Euripid
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Euripid (Ευριπίδης) (rođen 485. godine p. n. e. na ostrvu Salamini blizu Atine, umire 406. god. pre n.e. u Aretusi kod Amfipolja u Makedoniji) treći je iz «velike trojke» grčkih dramatičara.
| Književnost |
| antika |
| helenska književnost |
| tragedija, antička |
Sadržaj |
[uredi] Život
Euripid je pored Eshila i Sofokla jedan od najznačajnijih pesnika antičke tragedije. Bio je veoma obrazovan. Biografi kao njegove učitelje navode Arhelaja, Anaksagoru i Sokrata. Pretpostavlja se da je imao svoju ličnu biblioteku. Nije bio politički aktivan niti je ulazio u državnu službu. Na poziv makedonskog kralja Arhelaja, koji je nastojao da privuče ugledne umetnike na svoj dvor, Euripid odlazi u Pelu 408. god. p. n. e.
[uredi] Dela
Podaci o broju drama koje je napisao kolebaju se između 75 i 92. Za života je pobedio četiri puta, a posthumno jednom. Prvu pobedu je odneo 441. god. p. n. e. nepoznatom tetralogijom. Posmrtnu pobedu odneo je tetralogijom kojoj su pripadale sačuvana Ifigenija Aulidska, nesačuvani Alkmeon u Korintu i sačuvane Bakhanatkinje, koju je prikazao njegov istoimeni sin. Sačuvano je sedamnaest Euripidovih tragedija (kojima je kao 18. pridružen Res u čiju se autentičnost sumnja):
- Alkesta,
- Heraklidi,
- Andromaha,
- Hekaba i Hiketide,
- Elektra i Herakle,
- Trojanke,
- Ifigenija na Tauridi,
- Helena,
- Ion,
- Feničanke,
- Orest,
- Ifigenija u Aulidi
- Bakhantkinje,
i jedna satirska igra
- Kiklop.
[uredi] Poetička obeležja
Osnovna obeležja Euripidove tragičke umetnosti su antropodiceja, psihologija i realizam. Trojica velikih tragičara razilaze se po pitanju odnosa ljudi i bogova. Kod Eshila bogovi upravljaju zbivanjima na sceni. Njihovo delovanje, koje je ponekad okrutno i silovito, ima jednu osnovnu svrhu – napredak ljudskog društva i roda. Kod Sofokla se čini da je svet ljudi i bogova potpuno odvojen. Pokretač radnje je junak koji se drži svoje odluke, koju donosi u skladu sa svojom prirodom, po cenu sopstvene propasti. U isto vreme Sofokle ne dovodi u pitanje ispravnost postupaka bogova i njihovu moralnost. Kod Euripida radnjom ne upravljaju surovi, ali suštinski dobronamerni bogovi već neobrazloženi i često okrutni postupci bogova. Euripid se suprotstavlja tradicionalnim i antropomorfnim bogovima koji su moralno nedosledni i prevrtljivi te ne mogu ni biti moralni uzor ljudima. Teonomiju i teodiceju zamenjuje antroponomijom i antropodicejom.
Euripid najviše pažnje posvećuje onome što bismo danas nazvali «psihologija likova». Smatra se začetnikom tzv. «psihološke drame». Tragičku radnju Europidovih drama pokreću iracionalne sile strasti koje obuzimaju njegove junake. On pre svega osvetljava duševnu borbu suprotstavljenih strasti koja razdire tragičke junake. Prikazuje kako osećanja postepeno prerastaju u strasti koje junaci više ne mogu kontrolisati. Prvi na sceni prikazuje mahnitost sa svim njenim simptomima. Prvi dramski prikazuje tragičnu ljubav sa svim njenim strastima. Otkrivajući ljudsku dušu prikazuje i njene tamne strane, njenu patologiju. Euripid poručuje da se borba za sreću odvija u čoveku, a ne izvan njega. Presudan uticaj na čovekov život imaju individualne osobine iracionalne prirode.
Za Euripida Sofokle je rekao da prikazuje ljude kakvi jesu dok ih on prikazuje onako kakvi bi trebalo da budu. Euripid, poput svojih prethodnika, preuzima građu iz mitologije. Njegovi junaci su mitski kraljevi i kraljice, sinovi i ćerke visokog roda. Njegovi junaci su, međutim, lišeni mitske snage i veličine i prikazani kao obični ljudi, slični Euripidovim savremenicima, sa svim manama i vrlinama. U mitsko gradivo unosi građanske probleme i svojim dramama daje aktualnu, socijalnu i političku dimenziju; pokreće religiozna i etička pitanja. Svojim realizmom, a posebno dramskom obradom perverzne erotike i prikazivanjem tamnih strana ženske čulnosti sablažnjavao je svoje savremenika. Aristofan ga je smatrao rušiteljem morala.
Euripid stare mitove slobodno menja, osvetljava sa druge strane, što mu omogućava i da tragediju obogati novim likovima.
Aristotel ga je smatrao «najtragičnijim od svih pesnika». Ono što zaokuplja Euripida to je prikazivanje patnji, razočaranja, očajanja i strasti.
Euripid često koristi postupak «prepoznavanja» kao sredstvo stvaranja novih situacija ili postizanja posebnih dramskih efekata. Začeci ove tehnike su u Eshilovim Hoeforama, a Aristotel raspravlja o njima u svojoj Poetici. Po Aristotelu to je «prelaženje iz nepoznavanja u poznavanje, pa zatim u prijateljstvo ili neprijateljstvo s onim licima koja su određena za sreću ili nesreću». Veoma često se kod Euripida rasplet zapleta radnje zasniva na postupku poznatom kao deus ex machina. Posebnom spravom spušta se bog na pozornicu koji svojim naredbama, intervencijom, razrešava ili sprečava katastrofu.
[uredi] Literatura
- Dr Miloš Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1988, ISBN 86-17-01560-8
- Milivoj Solar, Povijest svjetske književnosti, Zagreb, 2003, ISBN 953-212-03
- Albin Leski, Povijest grcke knjizevnosti,Zagreb,preveo Dukat
