Erotomanija
| Erotomanija | |
|---|---|
 | |
| „Pacijentkinja koja pati od erotomanije“, iz knjige „Fizionomija mentalnih bolesti“ Aleksandra Morisona. | |
| Klasifikacija i spoljašnji resursi | |
| Specijalnost | psihijatrija |
| Patient UK | [https://patient.info/doctor/de-clerambaults-syndrome de-clerambaults-syndrome Erotomanija] |
Erotomanija, takođe poznata kao de Kleramboov sindrom, je relativno neuobičajeno paranoično stanje koje se karakteriše deluzijama pojedinca da je druga osoba zaljubljena u njih. Naveden je u DSM-5 kao podtip deluzionalnog poremećaja. Obično, početak erotomanije je iznenadan, a tok je hroničan.
Ovaj poremećaj se najčešće primećuje (iako ne isključivo) kod žena koje su stidljive, zavisne i seksualno neiskusne. Predmet zablude je tipično muškarac koji je nedostižan zbog visokog društvenog ili materijalnog statusa, braka ili nezainteresovanosti. Predmet opsesije takođe može biti imaginarni, pokojnik ili neko koga pacijent nikada nije sreo. Zablude o referenci su uobičajene, jer erotomanski pojedinac često opaža da im se šalju poruke od tajnog obožavaoca kroz bezazlene događaje, kao što je brojevi registarskih tablica.
Simptomi[uredi | uredi izvor]
Erotomanija je češća kod žena, ali može biti opasnija među muškarcima zbog povećanog rizika od nasilnog i uhodilačkog ponašanja.[1]
Osnovni simptom erotomanije je da pojedinac ima nepokolebljivo uverenje da je druga osoba tajno zaljubljena u njih. U nekim slučajevima, osoba sa ovim stanjem može verovati da su neki ljudi odjednom "tajni obožavaoci". Najčešće, pojedinac ima iluzije da ga voli nedostižna osoba koja je obično poznanik ili neko koga osoba nikada nije srela. Oni takođe mogu iskusiti druge vrste iluzija istovremeno sa erotomanijom, kao što su zablude o referencama, u kojima opaženi obožavalac tajno saopštava svoju ljubav suptilnim metodama kao što su držanje tela, raspored kućnih predmeta, boje, brojevi, registarske tablice na automobilima iz određenih država i druge naizgled bezazlene radnje—ili, ako je osoba javna ličnost, putem tragova u medijima kao što su kodirani postovi na društvenim mrežama i smisleni izbor odeće. Neke zablude mogu biti ekstremne, kao što su začeće, rođenje i kidnapovanje dece koja nikada nisu postojala ili verovanje da je pojedinac predodređen ili izabran od Boga da bude predmet njihove opsesije. Objekti koji su predmet deluzija mogu biti zamenjeni drugim tokom vremena, a neki mogu biti hronični u fiksnim oblicima.[1]
Erotomanija ima dva oblika: primarni i sekundarni. Primarna erotomanija se takođe obično naziva de Kleramboov sindrom i ludilo stare devojke i postoji sam bez komorbiditeta, ima iznenadni početak i hroničan ishod.[2] Sekundarni oblik se nalazi zajedno sa mentalnim poremećajima kao što je paranoidna shizofrenija, često uključuje iluzije progona, halucinacije i grandiozne ideje, i ima postepeniji početak. Pacijenti sa „fiksnim” stanjem su teže bolesni sa stalnim zabludama i manje reaguju na lečenje. Ove osobe su obično stidljive, zavisne žene koje su često seksualno ili socijalno neiskusne. Kod onih sa blažim, rekurentnim stanjem, zablude su kraćeg veka i poremećaj može postojati neotkriven od strane drugih godinama. Problematična ponašanja uključuju radnje kao što su pozivanje i slanje poruka, slanje pisama i neželjenih poklona, uporno uznemiravanje putem društvenih medija i e-pošte, nenajavljene posete kući, kontaktiranje ili pokušaj kontakta sa prijateljima, porodicom ili saradnicima objekta i druga uporna ponašanja uhođenja.
Uzroci[uredi | uredi izvor]
Erotomanija se može pojaviti kao primarni mentalni poremećaj ili kao simptom druge psihijatrijske bolesti. Kod sekundarne erotomanije, erotomanske zablude su posledica drugih mentalnih poremećaja kao što su bipolarni poremećaj ili shizofrenija. Simptomi takođe mogu biti pojačani alkoholizmom, zloupotrebom supstanci (uključujući upotrebu kanabisa) i upotrebom antidepresiva.[3] Možda postoji potencijalna genetska komponenta, jer su porodične istorije srodnika u prvom stepenu (roditelji, braća i sestre) sa istorijom psihijatrijskih poremećaja i/ili demencije uobičajene. Poremećaj takođe ima sličnosti u ponašanju sa ranom pojavom Alchajmerove bolesti (promene raspoloženja, loša procena, konfuzija, halucinacije).
Sigmund Frojd je objasnio erotomaniju kao odbrambeni mehanizam za odbijanje homoseksualnih impulsa koji mogu dovesti do jakih osećanja paranoje, poricanja, izmeštanja i projekcije. Slično, to je objašnjeno kao način da se izbori sa teškom usamljenošću ili deficitom ega nakon velikog gubitka. Erotomanija takođe može biti povezana sa nezasićenim nagonima koji se bave homoseksualnošću ili narcizmom.[2] Neka istraživanja pokazuju abnormalnosti mozga koje se javljaju kod pacijenata sa erotomanijom, kao što je povećana asimetrija temporalnog režnja i veći volumen bočnih komora od onih bez mentalnih poremećaja.[2]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Wark, Norma C. (1994-08-17). „Thirty Years Later”. JAMA: The Journal of the American Medical Association. 272 (7): 497. ISSN 0098-7484. doi:10.1001/jama.1994.03520070007003.
- ^ a b v Kelly, Brendan D (2005). „Erotomania: Epidemiology and Management”. CNS Drugs (na jeziku: engleski). 19 (8): 657—669. ISSN 1172-7047. doi:10.2165/00023210-200519080-00002.
- ^ Seeman, Mary V. (2016). „Erotomania and Recommendations for Treatment”. Psychiatric Quarterly (na jeziku: engleski). 87 (2): 355—364. ISSN 0033-2720. doi:10.1007/s11126-015-9392-0.
