Emir Kusturica

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Emir Kusturica
Kusturica 2016. godine
Lični podaci
Druga imenaNemanja Kusturica
NadimciKusta
Datum rođenja(1954-11-24)24. novembar 1954. (69 god.)[1]
Mesto rođenjaSarajevo, FNR Jugoslavija
PrebivališteDrvengrad
DržavljanstvoSrbija
Francuska
Religijapravoslavlje
UniverzitetFAMU
Zanimanjerežiser
scenarista
muzičar
Porodica
SupružniciMaja
DecaStribor
Dunja
Rad
Aktivni period1978–
Zvanični veb-sajt
http://new.thenosmokingorchestra.com
Veza do IMDb-a

Emir Kusturica (Sarajevo, 24. novembar 1954) srpski[2][3][4] i jugoslovenski je reditelj, scenarista, muzičar, graditelj, književnik i bivši univerzitetski profesor.

Za svoje kratke filmove nagrađivan je još u srednjoj školi.[5] Filmsku režiju završio je na Filmskoj akademiji u Pragu (FAMU). Dvostruki je dobitnik Zlatne palme filmskog festivala u Kanu, za filmove „Otac na službenom putu“ i „Podzemlje“. Nosilac je nekoliko odlikovanja i nagrada, uključujući Orden Viteza reda umetnosti i književnosti (Francuska),[6] Sretenjski orden Srbije, odlikovanja Češke, Italije, Rusije, SPC kao i zvanje nacionalnog ambasadora UNICEF-a u Srbiji.

U grupi Zabranjeno pušenje jedno vreme je svirao bas-gitaru, a sada kao gitarista zajedno nastupa kao član grupe Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra. Bavi se književnošću i objavio je tri knjige.

Osnivač je i direktor filmskog i muzičkog festivala Kustendorf, koji se svake godine organizuje u etno-selu Drvengrad na brdu Mećavnik kod Mokre Gore. Kusturica je idejni tvorac Andrićgrada posvećenog srpskom nobelovcu Ivi Andriću, svojevrsnog kulturnog centra i etno-sela, koji se nalazi na samom ušću reka Drine i Rzava u Višegradu.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rani period[uredi | uredi izvor]

Rođen je u porodici Murata Kusturice (novinara zaposlenog u sekretarijatu informisanja SR BiH[a]) i Senke Numankadić (sekretar suda)[8] odrastao je kao jedino dete u porodici sekularnih muslimanskih Srba[9] u blizini Sarajeva, u naselju Gorica.

Njegov studentski film, „Guernica“ snimljen prema noveli Antonija Isakovića, pobedio je na Festivalu studentskog filma u Karlovim Varima. Tokom studija režirao je i dva kratka filma: „Jedan deo istine“ i „Jesen“.

Po završetku studija 1978. godine Kusturica se vraća u Jugoslaviju gde započinje profesionalnu karijeru na Televiziji Sarajevo. Njegov prvi film „Nevjeste dolaze“, izazvao je dosta kontroverzi, a potom bio i zabranjen zbog „eksplicitnog bavljenja seksualnim tabuima“.[5] Sa narednim televizijskim filmom „Bife Titanik“ zasnovanom na priči nobelovca Ive Andrića, osvojio je nagradu za režiju na nacionalnom Televizijskom festivalu u Portorožu.

U dugometražnoj igranoj produkciji debitovao je filmom „Sjećaš li se Doli Bel“, nastalom po scenariju Abdulaha Sidrana, 1981. godine. Za ovaj film nagrađen je Srebrnim lavom na Filmskom festivalu u Veneciji za najbolji debitantski film i nagradama FIPRESCI, AGIS i CIDLAC na Festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli 1981. godine. Sledeći film „Otac na službenom putu“ (1985), sa istim scenaristom, donosi mu Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu i nominaciju za nagradu Američke filmske akademije „Oskar“ za najbolji film sa neengleskog govornog područja. Nagrađivan je i na jugoslovenskim festivalima: na Festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli, nagrađen je Zlatnom arenom za režiju i nagradom Jelen (1985) a međunarodna kritika dodelila mu je Gran pri za najbolji film 1985.

Film „Dom za vešanje“ je sniman u Makedoniji[4], a pred kraj snimanja češki reditelj Miloš Forman ga je pozvao da ga zameni na Univerzitetu „Kolumbija“ u SAD, gde je film završen.[4] Godine 1989. ponovo je na Filmskom festivalu u Kanu, nagrađen za režiju i specijalnom nagradom Roberto Roselini. Povodom nominacije tog filma za Zlatnu palmu izjavio je:

Bio je koscenarista filma „Strategija švrake“ (1987), koji je režirao Zlatko Lavanić. Kusturica je predavao režiju na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu od 1981. do 1988.

Za svoje glavne umetničke uticaje on navodi Živojina Žiku Pavlovića i Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.[11]

1990e[uredi | uredi izvor]

Po odlasku iz BiH predaje na Univerzitetu „Kolumbija“ u Njujorku. Jedan od njegovih američkih studenata, Dejvid Etkins, pokazao mu je scenario iz kojeg je nastao Kusturičin prvi film na engleskom jeziku, Arizona Dream (srp. Сан о Аризони) (1993), sa Fej Danavej, Džonijem Depom i Džerijem Luisom u glavnim ulogama. Film je nagrađen Srebrnim medvedom i Posebnom nagradom žirija na Filmskom festivalu u Berlinu 1993. godine.

Godine 1993. je prvi put bio član žirija na Kanskom festivalu, a 1999. je bio predsednik žirija na Venecijanskom filmskom festivalu.

Naredni film „Podzemlje“ (engl. Underground) iz 1995. doneo mu je drugu Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu. Film Podzemlje prikazuje istoriju SFRJ od Drugog svetskog rata do sukoba početkom 90-ih godina 20. veka. Pojedini kritičari su tvrdili da Kusturica propagira prosrpski pogled na jugoslovenske ratove uključujući i neprijateljstva tokom Drugog svetskog rata, zbog čega je kritikovan od strane pojedinih intelektualaca.[12][13]

Godine 1998. na Venecijanskom filmskom festivalu dobio je Srebrnog lava za najbolju režiju filma Crna mačka, beli mačor. Muziku za film su radili Nenad Janković i Dejan Sparavalo.

2000e[uredi | uredi izvor]

Članovi žirija Emir Kusturica, Salma Hajek i Džon Vu u Kanu 2005.

Prvi njegov film objavljen u 21. veku je bio Super 8 Stories, dokumentarni film koji govori o bendu Emir Kusturica & The No Smoking Orcherstra. Nakon tog ostvarenja, 2004. godine, u bioskopima se pojavio film Život je čudo, najskuplji film srpske produkcije. Za potrebe snimanja ovog filma, čiji je radni naziv bio Gladno srce, izgrađen je Drvengrad. Kusturica ovaj film navodi kao omiljeni iz svog opusa.[11]

Postao je počasni građanin Užica 2004. godine ali se tog statusa odrekao septembra 2008. nakon incidenta koji se desio na skupu u Kremnima kada su meštani protestovali zbog proširenja parka prirode.[14] Na tom skupu Kusturici je bilo prećeno fizičkim obračunom i poručeno mu da „ide u Istanbul i Novi Pazar”.[14] Događaj u Kremni su osudili Dejan Bodiroga, ministar Bradić, Dobrica Ćosić, Siniša Mihajlović, Seka Aleksić, Siniša Kovačević, Miki Manojlović, Tihomir Arsić i Srpska radikalna stranka.[15]

Godine 2005. bio je predsednik žirija Kanskog filmskog festivala.

U pariskoj operi Bastilja 26. juna 2007. prvi put je izvedena njegova pank-opera Vreme Cigana, po motivima filma Dom za vešanje.[16] Iste te godine mu je dodeljen Orden viteza reda umetnosti i književnosti, najviše francusko priznanje u oblasti kulture, režirao je i spot za naslovnu pesmu albuma francuskog muzičara Manua Čaoa — Rainin' In Paradize, a i film Zavet koji je režirao, premijerno je prikazan na Kanskom filmskom festivalu.[17] Nakon Zaveta 2008. godine pojavio se film Maradona, — dokumentarac o Dijegu Armandu Maradoni.

O njemu je Goran Gocić napisao knjigu „Emir Kusturica: Kult margine“ (2001/2006).[18]

Meseca septembra 2009. u francuskim bioskopima počelo je prikazivanje filma „Afera Fervel” u kojem Kusturica glumi poručnika KGB-a.[19]

Dana 24. decembra 2011. Kusturica je izabran za novog predsednika Skijaškog saveza Srbije.[20]

2010e[uredi | uredi izvor]

Sredinom februara 2009. godine Kusturica je najavio da će snimiti filmsku operu po romanu Na Drini ćuprija, i da planira da posao bude završen 2011. godine. Ministar kulture Srbije Nebojša Bradić rekao je da će taj projekat podržati država Srbija.[21] Premijer Republike Srpske Milorad Dodik je izjavio da će Vlada Republike Srpske obezbediti sredstva za snimanje.[22]

U intervjuu za Press reditelj kaže da će u Izraelu snimati film Hladna voda, koji govori o Palestincu koji živi u Hamburgu i radi kao trbušni plesač.[23] Takođe priprema i film o meksičkom revolucionaru Panču Vilji, u kojem će glavne uloge tumačiti Džoni Dep i Salma Hajek. Odlučeno je i to da konačni naziv filma bude Divlje ruže, nežne ruže, po poslednjoj sceni iz filma koja se odvija na plantaži ruža u Meksiku,[24] iako je prvobitni naziv trebalo da bude Sedam prijatelja Panča Vilje i žena sa šest prstiju. Taj film će biti sniman u Španiji, a zatvorene scene u Drvengradu.[24] Reditelj je izjavio da će pre filma o Panču Vilji snimiti onaj o Palestincu u Hamburgu, čiji je početak snimanja bio zakazan za april 2010.[25]

U filmu Pelikan režisera Olivija Orlea glumio je glavnog junaka.[24] Film Na mlečnom putu je svetsku premijeru imao 9. septembra 2016. godine na 73. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji,[26] dok je u Srbiji premijerno prikazan 16. januara 2017. godine na 10. Kustendorfu. U filmu pored samog reditelja Emira Kusturice glavne uloge tumače i slavna italijanska glumica Monika Beluči i srpska glumica Sloboda Mićalović.[27]

Član je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”.[28]

2020e[uredi | uredi izvor]

U novembru 2020. objavio je kratki igrani film „Junaci našeg vremena” na društvenim mrežama i Jutjubu.[29][30]

Tokom septembra 2021. režirao je nekoliko epizoda autorske emisije „Moj život” za Sputnjik.[31]

U intervjuu datom u novembru 2021. najavio je da radi na filmu Džingis kan i da planira snimanje još 2-3 filma.[32]

Prema pisanju pojedinih medija iz februara 2022. Kusturica je na čelu Centralnog pozorišta ruske armije.[33] Zbog prihvatanje pozicije u toku Rusko-ukrajinskog rata, češki Međunarodni filmski festival Febiofest odlučio je da oduzme Kusturici nagradu „Kristijan”.[34] Nekoliko dana kasnije Kusturica se oglasio demantujući vest da je postavljen na funkciju.[35]

Novembra 2022. izabran je za predsednika žirija Međunarodnog festivala filmskih debitanata „Duh vatre” u ruskom gradu Kanti-Manasijsku.[36]

Oktobra 2023. najavio je snimanje novog ruskog filma „Lavr”.[37]

Karakteristike Kusturičinih filmova[uredi | uredi izvor]

Kao reditelj Kusturica je uspeo da izgradi veoma ličan rediteljski i filmski rukopis. Njegovi filmovi se po pravilu odlikuju umetanjem nadrealističkih momenata kojima se prekida narativni tok ili se označava naročit trenutak radnje. U poznijoj filmografiji, Kusturica je promenio do tada vrlo prepoznatljivu sivu gamu (kao ekvivalent tematici filmova) okrećući se otvorenim i živim bojama, i dinamičnijim kadrovima.

S obzirom da se školovao u Pragu (tadašnja Čehoslovačka), pod uticajem tamošnjeg filma šezdesetih godina, zainteresovan za tematiku istorijskih retrospekcija u kojima se revalorizacija pojedinih datuma ili vremenskih perioda javlja kao pozadina neorealističnog tumačenja intimističkih porodičnih priča.[38]

U većini njegovih filmova postoje scene vešanja,[39] igranja fudbala,[40] venčanja,[41] filma u filmu,[42] kao i česte uloge Roma.[43]

Graditeljski projekti[uredi | uredi izvor]

Drvengrad[uredi | uredi izvor]

Drvengrad
Kusturica i Novak Đoković u poseti Kamengrada
Glavni članak: Drvengrad

Za potrebe filma Život je čudo izgrađen je Drvengrad, koji je po ideji Kusturice, treba da predstavlja način života borbe protiv globalizma i kapitalizma. Pod imenom Kusterndorf (nem. Küstendorf) na predlog književnika Petera Hankea, grad postaje poznat u svetu, kao središte umetnosti, planiranim filmskim festivalom, proizvodnjom voćnih sokova i drugih bio proizvoda.[44]

Kusturica je dobitnik evropske nagrade za arhitekturu Filip Rotije 2005. godine zbog Drvengrada. Nagrada, koju tradicionalno svake treće godine dodeljuje „Fondacija za arhitekturu” iz Brisela, jedno je od najcenjenijih belgijskih i evropskih odlikovanja u oblasti arhitektonske kulture. U obrazloženju žirija ističe se da Kusturičin projekat:

... koristi izvornu arhitekturu svog podneblja kao faktor pacifikacije, izvor zadovoljstva i podstrek za razvoj ekonomsko-turističkih potencijala čitavog regiona...

U jednom intervju za NIN na pitanje o svojoj pripadnosti i Drvengradu reditelj kaže:

... Pošto ja ne vjerujem u demokratiju, onda u šali volim da kažem u sebi - ako već imam svoj grad, onda mogu da biram građane... Nigdje se ja više ne osjećam kod kuće. Ne znam na koliko mjesta ja već i živim...[45]

Dana 14. januara 2008. reditelj je u Drvengradu osnovao je Međunarodni filmski i muzički festival Kustendorf. Osim redovnih učesnika kao specijalni gosti su se pojavili reditelji Nikita Mihalkov (2008), Džim Džarmuš (2009) i glumac Džoni Dep (2010).

Kamengrad[uredi | uredi izvor]

Kemengrad ili Andrićgrad je dio grada, kulturni centar i etno selo, koje se nalazi na lokaciji ušća rijeka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica.

Za posjetioce je otvoren 5. jula 2012.[46]

Politika[uredi | uredi izvor]

Dmitrij Medvedev i Emir Kusturica u Moskvi 21. januara 2010.

Emir Kusturica je često kritikovao bivšeg američkog predsednika Džordža V. Buša i bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, govoreći da je Radovan Karadžić za njih dvojicu početnik.[47] Na dodeli nagrade u Maroku, nakon burnog aplauza obratio se publici:

Takođe je kritikovan od strane dela javnosti kako se nije usprotivio opsadi Sarajeva tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini, na šta je on odgovorio tekstom 24. aprila 1992. u francuskom časopisu Le Mond (franc. Le Monde) pod nazivom Evropo, moj grad gori! Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. septembar 2010)

Kusturica je aktivno učestvovao u političkim kampanjama vladajućih stranaka u Srbiji.[49][50][51][52]

On je bio član žirija koji je birao pobednički projekat za Spomenik Stefanu Nemanji u Beogradu. U javnosti je vodio polemiku sa kolegom Goranom Markovićem povodom drastičnog neslaganje po pitanju valorizovanju dela vajara Rukavišnjikova.[53][54]

Muzika[uredi | uredi izvor]

Kusturica je u periodu od 1986. do 1988. svirao bas-gitaru u grupi Zabranjeno pušenje iz Sarajeva, gde je i živeo. Kada je počeo raspad Jugoslavije 1991. godine grupa je prestala s radom. Neki od članova tadašnje postavke otišli su izvan BiH, a oni koji su ostali nastavili su sa radom u grupi pod istim imenom i snimili su nekoliko novih albuma. Nele Karajlić je sa violinistom Dejanom Sparavalom osnovao novu grupu, a nakon Kusturičinog priključenja njihov sastav je nazvan „Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra“.

Članovi grupe su 1998. godine komponovali muziku za film Crna mačka, beli mačor, a neki od njih su se pojavili u Kusturčinim filmovima: bubnjar Stribor Kusturica u filmovima Zavet i Život je čudo, vokal Nenad Janković u Život je čudo, gitarista Ivica Maksimović u Zavetu. Godine 2001. snimljen je dokumentarac o ovoj grupi, Super 8 Stories.

Kompozitor Zoran Simjanović komponovao je muziku za Kusturičina prva dva dugometražna filma: Sjećaš li se Doli Bel? i Otac na službenom putu, a Goran Bregović za Dom za vešanje, Arizona Dream, zajedno sa Igijem Popom i Podzemlje.

Kontroverzni stihovi[uredi | uredi izvor]

U Hrvatskoj štampi je često bio verbalno napadan, naročito zbog stiha grupe No smoking orkestra „Ko ne voli Dabić Rašu popušio karu našu.“[55]

Tokom intervjua za Politiku Kusturica o tome kaže:

Na koncertu „Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra“

Sajt javno.com je objavio intervju sa njim u kojem Kusturica govori:

Književni rad[uredi | uredi izvor]

Priprema knjigu Zločin bez kazne.[63]

Privatni život[uredi | uredi izvor]

Na Đurđevdan 2005. Kusturica je kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi kao Nemanja Kusturica u manastiru Savina, u blizini Herceg Novog.[64]

Kasnije je o svom poreklu govorio: „Moj otac je bio ateista i uvek se deklarisao kao Srbin. Dobro, možda smo mi bili Muslimani 250 godina, ali smo bili pravoslavci pre toga i duboko u sebi uvek bili Srbi, vera to ne može promeniti. Mi smo postali Muslimani samo da bi preživeli Turke."[65] U intervjuu za bosanskohercegovačku televiziju OBN 2009. godine rekao je da je gledajući knjige utvrdio da je njegova porodica u stvari bila srpska, te da mu je vrlo važno kad umre da se zna ko je bio.[66]

Na parlamentarnim izborima 2007. godine dao je indirektnu podršku premijeru Vojislavu Koštunici i njegovoj Demokratskoj stranci Srbije. Iste godine podržao je srpsku kampanju Solidarnost - Kosovo je Srbija, kampanju protiv nezavisnosti Kosova i Metohije.

Za sebe navodi da je ljubitelj Latinske Amerike.[67]

Oženjen je Majom Kusturicom, sa kojom ima sina Stribora i kćerku Dunju.[68]

Nagrade i odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Gradonačelnik Gvadalahare Alfonso Petersen i Kusturica u martu 2009.
Putin i Kusturica.
  • 1981. — Zlatni lav na Venecijanskom filmskom festivalu za „Sjećaš li se Doli Bel?“
  • 1982. — Nagrada kritike na filmskom festivalu u Sao Paolu za „Sjećaš li se Doli Bel?“
  • 1985. — Zlatna palma za „Otac na službenom putu“
  • 1989. — Nagrada AVNOJ-a za 1989. godinu.
  • 1989. — Najbolji režiser na Kanskom filmskom festivalu za „Dom za vešanje“
  • 1993. — Srebrni medved na Berlinaleu za „Arizona Dream“
  • 1994. — Nagrada publike na filmskom festivalu u Varšavi za „Arizona Dream“
  • 1995. — Zlatna palma za „Podzemlje“
  • 1996. — Najbolji film na stranom jeziku na festivalu Prix Lumières za „Podzemlje“
  • 1997. — Najbolji film na stranom jeziku na festivalu Boston Society of Film Critics za „Podzemlje“
  • 1997. — Najbolji film na stranom jeziku na festivalu Kinema Junpo Awards u Tokiju za „Podzemlje“
  • 1998. — Srebrni medved za najboljeg režisera u Veneciji za „Crna mačka, beli mačor“
  • 2001. — Nagrada za najbolji dokumentarac na Međunarodnom filmskom festivalu u Čikagu za „Super 8 Stories“
  • 2004. — Nagrada Braća Karić
  • 2004. — Nagrada National Education u Kanu za „Život je čudo“
  • 2004. — Nagrada „Stefan Prvovenčani”
  • 2005. — Nagrada Cezar za film „Život je čudo“
  • 2005. — Najbolji balkanski film na filmskom festivalu u Sofiji za „Život je čudo“
  • 2005. — Nagrada Filip Rotije za evropsku arhitekturu Drvengrad.[69][70]
  • 2009. — Počasni građanin Gvadalahare[71]
  • 2009. — Tokom novembra je primio nagradu „Gran premio Torino“ Međunarodnog filmskog festivala u Torinu.[72]
  • 2009. — Na međunarodnom filmskom festivalu u marokanskom gradu Marakešu, koji se održava pod pokroviteljstvom njegovog kraljevskog visočanstva kralja Mohameda VI, Emiru Kusturici je priređena retrospektiva svih igranih filmova i uručena nagrada za životno delo.[48]
  • 2010. — 21. januara Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril uručio mu je nagradu Međunarodnog fonda pravoslavnih naroda za 2009. godinu.[73] Kusturica je dobio nagradu zajedno sa ruskim predsednikom Dmitrijem Medvedevom, a u konkurenciji je bio i glumac Tom Henks, pripadnik Grčke pravoslavne crkve od 1988.[74]
  • 2010. — Počasni građanin Rozarija, Argentina[75]
  • 2011. — Ministar za kulturu Republike Francuske Frederik Miteran uručio mu je orden viteza Legije časti.[76]
  • 2011. — Nagarada „Momo Kapor”[77]
  • 2012. — Patrijarh srpski Irinej ga je 12. maja 2012. u Mrkonjićima odlikovao Ordenom Svetog Save prvog stepena, „za nesebičnu brigu i predstavljanje srpskog naroda i pravoslavlja u svijetu“.[78][79]
  • 2016. — U maju 2016. godine dobio je orden Svetog despota Stefana Lazarevića od Srpske pravoslavne crkve.[80]
  • 2016. — Počasni građanin Metepeka, Meksiko[81]
  • 2016. — Orden družbe (u prevodu Orden prijateljstva), za izuzetan doprinos u učvršćivanju prijateljstva između naroda, za popularizaciju ruskog jezika i kulture u inostranstvu, ukazom predsednika Vladimira Putina.[82][83][84]
  • 2017. — Nosilac ordena Italijanske zvezde, koje dodeljuje predsednik Republike Italije.[85]
  • 2019. — Nosilac medalja Za zasluge, koje dodeljuje predsednik Češke Republike.[86]
  • 2021. — Sretenjski orden[87]
  • 2021. — Gran pri Internacionalnog festivala reportaže i medija – Interfer i najvišeg priznanja, statua Zlatna Nika, za reportažu „Seks, sport i vjera u vječnu sadašnjost“[88]
  • 2022 — Beogradski pobednik, za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti, dodeljena u okviru 50. izdanja FEST-a[89]
  • 2022 — Svetosavska povelja Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva „Prosvjeta”[90]
  • 2022 — Nagrada „Dejan Medaković”, za knjigu Vidiš li da ne vidim.[91][92]
  • 2023 — Medalja „Veliki ruski pisac Fjodor Dostojevski“ Ministarstva kulture Ruske Federacije, za doprinos u očuvanju i promociji nasleđa velikog ruskog pisca[93]
  • 2023 — Nagrada „Radovan Beli Marković”[94]
  • 2024 — Nagrada „Borisav Stanković“[95][96]

Filmografija[uredi | uredi izvor]

Reditelj[uredi | uredi izvor]

Filmovi koje je režirao Emir Kusturica
God. Naziv Žanr Nagrada
1978 Guernica Studentski filmski festival u Karlovim Varima - najbolji kratki film
1978 Nevjeste dolaze
1980 Bife Titanik
1981 Sjećaš li se Doli Bel Srebrni lav
1985 Otac na službenom putu „Zlatna palma“
1988 Dom za vešanje Najbolja režija na kanskom filmskom festivalu[97]
1993 Arizona Dream „Srebrni medved“
1995 Podzemlje „Zlatna palma“[98]
1998 Crna mačka beli mačor „Srebrni lav“
2001 Priče super osmice „Zlatni kentaur“
2004 Život je čudo
2007 Zavet
2008 Maradona
2011. Sedam prijatelja Panča Vilje i žena sa šest prstiju
2014. Razgovori sa bogovima
2016. Na mlečnom putu
2018. El Pepe, jedan uzvišeni život[99]

Glumac[uredi | uredi izvor]

God. Naziv Uloga
1970-e
1972. Valter brani Sarajevo Omladinac
1974. Valter brani Sarajevo (TV serija) Omladinac
1978. Nevjeste dolaze
1980-e
1981. Ti si to (TV)
1982. 13. jul Italijanski oficir
1988 Vizantija
1988. Dom za vešanje klijent u baru u Milanu[b]
1990-e
1993. Arizona Dream Čovek u baru
1995. Podzemlje Švercer oružja
2000-e
2000. La veuve de Saint-Pierre
2002. The Good Thief
2003. Jagoda u supermarketu General
2006. Viaggio segreto
2007. Brat[v] Čomski
2009. Alice au pays s'émerveille
2009. L'affaire Farewell Grigorjev
2010-e
2011. Pelikan (Nicostratos le pélican) Demosfen Kuzmanovič
2012. Sedam dana u Havani (šp. 7 días en La Habana)
2012. Vir Bogdanov otac
2012. Zalet
2013. Žrtveni jarac (The Scapegoat) Stojil
2016. Na mlečnom putu Kosta
2019. Balkanska međa Taksista

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ U jednom intervjuu, Emir je posao svog oca opisao, kao onaj posao koji radi lik „Sem Lovri“ u filmu „Brazil“, režisera Terija Gilijama.[7]
  2. ^ Scena u kojoj se on pojavljuje je snimljena, ali je u fazi postprodukcije izbačena.[100]
  3. ^ Film se prikazuje samo na festivalima.[100]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ IMDb.com
  2. ^ David Hutcheon (2. 5. 2009). „Movie-maker, musician, architect: Emir Kusturica is coming to London”. Tajms. 
  3. ^ Wilkinson, Tracy (13. 8. 2007). „Finding roots in a reel Balkan village”. 
  4. ^ a b v „Biography”. Arhivirano iz originala 15. 05. 2013. g. 
  5. ^ a b Emir Kusturica - Filmovi i Biografija
  6. ^ „Orden vitezu Emiru”. Večernje novosti. Pristupljeno 28. 9. 2017. 
  7. ^ „kustu.com”. Arhivirano iz originala 15. 05. 2013. g. Pristupljeno 24. 01. 2010. 
  8. ^ HALPERN, DAN (8. 5. 2005). „The (Mis)Directions of Emir Kusturica”. New York Times. Pristupljeno 26. 1. 2010. 
  9. ^ Kusturica, Emir (31. 7. 2015). „Personal Diary of Emir Kusturica, 1994”. Politika. Pristupljeno 31. 7. 2015. 
  10. ^ „Specijalni dodatak Večernjih novosti 2008. godine”. 25. 5. 1989. 
  11. ^ a b „Kusturica: Moj sledeći film „Inženjer lakih šetnji” snimaću u Rusiji”. Politika Online. Pristupljeno 2024-04-11. 
  12. ^ Higgins, Charlotte (15. 5. 2004). „Serb director tries for third triumph”. The Guardian. Pristupljeno 2. 2. 2010.  (jezik: engleski)
  13. ^ Riding, Alan (5. 12. 1995). „Dispute Leads Bosnian to Quit Films”. The New York Times. Pristupljeno 2. 2. 2010.  (jezik: engleski)
  14. ^ a b „Kusturica se odrekao statusa počasnog građanina Užica”. Politika. 18. 9. 2008. Pristupljeno 26. 1. 2010. 
  15. ^ B. Pejović (23. 9. 2008). „Kremanci se izvinjavaju Kusturici”. Politika. Pristupljeno 26. 1. 2010. 
  16. ^ „Kusturica inszeniert Punk-Oper in Paris”. 6. 6. 2007. (jezik: nemački)
  17. ^ „Festival de Cannes: Promise Me This”. festival-cannes.com. Pristupljeno 20. 12. 2009. 
  18. ^ Janković, N. (28. 1. 2023). „BIOGRAFIJA EMIRA KUSTURICE: Kult margine na slobodnoj planini”. Večernje novosti. Pristupljeno 29. 1. 2023. 
  19. ^ „Kusturica kao agent KGB-a”. Politika. 25. 9. 2009. Pristupljeno 1. 7. 2018. 
  20. ^ „Kusturica predsednik Skijaškog saveza Srbije”. slobodnaevropa.org. 24. 12. 2011. Pristupljeno 28. 9. 2017. 
  21. ^ Roman „Na Drini ćuprija” kao film-opera, Politika, 13. februar 2009.
  22. ^ „Kusta snima, Dodik finansira Na Drini ćupriju”. Vesti. 1. 12. 2009. Pristupljeno 22. 1. 2010. 
  23. ^ „Kusturica usred Izraela snima film o Palestincu”. Press Online. Arhivirano iz originala 12. 01. 2010. g. Pristupljeno 22. 1. 2010. 
  24. ^ a b v „Kusturica glumi popa”. Večernje novosti. 22. 1. 2010. Pristupljeno 1. 7. 2018. [mrtva veza]
  25. ^ „Kusturica: Ni Džoni Dep, ni Pančo Vilja!”. Vesti. 18. 12. 2009. Pristupljeno 22. 1. 2010. 
  26. ^ „Venice Film Festival 2016”. Deadline. 28. 7. 2016. Pristupljeno 28. 7. 2016. 
  27. ^ „"Na mlečnom putu": Elegantni trio na crvenom tepihu”. b92. 10. 9. 2016. Pristupljeno 13. 9. 2016. 
  28. ^ „Uprava i osnivači” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-12-31. 
  29. ^ „POGLEDAJTE: Novi kratki film Emira Kusturice „Junaci našeg vremena“ (VIDEO)”. NOVOSTI (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-11-10. 
  30. ^ „Emir Kusturica objavio novi film na internetu VIDEO”. B92.net (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-11-10. 
  31. ^ Vuković, Dejana (20210805T2017+0200). „EKSKLUZIVNO Emir Kusturica: Radiću za Sputnjik da bih izašao iz anonimnosti /video/”. Sputnik Srbija (na jeziku: rs). Pristupljeno 2021-11-10.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  32. ^ Lakić, Dubravka. „Tehnologija ne prepoznaje ni moral ni estetiku”. Politika Online. Pristupljeno 2021-12-07. 
  33. ^ „Kusturica na čelu Centralnog pozorišta ruske armije”. Politika Online. Pristupljeno 2022-02-22. 
  34. ^ „Češki festival oduzima nagradu Kusturici zbog Rusije”. Politika Online. Pristupljeno 2022-03-01. 
  35. ^ „Kusturica demantuje: Nisam direktor teatra ruske vojske”. N1 (na jeziku: srpski). 2022-03-01. Pristupljeno 2022-03-01. 
  36. ^ Tanjug (2022-11-14). „Emir Kusturica na čelu ruskog filmskog festivala "Duh vatre"”. Euronews.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-11-15. 
  37. ^ „Emir Kusturica najavio snimanje novog filma „Lavr” prvi put u Rusiji”. Politika Online. Pristupljeno 2023-10-26. 
  38. ^ Larousse enciklopedija, G—M, 957 str.
  39. ^ „Hangings, kustu.com”. Arhivirano iz originala 05. 01. 2010. g. Pristupljeno 22. 01. 2010. 
  40. ^ „Football, kustu.com”. Arhivirano iz originala 29. 07. 2010. g. Pristupljeno 22. 01. 2010. 
  41. ^ „Weddings, kustu.com”. Arhivirano iz originala 02. 01. 2010. g. Pristupljeno 22. 01. 2010. 
  42. ^ „Film inside the film, kustu.com”. Arhivirano iz originala 28. 07. 2010. g. Pristupljeno 23. 01. 2010. 
  43. ^ „Gypsies, kustu.com”. Arhivirano iz originala 04. 01. 2010. g. Pristupljeno 22. 01. 2010. 
  44. ^ „Serbien: Ein „Küstendorf“, mitten in den Bergen”. Die Presse. 21. 5. 2007. [mrtva veza](jezik: nemački)
  45. ^ Bačević, Batić. „Pripadam srpskoj kulturi”. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. 
  46. ^ „Andrićgrad otvoren za posjetioce”. Bratunac (reportaža). 5. 7. 2012. Pristupljeno 6. 7. 2012. 
  47. ^ Deo intervjua za OBN na sajtu YouTube
  48. ^ a b „Počast Emiru Kusturici”. Politika. 8. 12. 2009. 
  49. ^ „Kusturica preči od Del Ponteove”. Novosti. 
  50. ^ „Kusturica: Vučić mi je vrlo važan prijatelj”. Kurir. 24. 2. 2014. 
  51. ^ „Intervju: Šta Emir Kusturica misli o Slobodanu Miloševiću”. 
  52. ^ „Tadić i Kusturica s Dodikom kod Gradiške otvorili autocestu”. Večernji. 30. 12. 2011. 
  53. ^ „Polemika Gorana Markovića i Emira Kusturice o spomeniku Stefanu Nemanji”. Stanje stvari (na jeziku: srpski). 2020-08-22. Pristupljeno 2021-11-10. 
  54. ^ G, L. „"DRAGI EMIR" I "GORAN SRBIN" Kusturica i Marković se ŽUČNO DOPISUJU zbog spomenika Stefanu Nemanji”. Blic.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-11-10. 
  55. ^ a b „Ko peva zlo ne misli”. Politika. 29. 1. 2009. 
  56. ^ „Emir Kusturica”. Pristupljeno 28. 9. 2017. 
  57. ^ Maribor, IZUM-Institut informacijskih znanosti. „Smrt je neprovjerena glasina :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 18. 03. 2022. g. Pristupljeno 2020-12-31. 
  58. ^ Maribor, IZUM-Institut informacijskih znanosti. „Sto jada :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 18. 03. 2022. g. Pristupljeno 2020-12-31. 
  59. ^ „ŠTA MI OVO TREBA – Vukotić Media” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2020-12-31. 
  60. ^ „VIDIŠ LI DA NE VIDIM”. Srpska književna zadruga (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-05-13. 
  61. ^ „Kad mrtve duše marširaju – Emir Kusturica”. Catena mundi (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-10-22. 
  62. ^ Tanjug. „Kusturica: Umetnost je toliko velika da je ništa ne može zameniti”. Politika Online. Pristupljeno 2023-11-13. 
  63. ^ vmedia. „Uskoro novi roman Emira Kusturice “Zločin bez kazne” – Vukotić Media” (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 27. 01. 2021. g. Pristupljeno 2020-12-31. 
  64. ^ Article about Kusturica's religion on pionirovglasnik.com
  65. ^ Članak o Emiru Kusturici na The Guardian, 4.marta 2005.godine (jezik: engleski)
  66. ^ Intervju na sajtu YouTube
  67. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Јужна Америка у срцу и оку Емира Кустурице: Дијего Марадона и Пепе Мухика”. www.rts.rs. Приступљено 2022-02-23. 
  68. ^ The (Mis)Directions of Emir Kusturica - The New York Times
  69. ^ Đorđević, Marija. „Borac za autsajdere”. Politika Online. Приступљено 2024-04-16. 
  70. ^ Srpska, RTRS, Radio Televizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of. „Na današnji dan rođen slavni srpski i svjetski reditelj Emir Kusturica”. KULTURA - RTRS. Приступљено 2024-04-16. 
  71. ^ „Emir Kusturica počasni građanin Gvadalahare”. Blic. 26. 3. 2009. Архивирано из оригинала 21. 10. 2010. г. Приступљено 26. 1. 2010. 
  72. ^ „Кустурица примио награду „Гран премио Торино“”. 21. 11. 2009. Приступљено 22. 1. 2010. 
  73. ^ „Патријарх Кирил уручио Кустурици награду”. Политика. Приступљено 26. 1. 2010. 
  74. ^ „Osećam se kao Dostojevski”. Press. 23. 1. 2010. 
  75. ^ V.Đ.Đ (2010-02-16). „Kusturica počasni građanin Rozarija”. Blic.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-11-13. 
  76. ^ Miteran uručio orden Kusturici („Politika“, 15. maj 2011)
  77. ^ Vojvodiny, Rádiodifúzna ustanovizeň Vojvodiny Rádio-televízia. „Kusturica prvi laureat nagrade "Momo Kapor"”. Rádio-televízia Vojvodiny (na jeziku: slovački). Pristupljeno 2024-04-16. 
  78. ^ „Crkva i pravoslavna vjera dokaz srpskog identiteta”. Radio-televizija Republike Srpske. 12. 5. 2012. Pristupljeno 12. 5. 2012. 
  79. ^ „Kusturici uručen Orden Svetog Save prvog reda”. Radio-televizija Republike Srpske. 12. 5. 2012. Pristupljeno 12. 5. 2012. 
  80. ^ „Visoko crkveno odlikovanje Nemanji (Emiru) Kusturici (SPC, 12. maj 2016)”. Arhivirano iz originala 16. 05. 2016. g. Pristupljeno 27. 05. 2016. 
  81. ^ Vojvodine, Javna medijska ustanova JMU Radio-televizija. „Kusturica počasni građanin Metepeka”. JMU Radio-televizija Vojvodine (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-11-13. 
  82. ^ Ukaz Prezidenta Rossiйskoй Federacii ot 26 oktяbrя 2016 goda № 571 «O nagraždenii gosudarstvennыmi nagradami Rossiйskoй Federacii»
  83. ^ Putin odlikovao Kusturicu Ordenom družbe („Nezavisne novine“, 27. oktobar 2016)
  84. ^ Putin uručio Kusturici Orden prijateljstva („Politika”, 4. novembar 2016)
  85. ^ Internazionale, Ministero degli Affari Esteri e della Cooperazione. „Režiseru Emiru Kusturici uručeno odlikovanje “Nosilac ordena Italijanske zvezde“”. ambbelgrado.esteri.it (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-04-16. 
  86. ^ Voйvodini, Radiodifuzna ustanova Voйvodini Radio-televiziя. „Kusturici u ponedeljak značajno češko odlikovanje”. Radio-televiziя Voйvodini. Pristupljeno 2024-04-16. 
  87. ^ „Vučić na Dan državnosti odlikovao Kusturicu, Rukavišnjikova i brojne ličnosti”. Radio Slobodna Evropa (na jeziku: srpskohrvatski). Pristupljeno 2021-10-26. 
  88. ^ „Emir Kusturica dobitnik Gran prija Internacionalnog festivala reportaže i medija - Društvo - Dnevni list Danas” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-10-26. 
  89. ^ O, P. „„Beogradski pobednik” Kusturici, retrospektiva njegovih filmova u Kinoteci”. Politika Online. Pristupljeno 2021-11-23. 
  90. ^ Vojvodine, Javna medijska ustanovaJMU Radio-televizija. „Kusturici uručena "Svetosavska povelja" Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva "Prosvjeta"”. JMU Radio-televizija Vojvodine. Pristupljeno 2022-03-31. 
  91. ^ „Emir Kusturica dobitnik nagrade "Dejan Medaković" za knjigu "Vidiš li da ne vidim"”. RTV. 26. 12. 2022. Pristupljeno 27. 12. 2022. 
  92. ^ Simić, J. (26. 12. 2022). „KUSTURICI NAGRADA "MEDAKOVIĆ": Izdavačka kuća "Prometej" dodelila prestižno književno priznanje”. Večernje novosti. Pristupljeno 3. 1. 2023. 
  93. ^ „Ruski dom obeležio 90 godina postojanja — medalja Emiru Kusturici, nagrađena i novinarka Sputnjika”. ISKRA. Pristupljeno 2023-04-10. 
  94. ^ Ćirić, Slobodan. „Kusturici Nagrada „Radovan Beli Marković””. Politika Online. Pristupljeno 2023-10-05. 
  95. ^ IN4S (2024-03-20). „Emir Kusturica dobitnik nagrade „Borisav Stanković“”. IN4S (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-03-20. 
  96. ^ Ristić, V. „Kusturici uručena nagrada „Borisav Stanković””. Politika Online. Pristupljeno 2024-04-16. 
  97. ^ „Festival de Cannes: Time of the Gypsies”. festival-cannes.com. Arhivirano iz originala 19. 08. 2011. g. Pristupljeno 1. 8. 2009. 
  98. ^ „Festival de Cannes: Underground”. festival-cannes.com. Arhivirano iz originala 28. 07. 2011. g. Pristupljeno 5. 9. 2009. 
  99. ^ Kusturica i Muhika za RTS o filmu „El Pepe, jedan uzvišeni život“ (Pristupljeno: 12. januar 2019)
  100. ^ a b „Emir Kusturica, actor”. kustu.com. Pristupljeno 26. 1. 2010. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Gocić, Goran (2001). The Cinema of Emir Kusturica: Notes from the Underground. London: Wallflower Press. ISBN 978-1-903364-14-7. 
  • Irodanova, Dina: Emir Kusturica. London. British Film Institute 2002.
  • Imsirevic, Almir: "Based on a Truth Story", Sarajevo, 2007.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Емир_Кустурица&oldid=27685320”