Ernest Hemingvej

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Ernest Hemingvej

Ernest Hemingway 1923 passport photo.jpg
Ernest Hemingvej(1923)

Informacije
Puno ime Ernest Miler Hemingvej
Datum rođenja 21. jul 1899.
Mesto rođenja Ouk Park (SAD)
Datum smrti 2. jul 1961.
Mesto smrti Ketčum (SAD)
Dela
Nagrade Nobelova nagrada za književnost
Pulicerova nagrada za književnost
Potpis

200p

Ernest Miler Hemingvej (engl. Ernest Miller Hemingway; Ouk Park, 21. jul 1899Ketčum, 2. jul 1961) je bio američki pisac i novinar. Bio je pripadnik pariskog udruženja izgnanika dvadesetih godina dvadesetog veka, i jedan od veterana Prvog svetskog rata, koji su kasnije bili poznati kao „izgubljena generacija“. Dobio je Pulicerovu nagradu 1953. godine za svoj roman Starac i more, kako i Nobelovu nagradu za književnost 1954. godine.

Svojim posebnim načinom pisanja koji karakteriše škrtost na rečima, nasuprot stilu njegovog književnog suparnika Vilijama Foknera, Hemingvej je značajno uticao na razvoj lepe književnosti dvadesetog veka. Mnogi njegovi romani se danas smatraju klasičnim delima američke književnosti.

Biografija[uredi]

Ernest Hemingvej(1950)

Hemingvej je od oca nasledio avanturistički duh i nemiran temperament što je vrlo rano odredilo njegov životni put. Nije hteo da troši vreme na sticanje univerzitetskog obrazovanja. Počeo je da radi kao novinar, otkrio je svoj spisateljski dar i pisanje mu je postalo životni poziv. Ribolov i lov su mu bili omiljeni hobi. Kad god je putovao, a bio je strastveni putnik, obavezno je nosio tri stvari: udice, pušku i pisaću mašinu. Fizički snažan, radoznao i žedan života, obišao je Evropu, Ameriku, Kinu, Afriku, a živeo je u Parizu, Ki Vestu, Havani.

Aktivno je učestvovao u Prvom svetskom ratu, grčko-turskom ratu, Španskom građanskom ratu i Drugom svetskom ratu. Bio je ratni dopisnik ali i borac, što mu je omogućilo da stekne ogromno iskustvo i skupi solidnu građu za svoje pisanje.

Hemingvej je voleo intenzivno življenje koje je podrazumevalo putovanja, lov, koridu, piće, žene. Istovremeno je putovao, ratovao, uživao u lepotama života i neprekidno pisao. Hemingvej se oglasio kao pisac u Parizu. Kada se iz rata vratio u Ameriku, fizički i psihički ranjen na italijanskom ratištu, nije mogao da se smiri. Ugovorio je dopisnički rad za jedan američki list, oženio se i vratio se u Pariz, koji je u to vreme bio središte književnog i kulturnog života starog kontinenta.


Tu će ući u krug Getrude Stajn i Ezre Paunda, koji će podržati Hemingvejeve književne ambicije. Objaviće Tri priče i deset pisama (1923), U naše vreme (1924) i Prolećne bujice (1926). Ove knjige skreću pažnju na novo književno ime, a ono će odjednom blesnuti 1926. godine kada izlazi jedan od njegovih najboljih romana Sunce se ponovo rađa. To je bio roman o ljudima „izgubljene generacije“ — izraz Getrude Stajn, kojim je označena generacija mladih koja je preživela strahote svetskog rata i iz njega ponela ne samo fizičke nego i duševne ožiljke, ali i duboko razočarenje zbog izneverenih ideala i pomerenih vrednosti u posleratnoj stvarnosti. Hemingvej živi, putuje i piše: Zbogom oružje (1929), Snegovi Kilimandžara (1935), Imati i nemati (1937). Iskustvo iz Španskog građanskog rata pretočiće u roman Za kim zvona zvone (1940), još jedan roman koji će osvojiti veliki broj čitalaca i još više učvrstiti reputaciju Ernesta Hemingveja kao velikog pisca. Popularnosti ovoga romana doprineće njegova filmska verzija sa Gari Kuperom i Ingrid Bergman u ulogama Roberta Džordana i Marije. Posle toga nastaje velika pauza ćutanja, ali intenzivnog života i putovanja. Godine 1950. izlazi roman Preko reke pa u šumu, koji kritika proglašava najslabijim delom Ernesta Hemingveja. To je pogodilo pisca koji 1952. godine objavljuje roman Starac i more i njime zadobije nepodeljena priznanja kritike, Pulicerovu nagradu za književnost, a 1954. godine i Nobelovu nagradu. Kada je osetio da mu zdravlje popušta i onemogućava život kakav je želeo da živi, izvršio je samoubistvo lovačkom puškom 1961. godine, završivši kao i njegov otac 1928. godine.

Posthumno je 1964. godine objavljena memoarska proza Pokretni praznik - o životu u Parizu i „izgubljenoj generaciji“.

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :

  • Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje.