Etnocentrizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Etnocentrizam je sindrom stavova ili čitava ideologija u čijem je središtu precenjivanje i idealizovanje pripadnika sopstvene nacije i, istovremeno, potcenjivanje pripadnika drugih, naroda ili nacionalnih manjina. Sindrom je karakterističan za autoritarnu ličnost, a atipičan je i retko se javlja kod demokratske ličnosti. Etnocentrizam osuđuje drugu kulturu samo na osnovu vrednosti i standarda pojedinaca te kulture.[1] Etnocentrični pojedinci osuđuju druge grupe u odnosu na vlastite etničke grupe ili kulture, pogotovo sa zabrinutošću za jezik, ponašanje, običaje i religiju. Ove etničke razlike i odseci služe da definišu jedinstveni kulturološki identitet svake etničke pripadnosti.[2] Etnocentrizam može biti očit ili suptilan, i iako se smatra prirodnom sklonošću ljudske psihologije u svakodnevnom životu, generalno je razvio negativne konotacije.[3] U antropologiji, kulturalni relativizam se smatra suprotnošću i antonimom etnocetrizma.

Poreklo koncepta i njegove studije[uredi | uredi izvor]

Termin „etnocentrizam“ je skovao Ludvig Gumplovič[4][5], a zatim ga je iskoristio Vilijam G. Samner. Gumplovič je definisao etnocentrizam kao razloge na osnovu kojih je svaki narod verovao da zauzima najvišu tačku, ne samo među savremenim ljudima i narodima, nego u odnosu na sve narode istorijske prošlosti [6] (Der Rasenkampf, 1883). Samner se oslanjao na posmatranje tendencije ljudi da prave razliku između svoje grupe i drugih, šireći to u njegovom radu Tradicionalne norme: Studija sociološke važnosti upotreba, ponašanja, normi, običaja i moralnih principa iz 1906. godine. On je to definisao kao „tehnički naziv za pogled na stvari u kom je pojedinačna grupa centar svega, a svi drugi su odmereni i ocenjeni u odnosu na nju“.[7] On je to dalje okarakterisao kao čestu vodilju do grodosti, sujete, ubeđenju da su pripadnici sopstvene grupe superiorniji, i nepoštovanju autsajdera. Robert Merton je komentarisao da je Samnerova naknadna kategorizacija pokrala koncept neke analitičke moći jer, Merton tvrdi, centralizovanje i nadmoć su često povezani, ali da treba očuvati analitičku jasnoću. Antropolozi poput Franca Boasa i Bronislava Malinovskog, polemisali su da je svaka društvena nauka morala da prevaziđe etnocentrizam naučnika. Obojica su podsticali antropologe da sprovedu etnografsko istraživanje u realnom svetu u cilju da prevaziđu njihov etnocentrizam. Boas je razvio princip kulturološog relativizma, a Malinovski je razvio teoriju o funkcionalizmu kao vodiču za stvaranje ne-etnocentričnih studija različitih kultura. Klasični primeri anti-etnocentrične antropologije su delo Sazrevanje na Samoi (1928) od Margarete Mid, Seksualni život divljaka severozapadne Melanezije (1929) od Malinovskog, i delo od Rut Benedikt pod nazivom Obrasci kulture (1934). (Mid i Benedikt su bile dve Boasove učenice.)

Antropologija[uredi | uredi izvor]

Ljudi koji su rođeni u određenoj kulturi i koji odrastaju usvajajući vrednost i ponašanja te kulture, razviće pogled na svet koji podrazumeva njihovu kulturu kao normu.[8] Ako ljudi onda iskuse druge kulture koje imaju drugačije vrednosti i normalna ponašanja, uvideće da šabloni mišljena koji su prikladni kulturi u kojoj su rođeni i mišljenja koja ta kultura vezuje za određena ponašanja nisu prikladna za nove kulture. Ipak, pošto su ljudi naviknuti na svoju kulturu, može im biti teško da sagledaju ponašanja ljudi iz različite kulture sa stanovišta te kulture, umesto sa stanovišta svoje kulture.

Primeri etnocentrizma uključuju religiocentrične konstrukte koji zahtevaju božansko društvo kao što su: „božanska nacija“, „Božja zemlja“, „Božji izabrani narod“ i „Božja obećana zemlja“.[9] U Nesigurnom životu Džudit Batler razmatra prepoznavanje Drugog kako bi održali Sebe, kao i probleme nemogućnosti da se prepozna Drugi. Batler piše: Identifikacija se uvek oslanja na razliku koju teži da prebrodi, i na to da je njen cilj ispunjen jedino ponovnim uvođenjem razlike za koju tvrdi da je pobeđena. Onaj sa kojim se poistovećujem nije ja, i to što „on nije ja“ je uslov identifikacije. U suprotnom, kao što nas Džeklin Rouz podseća, identifikacija se utapa u identitet, što znači smrt same identifikacije.[10]

Biologija i evolucionistička teorija[uredi | uredi izvor]

Studija u PNAS iz 2011. godine je sugerisala da etnocentrizam može biti posredovan hormonom oksitocinom. Ustanovljeno je da u izmenjenom kontrolisanom procesu oksitocin stvara skolonost pripadnosti grupi jer oksitocin motiviše favorizovanje unutar grupe i, u manjoj meri, ponižavanje van-grupnog.[11] U knjizi Sebični gen, evolucionarni biolog Ričard Dokins piše da su „krvna osveta i među-plemensko ratovanje lako prevedeni u terminima Hamiltonove genetičke teorije“.[12] Eksperimenti zasnovani na simulaciji u evolucionarnoj teoriji igara su pokušali da pruže objašnjenje za selekciju etnocentrično-strategijskih fenotipova.[13][14]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Omohundro, John T. (2008). Thinking like an Anthropologist: A practical introduction to Cultural Anthropology. McGraw Hill. ISBN 978-0-07-319580-3. 
  2. ^ Andersen, Margaret L., Howard Francis Taylor (2006). Sociology: Understanding a Diverse Society. Wadsworth. ISBN 978-0-534-61716-5. 
  3. ^ Shimp, Terence; Sharma, Shubhash (1987). „Consumer Ethnocentrism: Construction and Validation of the CETSCALE”. Journal of Marketing Research. 24 (3): 280—289. JSTOR 3151638. doi:10.2307/3151638. 
  4. ^ Naturalism in Sociology of the Turn of the Century (by Alexander Hofman and Alexander Kovalev) // A History of Classical Sociology. Ed. by Igor Kon. Moscow. 1989. ISBN 978-5-01-001102-4. str. 84.
  5. ^ Bizumic, Boris (2014). „Who Coined the Concept of Ethnocentrism? A Brief Report”. Journal of Social and Political Psychology. 2: 3—10. doi:10.5964/jspp.v2i1.264. 
  6. ^ Louis Gumplowicz. La lutte des races. Recherches sociologiques (Guillaumin et Cie., Paris, 1893). str. 349. (Cited from: Naturalism in Sociology of the Turn of the Century (by Alexander Hofman and Alexander Kovalev) // A History of Classical Sociology. Ed. by Igor Kon. Moscow. 1989. ISBN 978-5-01-001102-4. str. 84.)
  7. ^ Merton, Robert King (1996). Piotr Sztompka, ur. On social structure and science. University of Chicago Press. str. 248. ISBN 978-0-226-52070-4. 
  8. ^ Seidner, Stanley S. (1982). Ethnicity, Language, and Power from a Psycholinguistic Perspective (na jeziku: engleski). Bruxelles: Centre de Recherche sur le Plurilinguisme. OCLC 51685367. 
  9. ^ Haviland, William A.; Harald, E. L. Prins; Walrath, Dana; McBride, Bunny (2009). The Essence of Anthropology. Cengage Learning. str. 159. ISBN 978-0-495-59981-4. 
  10. ^ Butler, Judith (2004). Precarious Life: The Powers of Mourning and Violence. New York: Verso. str. 145—146. ISBN 9781844675449. Pristupljeno 12. 4. 2014. 
  11. ^ De Dreu, C. K. W.; Greer, L. L.; Van Kleef, G. A.; Shalvi, S.; Handgraaf, M. J. J. (2011). „Oxytocin promotes human ethnocentrism”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 108 (4): 1262—1266. Bibcode:2011PNAS..108.1262D. PMC 3029708 Slobodan pristup. PMID 21220339. doi:10.1073/pnas.1015316108 Slobodan pristup. 
  12. ^ Dawkins, Richard (2006). The selfish gene. Oxford University Press. str. 99. ISBN 978-0-19-929115-1. 
  13. ^ Hammond, R. A.; Axelrod, R. (2006). „The Evolution of Ethnocentrism”. Journal of Conflict Resolution. 50 (6): 926—936. S2CID 9613947. doi:10.1177/0022002706293470. 
  14. ^ Max Hartshorn, Artem Kaznatcheev and Thomas Shultz, "The Evolutionary Dominance of Ethnocentric Cooperation" Journal of Artificial Societies and Social Simulation, 30 June 2013

Literatura[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Етноцентризам&oldid=26192662”