Elektricitet

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Sevanje je jedan od najupečatljivijih efekata elektriciteta

Elektricitet (od novolatinskog ēlectricus - ćilibarski, odnosno od grčkog ηλεκτρον (elektron) - ćilibar) je reč koja se odnosi na određene fizičke pojave uzrokovane naelektrisanjem. Međutim, taj pojam se često vezuje uz nekoliko različitih a povezanih pojmova:

  1. naelektrisanje – svojstvo nekih subatomskih čestica koje određuje način njegove elektromagnetne interakcije. Naelektrisan predmet je pod uticajem elektromagnetskog polja, ali ga i sam proizvodi.
  2. električna struja – kretanje ili protok naelektrisanih čestica, mereno u amperima (A).
  3. električno polje – posrednik u prenosu uticaja jednog naelektrisanja na druga naelektrisanja koja se nalaze u njegovoj blizini.
  4. električni potencijal – sposobnost električnog polja da izvrši neki rad, meri se u voltima (V).
  5. elektromagnetizam – fundamentalna interakcija između magnetskog polja i naelektrisanja koje je u pokretu

Istorijat proučavanja elektriciteta[uredi]

Tales iz Mileta - prvi je proučavao svojstva elektriciteta
Bendžamin Frenklin - otkrio da grom ima električna svojstva i izmislio gromobran

Elektricitet je proučavan još od antičkih vremena, ali značajna naučna otkrića nisu se pojavljivala sve do 17. i 18. veka.

Pojedini predmeti kao što je, recimo, šipka ćilibara, imaju osobinu da kada se protrljaju sa mačjim krznom, mogu da privlače lake predmete, perje, dlake, papiriće. To je bilo poznato starim mediteranskim narodima. Tales iz Mileta je, oko 600 god. p. n. e. izveo niz eksperimenata u kojima je dolazilo do pojave statičkog elektriciteta, i na osnovu njih je zaključio da trenje daje ćilibaru magnetska svojstva, što je bilo u suprotnosti sa mineralima, npr. magnetitom, kojima nije bilo potrebno trenje da bi privlačili predmete. Tales je pogrešio u pretpostavci da protrljan ćilibar ima magnetska svojstva, ali će kasnija nauka dokazati vezu između magnetizma i elektriciteta.

Sporne su tvrdnje da su Persijanci znali za galvanizaciju (prevlačenje materijala metalom električnim putem). Naime, 1936. godine u blizini Bagdada pronađena je tzv. Bagdadska baterija, koja liči na galvansku ćeliju. Postoji pretpostavka koja još uvek nije dokazana, ni opovrgnuta, da je ova ćelija imala električna svojstva i da je korišćena za prevlačenje srebrnih objekata zlatom.

Neki antički pisci su ukazivali na zaprepašćujuće efekte koje su imali elektrošokovi nekih riba, kao recimo raža. Pacijenti koji su bolovali od nekih bolesti, kostobolje ili glavobolje, podvrgnuti su kontaktu sa električnom ribom u nadi da će ih nagli trzaj izlečiti.

Bendžamin Frenklin je dosta intenzivno izučavao elektricitet tokom 18. veka. Najpoznatiji je po svom ogledu sa letećim zmajem, kada je dokazao da munja ima električnu prirodu. On je zakačio zmaja za ovlažen kanap, na čijem je drugom kraju bio zavezan metalan ključ. Pustio je zmaja da leti visoko, baš u vreme kada je bila grmljavina. Iz ključa su počele da iskaču varnice, što je bio dokaz se zmaj naelektrisao pod uticajem oblaka. On je takođe zaslužan za otkriće gromobrana, jer je otkrio da visoke šipke sa oštrim vrhovima mogu da sprovedu struju iz groma u zemlju.

Engleski naučnik Vilijam Gilbert prvi je otkrio razliku između elektriciteta i magnetizma. Za ćilibarsku šipku protrljanu krznom on je upotrebio grčku reč ηλεκτρον (elektron) – ćilibar, i iskovao je reč electricus da označi svojstvo nekih predmeta da privlače druge, nakon trljanja krznom.

Negde pred kraj 19. veka inženjeri su stavili elektricitet u industrijsku i kućnu upotrebu. Tokom ovog perioda se desila velika ekspanzija industrije i mnogih tehnologija koje su se zasnivale na elektricitetu. Raznovrsna svojstva elektriciteta kao oblika energije omogućavaju veoma široku upotrebu u saobraćaju, fabrikama, grejanju, osvetljavanju, komunikacijama i računarstvu. Upotreba električne energije je sada, i biće u budućnosti, kičmeni stub modernog industrijskog društva.

Razvoj nauke[uredi]

Nauka o elektricitetu je stalno napredovala. Luiđi Galvani je 1791. godine otkrio pojavu bioelektriciteta, tako što je pokazao da je elektricitet način kako nervi izazivaju grčenje mišića. Alesandro Volta je 1800. godine pronašao bateriju, tzv. Voltin element, koja je tada bila najpouzdaniji izvor energije, 1820. Andre-Mari Amper je otkrio vezu između električnog i magnetskog polja, 1821. Majkl Faradej je otkrio elektromagnetnu indukciju. U 19. veku je ostvaren ogroman napredak i u elektroinženjerstvu, za šta su zaslužni, pre svih Nikola Tesla, ali i Tomas Edison, Džordž Vestinghaus, Aleksandar Grejem Bel, Ernst von Simens, Lord Kelvin. Elektricitet je prešao put od male naučne zanimljivosti do esencijalne alatke moderne industrije, i prouzrokovao je drugu industrijsku revoluciju.

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Elektricitet