Elektronska pošta

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Imejl

Elektronska pošta, e-pošta, imejl[1], mejl (engl. e-mail) su različiti nazivi za mrežni servis koji omogućava slanje i primanje poruka raznovrsnog sadržaja. Ime predstavlja analogiju tradicionalnoj pošti, pri čemu poštansko sanduče zamenjuju serveri, na kojima se e-pošta „čuva“ dok je korisnik ne preuzme.

Programi za rad sa elektronskom poštom se zasnivaju na uređivaču teksta za sastavljanje poruka, čijom primenom se poruka priprema za slanje, mehanizma za slanje i primanje poruka i čitača primljenih poruka. Uz poruke se mogu slati i datoteke. Poruka se šalje primaocu na temelju njegove adrese elektronske pošte. Poruka se može poslati jednom ili više primalaca odjednom. Poslate poruke se čuvaju u elektronskom poštanskom sandučetu primaoca, koje se nalazi na njegovom serveru sve dok ih ne zahteva za prijem na lokalni računar. Gotovo svi provajderi internet usluga u svojoj ponudi imaju i servis za elektronsku poštu.

Jedna od varjanti pisanja elektronske pošte u srpskom jeziku je imejl (i-mejl[2]), ali je na vizit kartama, pozivnicama i sl. nije pogrešno napisati englesku varijantu e-mail.[3]

Istorija[uredi]

U oktobru 1971. (mada ima izvora koji tvrde da se to dogodilo jula 1970.[traži se izvor od 09. 2009.]) stručnjak za računarstvo Rej Tomlinson je napisao prvi program za razmenu poruka između dva računara.

Tomlinson, diplomac sa bostonskog MIT-a, bio je u to vreme zaposlen u BBN-u (engl. Bolt, Beranek, Newman), laboratoriji u Kembridžu, u državi Masačusets. Radeći na Didžitalovim računarima PDP-10, Tomlinson je najpre napravio program koji je omogućavao da korisnici istog računara jedan drugom ostavljaju poruke. Međutim, kako teoretičar interneta Džon Nauton piše u svojoj knjizi „Kratka istorija budućnosti“, „svrbeli su ga dlanovi“ pa je napisao i program koji tekstualne poruke razmenjuje između dva računara. Transfer poruke je uspeo, a Tomlinson se ne seća kako je prva poruka glasila, čak veruje da je napisao nešto u smislu „test“. Potpuno nesvestan da je napravio nešto što će potpuno promeniti svet koju deceniju kasnije, on ipak nije izdržao a da se ne pohvali svom kolegi Džeriju Burčfilu moleći ga da „ne širi dalje“. „Ovo nije ono čime bi trebalo da se bavimo“, rekao mu je.

U to vreme internet je bio mreža od nekoliko desetina računara, uglavnom u Sjedinjenim Američkim Državama, u okviru projekta američke vojske pod imenom ARPA. Za nadležne nije predstavljalo malo iznenađenje kada su dve godine kasnije utvrdili da od ukupnog prometa na mreži čak tri četvrtine otpada na elektronsku poštu, na jedan takoreći nusproizvod.

Danas je elektronska pošta vodeći servis na internetu, i smatra se da je u svetu koristi više od pola milijarde ljudi, dok su procene da će je 2005. koristiti 1,2 milijarde. Većina poruka je trivijalna i najveću gužvu prave reklame svake vrste kao i poruke inicirane (i inficirane) različitim virusima.

Pored programa za razmenu e-pošte, Rej Tomlinson je odgovoran za masovnu upotrebu znaka @ (et, poznato i kao „ludo a“ ili „majmunsko a“). Smišljajući kako da razvrsta primaoce poruka odlučio je da njihova imena i imena računara na kojima se nalaze njihovi računi razdvoji nekim znakom interpunkcije. Kako je na svojoj tastaturi imao samo 12 takvih znakova na raspolaganju, odlučio se za onaj koji se nikada ne koristi u pisanju poruka. Taj princip adresiranja koristi se i dan-danas.

Razvoj e-pošte zaokružen je 1975. godine kada je programer po imenu Džon Vital napisao program „Msg“ (od engleskog message - poruka). Njegov istorijski doprinos sastoji se u genijalnoj ideji da u program uvrsti opciju odgovaranja na poruku, takozvano „Re“ (engl. reply) koje je on tada nazvao „answer“ (odgovor). Dve godine kasnije Ted Majer i Ostin Henderson izbacili su protokol za prenošenje poruka u kojem su definisali koje informacije (osim teksta), e-pošta treba da nosi i od tada nije bilo značajnijih promena u strukturi.

Format poruke[uredi]

Svaka poruka elektronske pošte se sastoji iz zaglavlja i tela.

Zaglavlje nosi, između ostalog, sledeće podatke:

  • adresu i ime pošiljaoca
  • adresu primaoca
  • adresu servera preko kojeg je poruka poslata kao i servera koji su prosleđivali poruku na njenom putu do odredišta
  • datum slanja
  • ime programa koji je korišćen za slanje poruke
  • adresu na koju će se slati odgovor, po naznaci samog pošiljaoca
  • prioritet itd.

Svaka stavka zaglavlja se sastoji od imena stavke i vrednosti stavke, razdvojenih dvotačkom. Sledi primer jednog dela zaglavlja poruke:

Date: Fri, 24 Oct 2008 11:51:07 -0400
To: pera.peric@example.com
From: Ilija Ilic <i.ilic@example.com>
Reply-to: i.ilic2@example.com
Subject: Naslov poruke
X-Priority: 3

Telo poruke se može sastojati iz više delova, u zavisnosti od toga da li se sa tekstom poruke šalju i datoteke. Ukoliko se šalju, onda se u samom zaglavlju poruke to može naznačiti pomoću stavke sledećeg oblika:

Content-Type: multipart/alternative;
boundary="b1_9c5d3f4ac4f174c9d0bbc13814d16891"

Tekst označen sa „boundary“ se koristi za razdvajanje delova tela poruke (teksta i datoteka) i mora biti takav da se ne pojavljuje nigde drugo u samom sadržaju.

U slučajevima kada se šalju i datoteke sa tekstom, tada svaki zaseban deo tela poruke ima i sopstveno zaglavlje koje dodatno opisuje taj deo.

Datoteke[uredi]

Pošto je protokol elektronske pošte tekstualan, odnosno svaka poruka se sastoji samo od znakova engleske abecede i ograničenog broja znakova interpunkcije (vidi ASCII), prenos datoteka je omogućen prevođenjem binarnog sadržaja u obični tekst pomoću algoritma Baza 64. Upotrebom ovog algoritma na binarnom sadržaju ne dolazi do gubitka podataka, ali se svaka tri bajta binarnih podataka prevode u četiri bajta teksta. Na taj način se veličina datoteke koja se šalje uvećava za jednu trećinu, te je za veće datoteke bolje koristiti protokole koji su namenjeni za razmenu datoteka i podržavaju kompresiju (FTP, HTTP itd.)

Sigurnost[uredi]

Korišćenje elektronske pošte je ugroženo od strane četiri pojave: bombardovanjem porukama, spamom, pokušajima preuzimanja ličnih podataka i prenošenjem virusa.

Pod pojmom „spam“ se podrazumeva slanje neželjenih poruka koje služe za reklamiranje određenog proizvoda ili usluge. Pošto je slanje e-pošte praktično besplatno i predstavlja vrlo jeftin način reklamiranja, dnevno se pošalje više stotina miliona takvih poruka širom sveta. Zbog ovakvih poruka često može doći do zagušenja mreže, ali i smeta primaocima koji mogu dobijati i po više desetina takvih poruka dnevno.

Virusi mogu dolaziti u različitim oblicima putem elektronske pošte, ali se ciljni računar najčešće zarazi zahvaljujući nepažnji korisnika. Poruka koja sadrži virus je sama po sebi najčešće nemoćna da napravi ikakvu štetu, ali ukoliko korisnici nepažljivo otvaraju svaku vrstu sadržaja može doći do aktiviranja virusa. Danas je ovaj problem najčešći kod korisnika Majkrosoft vindouza i njegovih programa za pregled pošte ali se, ređe, javlja i na drugim operativnim sistemima.

Današnji serveri za elektronsku poštu obično imaju ugrađenu antivirusnu i antispam zaštitu koja sprečava neželjene poruke da uopšte dođu do sandučeta primaoca i umesto njih se obično šalju obaveštenja o prepoznatim virusima.

Programi za primanje, slanje i organizaciju e-pošte[uredi]

Aplikacije serveri e-pošte[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Pravopis srpskog jezika (str. 312)
  2. ^ Ivan Klajn: Rečnik jezičkih nedoumica, pp. 86
  3. ^ Pravopis srpskog jezika: imejl-adresa (ili samo imejl/mejl) (str. 87) i e-mail (samo u adresama, posetnicama i sl.), v. imejl (str. 312)

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Elektronska pošta
ekavica