Eolski proces

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Erozija tla vetrom u podnožju Čimboraza, Ekvador

Eolski proces nastaje aktivnošću vetrova, odnosno, zahvaljujući njihovoj sposobnosti da oblikuju površinu Zemlje i drugih planeta.[1] Vetrovi mogu erodovati, transportovati, i deponovati materijale, i predstavljaju efikasne (dominirajuće) agense u regionima sa sporadičnom, retkom vegetacijom i velikom količinom nekonsolidovanih sedimenata. Iako je voda mnogo moćnija od vetra, eolski proces je važan geomorfološki proces u aridnim sredinama kao što su pustinje.[2] Ove procese izučava geomorfologija. Termin je nastao od imena grčkog Boga Eola, čuvara vetrova.

Termin potiče od imena grčkog boga Eola, čuvara vetrova.[3][4]

Definicija i postavka[uredi | uredi izvor]

Eolski procesi su oni procesi erozije, transporta i taloženja sedimenata izazvani vetrom na ili blizu površine zemlje.[1] Sedimenti deponovani vetrom i sedimentne strukture karakteristične za ove naslage takođe se opisuju kao eolski.[5]

Eolski procesi su najvažniji u oblastima gde ima malo ili nimalo vegetacije.[1] Međutim, eolske naslage nisu ograničene na sušnu klimu. Vide se i duž obale; duž tokova potoka u polusušnoj klimi; u oblastima bogatim peskom istrošenim od slabo cementiranih izdanaka peščara; i u oblastima glacijalnog ispiranja.[6]

Les, koje je silt deponovan vetrom, uobičajen je u vlažnim do subhumidnih klima. Veći deo Severne Amerike i Evrope prekriven je pleistocenskim peskom i lesom od glacijalnog ispiranja.[6]

Zavetrinska (niz vetar) strana rečnih dolina u polusušnim regionima često je prekrivena peskom i peščanim dinama. Primeri u Severnoj Americi uključuju reke Plat, Arkanzas i Misuri.[6]

Erozija vetrom[uredi | uredi izvor]

Sfinga u Gizi, Egipat najverovatnije oblikovani jardang.

Vetar eroduje Zemljinu površinu deflacijom, uklanjanjem fino granulisanih čestica, turbulentnim vrtloženjem vetra i abrazijom. Bećina deflacionih zona sadrži pustinjski peščani pločnik, pokrivač koji liči na fragmentisanu stenu koja se javlja nakon što su vetar i voda uklonili finije frakcije.[7] Gotovo polovina pustinja na Zemlji je ovakva stenolika deflaciona zona. Stenski pokrivač u pustinjama sa peščanim pločnicima sprečava deflaciju, iznošenje, podinskog materijala. Tamne, sjajne mrlje, nazvane pustinjska glazura, često se javlja na površini nekih stena u pustinjama. Obično sadržaj ovakvih stena čine mangan, oksidi gvožđa, hidroksidi, i glineni minerali koji uzrokuju ovu pojavu i daju sjaj steni.

Baseni nastali deflacijom, su udubljenja koja su se formirala uklanjanjem čestica vetrom. Oni su obično malih dimenzija, ali mogu imati i znatne dimenzije, zbog čega se označavaju kao „deflacione (izduvne) kotline”. Jedna od najvećih izduvnih kotlina nalazi se u Sahari, na jugoistočnim padinama Tibestija i zahvata površinu od 90 000 km². Izduvne kotline ovako velikih površina zapažene su tek kada su satelitski snimci postali dostupni. Pre toga B. A. Fedorovič opisao je izduvnu kotlinu Karin-Jarik u zapadnom Kazahstanu. Njena dužina iznosi 145 km, širina 2-10 km, a dubina 100-142 m. Nastala je postojanim deflacionim procesom vetra koji je izduvavao prašinu sa površine zaslanjenog zemljišta i odnosio je stotinama kilometara daleko.[8] Čestice nošene vetrom vrše abraziju kopnena. Udarima i trenjem čestice prave brazde ili male depresije. Ovakvim dejstvom nastaju ventifakti. Izvajani oblici, koji se nazivaju jardanzi, mogu biti nekoliko desetina metara visoki i nekoliko kilometara dugački a izbrazdani su dejstvom pustinjskog vetra. Čuvena sfinga u Gizi, Egipat, je najverovatnije naknadno izmenjeni jardang.

Širom sveta, erozija vodom je važnija od erozije vetrom, ali je erozija vetrom važna u semiaridnim i aridnim regionima.[9] Eroziju vetrom povećavaju neke ljudske aktivnosti, kao što je upotreba vozila 4x4.[10]

Deflacija[uredi | uredi izvor]

Deflacija je podizanje i uklanjanje rastresitog materijala sa površine turbulencijom vetra.[11][12] To se odvija uz pomoć tri mehanizma: vučnog/površinskog puzanja, zasoljavanja i suspenzije. Trakcija ili površinsko puzanje je proces klizanja ili kotrljanja većih zrna po površini. Zasoljavanje se odnosi na čestice koje se odbijaju po površini na kratke udaljenosti. Suspendovane čestice su u potpunosti uvučene u vetar, koji ih nosi na velike udaljenosti.[13] Zasoljenost verovatno čini 50–70 % deflacije, dok suspenzija čini 30–40 %, a površinsko puzanje čini 5–25 %.[14]

Regioni koji doživljavaju intenzivnu i trajnu eroziju nazivaju se zonama deflacije.[15] Većina zona eolske deflacije je sastavljena od pustinjskog pločnika, ploče nalik na površinu fragmenata stena koja ostaje nakon što su vetar i voda uklonili fine čestice. Kameni omotač u pustinjskim pločnicima štiti osnovni materijal od dalje deflacije. Područja pustinjskih pločnika formiraju relje ili kamene pustinje Sahare. Oni su dalje podeljeni na stenovite oblasti koje se nazivaju hamade i oblasti malih stena i šljunka koje se nazivaju seriri.[7] Pustinjski pločnik je izuzetno čest u pustinjskim sredinama.[16]

Izduvavanja su udubljenja nastala usled vetra. Izduvavanja su uglavnom mala, ali mogu biti i do nekoliko kilometara u prečniku. Najmanje su puke rupe duboke 0,3 m (1 ft) i prečnika 3 m (10 ft). Najveće uključuju šupljine Mongolije, koje mogu biti prečnika 8 km (5 mi) i dubine od 60—100 m (200—330 ft). Big Holou u Vajomingu, SAD, proteže se 14 km × 9,7 km (8,7 mi × 6,0 mi) i dubok je do 90 m (300 ft).[7]

Abrazija[uredi | uredi izvor]

Jardangs u pustinji Cajdam, provincija Ćinghaj, Kina
Vidi još: Abrazija (geologija)

Abrazija (koja se ponekad naziva i korazija) je proces zrna koja potiču od vetra koji odbacuju ili troše materijal sa reljefa. Nekada se smatrala glavnim faktorom koji doprinosi eroziji pustinje, dok se sredinom 20. veka smatrala mnogo manje važnim. Vetar može normalno da podigne pesak samo na kratku udaljenost, pri čemu većina peska koji se prenosi vetrom ostaje unutar 50 cm (20 in) od površine i praktično nijedan se obično ne nosi iznad 2 m (6 ft). Mnoge pustinjske karakteristike koje su se nekada pripisivale habanju vetrom, uključujući vetrovne pećine, stene pečuraka i vremenske uticaje u saću koje se nazivaju tafoni, sada se pripisuju diferencijalnom trošenju, ispiranju kiše, deflaciji umesto abraziji ili drugim procesima.[7]

Jardangi su jedna vrsta pustinjske karakteristike koja se široko pripisuje habanju vetrom. To su stenoviti grebeni, visoki i do desetinu metara i dugi kilometrima, koje su oblikovani strujanjem pustinjskih vetrova. Jardangi karakteristično pokazuju izdužene brazde ili žljebove usklađene sa preovlađujućim vetrom. Oni se uglavnom formiraju u mekšim materijalima kao što su mulj.[7]

Abrazija proizvodi poliranje i udubljivanje, stvaranje žlebova, oblikovanje i fasetiranje izloženih površina. Oni su rasprostranjeni u sušnim sredinama, ali su geološki beznačajni. Uglačane ili fasetirane površine koje se nazivaju ventifakti su retke i zahtevaju obilje peska, jake vetrove i nedostatak vegetacije za njihovo formiranje.[7]

U delovima Antarktika vetrom nanesene pahulje koje su tehnički sedimenti takođe su izazvale abraziju izloženih stena.[17]

Habanje[uredi | uredi izvor]

Habanje je habanje usled sudara čestica zarobljenih u pokretnoj tečnosti.[18][19] Efikasna je u zaokruživanju zrna peska i daje im karakterističnu teksturu mrazne površine.[20]

Sudari između čestica koje se prenose vetrom predstavljaju glavni izvor prašine u opsegu veličine od 2-5 mikrona. Većina ovoga nastaje uklanjanjem istrošenog glinenog premaza sa zrna.[19]

Transport[uredi | uredi izvor]

Osim erodovanja, u eolskim procesima, vetar je agens kojim se vrši transport čestica. Transportom čestica se smatra premeštanje čestica od mesta erozije do mesta depozicije, odnosno, mesta odlaganja, koji se naziva akumulacija. Takođe, jednom nataloženi materijal može biti, što je u eolskom procesu često, ponovo pokrenut do novog mesta akumulacije.

Pokrenute čestice se mogu nalaziti u atmosferi u vidu suspenzije. Vetrovi pri površini Zemlje sadrže suspendovane čestice ne veće od 0.2 milimetara u prečniku. Ove čestice vetar rasejava u vidu prašine ili još finije (sitnije) čestice od prašine one se mogu videti u vidu izmaglice.

Transport vetrom može biti izuzetno veliki reda veličine stotine pa i hiljade kilometara.

Akumulacija[uredi | uredi izvor]

Taloženjem čestica nastaju akumulacije. Tipičan oblik akumulacije u eolskom procesu jeste pojavni oblik koji se naziva dina. U slučaju pojave vetrova velike snage pokreće se velika masa peska koja se suspenduje u vazduhu a ova pojava se naziva peščana oluja (ovo je meteorološki oblik) a opadanjem snage vetra vrši se ponovna akumulacija.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Allaby, Michael (2013). „aeolian processes (eolian processes)”. A dictionary of geology and earth sciences (Fourth izd.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780199653065. 
  2. ^ „Eolian Processes”. Deserts: Geology and Resources. United States Geological Survey. 1997. Pristupljeno 24. 8. 2020. 
  3. ^ „Aeolian”. Dictionary.com. Dictionary.com LLC. 2020. Pristupljeno 24. 8. 2020. 
  4. ^ „aeolian”. Oxford English Dictionary (3rd izd.). Oxford University Press. septembar 2005.  (Potrebna je pretplata ili članska kartica javne biblioteke UK.)}
  5. ^ Jackson, Julia A., ur. (1997). „eolian”. Glossary of geology. (Fourth izd.). Alexandria, Viriginia: American Geological Institute. ISBN 0922152349. 
  6. ^ a b v Thornbury, William D. (1969). Principles of geomorphology (2nd izd.). New York: Wiley. str. 292—300. ISBN 0471861979. 
  7. ^ a b v g d đ Thornbury 1969, str. 288–294.
  8. ^ Petrović, Dragutin; Manojlović, Predrag (2003). Geomorfologija. Beograd: Geografski fakultet, Beograd. str. 464. ISBN 86-82657-32-5. 
  9. ^ Lal, R. (2017). „Soil Erosion by Wind and Water: Problems and Prospects”. Soil erosion research methods (0002 izd.). Milton, United Kingdom: Routledge. ISBN 9780203739358. 
  10. ^ Retta, A.; Wagner, L.E.; Tatarko, J. (2014). „Military Vehicle Trafficking Impacts on Vegetation and Soil Bulk Density at Fort Benning, Georgia” (PDF). Transactions of the ASABE. 57 (4): 1043—1055. ISSN 2151-0032. doi:10.13031/trans.57.10327. Pristupljeno 14. 1. 2016. 
  11. ^ Thornbury 1969, str. 289.
  12. ^ Jackson 1997, "deflation".
  13. ^ Boggs, Sam (2006). Principles of sedimentology and stratigraphy (4th izd.). Upper Saddle River, N.J.: Pearson Prentice Hall. str. 258–268. ISBN 0131547283. 
  14. ^ Zheng, Fenli; Wang, Bin (2014). „Soil Erosion in the Loess Plateau Region of China”. Restoration and Development of the Degraded Loess Plateau, China. Ecological Research Monographs: 77—92. ISBN 978-4-431-54480-7. doi:10.1007/978-4-431-54481-4_6. 
  15. ^ Jolivet, M.; Braucher, R.; Dovchintseren, D.; Hocquet, S.; Schmitt, J.-M. (avgust 2021). „Erosion around a large-scale topographic high in a semi-arid sedimentary basin: Interactions between fluvial erosion, aeolian erosion and aeolian transport” (PDF). Geomorphology. 386: 107747. Bibcode:2021Geomo.38607747J. S2CID 234855671. doi:10.1016/j.geomorph.2021.107747. 
  16. ^ Cooke, Ronald U. (1993). Desert geomorphology. London: UCL Press. str. 68. ISBN 9780203020593. Pristupljeno 8. 3. 2022. 
  17. ^ National Geographic Almanac of Geography. 2005. str. 166. ISBN 0-7922-3877-X. 
  18. ^ Jackson 1997, "attrition".
  19. ^ a b Leeder, M. R. (2011). Sedimentology and sedimentary basins : from turbulence to tectonics (2nd izd.). Chichester, West Sussex, UK: Wiley-Blackwell. str. 24—25. ISBN 9781405177832. 
  20. ^ Margolis, Stanley V.; Krinsley, David H. (1971). „Submicroscopic Frosting on Eolian and Subaqueous Quartz Sand Grains”. Geological Society of America Bulletin. 82 (12): 3395. doi:10.1130/0016-7606(1971)82[3395:SFOEAS]2.0.CO;2. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Eolski proces na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Еолски_процес&oldid=27554691”