Enriko Karuzo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Enriko Karuzo
Enriko Karuzo 1910.
Datum rođenja(1873-02-25)25. februar 1873.
Mesto rođenjaNapulj, Italija
Datum smrti2. avgust 1921.(1921-08-02) (48 god.)
Mesto smrtiNapulj, Italija
SupružnikDorothy Parks Benjamin
RoditeljiMarcellino Caruso
Anna Baldini
Lucia di Lammermoor (1908).

Enriko Karuzo (ital. Enrico Caruso; [1][2][3][4] Napulj, 25. februar 1873 — Napulj, 2. avgust 1921) je bio italijanski tenor. Pevao je sa velikim uspehom u najvažnijim operskim kućama Evrope i Amerike. Karuzo je snimio oko 290 objavljenih ploča od 1902. do 1920. Karuzov snimak deonice Vesti la giubba iz Leonkavalove opere Pajaci je bio prvi zvučni snimak prodat u milion kopija.[5][6]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rani život[uredi | uredi izvor]

Karuzo u jednoj od svojih prepoznatljivih uloga, kao Kanio u Paljačiju, 1908

Enriko Karuzo je poticao iz siromašnog, ali ne i beskučničkog porekla. Rođen u Napulju u ulici Santi Điovani e Paolo br. 7 25. februara 1873. godine, kršten je sledećeg dana u susednoj crkvi San Đovani e Paolo. Njegovi roditelji su poreklom iz Piedimont d'Alifea (sada se zove Pjedimonte Mateze), u provinciji Kazerta u Kampaniji, u južnoj Italiji.[7]

Karuzo je bio treće od sedmoro dece i jedno od samo troje koje je preživelo detinjstvo. Postoji priča da su Karuzovi roditelji imali 21 dete, od kojih je 18 umrlo u detinjstvu. Međutim, na osnovu genealoškog istraživanja (između ostalog koje je sproveo prijatelj porodice Karuzo Gvido D'Onofrio), biografi Pjer Ki,[8] Frensis Robinson,[9] i Enriko Karuzo mlađi i Endru Farkaš,[10] dokazano je da je to urbana legenda. Sam Karuzo i njegov brat Đovani su možda bili izvor preuveličanog broja.[10] Karuzova udovica Doroti je takođe uključila priču u memoare koje je napisala o svom mužu. Ona citira tenora, kako govoreći o svojoj majci, Ani Karuzo (rođena Baldini): „Imala je dvadeset jedno dete. Dvadeset dečaka i jednu devojčicu – previše. Ja sam dečak broj devetnaest.“[11]

Karusov otac, Marčelino, bio je mehaničar i livničar. U početku, Marčelino je mislio da njegov sin treba da usvoji isti zanat, i sa 11 godina dečak je postao šegrt kod mašinskog inženjera koji je konstruisao javne česme. (Kad god bi u narednim godinama dolazio u Napulj, Karuzo je voleo da ističe fontanu koju je pomogao da se postavi.) Karuzo je kasnije radio zajedno sa svojim ocem u fabrici Meurikofre u Napulju. Na insistiranje svoje majke, jedno vreme je pohađao i školu, osnovno obrazovanje stekao pod starateljstvom lokalnog sveštenika. Naučio je da piše lepim pismom i studirao je tehničko crtanje.[12] Tokom ovog perioda pevao je u svom crkvenom horu, a njegov glas je pokazivao dovoljno obećanja da razmišlja o mogućoj muzičkoj karijeri.

Istorijski i muzički značaj[uredi | uredi izvor]

Karuzova 25-godišnja karijera, koja se proteže od 1895. do 1920. godine, uključivala je 863 nastupa u njujorškoj Metropoliten operi (u Metu i na turneji) pre njegove smrti 1921. u 48. godini. U velikoj meri zahvaljujući njegovim izuzetno popularnim fonografskim pločama, Karuzo je bio jedna od najpoznatijih zabavljačkih ličnosti svog vremena, a njegova slava je nastavila da traje do danas. Bio je jedan od prvih primera globalne medijske slavne ličnosti. Izvan zapisa, Karusovo ime je postalo poznato milionima širom sveta preko novina, knjiga, časopisa i nove medijske tehnologije 20. veka: bioskopa, telefona i telegrafa.[13]

Karuzo je imao široke turneje, kako sa turnejom Metropoliten opere, tako i samostalno, dajući stotine nastupa širom Evrope, Severne i Južne Amerike. Bio je klijent poznatog promotera Edvarda Bernajza, tokom njegovog mandata kao agenta za štampu u Sjedinjenim Državama. Beverli Sils je u intervjuu primetila: „Uspela sam to da uradim uz televiziju i radio i medije i sve vrste asistencija. Popularnost koju je Karuzo uživao bez ikakve tehnološke pomoći je zapanjujuća.“[14]

Karuzovi biografi Pjer Ki, Bruno Zirato i Stenli Džekson pripisuju Karuzovu slavu ne samo njegovom glasu i muziciranju, već i oštrom poslovnom smislu i entuzijastičnom prihvatanju komercijalnog snimanja zvuka, tada u povoju. Mnogi operski pevači Karuzovog vremena odbili su fonograf (ili gramofon) zbog niske vernosti ranih diskova. Drugi, uključujući Adelinu Pati, Frančeska Tamanja i Neli Melbu, iskoristili su novu tehnologiju kada su postali svesni finansijskih prinosa koje je Karuzo žnjao od svojih početnih sesija snimanja.[15]

Mediji[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Caruso, Enrico”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. Pristupljeno 29. 7. 2019. 
  2. ^ „Caruso”. The American Heritage Dictionary of the English Language (5th izd.). Boston: Houghton Mifflin Harcourt. 2014. Pristupljeno 29. 7. 2019. 
  3. ^ „Caruso”. Collins English Dictionary. HarperCollins. Pristupljeno 29. 7. 2019. 
  4. ^ „Caruso”. Merriam-Webster Dictionary. Pristupljeno 29. 7. 2019. 
  5. ^ Chronomedia. . Pristupljeno September 11, 2007.
  6. ^ „CARUSO, Enrico: Complete Recordings, Vol. 10 (1916-1917)”. Classical Music - Streaming Classical Music. 14. 8. 2003. Arhivirano iz originala 27. 09. 2020. g. Pristupljeno 31. 7. 2020. 
  7. ^ Caruso Jr & Farkas 1990, str. 18.
  8. ^ Key & Zirato 1922.
  9. ^ Robinson, Francis, Caruso: His Life in Pictures, Brahmhall, 1957.
  10. ^ a b Caruso Jr & Farkas 1990, str. 20.
  11. ^ Caruso 1945, str. 257.
  12. ^ Key & Zirato 1922, str. 16.
  13. ^ John Potter, Almost as Good as Presley: Caruso the Pop Idol. Arhivirano 22 decembar 2014 na sajtu Wayback Machine In Public Domain Review, online magazine, 2012-02-13, retrieved 18 October 2012.
  14. ^ Enrico Caruso: The Voice of the Century (A & E Biography, 1998).
  15. ^ A.J. Millard, America On Record (Cambridge University Press, 2005), pp. 59–60.

Литература[uredi | uredi izvor]

  • Caruso, Dorothy (1945). Enrico Caruso: His Life and Death. discography by Jack Caidin. New York: Simon and Schuster. 
  • Caruso Jr, Enrico; Farkas, Andrew (1990). Enrico Caruso: My Father and My Family. discography by William Moran, chronology by Tom Kaufman. Portland: Amadeus Press. 
  • Jackson, Stanley (1972). Caruso. New York: Stein and Day. 
  • Key, Pierre Van Rensselaer; Zirato, Bruno (1922). Enrico Caruso, a Biography. Boston: Little, Brown and Co. ISBN 9780844300740. 
  • Scott, Michael (1991), The Great Caruso, Random House, ISBN 978-0-517-06766-6 
  • Bolig, John R. (1973). The Recordings of Enrico Caruso. Dover, Delaware: The Eldridge Reeves Johnson Memorial, Delaware State Museum. 
  • Bolig, John R. (2002). Caruso Records : A History and Discography. Denver, Colorado: Mainspring Press. 
  • Chisholm, Hugh, ур. (1922). „Caruso, Enrico”. Encyclopædia Britannica (12 изд.). London & New York: The Encyclopædia Britannica Company. 
  • Caruso, Dorothy, and Goddard, Torrance Wings of Song: The Story of Caruso, (Milton, Balch & Company, New York, 1928).
  • Douglas, Nigel, Legendary Voices (Andre Deutsch, London, 1992).
  • Gargano, Pietro and Cesarini, Gianni, Caruso, Vita e arte di un grande cantante (Longanesi, 1990).
  • Gargano, Pietro, Una vita una leggenda (Editoriale Giorgio Mondadori, 1997).
  • Griffith, Hugh, CD liner notes for The Complete Recordings of Enrico Caruso, volumes 1 & 2, produced by Ward Marston (Naxos Historical, 8.110703, 8.110704, 2000 HNH International Ltd).
  • Il Progresso italo americano, Il banchiere p. 1 at bluehawk.monmouth.edu; che portò Caruso, negli US, sezione B – supplemento illustrato della domenica, New York, 27 luglio 1986.
  • Jean-Pierre Mouchon, "Particularités physiques et phonétiques de la voix enregistrée de Caruso", foreword by Prof.André Appaix (in Le Sud Médical et Chirurgical, 99e année, n°2509, Marseille, France, 31 October 1964, pp. 11812–11829).
  • Mouchon, Jean-Pierre, "Enrico Caruso. 1873–1921. Sa vie et sa voix. Étude psycho-physiologique, physique, phonétique et esthétique", foreword by Dr. Édouard-Jean Garde (Académie régionale de chant lyrique, Marseille, France, 1966, 106 p. ill.).
  • Mouchon, Jean-Pierre, "Enrico Caruso. His Life and Voice" (Éditions Ophrys, Gap, France, 1974, 77 p. ill.).
  • Mouchon, Jean-Pierre, "Enrico Caruso. L'homme et l'artiste, 4 vol.: Première partie. L'homme (Étude psycho-physiologique et historique), pp. 1–653 bis, ill.; deuxième partie. L'artiste (étude physique, phonétique, linguistique et esthétique), pp. 654–975 bis, bibliographie critique, index des représentations données par Enrico Caruso entre 1895 et 1920, index de ses concerts et récitals, pp. 976–1605 (Paris-Sorbonne 1978, published by Atelier national de reproduction des thèses, Université de Lille III, 9, rue Auguste Angellier, 59046 Lille, France in three volumes, and by Didier-Érudition, Paris, in microfiches).
  • Mouchon, Jean-Pierre, "Chronologie de la carrière artistique du ténor Enrico Caruso" (Académie Régionale de Chant Lyrique, Marseilles, France, 1992, 423 p., ill.).
  • Mouchon, Jean-Pierre, "Caruso in Concert" (in "Étude" n. 46, "Hommage à Marguerite-Marie Dubois", January–February–March–April 2010, pp. 12–37, Journal of Association internationale de chant lyrique "Titta Ruffo", Marseilles, France, edited by Jean-Pierre Mouchon).
  • Mouchon, Jean-Pierre, "Enrico Caruso. L'homme et l'artiste", two volumes (Terra Beata, Société littéraire et historique), 45, bd. Notre-Dame, 13006, Marseille, France, 2011, 1359 pp., ill.
  • Mouchon, Jean-Pierre, "Enrico Caruso. Deuxième partie. (La voix et l'art, les enregistrements). Étude physique, phonétique, linguistique et esthétique." Volume III (Association internationale de chant lyrique Titta Ruffo, 2012, 433 p. ill. ISBN 2-909366-18-9).
  • Mouchon, Jean-Pierre, "Le Ténor Enrico Caruso. Volume I (La voix et l'art),Étude physique, phonétique, linguistique et esthétique". Édilivre, Saint-Denis, 2015, 131 pp., ill.)
  • Mouchon, Jean-Pierre, "Le Ténor Enrico Caruso. Volume II (Les enregistrements), Étude physique, phonétique, linguistique et esthétique". Édilivre, Saint-Denis, 2015, 381 pp., ill.)
  • Mouchon, Jean-Pierre, "Enrico Caruso, interprète de Turiddu et de Canio" (in Avant-Scène Opéra, "Cavalleria rusticana/Pagliacci. Mascagni/Leoncavallo", 147 pp., n° 295, 2016, pp. 15–18).
  • Pleasants, Henry, The Great Singers (Macmillan Publishing, London, 1983).
  • Potter, John, Tenor: History of a Voice (Yale University Press, New Haven & London, 2009).
  • Steane, John, The Grand Tradition: 70 Years of Singing on Disc (Duckworth, London, 1974).
  • Vaccaro, Riccardo, Caruso, foreword by Dr. Ruffo Titta (Edizioni Scientifiche Italiane, Naples, Italy, 1995).

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Enriko Karuzo na Vikimedijinoj ostavi.
Wikisource has the text of a 1922 Encyclopædia Britannica article about Enrico Caruso.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Енрико_Карузо&oldid=27614324”