Enriko Dandolo

Enriko Dandolo
Datum rođenja	oko 1107.
Mesto rođenja	Venecija
Datum smrti	1205.
Mesto smrti	Konstantinopolj

Enriko Dandolo (lat. Henricus Dandulus, oko 1107 — 1205) je bio dužd Mletačke republike od 1192. do svoje smrti. Ostao je upamćen po svojoj ulozi u Četvrtom krstaškom ratu koji je doveo do pada Carigrada i za neko vreme označio kraj Vizantijskog carstva.

Detinjstvo i mladost

Rođen je u Veneciji, u porodici koja je bila veoma bogata i imala veliki uticaj na političke prilike u Mletačkoj republici. Otac mu je bio lični savetnik Venecijanskog dužda, dok je njegov stric, koji se takođe zvao Enriko Dandolo, bio patrijarh, što je tada bilo najviše crkveno zvanje u Veneciji.

Politička karijera

Dandolo je prvu važnu političku ulogu tokom kriznih godina, 1171. i 1172. U martu 1171. vizantijska uprava je oduzela imovinu hiljadama Venecijanaca koji su živeli na njenoj teritoriji, a zatim ih sve i zarobila. Volja naroda je naterala dužda da sakupi kaznenu ekspediciju, koja se raspala kada je izbila epidemija početkom 1172. Dandolo je bio deo ekspedicije koju je predvodio dužd tokom 1171—1172. Odmah po povratku u Veneciju, dužda je ubila razjarena rulja, ali je Dandolo izbegao odgovornost i kasnije je postavljen na mesto ambasadora u Carigradu, u vreme kada je Venecija bezuspešno pokušavala da postigne diplomatsko razrešenje spora sa Vizantijom. Umesto Dandola u Carigrad je poslat drugi ambasador da nastavi pregovore. Pregovori su bili prekinuti, obnovljeni su tek 20 godina kasnije i završeni su sporazumom 1186. Neuspeh u pregovorima i sam boravak u Carigradu, stvorili su u Dandolu mržnju i nepoverenje prema Vizantiji.

Tokom narednih godina Dandolo je u dva navrata bio ambasador na Siciliji, a 1183. se vratio u Konstantinopolj da pregovara o obnavljanju venecijanske četvrti u tom gradu.

Kada je postao venecijanski dužd, 39. po redu 1. januara 1193, Dandolo je već bio star i slep, ali je i dalje bio veoma ambiciozan, i ispoljavao je (za svoje godine) izvanrednu fizičku i mentalnu snagu. Bio je već u osmoj deceniji života kada je postao dužd. Prema nekim podacima imao je 85 godina. Rezultati postignuti tokom narednih 11 godina njegove vladavine, dovode u pitanje tačnost tih podataka. Neke pretpostavke govore da je bio bar desetak godina mlađi kada je preuzeo vlast.

Četvrti krstaški rat

„Dandolo propoveda krstaški rat“(XIX vek), Gistav Dore.

Na čelo Četvrtog krstaškog pohoda postavljen je Bonifacije Monferatski (markiz Monferata), a namera je bila osvajanje Egipta. Krstaši su se dogovorili sa Mlečanima da ih oni prevezu do Egipta tako da je mesto okupljanja za većinu bila Venecija, dok je samo mali broj krstaša krenuo direktno iz Francuske. Dogovor koji je postignut sa mletačkim duždom bio je da se Mlečanima plati da prebace do Egipta 30.000 vojnika i 4.500 konja sa ratnom opremom i zalihama, kao i njihovo učešće u podeli osvojenih teritorija.

Međutim, 1202. krstaši su nisu mogli da napuste Veneciju jer nisu imali potreban novac, a i skupili su znatno manje vojnika nego što se očekivalo. Dandolo je skovao plan kojim bi oprostio dug krstašima za prevoz trupa u zamenu za pomoć u nastojanjima Venecije da povrati kontrolu nad lukom Zadar, a i Mlečanima nije odgovarao rat u Egiptu jer su oni održavali dobre trgovačke odnose sa Egiptom. Na ceremoniji u crkvi svetog Marka, Dandolo „je poneo krst“ (obavezao se na učešće u krstaškom pohodu) i ubrzo se pridružio krstašima sa oko 1 000 svojih vojnika. Tako je postao jedan od vođa pohoda.

Venecija je bila glavna finansijska potpora Četvrtom krstaškom ratu, tako što je snabdevala krstaše, i davala im novčane pozajmice jer su oni već bili prezaduženi u Veneciji.

Dandolo ih je ubedio da pristanu kod Zadra, luke na Jadranskom moru koja je pripadala ugarskom kralju. Deo krstaša je odbio da učestvuje u opsadi, jer se napadao hrišćanski grad, a i ugarski kralj se još ranije obavezao da će krenuti u krstaški pohod, ali je ipak zbog očuvanja jedinstva doneta odluka da se grad napadne. Kada su se krstaši pojavili pred Zadrom stanovništvo i posada je na bedeme i kule istakla barjake sa krstovima kao znak da podržavaju njihov pohod, ali su krstaši bez obzira na to zauzeli gradsku luku i otpočeli opsadu. Zadar se predao krstašima pod uslovom da životi stanovnika budu pošteđeni. Nakon toga grad je bio podeljen među osvajačima. Mlečani su preuzeli deo grada uz luku, dok su krstaši preuzeli ostatak grada.

U Zadar su stigli izaslanici koje je poslao, Aleksije IV Anđeo, sin zbačenog Vizantijskog cara Isaka II, sa ponudom da mu povrate presto u zamenu za podršku njihovom pohodu. Dandolo je ubedio vođe pohoda da prihvate ovu ponudu, uprkos oštrom protivljenju dela krstaša, pa i samog pape Inoćentija III. Ovo je dovelo do Prvog pada Carigrada 13. aprila, 1204. i uspostavljanja novog Latinskog carstva na teritoriji nekadašnje Vizantije.

Slepilo

Nije pouzdano utvrđeno kako je Dandolo oslepeo. Prema nekim pričama njega su oslepeli Vizantijci u periodu dok je bio izaslanik u Carigradu, ali se pokazalo da je ova priča netačna. Zna se međutim da je ostao slep, kao posledica povrede glave.

Smrt

Ploča postavljena u XIX. veku u Aja Sofiji.

Dandolo se osećao dovoljno zdravim i sposobnim da učestvuje u ratu protiv Bugara, ali je preminuo 1205. i sahranjen je u Aja Sofiji u Carigradu, verovatno ispod istočne galerije. U 19. veku, tim italijanskih istoričara je postavio ploču na mestu na kojem je on najverovatnije i sahranjen, a ona je vidljiva i danas. Turisti često greše misleći da je to nadgrobna ploča postavljena odmah nakon sahrane. Prava ploča je uništena nakon Turskog zauzimanja Carigrada 1453. i pretvaranja Aja Sofije u džamiju.

Porodica

Enriko je imao sina Ranijera Dandola. Njegova unuka, Ana Dandolo, je bila treća žena kralja Srbije Stefana Prvovenčanog. Enriko Dandolo je tako bio pradeda po majci jednog od Stefanovih sinova, kralja Stefana Uroša I.

Vidi još

• Pad Carigrada (1204)
• Četvrti krstaški rat
• Italijanska oklopnjača Enriko Dandolo