. 2014. g. Pristupljeno 5. 2. 2015.
